Plašili smo se ovakvog završetka. Nije trebalo biti vidovit da bi se pretpostavilo što æe se desiti. Veæ smo pisali o tome šta je trebalo uraditi. Nažalost, sve je išlo suprotno. Umesto da je odmah po završetku oktobarskog prevrata Despot uhapšen i optužen za izdaju zemlje, umesto da mu je suðeno, uz prisustvo stranih medija, u našim sudovima, gde bi glavni svedoci bili naši graðani koji su najveæe žrtve njegove vladavine, umesto na kraju, da bude osuðen na smrt ili doživotnu robiju, ne vidim nikakve moguænosti za blažu kaznu, nova vlast nesposobna da se suèeli sama sa sobom, izgubila je dragoceno vreme. Opijena oktobarskim prevratom pohlepno je otimala vlast od propalog režima zaboravljajuæi da haška optužnica visi nad našim glavama kao Demoklov maè. Da smo Despotu sudili u zemlji i osudili ga, pokazali bi da smo zreo narod koji je sposoban da se obraèuna sa sopstvenim zloèinom. I to bi bilo kljuèno.
Oktobarski prevrat, izveden na ulici uz veliku podršku naroda, davao je izuzetnu moguænost novoj vlasti da tako uradi. Nakon donete presude, naš sud je trebao da isporuèi ratnog zloèinca meðunarodnom sudu u Hagu. Ali, istovremeno, mogli smo, na osnovu obilja prikupljenih dokaza, da tražimo pokretanje procesa i za druge ratne zloèine poèinjene na Balkanu. Nije mogao naš Despot sam to sve da uradi bez podrške onih koji su tolike godine pregovarali sa njim, pili viski, prekrajali granice i preseljavali narode. I oni su uèestvovali u ratnim zloèinima. Tako bi se na optužnici, napokon, našli èelnici slovenaèke države, koji se podlo izvukoše iz vrelog balkanskog kazana èiju su vatru potpalili, do èelnika NATO alijanse koji su osiromašenim uranijskim bombama rešavali politièko pitanje na Balkanu. Zar svi oni nisu ratni zloèinci? Zar ubistvo golobradih mladiæa u Sloveniji nije ratni zloèin? Zar gaðanje objekta nije zloèin?
Ali, nova vlast nije imala snage da se suèeli sa istinom. Opijena meðunarodnim publicitetom, koga bi svaka vlast posle rušenja Despota imala, samozadovoljno je poverovala da æe im meðunarodni krugovi, zbog svega što se uradilo, pokloniti milijarde dolara. Tako je poèela prièa o donacijama gde su mnogi koji nikada u životu na tržištu nisu napravili 100$, širili iluziju o 6 milijardi $ koji samo što nisu stigle. Milijarde nisu stizale veæ samo roba i oprema koje su pomogle da nekako preguramo zimu. Oèekivali smo brzo širenje tržišnog ambijenta u kome æe otpoèeti pokretanje proizvodnje i poveæanje zaposlenosti, jer to je naš najveæi problem bio, te smo zbog toga tražili da se promeni privredni sistem i da, umesto donacija, privuèemo što više direktnih investicija. Ni to nova vlast nije razumela. Trebalo je ubediti privatne investitiore da ulažu. Ovako, navikli, dok su bili opozicija, da prosjaèe po svetu, oni su, postavši vlast, nastavili da traže pomoæ. A oni koji su odluèivali da li æe da im pomognu, videvši da se ništa ne radi po pitanju Haške optužnice, prirodno su poèeli da zatežu i postavljaju uslove. Nova vlast im nije ulivala poverenje. Izjave koje su èelnici nove vlasti davali bile su nepromišljene i štetne po državu.
Vreme je prolazilo. Rokovi su se približavali.
I onda je, u poslednjem danu, otpoèela akcija hapšenja Despota, koja je više lièila na scene iz niskobudžetnih honkonških filmova, nego na organizovanu akciju nove demokratske države. A optužnica je bila farsa. Umesto ratnih zloèina optužnica je podignuta za nezakonito proširenje vile na Dedinju. Svet nam se smejao.
Izgledalo je da nova vlast ne može da izaðe ispod despotnog šinjela. To se videlo po naèinu kojim su upravljali državom. Sprovodili su šok-terapiju i narod je živeo sve gore. Oktobarska energija se izgubila za nekoliko meseci i graðani su shvatli da je – sve isto samo njega nema! U maju mesecu 89% graðana nije bilo zadovoljno privrednom situacijom u zemlji. Apsurd da bude veæi, proizvodnja je u maju 7,3% bila manja nego u maju prošle godine, mada nije bilo despotskog režima i sankcija.
Nešto u novoj vlasti nije valjalo.
