Početna Sadržaj Osvetljenja Vašingtonski konsenzus i deindustrijalizacija istočne i jugoistočne Evrope

Vašingtonski konsenzus i deindustrijalizacija istočne i jugoistočne Evrope

728
0
SHARE

Autor: Rajko Bukvić   

Sažetak: U radu[1] se razmatraju rezultati ostvareni tokom dvodecenijskog sprovođenja reformi u tzv. postkomunističkim zemljama, zasnovanih na Vašingtonskom konsenzusu,odnosno presvegana njegovim trima ključnim tačkama – privatizacija, deregulacija i makroekonomska stabilizacija. Uz manje izuzetke, ove zemlje zabeležile su dubok i dugotrajan ekonomski pad, praćen negativnim procesima i u drugim sferama. Nasuprot uobičajenim mišljenjima da je dugogodišnja tranziciona kriza rezultat nedoslednosti u sprovođenju reformi, u radu se ističe da je ona upravo suprotno njihov zakonomeran rezultat i da drugačije i nije moglo da bude. Kao analog ističe se Morgentauov plan za Zapadnu Nemačku, kojim je nakon Drugog svetskog rata bilo predviđeno da Nemačka bude industrijski razoružana, što bi vodilo njenom siromašenju i pretvaranju u sirovinski dodatak drugim razvijenim privredama, i što bi shodno tome uslovilo nemogućnost opstanka njenog tadašnjeg broja stanovnika. Na sreću po Nemačku, Morgentauov plan je nakon skrupulozne analize napušten i zamenjen Maršalovim planom koji joj je obezbedio industrijsku obnovu. I za zemlje istočne i jugoistočne Evrope potrebno je isto: napuštanje (neoliberalne) koncepcije zasnovane na Vašingtonskom konsenzusu koji ih je deindustrijalizovao i primena koncepcije (re)industrijalizacije.

Uvod

Rušenje Berlinskog zida 1989. i završetak hladnog rata doveli su zemlje istoka i jugoistoka Evrope pred fundamentalno pitanje: kako napraviti prelaz s tzv. kolektivne (ili planske), koja ih je do tada uglavnom karakterisala, na tržišnu privredu.[2] Ono što se nazivalo komunizmom urušilo se (ili je bilo nasilno srušeno) a gotovih recepata za izgradnju tržišnih institucija i tržišne privrede nije bilo, ili su, kao što je bio slučaj s jugoslovenskim iskustvom od početka pedesetih, jednostavno prećutkivani. U nedostatku sopstvenih strategija, ili pak iz nekih drugih razloga, te zemlje su, manje ili više voljno, prihvatile inostrane eksperte i recepte koje su im propisale međunarodne finansijske institucije na čelu s Međunarodnim monetarnim fondom. Kakvi su to bili eksperti[3] i do čega je sve to dovelo, uglavnom je poznato i više puta opisivano.[4] Za mnoge istraživače ostaće tajna zašto, na primer, ruske vlasti nisu htele da angažuju poznatog američkog ekonomistu ruskog porekla V. Leontjeva, iako je on govorio da je spreman da pomogne potpuno besplatno ako ga vlasti nove demokratske Rusije pozovu. To se, međutim, nije desilo: Rusija je izabrala DŽ. Saksa, i pored toga što je, recimo, upravo Leontjev nepunu deceniju pre toga (1984) za zasluge u izvođenju iz krize japanske privrede odlikovan japanskim ordenom Izlazećeg Sunca.[5]

Preporuke o kojima je reč bile su, prvobitno, „geografski i istorijski specifične“, namenjene rešavanju problema zemalja Latinske Amerike, a kasnije su prihvaćene kao „opšta mudrost za politike razvoja i rasta“[6]. Ti recepti (izvorno – deset preporuka ili deset reformskih politika) postali su poznati kao Vašingtonski konsenzus, prema terminu koji je skovao DŽ. Vilijamson[7], nazvavši ih tako u radu pripremljenom za konferenciju koju je 1989. organizovao Institut za međunarodnu ekonomiju (Institute for International Economics). Na konferenciji su učestvovali predstavnici deset latinoameričkih zemalja čije je probleme dugova trebalo razmatrati tom prilikom. Oni su se u osnovi svodili, kako se često ističe, na tri ključna momenta: privatizacija, deregulacija i makroekonomska stabilizacija. Reformatori u tim zemljama, kao i njihovi savetodavci, isticali su da će taj prelaz doneti privremenu krizu, a da će se zatim, vrlo brzo, privrede tih zemalja oporaviti, i da će njihova nova svojinska struktura obezbediti brzo nadoknađivanje privremenog pada a zatim i brzi rast i približavanje razvijenim zemljama.

