Početna Sadržaj Reagovanja VANZEMALJCI

VANZEMALJCI

891
0
SHARE

VANZEMALJCI

piše : Branko Dragaš, 28.01.2013

Moj omiljeni ekonomista, posle smutljivca Labusa, koji pokušava da ga podražava, svakako je nobelovac Paul Krugman. Labus nije uspeo da postane nobelovac, ali veseli ekonomski ubica Dinkić i dalje sanja tu nagradu. Labus se zadovoljio materijalnim dobrima, povukao se iz javnosti, javlja se tek toliko da ga ne zaboravimo, pametuje o ekonomiji o kojoj ništa ne zna i strahuje da ga ne uhapse.

Nobelovac Krugman se ne plaši hapšenja. On je omiljen i tražen svuda.On nastavlja da širi ideologiju neoliberalizma. Uprkos krahu te neofašističke ideologije, nobelovac Krugman se ne zaustavlja. Dobro je plaćen za taj svoj posao, mediji su mu otvoreni,naklonjeni i svuda ga pozivaju da drži predavanja. Tako su i naši skorojevići na vlasti pozvali ovoga gurua bankrotiranog neoliberalizma, plativši ga novcem siromašnih poreskih obveznika, koji su ostali bez plata i posla upravo zbog primene doktrine šok terapije, dok naši stručnjaci koji su bolji od Krugmana ne mogu da dođu do nacionalne RTS, da nas uveseljava svojim sumanutim teorijama o potrošnji.

U intervju „ Recesija i oporavak“ dobili  smo nove doprinose ekonomskoj nauci američkog nadobudnog nobelovca koga su, prema izveštaju reportera, „spontano“ predložili ,kako se to već radi u korporativnom fašizmu, ,potpisali su peticiju preko 235.000 obožavalaca, za ekonomskog savetnika predsednika SAD. Krugman je odbio. Odlučno i jasno. Slomio je srce razočaranima. Neka. Ne kaje se. Bolje mu je ovako. Sa strane,da mrsomudi. Poprckuje . Preserava se i zarađuje velike pare.

 

Ne želi da rizikuje.  Plaši se – republikanaca.  Koje naziva – ludacima u Republikanskoj stranci.  Oni su za njega – podivljali ljudi. Njima treba da se suprostavi čvrst pregovarač ispred vlasti. Krugman to nije. Krugman je mekušac i slabić koji voli pare. I radi za Gazdu. Isto kao i Labus. Treba pregovarač koji će sprečiti da se dogodi tragedija. Zašto tragedija? Zato što je  – opsednutost štednjom.  I treba povesti kampanju protiv dosadašnje opsednutosti štednjom. To je jedini način, prema mišljenju Krugmana, da se izbegne tragedija.

Nobelovac žali što se neće dobiti veliki stimulativni paket, kakvog bi on voleo. Koliki je taj stimulitivni paket iznosio od 2007 , kada je izbila hipotekarna kriza, do danas? To ne sme da kaže nobelovac. Procene moje su da je FED naštampala preko 25.000 milijardi dolara lažnog novca. I dalje se štampa. Koji su efekti? Nikakvi. Nastavlja se rasulo.

Nobelovac hoće da prestane da se – reže! Dosta rezanja! Nobelovac traži da bankrotirane države više troše, da bi ljudi mogli više da kupuju. Odakle novac za veću potrošnju bankrotiranih država? Iz stimulativnog paketa? Koliko treba štampati lažnih dolara da bi se održala iluzija o demokratiji i slobodnom tržištu?  Nobelovac ne govori. Važno je da FED obezbedi da država uskoči i obezbedi potrebnu potražnju da privreda ne potone,kada  privatni sektor ne želi da troši. Zašto privatni sekror ne troši? Zato što ne želi? Glupost! Manjina NEĆE jer ne veruje u sistem u rastakanju, većina NE MOŽE , jer nema sredstava za trošenje. Nema jer je opljačkana i prevarena od manjine koja ima i koja se zatvorila jer se uplašila socijalne revolucije. Koji je izlaz? FED. Šta treba da radi? Pa, da štampa lažne dolare. Ali, gospodine Krugman, oni to sve vreme rade. Počevši od 1971 godine, kada je ukinut zlatni standard. Sve brže i više štampaju falsifikovane papire. I? Potpuna depresija? Koji je izlaz? Novo štampanje………..

Novinar ga podseća da  Ruzveltovo trošenje nije SAD izvuklo iz depresije, nego svetski rat. Navodi da to i sam nobelovac priznaje u svojom bestseler izdanju. Toliko se trošilo na rat, da nije bilo drugog izbora da se zaposle ljudi.

Šta na to odgovara nobelovac?
Odgovor je antologijski i moram ga u potpunosti preneti :

„   Činjenica da se dogodio rat, koji je konačno naterao američku vladu da troši koliko je potrebno, nije argument protiv potrošnje nego argument protiv politike. To znači da su tada, kao i sada, mnogi ljudi govorili da je neodgovorno trošiti, i političke prepreke su uklonjene tek kad se pojavio neki spoljni faktor. Mi smo se oporavili od Velike depresije pre Perl Harbora, jer je američka ekonomija zapravo krenula u rat 1940. godine, i nastavila je da raste. Mnogi su govorili da veća potrošnja ne može da dovede do oporavka, a onda smo počeli da ulažemo u vojsku jer je u Evropi izbio rat, i odjednom smo dobili oporavak.
Evo jedne komične ilustracije – kada bismo sada otkrili da nam prete vanzemaljci, i odlučili da tome moramo da se suprotstavimo, morali bismo nešto da učinimo da unapredimo infrastrukturu, da gradimo puteve i brze pruge. Imali bismo punu zaposlenost.”

