Teško Srbiji i njenim građanima. Nastavlja se naša politička agonija. Posle prvih čarki na početku predizborne kampanje, očekuje se bespoštedna borba do istrebljenja poslednjeg birača. Političke stranke će preduzeti sve da građanima ogade politiku kako bi one, nesmetano i samouvereno, nastavile da uništavaju državu i naciju, prisvajajući ogromne tranzicione profite za sebe, to je na prvom mestu, jer sve što se preduzima u politici je zbog ličnog interesa ljudi koji nemaju niti imena, niti struku, i političkih stranaka, koje obezbeđuju podelu plena stranačkoj oligarhiji. I tu se, nažalost, ništa suštinski nije promenilo. I zato tvrdim da se naša nesreća nastavlja. Produbljava.Ubrzava. I da će, ponovo nažalost, prirodnim tokom stvari završiti u Velikoj tragediji države i nacije.
Zašto to tvrdim? Ako se po jutru dan poznaje, onda slede najprljaviji do sada izbori u kojima će se trošiti ogroman tuđi novac. Političari uvek troše tuđi novac, obećavajući finansijerima sigurnu zaštitu ukradenog novca i dobre prilike za nove krađe. Demokratija je dekorativna laž koja služi da bi se prikrilo kriminalizovano pljačkanje države i građana. Svaka stranka ima svoje tajkune i svoje kriminalne poslove. Kada se međusobno optužuju u javnosti za kriminal, one ustvari iznose istine jedni o drugima. Sve su, dakle, političke stranke u pravu. I sve profitiraju.. Samo država i građanu trajno gube.
Osnovno pitanje je kada će većina građana to da shvati. Polovina njih je već to shvatila i zato je ustav prošao falsifikovanjem glasova u poslednja tri sata pred zatvaranje izbora. Svi znamo da većina građana nije izašla na glasanje. Ali to je javna tajna. Svim političkim akterima je trenutno odgovaralo da se baš tako sve završi. Na taj način su produžili svoj politički život, po cenu ubijanja državnog suvereniteta i demokratskih institucija. Zbog toga je referendum prošao i privremeno odložio suočavanje nacije sa bolnim istinama o našem bolesnom društvu.
Srpska kvazielita je istorijski nezrela da ponese teret donošenja teških državotvornih odluka i zbog toga su, uplašeni da ne izgube privatne kapitale i privilegije, jednoglasno zabili glavu u referendumsku kutiju. Time se problem nije rešio. Naprotiv, stvoreni su svi uslovi za nastavak tragedije. Mnogo bolje bi bilo da su političke oligarhije objavile pravu istinu da referendum nije uspeo. To bi bio vruć šamar svim političkim oligarhijama. Šamar ravan onome koga su građani udarili despotu kada su mu uskratili poverenje. Da se to desilo, usledili bi izbori za ustavotvornu skupštinu i to bi bila jedinstvena prilika da se građani Srbije organizuju i da naprave alternativu ovakvim političkim strankama. Građani bi po prvi put bili u prednosti pred manipulacijama političkih stranaka i to bi bio početak ozdravljenja naše političke scene.
To bi bio pravi treći put. Svetski politički moćnici bi dobili potvrdu da su političari u Srbiji diletanti i klovnovi, što oni o njima iskreno danas i misle, da većina njih treba da odgovara zbog kriminalnih aktivnosti, ali da su građani Srbije sazreli i odlučili da preuzmu stvari u svoje ruke. Međutim, političkim strankama to nije odgovaralo. Tako je Srbija nastavila da propada.
Raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora je poslednja zabava na Titaniku koji udara u kosovsku santu leda. Posada je zaokupljena sama sobom, prepucavaju se i žestoko tuku oko kormila, a putnici u prvoj klasi bezbrižno učestvuju u zabavi, dok krišom kradu zlatno posuđe. Otrežnjenje će doći tek kada se svi nađu u ledenoj vodi. Oni sa ukradenim zlatom u džepu će prvi potonuti. Naravno, nesreća se može izbeći, ali problem je što posada nema durbin. Tragedija je u tome što oni to još ni ne znaju. Za njih je najvažnije da, makar na tren, pobede političke protivnike. I da u tome sladostrasno uživaju, verujući u svoju posebnost.
Najveštiji je Koštunica. Uspeo je pune tri godine da trguje sa svima i da ostane na vlasti. Nada se da će biti i zapovednik u čamcima za spasavanje. Samoljubiv i prepreden sprema omču za svoje političke protivnike. Šifrovana sekta je postala žrtva diktatorske ambicije potpunog političkog diletanta. Izaći iz vlasti uoči izbora znači sam staviti omču oko vrata. Koštunica će povući neke od mnogobrojnih finansijskih afera i kandidat za Nobela će postati kandidat za zatvor. Predsednika države vući će za nos do samog završetka kampanje kada će, služeći se tajnom službom, zadati smrtni udarac stranci koja se usred noći, vampirskim letom popela na prvo izborno mesto, misleći da se tako dobijaju izbori. Legalista će plasirati, preko iskrene ispovesti Bagzija, žena šefova zemunskog klana, koje poseduju kasete sa snimcima važnih državnih ljudi u Šilerovoj, kao i sudije Kljajevića, imena ljudi koji su učestvovali u organizovanom kriminalu, koji su šurovali sa mafijašima, bili članovi stečajne mafije i dirigovali kako, kada, kome i za koliko para treba da se prodaju preduzeća. Biće velike nevolje za neke ljude na listama i za one koji su ih tamo stavili. Čedomir Jovanović će biti kolateralna šteta. Podeljeni socijalisti neće preći cenzus, jer će njihovi glasovi preći penzionerskoj stranci. Radikali će dobiti tačno toliko glasova da mogu da budu spokojni u svom parlamentarnom kritikovanju nove vlade.
I to je to.Prljavo i bljutavo. Sa mnogo laži i podmetanja. Kapetan broda koji tone pokušavaće da sastavi vladu u trenucima otimanja Kosova. Privreda se neće pokrenuti. Životni standard će padati rastom političkih laži. Država će biti pod kontrolom tajkuna. Veliki brat će se useliti u naše domove. Piramide će rasti u glavama siromašnih i nezadovoljnih građana. Šund i kič će preplaviti društvo. Rasprodaće se NIS i EPS u nameštenoj tenderskoj priči o evropskim integracijama. Novi DOS neće moći dugo da opstane na vlasti. Raspašće se u aferama i krađama. Provizije oko strateških grana izazvaće brzu krizu vlade. Ne verujem da se pohlepni i sujetni mogu brzo da dogovore oko podele plena. Zašto bi novi DOS bio bolji od starog DOS-a? Šta ga to preporučuje? Zamislite na jednom mestu u vladi sve njih zajedno? Sve one koji su nas unesrećili od petooktobarske kontrarevolucije do dana? Šta možete očekivati? Budite iskreni pa recite.
Zar treba da budemo ravnodušni? Zar treba da im dozvolimo da nas unište? Zašto? Koji je smisao života? Ima li života izvan politike? Možemo li da sprečimo našu državnu i nacionalnu tragediju? Mogu li dobri, pošteni i stručni ljudi, koji imaju viziju i strategiju, da dođu u priliku da upravljaju državom? Kakve su kvalifikacije potrebne da bi se upravljalo državom? Da li proslavljeni košarkaš ili udovica premijera mogu doneti spas državi? Da li početnici bez radnog iskustva mogu modernizovati i voditi Srbiju? Zar to sve već nismo prošli? Zašto sve ispočetka? Teško nama!
Objavljeno u listu Tabloid broj 117, 23. novembar 2006, pod naslovom „Tonemo, narode, tonemo!“