Slika 1. Indeksi BDP bivših jugoslovenskih republika, 1989=100

Izvor: Podaci nacionalnih statistika za 2009. godinu.

Od početka tranzicije prošle su pune dve decenije, uz naravno manje razlike u vremenu kada su pojedine zemlje pristupile propisanim reformama. Period je svakako dovoljno dug da bi se mogle dati određene ocene pređenog puta i rezultata sprovedenih reformi. Institucionalni ambijent u svim tranzicionim zemljama temeljno je promenjen.

Uz određene razlike u vremenu, sve tranzicione zemlje vrlo brzo su oslobodile najveći deo cena, liberalizovale spoljnu trgovinu, pristupile oštrom kresanju subvencija, devalvirale svoje valute i proglasile njihovu konvertibilnost, uvele manje ili više restriktivnu kreditnu politiku, otvorile granice za priliv inostranog kapitala, privatizovale najveći deo državnih (društvenih) preduzeća. U najvećem broju slučajeva sve to je učinjeno primenom „šok terapije“ (sve, odmah, istovremeno), kako bi se reforme učinile nepovratnim. Primenjeni model, zasnovan na neoklasičnim postulatima, pretpostavljao je da će tržišne institucije (tržište i privatna svojina, kao ključne) spontano dovesti do kapitalizma, čim se svojina privatizuje, cene postanu slobodne, valuta se stabilizuje i uvede tržište slobodne konkurencije. Model je, dakle, pretpostavljao da postoji „spontana prečica u kapitalizam“, odnosno „otvorenu tržišnu privredu zapadnog tipa“ za koju su se ove zemlje (tj. njihove elite) opredelile, a takva privreda će nakon prevladavanja kratkotrajnih teškoća (tranziciona kriza u kratkom roku) spontano dovesti do obnavljanja proizvodnje i privrednog rasta.

Navedene promene, međutim, nisu bile praćene i odgovarajućim privrednim kretanjima u realnoj sferi. Osnovni rezultati koji su u ovom segmentu postignuti uglavnom su poznati i nema potrebe posebno ih apostrofirati. Oni gotovo nedvosmisleno ukazuju na promašaj.

Tranziciona kriza – ciklični ili strukturni fenomen, ili nešto treće?

Rezultati postignuti tokom dve decenije tranzicije nisu nimalo ohrabrujući i ne mogu dobiti iole dobru ocenu. Umesto obećanog prosperiteta, ako je on uopšte i bio cilj promena, u većini tranzicionih zemalja zabeležen je veliki i dugotrajan pad bruto domaćeg proizvoda, industrijske proizvodnje i životnog standarda, neretko veći nego što je bio pad zabeležen tokom godina Drugog svetskog rata, što je posebno bilo dramatično u Rusiji[8]. Naravno, ni Srbija, odnosno zemlje nastale iz bivše SFRJ, nije izuzetak (videti sliku 1). Čak ni Slovenija, koja je poseban slučaj, s obzirom na to da nije htela da primenjuje preporuke MMF-a i drugih savetodavaca, nema nekog posebnog razloga za zadovoljstvo.[9] Srbija je, sa „zaostatkom“ za 1989. od skoro 30%, blizu Ukrajini i Moldaviji, čiji je pad između 40% i 50%.

Pri tome, najveći „gubitnik” i u Rusiji i u Srbiji, i ne samo u njima, bila je industrija (videti sliku 2). U Srbiji industrijska proizvodnja se u 2009. nalazi na nivou od tek 45% od ostvarene u 1990.[10] Mnoge grane drastično su smanjile proizvodnju, a neki sektori praktično su ugašeni.[11] Pošto je industrija nosilac tehničkog progresa, pokretač privrednog rasta i stvaralac sinergijskih efekata u ukupnoj privredi[12], ova slika njenog „razvoja” u protekle dve decenije dovoljna je da se celom periodu da izrazito negativna ocena.