Rat je KONAČNO naterao  američku vladu da troši. Kada naglasite ovo zlokobno, ratnohuškačko – konačno – onda je to znak da cilj opravdava sredstva, makar  započeo i svetski rat. Da li to – konačno – znači da nobelovac priziva svetski rat? Da li je to- konačno- jedini način da Imperija u rastrojstvu izađe iz depresije? Da li to – konačno – znači da Imperija u rastrojstvu neće voditi rat na svojoj teritoriji, ali da će pokrenuti ratnu proizvodnju koja će – konačno – zaposliti ljude. To će dovesti do konačnog oporavka privrede u Imperiji i do konačnog izbegavanja moguće socijalne revolucije. Istorijske činjenice, kako vidimo, govore u prilog ove konačne teze preplaćenog nobelovca na zadatku odbrane korporativnog fašizma. Oporavak od Velike Depresije je usledio već 1940 godine , jer je ZAPRAVO američka ekonomija krenula u rat. Tačno tako. Zapravo, američku ekonomiju je spasio rat.

To znači da je američka ekonomija imala INTERESE da izbije svetskin rat. To, dalje, znači da su oni koji upravljaju Imperijom i koji su bili najbogatiji imali najveće interese od izbijanja svetskog rata, koji se vodio, gle čuda, van teritorija Imperije, baš na konkurentskom evropskom tlu. Tačnije, na teritoriji opasnog, privrednog džina i pravoslavnog šizmatika Rusije. Ako je sve tako kristalno jasno, da li se može, zapravo, izvući zaključak da je neko ko je imao interese da izbije svetski rat radio na tome da se Veliko Klanje i dogodi? Zapravo, da li se sada može objasniti zašto su Rotšildi, Rokfelerovi, Ford i ostali članovi Familije istovremeno finansirali obe strane u sukobu? Propagandna priča o Hitleru kao vanbračnom sinu bečkoga Rotšilda je srceparajuća palanačka ,zaslađena limunada za usahle i ucveljene usedelice, koje su oduševljeno tapšale, bacale cveće i ronile suze nad muževnom povorkom nabreklih arijevaca na maršu ka Istoku.

Nobelovac konačno priznaje sve ovo i on zapravo veliča svetski rat kao  konačno rešenje izlaska iz depresije. Naravno, razmaženi ratnohuškački gmaz gleda na problem depresije makijavelistički – sredstva opravdavaju ciljeve. Ako je konačan cilj da se pokrene američka propala ekonomija i da se zaposle ljudi koji su počeli da izlaze na ulice, onda je zapravo ideja o izbijanju svetskog rata dobra za privredni razvoj Imperije, jer će to konačno naterati američku vladu da počne da troši. Ko će sve ginuti u tom isceniranom svetskom klanju za nobelovca nije ni bitno, uvek na svetu ima nekih ludih Srba koji će da se upecaju na priče o pravdi, jednakosti i socijalnoj revoluciji. Najvažnije je da se pokrene proizvodnja, makar ona bila i ratna proizvodnja oružja za zaraćene varvare na Balkanu.

Komična situacija je da nam zaprete vanzemaljci.  Ako odlučimo da im se suprostavimo, kaže nobelovac u svojoj  kosmički glupavoj metafori,  onda bi morali da unapredimo infrastrukturu,  da gradimo puteve i brze pruge i da ostvarimo punu zaposlenost. Kakav divan doprinos propasti ekonomske misli. Kakav divan primer debilnosti ekonomiste nobelovca. Konačno su sve maske pale. Mislio sam da se infrastruktura unapređuje zbog bolje komunikacije građana. Mislio sam da gradnja puteva i brzih pruga služe za udobnija putovanja. Mislio sam da je puna zaposlenost dobra za socijalno i mentalno zdravlje  društvene zajednice. O, ne! Pa, ja sam, gospodo drugovi, potpuno u krivu!  To je sve bila zapravo moja zabluda. Infrastruktura, putevi i brze pruge,puna zaposlenost, sve nam to treba da nas vanzemaljci ne bi napali. Ako nas napadnu, mi ćemo sve to graditi. Ako nas ne napadnu, mi nećemo graditi ništa. Divno! Čekaćemo da nas napadnu. To nam se više isplati. Ako sve to izgradimo dok nas oni ne napadnu, ako ostvarimo punu zaposlenost, onda, kada nas napadnu, nećemo imati šta da radimo. Bićemo u depresiji! Zato što nemamo šta da radimo i zato što smo napadnuti. Kakva  komična situacija. Kakva zbrka u glavi estradnog nobelovca.

Šta još traži nobelovac?

„  Kada bih mogao nekako da ubedim poslanike u Kongresu i ostale poznate sumnjičavce da je deficitarna potrošnja u ovom trenutku dobra i da nam je zapravo potreban sveobuhvatni program otvaranja radnih mesta, a da ćemo o deficitu brinuti nakon stabilnog oporavka, sve bi se završilo – ne bi bilo nikakvih problema“

Deficitna potrošnja je dobra stvar i o deficitu ćemo se brinuti nakon stabilnog oporavka. Narkomanska logika. Narkoman veruje da će se osloboditi zavisnosti od droge ako poveća dozu. Neće. Oslobodiće se konačno samo tada, primenjujući recepte našeg doktora ekonomije,kada se bude stabilizovao u smrti. I tada ne bi bilo nikakvih problema. Operacija bez anastezije je uspela, jer je pacijent umro.

Ja nisam sumnjičavac.  Ja samo čitam šta je izjavio nobelovac. On je ratnohuškač i ekonomski plaćeni ubica. Mekušac koji brine za svoje tezge i koji  je plaćen od Familije da sruši svaku normalnu logiku. Nobelova nagrada je samo alibi za izvršen zločin.

Beograd, 28.01.2013

SHARE