ВАСА ПЕЛАГИЋ „ЖИВОТОПИС“
У општој апатији, безнађу, равнодушности, безвољности, лењости духа, потрошачком менталитету, похлепној прождрљивости, досадном блебетању, манијакалном егоцентризму и нарцисоидној потреби да читав живот одмах прогутамо, немамо стрпљења да учимо, читамо, вежбамо, мислимо и јавно деламо, једини начин да се спасимо сигурне пропасти, биолошког нестанка и смртног заборава, једини начин да опстанемо је да се угледамо на наше храбре, просвећене, одважне и самосвесне претке од којих данас можемо много да научимо.
Зато вам, господо другови, препоручујем да прочитате животопис Васе Пелагића / 1833-1899/ бунтовника, мартира, просветитеља, народног учитеља и народног лекара, који је био мислилац, социјалиста, јавни делатник, затвореник, мученик и борац за слободу и права потлаченог народа.
Његов живот је филмски трилер.
Узбудљив, непокран, доследан, одважан и револуционар пут од родног Жабара код Брчког, преко читаве Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске, Црне Горе, Македоније, Бугарске, Румуније, Аустро-Уграске, Немачке, Трста, Граца, Прага, Цириха, Беча, Русије, па све до Мале Азије.
Свуда хапшен, прогањан, кажњаван, затваран у лудницу, непожељан, опасан по власт, неприлагољив и тврдоглав у заступању својих социјалистичких политичких идеја.
На другој страни, популаран у народу, без обзира на нацију и веру, јер је устао против тираније окрутне власти и експлоатације феудалаца, богаташа и осталих крвопија народне несреће.
Плашили су га се представници цркве и државе, једнаким интезитетом су га мрзели и прогањали, јер је његово присуство, где год се зетекао, доводило до побуне и немира покореног народа.
Кажу, макар ништа не говорио, он је опасност за тлачитеље народа.
Пешице је из свог места дошао у Београд 1857.године и постао ђак Богословије.
Али, два пута је избациван из школе, јер се свађао са професорима.
Одговорио је дрчно :
„ Ја сам дошао у Србију ради знања и слободе, а не ради воловске покорности и бабског слишавања.“
Када је завршио Богословију, определио се да буде учитељ у свом месту.
Био је радан, вредан, педантан, дисциплинован, интелигентан и непокоран.
Радио је оно што сматра да мора да ради.
Није се освртао на титуле и положаје.
Борио се за здраву, народну памет и није дозвољавао никоме да му вређа интелигенцију.
Несебично је преносио своја знања на ученике, који су га обожавали.
Оснива школски одбор, читаоницу и женску школу.
Пише отворено против рђаве турске власти и када намеравају да га ухапсе у Тузли, одлази за Београд.
Као изузено ученог и талентованог човека србска влада га шаље у Москву да слуша науке на универзитету.
Радо слуша историју, медицину и економију, чита путпописе, критике и забрањене списе Херцена.
Одбацио је изучавање црквених књига и дружења са свештеницима.
Када су га питали зашто не полаже испите за редовног студента на универзитету, одлучно је одговорио:
„ Дошао сам у Русију да добијем више знања и практике за даљи рад код мога народа, а не ради полагања испита и добијања сјајних школских сведоџби, које отварају пут у господске канцеларије и салоне.“
Вратио се у Бања Луку 1866.године, оснива школу и почиње да држи предавања.
Енергичан, поштен, скроман, штедљив и вредан осваја срца народа.
Али, замерају му да је непокран и преоштар у својим јавним наступима.
Прихвата да буде архимандрит, мада је страшно мрзео калуђере, јер је хтео да отворена школа опстане, да настави да описмењава децу, да шири просвету у народу и брани народна права и слободу од турских зулумћара.
Народ га је гледао као месију и избавитеља.
Поштовали су га и турски грађани, јер су ценили његово велико знање и праведност.
Паша је тврдио да такав учен човек у Босну није дошао.
Молио га је да не нагли, да не говори тако отворено, слободно и да не критикује власт, јер он не може од заостале Босне да направи Америку.
Нека буде мудар и стрпљив, догураће до босанског митрополита и имаће све царске почасти.
Одговорио је сурово:
„ Моје знање и звање ми то не допушта, јер то би био прекршај моралних дужности свог личног и народног права.“
Сарајевски везир тражи да га ухасе и доведу у Сарјево, јер је изјавио:
„ Мало је овде артије и мастила да се опишу сви јади, које народ трпи од себичних и покварених државних чиновника.“
Бањалучки трговци нуде 300 дуката да се подмити сарајевски везир, да га пусти да се врати у Бања Луку, да постане владика и да настави свој просветитељски рад, али он одговара:
„ За право и слободу народа треба бораца, а не мита и владичанства. Митити неправду значи давати јој маха и снаге. Синови Босне и Србства, нек продуже мој посао, нек ме замијене, а ја хоћу да ступим у борбу против крвопија народних , па ма мјесто владичанства добио вјешала.“
Народ је масовно изашао да га испрати и плакао је када су га спровели у Сарајево.