U većini tranzicionih zemalja ekonomska kriza bila je praćena i drugim negativnim posledicama, kao što je recimo velika demografska kriza – opadanje broja stanovnika, pre svega u Rusiji, ali i u drugim zemljama, širenje bolesti, opadanje fertiliteta, porast mortaliteta.[13] Stakler i koautori čak su istakli i testirali hipotezu da je upravo masovna privatizacija uzrok rasta smrtnosti u postkomunističkim zemljama[14] (videti sliku 3, kao i odgovarajuću sliku 4 za Srbiju). Svakako, potrebno je istaći da je UNICEF još za nepotpunu prvu deceniju tranzicije (period 1990–1999) procenio 3.256.000 „suvišnih“ smrti u zemljama u tranziciji (i to bez Bosne i Hercegovine za ceo period, Gruzije za 1993, Tadžikistana za period 1996–1999, i SR Jugoslavije za 1999).[15] Cela ova problematika, naravno, zahteva dodatna posebna istraživanja, koja očito nedostaju, bar kad smo mi u pitanju.

Dubinu demografske krize u obe pomenute zemlje (Rusija i Srbija) verovatno najbolje ilustruje pojava nazvana Ruski krst, koja je prvi put registrovana u 1992. u Rusiji: krive dinamike rađanja i smrtnosti presekle su se. Kao što se vidi, isto se desilo i u Srbiji, s tim što u Srbiji nije tako jasna tendencija približavanja i ponovnog presecanja ovih krivih, koja se jasno vidi u slučaju Rusije.

Uz sve navedeno, tranzicija je rezultovala ogromnim socijalnim troškovima izraženim u porastu siromaštva, opadanju zaposlenosti i porastu nezaposlenosti, povećanoj nejednakosti, pogoršanju javnih usluga i polarizaciji njihovog pružanja, kriminalu, rastu korupcije i najzad oružanim konfliktima.[16] Konačno, kao vrlo značajno treba istaći ogromno zaduživanje zemalja u tranziciji, iako, kao što je poznato, to nije isključivo njihova „privilegija“. Do zaduživanja u zemljama u tranziciji došlo je i pored velikih prihoda ostvarenih privatizacijom, čemu u našem slučaju treba dodati i veliki transfer doznaka naših ljudi koji rade u zapadnoevropskim i drugim zemljama. Procene priliva po svim tim osnovima (privatizacija, strane direktne investicije, doznake) razlikuju se, i kreću se na nivou od nekoliko desetina milijardi dolara – 30, pa čak do 70 milijardi, i to samo za period od 2000. godine. U svakom slučaju, taj ogromni priliv sredstava nije iskorišćen proizvodno, pa čak ne ni za poboljšanje (tragično) zaostale infrastrukture, već se prelio u potrošnju, naravno iz uvoza, s obzirom na to da je domaća proizvodnja u stanju u kakvom je.

Zanimljivo je da se za enorman rast potrošnje iz uvoza gotovo jednoglasno osuđuje (apresirani) kurs dinara u odnosu na evro, odnosno i druge valute, a ne liberalizacija spoljnotrgovinskih tokova koja je tako nekritički i brzo sprovedena početkom ove decenije, u skladu sa zahtevima koji proističu iz Vašingtonskog konsenzusa. Shodno ovoj argumentaciji, apresirani kurs navodno destimuliše izvoz i stimuliše uvoz. Obe strane argumentacije, međutim, stoje na prilično klimavim nogama: kad je reč o uvozu, pored pomenute liberalizacije treba skrenuti pažnju i na pitanje odakle potiču pare kojima se kupuju devize da bi se realizovao uvoz, a kada je reč o izvozu, stvari treba postaviti i obrazložiti malo detaljnije, pošto je to postalo omiljeno mesto kritičara (ili „kritičara“) aktuelne ekonomske i razvojne politike.[17]

Pre svega, pogrešna je pretpostavka da bi devalvacija (odnosno, depresijacija) dinara povećala konkurentnost našeg izvoza, čak i uz pretpostavku da postoji proizvodnja koja može da bude izvezena. Opadanje vrednosti dinara s tim nema veze, budući da se time ne menjaju cene naših izvoznih proizvoda u inostranstvu, ti proizvodi se dakle neće ništa lakše izvoziti nego što je sada slučaj.[18] Ostvariće se, prema tome, samo preraspodela između naših proizvođača, i to tako što će više dobiti (u dinarima, i to videćemo nominalno) oni koji su realizovali izvoz. Pored toga, na kretanje izvoza (pa i uvoza) ne utiče trenutni, dakle nominalni kurs dinara već njegovo dugoročno kretanje, pri tome u realnom izrazu. Poznato je da se (unutrašnje) cene naših proizvoda, i to sve, već dugo, gotovo po automatizmu, usklađuju s kretanjem evra (ranije marke), pri čemu cene vrlo brzo reaguju na promene kursa. Tako se vrlo brzo i anuliraju efekti promena kursa dinara, uspostavlja se prethodna konstelacija, samo na višem nominalnom nivou. I šta se tu onda menja? Naravno, za one koji bi ipak voleli malo više nauke nego popularnih članaka u nedeljnicima (ili intervjua u dnevnim novinama) možemo preporučiti nedavnu studiju urađenu u Narodnoj banci Srbije.[19]