Oni to nisu hteli da priznaju. Osetljivi na svaku kritiku, postavljali su svuda ljude bliski sebi i tako od oèekivane demokratizacije društva, ništa nije bilo. U martu mesecu razvijeni svet je prestao da daje donacije. Privatni investitiori su se povlaèili jer nisu verovali novoj vlasti. Socijalna situacija u zemlji je bila sve teža. Divlja liberalizacija cena dovela je do drastiènog pada životnog standarda. Otpoèinjali su svuda štrajkovi nezaposlenih radnika.
Sve u svemu, iz dana u dan je bilo sve gore. Nova vlast se pokazala potpuno nesposobnom da vodi državu. Èelnicima nove vlasti ostala je poslednja karta – junska donatorska konferencija! Ogromne milijarde dolara koje treba da stignu u zemlju kako bi nova vlast imala dokaze da je uspešna i da je svet podržava ne smo na reèima i lepim obeæanjima.
Donatorska konferencija je bila spas za novu vlast.
Ali, tada se ispreèila haška optužnica. Imperija, koja je odluèivala o svemu, zapretila je da neæe da uèestvovati na donatorskoj konferenciji. Panika je nastala u novoj vlasti.
Poslednja karta im je izmicala iz ruke. Vlast je bila ugrožena. Moralo se hitno nešto preduzeti. Pare su trebale što pre da doðu. Više ništa nije bilo važno, osim isporuèivanja Despota.
Ali kako to uraditi? Ko æe to da uradi? Otpoèela su nadmudrivanja. Niko nije hteo da preuzme istorijsku odgovornost. Bio je to veliki zalogaj za sve. Plašili su se da im istorija nikada neæe oprostiti nesmotrenost. Razna tumaèenja su bila u igri. Vreme je brzo prolazilo i dan konferencije se približavao. Odluke o izruèenju nije bilo.
A onda je srpska vlada presudila. Svesna da joj nema opstanka bez donatorskih para i da je nezadovoljstvo u narodu, zbog njihove pogrešne politike, ogromno, srpska vlada je presekla. Poput martovskog scenarija, munjevito je donela odluku o isporuci. Poslednji dan pred donatorsku konferenciju. Tako je Despot postao najveæi izvozni proizvod srpske vlade. Napomenimo i to da je do maja meseca napravljen trgovinski deficit od 1,1 mld $, a da je samo na donatorskoj konferenciji obeæano 1,28 mld $. Kažem, samo obeæano.
Èelnici nove vlasti govorili su o parama. Izgubljeni u svojoj pogrešnoj politici nisu imali drugog izbora. Presudili su oèajnici!
To je velika nesreæa za našu državu. Neodgovorni i neozbiljni ljudi su ponovo upravljali njome. Pokazali smo svetu da nismo zreo narod i da jedino razumemo govor sile i pretnje.
Istorijska tragedija je što se sve dešavalo na Vidovdan. Paralele su bile jasne. Pokušaj èelnika nove vlasti da govore o zemaljskoj Srbiji, a ne o nebeskoj, jadno i neubedljivo su izgledali. I pozivanje na buduænost naše dece je bila farsa. Nova, malograðanska vlast nije istorijski utemeljena. Narod se oseæao prevarenim. Naèin na koji je sve izvršeno zabrinjava. Ponovo jedan èovek na vlasti o svemu odluèuje. Pogažene su sve pravne institucije u državi. Spustili smo se na kolonijalni nivo gde namesnik sprovodi tuðe naredbe. Srbija to neæe prihvatiti! Hoæemo da se ukljuèimo u svet! Hoæemo da prihvatimo globalizaciju! Ali neæemo da izgubimo nacionalno dostojanstvo. Sposobni smo sami da sudimo ratnim zloèincima. Sposobni smo sami da ih isporuèujemo meðunarodnim institucijama, ali ne za pare i kad nas oni uslove. Zašto pre nekoliko meseci nismo završili suðenje i isporuku? Zašto su èekali poslednji dan? Zašto baš na Vidovdan? Zašto zbog para? Istorija æe suditi èelnicima nove vlasti.
Novi Vuk Brankoviæ je roðen. Ništa iz istorije nisu nauèili. XX vek je poèeo ubistvom kralja. XXI vek poèinje Vidovdanskom prodajom. Naša tragedija se nastavlja. Do kada? Imamo li snage da prekinemo vekovne istorijske poraze? Hoæemo li stvarno nestati kao neki drugi narodi ili æemo u poslednjem trenutku uspeti da se trgnemo i doðemo sebi. A ima od koga da uèimo. Stefan Nemanja je državnik koji je uspe izmeðu velikih sila da stvori nezavisnu srpsku državu.
Gde je danas Stefan Nemanja?
Zabrinuti smo za našu sudbinu. Vreme je da nešto promenimo u sebi. Sami. Vreme je da poènemo da nas ne bi stigla nova Vidovdanska kletva:
“Braæo Srbi, ajd’ zdravo!”
Beograd, 28 jun 01