Пелагић је био поносан.
„ јер куд ти веће среће за човјека, него кад он дочека да живи у срцу цијелог народа.“
Замислите да данас неки политичар буде пресрећан да живи у срцу целог народа и да весело одлази у тамницу, жртвујући се за своје слободарске идеје.
Незамисливо, зар не?
Зато је и важно да се подсетимо на живот и рад бунтовног Васе Пелагића.
Хоћу да обновим успомене, да се не заборави, да смо имали славне људе и велику историју.
Мучени Милован Бркић се данас добровољно жртвује да укаже на тиранију једног полуделог Узурпатора, али, нажалост, његове патње не допиру до поробљеног и заведеног србског народа.
Нема народних суза за његово мучеништво.
За време боравка у тамници, написао је велики предлог сарајевској општини да оснује већу народну школу – Лицеум, за изучавање свих знања, која требају синовима и кћерима Босне и Херцеговине.
Давао им је савете како да отворе читаоницу.
Сарајевска општина се дивила његовим предлозима и саветима.
Урадио је критике како да школа буде уређена према потреби народа.
Док је боравио у Сарајеву, народ из свих крајева БиХ је долази да му укаже поштовање.
Због његовог тамничења, сва европска штампа је нападала Турску.
Пребацили су га у затвор у Турску, где је остао скоро две године.
Својим знањем, понашањем и беседништвом добио је велики број пријатеља.
Научио је турски и успео је да, уз помоћ своје познанице Софије Папазоглу, преобучен у женске турске хаљине, побегне из заточеништва.
Враћа се у Србију, на опште одушевљење народа, па му намесничка влада нуди да оде у манастир и да, уз добру плату, ћути.
Али, он не може да ћути.
Његов немирни дух све одбија и почиње оштру критику државних и црквених великаша.
Не бира речи и нико није поштеђен његове сурове критике.
„ Ја нијесам се клањао неправдама турске господштине, па нећу ни вашим, а што ви велите да нисте Турци, него „ Народна влада“, то су шарене ријечи, које само малоумне заваравају.“
Поставља јавно питања:
„ Ако сте права народна влада зашто сте народу одузели слободу штампе, која је вјечито видело човјечанства…Зашто му не дате држати бесједе по баштама, зборовима и без одобрења полиције? Зар смије, зар може народна влада да се држи на власти помоћу цензуре, жандара, шпијуна и апсана? Зар смо ми волови да нам јарам на врат мећете? Зар су људи пси да им ваша полиција држи катанац на устима?“
Нису знали шта да раде са њим.
Огромна популарност у народу га је спасила од хапшења.
Добија позив да дође на Цетиње и он се радо одазива.
Али, после неколико месеци, увиде да је тамо горе ропство него у Турској.
Јавно је говорио да су кнез, његови дворани, сенатори и великаши били недодирљиви, док је народ био претворен у сиромашну и бедну рају.
Због искреног говора, хтедоше да га затворе у тамницу, али одусташе јер је већ имао ореол мученика у Турској.
Интересантан ми је Пелагићев одговор на његову примедбу да не признаје принцу Алксандру право наследства, док га Народна скупштина не изабере.
Кнез Никола је рекао да право наследства поштује сва Европа.
„ Мене се не тиче шта европски волови признају, људи од разума то не признају.“
Да ли можете данас да замислите аутошовинисте или естрадне патриЈоте да се тако изразе о својим менторима комесарима из Брисела и Вашингтона?
Путује од града до града по средњој Европи.
Врло брзо се замера властима и сви га протерују.
У Грацу се јавно у новинама одриче архимандриства.
Замера се све више отвореним и оштрим речима Цркви.
„ Заблуда је основни корен свију зла и несрећа народних, а поповштина је највећа заблуда, па због тога презирем и остављам то црно јато варалица и неморалних анатемњака – калуђера и остајем грађанин Србства и човечанства.“
Архијерејски сабор му нуди да иде у манстир као архимандрит, али он одлучно одбија.
Иде корак даље и пркосно тражи да се испуне његови захтеви за реформу манастира.
Када прочитате све те његове захтеве и предлоге, онда видите колико је он био радикалан, либералн и колико је био под утицајем социјалистичких идеја марксиста да је религија опијум за народ.