Sledeći bitan moment tranzicione krize je visoka spoljna zaduženost ovih zemalja. Naravno, i ovaj pokazatelj je neravnomerno raspoređen, a kao neka vrsta utehe (ako se tako uopšte može reći) pojavljuje se činjenica ekstremne zaduženosti i nekih zemalja van ovog „kruga“ (pre svega, Grčke). Kao što se može videti (slika 5), osim u prvoj ovde predstavljenoj godini (2001) Srbija se po pokazatelju spoljni dug/BDP nalazi u grupi srednje zaduženih zemalja, iako se na samom kraju perioda ponovo približava grupi visoko zaduženih. Po drugom pokazatelju (spoljni dug/izvoz), pak, izuzev perioda 2006–2008, u svim ostalim godinama ona znatno prevazilazi gornju granicu i pripada grupi visoko zaduženih. (Videti kriterijume Svetske banke u Tabeli 1.)

Naravno, pri razmatranju visine zaduženosti potrebno je imati u vidu strukturu, odnosno učešće javnog i privatnog sektora[20] u ukupnom dugu. To se neretko ističe kao (relativno) povoljna okolnost u situaciji (dosta) visoke zaduženosti. Posmatrajući zvanične podatke (videti sliku 6), to zaista tako i izgleda. Jedino, autor ovih redova dozvoliće sebi pomalo skeptičan odnos prema tom argumentu – ko može da garantuje da na kraju država (tj. poreski obveznici) neće vraćati i dug koji nije njen i za koji nije dala garanciju? Da li su nekome potrebni argumenti za takvo skeptično pitanje?

Tabela 1. Visina zaduženosti prema kriterijumima Svetske banke

Pokazatelj
Zaduženost

Visoka
Srednja
Niska

Spoljni dug/BDP
> 80%
48% – 80%
< 48%

Spoljni dug/izvoz
> 220%
132% – 220%
< 132%

Intenzitet negativnih promena i, posebno, dugotrajnost negativnih rezultata iniciraju nužnost preispitivanja značenja termina tranziciona (ili transformaciona) kriza, ili možda i potrebu određivanja njegovog novog značenja. Naravno, pre svega je jasno da nešto što traje toliko dugo ne može biti cikličnog karaktera, barem u smislu Šumpeterovih ciklusa na kojima se zasniva dobar deo analitičkih tumačenja kriza u kapitalističkoj, odnosno tržišnoj privredi. Prizivanje u pomoć Kondratjevljevih dugih ciklusa izgleda u tom smislu znatno logičnije, tako da ne čudi da su se mnogi toga dosetili. Jedino, nedoumicu može da izazove činjenica da je do toga došlo uglavnom u vezi s aktuelnom svetskom finansijskom i ekonomskom krizom. U svakom slučaju, na ozbiljne, produbljene i promišljene analize ove teme, očito, moraćemo još da čekamo.