Многи су га осуђивали што је дао оставку на архимандритство, сматрајући да је могао да постане владика и митрополит, па онда, с тога важног положаја, боље је могао да помогне народу.
Он је све критике одбио.
„ Ја ћу овако боље научити потребе народа,него кад сам архимандрит и владика у друштву народних угњетача и варалица, паша и султана, попова и владика. Дружећи се и частећи са њима заборавио би сиротињску нужду и постао би мало по мало угњетач и варалица, као и то моје друштво. Кабинетски крстови и владалачки ордени не би ме одвели у сиротињску кућицу и радничку радионицу, него у салоне и дворове, где се прелива изобиље и раскош удварања и разврат, дембелисање и формалисање.При томе у звању поповскоме никада не могу бити доследан науци и правди…“
Јавно је 1874.године напао попове и професоре што што држе светковину Св. Ћирилу и Методију, тврдећи да више вреди најмањи бунтовник који диже глас и мач против тираније, него оба та светитеља који су са њиховим верницима загађивали и заглупљивали народе.
Штампа и објављује књиге.
Сматра се да је издао, објавио, продао и поклонио преко 250.000 својих књига.
Свакако најчитанија и најпродаванија је НАРОДНИ УЧИТЕЉ.
Најкориснија књига о здрављу и како се лечити на основу биљака из природе.
Свака кућа је имала ову Пелагићеву књигу.
Сећам се да је моја баба Драгиња држала књигу на посебном месту у креденцу и нико није смео да је узима без њене дозволе.
Народ је све више читао његове политичке списе и књиге, које власт забрањује.
Због шверцовања и растурања забрањених књига, затварају га све власти.
Али, он не одустаје и упоран је да просветли и образује народ.
Када 1875.године избија устанак у БиХ, упркос томе што покушавају да га спрече, он, ипак, одлази међу устанике.
Свуда где дође подучава народ да не верује лажљивој господи, већ да уређује законе по сопственој вољи и уз помоћ учених људи.
Народ се није дигао на устанак због те насрљиве, привилеговане господе.
„ Ко је тај подлац који нам намеће династије, када народ није устао за њих, него за право и слободу, за олакшицу и напредак.“
Пита ли су га – ко ће да му плати за толику муку, жртвовање и труд?
„ Ја ово не радим за плату, него по моралној дужности својој.“
Сваки родољуб данас треба да понавља ову реченицу, ако хоћемо да спасимо Србију даље трагедије и пропадања.
Због учешћа у устанку, Аусто-уграска власт га хапси, осуђује и мора годину дана да проведе у затвору у Мишколцу.
Народ га бира да буде преставник народа на Берлинском конгресу 1878.године, али власт у Београду му не дозвољава јер је био социјалиста.
Због растурања његових забрањених књига, хапсе га у Петроварадину и испоручују суду у Петрињи, али он бежи, закључан из купеа воза, јер је знао, како пише, да отвара и затвара врата без кондуктера.
Велика потера га није могла да пронађе, пошто се сакрио у загрљају једне пријатељице у Осијеку.
Борави у Влашкој, јер су га 1882. протерали из Београда зато што је бунио ђаке против професора и раднике против господара, што је држао говоре на улици против тираније неспособне власти и што је спремао побуну у позоришту.
Тражи од људи да уместо поштовања власти и господара, поштују величанство човековог мозга и права потлаченог народа.
Живео је у оскудици.
Све што је добијао прилоге за свој рад, улагао је у нова издања.
Сат је заложио и све што је имао само да би завршио штампање књига у Женеви.
Спаљиване су његове књиге као јеретичке и опасне за кварење младежи и народа.
„ Нека се насите ниски тирани спаљивањем и забрањивањем, али мисао и дух не могу убити и спалити. Насилници могу спалити и мене и све који овако мисле и раде, али остаје ЉУДСТВО које ће преживети сваку тиранију.“
Подстиче народ да се бори свагда и свуда за своје право, против сваке владе, све док не остваре политичку победу да општина буде заповедник влади, уместо што влада заповеда општинама.
„ Народ храни владу и владаоца, а не они народ.“
После толико година, грађани то у Србији још нису разумели.
Они и даље верују да шизофрени Узурпатор прави путеве, болнице и дели плате и пензије из свог приватног џепа.
Мислим да је Дејвид Бови, британски музичар, певач, композитор и глумац рекао да владе граде болнице и путеве парама народа и захваљивати се њима је исто као да се захваљујемо банкомату што нам даје наше паре.
Нова радикалска влада га три пута хапси и протерује из Србије у Бугарску и Влашку 1890.године, због објављивање књиге „ Нови гробари Србије“.
Шест жандара и два комесара унела су га насилно, гологлавог у вагон у Нишу и Пироту, јер је тражио да му се суди у Србији ако има какве кривице и физички се опирао протеривању.
Удраио је шамар комесару Јевти Поповићу у једном жандару у Нишу, опсовао им матер положајску, док је у Пироту је окрвавио комесара Ђорђа Петровића, зато што је помогао жандарима да га насилно унесу у вагон.
Окупљени народ је плакао, гледајући како власт поступа са најумнијим Србином.
Пелагић се није предавао.
Настављао је своју борбу, одмах по повратку у Србију.
„ Ми хоћемо да од другова божијих начинимо људе, да буду другови народу у људству, да од поданика израдимо вредне и слободне грађане, да од побожних и верујућих богомољаца учинимо мислиоце и да од покорне раје створимо борце за напредак народа и науке. Кад то учинимо, створили смо читаво море здраве свести и свестан народ, оствариће све своје жеље и захтеве.“
Ево, браћо и сестре, шта је наш данас задатак.
Не треба нам празна прича и бесконачно анализирање.
Морамо да начинимо нове људе.
Морамо од поданика да израдимо вредне и слободне грађане.
Морамо од затуцаних бирача да учинимо мислиоце.
Морамо да од уплашеног народа створимо борце за спас Србије.
Морамо да се изборимо за здраву свест ослобођеног народа.
То је наша данас историјска обавеза.
Говорили су му да се одмори и да је много урадио за народ, да је много страдао и да други треба макар мало да учине од онога што је он урадио за свој народ.
„ Колико год човек учини у корист народа и људства, није учинио више но што му је дужност; јер је велика културна зграда, коју су дојакошњи историјски радници саградили, што ју ми садањи људи видимо и уживамо, човек би пао испод животиње, кад не би умножавао грађу за зидање нове и срећније зграде за наступајуће људство, за нове нараштаје народа.“
Шта смо ми учинили да спасимо Србију?
Шта смо ми учинили да зауставимо нашу националну трагедију?
Шта смо учинили за наше поколење, које ће, ако се не побунимо, да живи у дигиталном концентрационом логору?
То су нам наменили психопата Шваб и његови крволочни сатрапи.
Који је, господо другови, браћо и сестре, смисао живота ако наша деца буду робови и заморчићи у дигиталном концентрационом логору?
Зашто смо себични?
Зашто мислимо само на наш конформизам?
Зашто смо дозволили да паднемо испод животиње?
Зар нас није стид због кукавичког бежања од историјске одговорности?
Зар нас није срамота што данас нама владају незналице, битанге, лудаци, лопови, наркомани, криминалци и поремећени ниткови?
Чега се више, људи, плашите?
„ Пријатељи правде и истине, слободе и народа, овде у апсанама се још више очеличите за свету борбу против угњетача и варалица људских. Само кукавице клону.“
Пелагић је мрзео угњетаче, лажове и улизице.
Волео је народну песму и музику.
Стидео се да га ко беспосленог затекне.
Пушење дувана и луксузни живот је презирао.
Сматрао је да поштен човек треба да чува и троши своју снагу за добробит народа и људи.
Преносим МОРАЛНИ ТЕСТАМЕНТ Васе Пелагића.
Оставља у аманет нашем народу :
- Борите се свуда и свагда противу свачије најезде, која потире истину, правду, слободу и свету идеју политичке равноправности и економске једнакости људске;
- Не жалите никакве жртве, јер оне су чиниоци оне снаге, која ће ослободити омражене, угњетене и бедне народе и људе, од досадањег грабљивог и убилачког друштвеног поретка;
- Организујте се у групе и партије, јер без чврсте организације и слоге, не можете надјачати непријатеља, који под овим или оним изговором обмањује, исисава и угњетава људ еи народе;
- Читајте НАРОДНИ УЧИТЕЉ;
- Сва дела моја да се наштампају по најумеренијој цени у народне руке предају;
- Моје кости да се пренесу и укопају на Врачару, поред костију и споменика оних бораца, који изгибоше 1806.године, отимајући од Турака град београдски и Србију испод угњетача.“
Тако је писао и говори просветитељ Васа Пелагић.
Умро је у пожаревачком затвору Забела 25.јануара 1899. године.
Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу.
„ То је наше веровање, то је завештај,
Сад свак живи нек узвикне: На посо устај!
Па ко љуби децу,народ, руку руци дај.
Да се оствари и утврди нови наук тај.“
Пружамо вам руке.
Заједно да спасимо Србију.
Београд, 7532.г. гумник