Uzroci tranzicione krize

Postavlja se, naravno, kao prethodno, pitanje – zašto je do tako duboke i dugotrajne krize došlo, koji su uzroci takve krize, krize koja je većini postkomunističkih zemalja donela veće ljudske žrtve i veća razaranja nego što je ikada zabeleženo u mirnodopskim uslovima.[21] Inicijatori i protagonisti reformi u ovim zemljama, međutim, kao da ne žele ili nisu u stanju da vide upravo njihove rezultate. Ili primenjuju neke od proverenih manevara izbegavanja suočavanja s njima. Tako, recimo, kada A. Cipko, koji nikako nije bio protivnik reformi i privatizacije, kaže da su one bile nečovečne, da se u Rusiji liberalna ideja razišla ne samo s demokratijom, već i s humanizmom, te da su antikomunističke revolucije, pozvane da restauriraju privatnu svojinu, po svojoj prirodi bile amoralnije nego socijalističke, da su bile više opterećene niskim strastima, lopovlukom, korupcijom itd., V. Mau mu odgovara poznatom etiketom – za njega (Cipka) ubistvo miliona ljudi moralnije je nego otimanje miliona dolara[22]. Pri tome, Mau ne samo što menja temu razgovora (moral antikomunističke revolucije), već u cilju diskvalifikacije koristi – mit. Mit o milionima žrtava komunističkih, odnosno staljinističkog režima. Ako bismo i dozvolili sebi ocenu da možda nije čudno da su ovakve priče prihvatane ranije, danas je to zaista nedopustivo. Otkada je, naime, godine 1989. odlukom Prezidijuma AN SSSR obrazovana komisija za utvrđivanje gubitaka stanovništva, na čijem čelu je bio dopisni član AN SSSR J.A. Poljakov, i od kada je ona dobila pristup ranije istraživačima nedostupnom materijalu i dokumentima OGPU-NKVD-MVD-MGB i objavila rezultate istraživanja, to je u najmanju ruku čudno i pokazuje ili zlu nameru ili pak potpuno odsustvo naučne objektivnosti i savesti.[23] Pomenuta komisija istraživala je period 1921–1953 (prvo polugođe) i došla do rezultata prema kojima je ukupno osuđeno 4.060.306 ljudi, od toga na smrtnu kaznu 799.455. Naravno, kako ističe i V. Zemskov, iako je ovaj broj neuporediv s pominjanim desetinama i stotinama miliona, on je zastrašujući. Upravo stoga, bila bi greška upuštati se u ocene da li je to mnogo ili malo, čak i bez obzira na istorijski kontekst.[24]

Osnovne postavke reformi i izabrane strategije, prema tome, i dalje se ne dovode u pitanje, a izostajanje obećanih rezultata objašnjava se izostankom reformi, nedoslednošću u njihovom sprovođenju, ili pak ograničenjima u političkom sistemu[25], tako da se manje ili više sve svodi na tehničko pitanje sprovođenja reformi. Na taj način, faktički se sprečavaju rasprave o uzrocima krize i eventualnim putevima izlaska iz nje. Zašto do toga dolazi? Da li su nekadašnji borci protiv („komunističkog“) jednoumlja preuzevši vlast postali time i protagonisti jednog novog jednoumlja? Ako se ima u vidu da su njihovi apologeti proglasili odmah po padu Berlinskog zida ni manje ni više nego „kraj istorije“[26]…

Ipak, ta rasprava je neophodna i do nje mora doći. A da bi se došlo do pravih rezultata u raspravi, nužno je stvari zahvatiti u korenu. To će reći, nužno je razmotriti ne samo Vašingtonski konsenzus već i teorijsku osnovu na kojoj je on izgrađen i na kojoj se tako uvereno uzdiže već više od dve decenije. I to bez obzira na to što su mnoge zemlje kao direktna posledica njegovih recepata zapadale u velike krize i nezadrživo se kretale ka siromaštvu. Pri tome, ne treba se zavaravati da je generalna linija u redu, a da samo neke nijanse, neke posebne politike ili posebne mere nisu bile dobre, ili nisu dobro sprovedene, ili dozirane.[27]

Kao što je već konstatovano, termin Vašingtonski konsenzus stvoren je kao oznaka za deset makroekonomskih reformskih politika koje je DŽ. Vilijamson namenio rešavanju problema u zemljama Latinske Amerike. Izvorno, te politike obuhvatale su sledeće zahteve (videti tabelu 2).

Tabela 2. Načela Vašingtonskog konsenzusa

1.
Fiskalna disciplina. Svodi se na zahtev da javni prihodi treba da pokrivaju javne rashode, budući da budžetski deficit, odnosno deficit javnih finansija dovodi do inflacije i do platnobilansnog (tekućeg) deficita.

2.
Promena prioriteta javnih rashoda. Treba javne rashode usmeriti na programe koji pružaju podršku privrednom rastu i najsiromašnijima.

3.
Poreska reforma. I to takva da kombinuje umanjenje (graničnih) poreskih stopa i uvećanje poreske osnovice. To će uvećati poreske, pa time i ukupne javne prihode.

4.
Liberalizacija kamatnih stopa. Ukoliko postoji kontrola kamatnih stopa, treba je ukinuti.

5.
Politika konkurentnog deviznog kursa. Centralna banka treba da obezbedi da precenjena domaća valuta ne ugrožava konkurentnost domaće privrede u razmeni sa inostranstvom.

6.
Liberalizacija spoljne trgovine. I to kao opšti pravac, bez ukazivanja na brzinu kojom to treba izvesti.

7.
Liberalizacija priliva stranih direktnih investicija. Odnosi se ne na ceo kapitalni račun, već samo na SDI, dakle potrebno je samo omogućiti da svi stranci koji žele da ulože u zemlju, da nešto kupe ili izgrade u njoj, to mogu da urade bez ikakvog ograničenja.

8.
Privatizacija. Polazi se od toga da privatizacija, ako je izvedena pravilno, donosi koristi, bilo da privatizovana preduzeća rade na konkurentnom tržištu, bilo da su pravilno regulisana.

9.
Deregulacija. Ona podrazumeva, pre svega, uklanjanje regulatornih barijera ulasku novih preduzeća u granu, čime se uvećava konkurencija, kao i izlasku preduzeća iz grane, a ne uklanjanje regulacije bezbednosti proizvodnje, ekološku regulaciju, ili ekonomsku regulaciju u slučaju prirodnih monopola.

10.
Vlasnička prava. Potrebno je obezbediti zaštitu vlasništva bez velikih troškova za to.

Izvor: J. Wiliamson, What Washington Means by Policy Reform, Latin American Readjustment: How Much Has Happened, Washington, 1990, ch. 2; J. Wiliamson, From Reform Agenda to Damaged Brand Name, Finance & Development, 2003, № 3.

Iako je prvobitno bio namenjen rešavanju „lokalnog“ problema, ovaj skup reformskih politika, i pored razlika u njihovom tumačenju, brzo je prihvaćen kao program s mnogo širim značenjem, praktično za sve zemlje u razvoju. Smatralo se da su njegove pretpostavke (oštra finansijska disciplina i privatizacija uz deregulaciju i liberalizaciju) dovoljne da uklone stagnaciju i iniciraju ekonomski rast. Velika uloga slobodnog tržišta u okviru ovog skupa politika razlog je što se on često označava kao neoliberalan[28], čak kao „neoliberalni manifest“, iako je DŽ. Vilijamson isticao da to nije ispravno, da je termin neoliberalizam skovan da opiše doktrine koje je podržalo Društvo Mon Pelerin (Mont Pelerin Society) osnovano posle Drugog svetskog rata da bi promovisalo verziju desnog krila liberalnog programa, i da postoje neke neoliberalne doktrine čija se shvatanja ne podudaraju s politikama Vašingtonskog konsenzusa[29].

Naravno, lingvistička i ostala razjašnjenja svakako nisu bez značaja, ali ipak je važnije nešto drugo: da li je i u kojoj je meri ovaj program ekonomskih reformi prihvatljiv. Sam Vilijamson je isticao jedinstvenost 1989[30], a kritičari Vašingtonskog konsenzusa isticali su da u njegovim politikama neki važni momenti nedostaju, kao na primer društvena jednakost i institucionalni razvoj. To je, naravno, nesporno, zbog čega je, uostalom, Vilijamson (s Kučinskim) kasnije (2003) dopunio svoj program nazvavši ga After the Washington Consensus. Međutim, važno je dati ocenu izvornih politika, budući da su one praktično primenjivane više od deset godina. Jasno je da u tim ocenama ne može (i ne treba) da postoji potpuna saglasnost, ali je ipak iznenađujuće da među našim ekonomistima ima toliko onih koji te politike u potpunosti podržavaju. Po mišljenju autora ovih redova nekritički odnos prema politikama Vašingtonskog konsenzusa (ne samo kada je reč o njegovom odobravanju) ne može biti dobar – politike Vašingtonskog konsenzusa treba razmatrati pojedinačno i pri tome u kontekstu konkretne privrede i konkretnog vremena.

Ima li istorijskih analogija s tranzicionom krizom?

Kao polazna tačka u ovim razmatranjima može dobro poslužiti jedno vredno istorijsko iskustvo. Reč je o obnovi Nemačke posle Drugog svetskog rata.[31] U strahu da bi Nemačka mogla još jednom da ugrozi mir i izazove rat na sastanku u Kvebeku u Kanadi 16. septembra 1944. godine saveznici su prihvatili plan kojim je Nemačku trebalo deindustrijalizovati i pretvoriti u poljoprivrednu zemlju. Sve industrijske mašine trebalo je ukloniti, rudnike popuniti vodom i cementom, Nemačku je trebalo pretvoriti u zemlju malih farmera.[32] Pretpostavljalo se da će takva Nemačka biti miroljubiva nacija, argumentovano je da će bliži kontakt sa zemljištem dovesti do moralne regeneracije nemačkog stanovništva, da će ga pripitomiti i pacifikovati, te da će tako biti izbegnut naredni, treći svetski rat. Autor navedenog plana bio je Henri Morgentau, ministar finansija SAD od 1934. do 1945.[33] Plan je pokrenut čim je Nemačka kapitulirala, 1945. godine.[34] Tokom 1946. i 1947. postalo je vidljivo da je njegova primena stvorila velike ekonomske probleme. Pored ostalog, produktivnost u poljoprivredi drastično se smanjila, što je delimično bilo rezultat povratka u poljoprivredu mnogih koji su izgubili posao u industriji. Bivši američki predsednik Herbert Huver dobio je zadatak od predsednika Trumana da poseti Nemačku na čelu tima poljoprivrednih i ekonomskih eksperata i da izvesti Vašington o prirodi i uzrocima problema. U poslednjem od tri izveštaja Huver je naveo pet iluzija o posleratnom razvitku Nemačke i među njima kao prvu nedvosmisleno istakao: „Iluzija je da se Nova Nemačka koja je ostala posle aneksija može svesti na ͵poljoprivrednu državuʹ (pastoral state). To se ne može uraditi, a da ne istrebimo (exterminate) ili nekud ne iselimo 25 miliona ljudi.“[35] Time je identifikovan pravi uzrok problema. Huverovi izveštaji, naravno, bili su zasnovani na skrupuloznim istraživanjima, i stoga nije čudno što je on iznova otkrio suštinu stare merkantilističke teorije stanovništva: „Industrijska nacija može da izdrži i hrani mnogo brojnije stanovništvo nego što bi mogla poljoprivredna država na istom mestu.“[36] Isto kao što je svojevremeno i A. Smit istakao analognu razliku između lovačkih i pastirskih naroda: „Veoma je velika razlika između broja pastira i broja lovaca koje ista površina jednako plodne zemlje može izdržavati“[37], s daljim implikacijama na odbrambene mogućnosti zemlje. Praktično, to znači da industrijalizacija podiže održivost jedne zemlje.

Posle nepuna tri meseca Morgentauov plan tiho je zaustavljen. Umesto njega uspostavljen je Maršalov plan, koji je kao cilj imao, potpuno suprotno Morgentauovom, ideju reindustrijalizacije Nemačke i ostatka Evrope. Maršalov plan inaugurisan je juna 1947, s obrazloženjem[38] koje se u potpunosti uklapa u teorijska shvatanja koja je još početkom XVII veka izneo italijanski merkantilist Antonio Sera, prema kojima proizvodnja sirovina i industrijska proizvodnja podležu različitim zakonima.[39] Takva su shvatanja korišćena sve do vremena iza Drugog svetskog rata kao argument u prilog tome da je zemljama koje su proizvodile sirovine bio potreban i industrijski sektor. Današnji „mejnstrim“ u ekonomskoj nauci, nažalost, zasnovan na neoliberalnoj dogmi, zaboravio je na ovakva mišljenja, a preko svojih sprovodnika, na čelu sa MMF, čak i direktno zabranjuje siromašnim zemljama da razvijaju industriju primoravajući ih na „ravnopravno“ takmičenje s industrijski razvijenim zemljama. Onim istim koje su radi razvoja svojih industrija koristile upravo suprotne politike od ovih koje danas nameću siromašnim zemljama.

Šta je alternativa?

Pošto se danas Maršalov plan pogrešno poistovećuje s bilo kojim planom koji donosi velike resurse siromašnim zemljama, previđajući njegovu suštinu – (re)industrijalizaciju, potrebno je navesti i njegove bitne odlike i ono po čemu se razlikuje od Morgentauovog plana. Prikazaćemo to u narednom pregledu (tabela 3).

Tabela 3. Osnovne odlike Maršalovih i Morgentauovih planova

Maršalovi planovi
Morgentauovi planovi

Stvaraju se unapređujući
Stvaraju se isključivo unapređujući

Šumpeterske aktivnosti:
Maltuzijanske aktivnosti

(= „dobre“ izvozne aktivnosti)
(= „loše“ izvozne aktivnosti, osim ako zemlja nema i neki šumpeterski privredni sektor)

Zbog specijalizacije nastaju rastući prinosi / ekonomije obima
Zbog specijalizacije se brzo dospeva u oblast s opadajućim prinosima

Dinamična nesavršena konkurencija
„Savršena konkurencija“

Privredne delatnosti s velikim potencijalom za rast
Privredne delatnosti s malim potencijalom za rast

Stabilne cene
Delimično ektremno kolebanje cena

Generalno dobro obrazovana radna snaga
Generalno nisko obrazovana radna snaga

Stvara se srednja klasa
Stvara se feudalna klasna struktura

Plate se teško obaraju
Plate se lako obaraju

Tehnološke promene dovode do visokih plata proizvođača („fordistički režim plata“)
Tehnološke promene najčešće dovode do nižih cena za potrošače

Stvaraju se veliki sinergijski efekti (efekti klastera, „linkages“)
Stvara se malo sinergijskih efekata

Izvor: E.S. Reinert, Globalna ekonomija. Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji, 2006, str. 100.

U navedenom pregledu jasno se vidi šta je potrebno preduzeti, kao i gde se sada nalaze tranzicione zemlje, između ostalog i Srbija. A da bi stvari bile potpuno jasne, navešćemo i pregled sredstava koja su korišćena od vremena Henrika VII u Engleskoj (1485) do Južne Koreje (1960), ali koje su kasnije zabranili Svetska banka i MMF.

Tabela 4. Sredstva za nacionalni ekonomski razvoj

1.
Prihvatanje da bogatstvo nastaje u vezama između aktivnosti s rastućim prinosima i kontinuiranom mehanizacijom. Razumevanje da je država u „pogrešnoj branši“. Svesna politika koja ističe, pomaže i štiti te aktivnosti.

2.
Tim aktivnostima se u određenoj geografskoj oblasti obezbeđuju privremeni monopoli / patenti / carinska zaštita.

3.
Prihvatanje stava da je ekonomski razvoj sinergijski fenomen, tako da se forsira što veća raznovrsnost i podela rada u privredi. „Maksimiranje podele rada i broja poslova u zemlji“ (Antonio Sera, 1613) i kopiranje ekonomske strukture Venecije i Holandije.

4.
Teorijsko shvatanja da industrijalizacija (i napredne uslužne delatnosti) istovremeno rešavaju četiri velika ekonomska problema siromašnih država: povećavaju dodatu vrednost, povećavaju zaposlenost, povećavaju plate i smanjuju deficit platnog bilansa.

5.
Značaj toga da se privuku kompetentni ljudi iz inostranstva (što je daleko važnije od inostranog kapitala). To je bilo veoma važno već u Engleskoj u vreme dinastije Tjudora (kroz istoriju su religijski progoni činili da su se nacije samovoljno lišavale svojih najobrazovanijih građana).

6.
Relativno potlačivanje velikih zemljoposednika. Od Firence u XIII veku preko Engleske od 1485, do Južne Koreje posle Drugog svetskog rata. Fiziokratija (odakle standardna ekonomija vodi poreklo) bila je pobuna velikih zemljoposednika protiv takve politike. Ova lista sredstava nacionalnog ekonomskog razvoja u stvari je antifiziokratska politika.

7.
Poreske olakšice za privredne delatnosti koje želimo da izgradimo.

8.
Jeftini krediti za iste te delatnosti.

9.
Podrška u izvozu za iste te delatnosti.

10.
Pomoć da se poveća obradiva površina i pomoć poljoprivredi generalno, iako moramo biti potpuno svesni da ta grana nikako nije u stanju da sama izvuče zemlju iz siromaštva.

11.
Veliko težište na obrazovanju i znanju.

12.
Patentna zaštita za nove pronalaske.

13.
Izvozne carine i zabrane izvoza da bi sirovine postale skuplje za inostranu industriju (neverovatno efikasno korišćene od strane Engleske u XVI veku da bi slomila italijansku tekstilnu industriju).

Izvor: E.S Reinert, Globalna ekonomija. Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji, 2006, str. 44–46.

Zaključna razmatranja

Na kraju, treba podvući da iako stvari izgledaju prilično jasno, u suštini to ipak nije tako. Ne zbog toga što bi eventualno trebalo dovoditi u pitanje ovde izložena shvatanja i argumente – to je uvek potrebno, i čak nužno, i od toga ne treba bežati. Reč je, ipak, o nečem drugom. Danas su kretanja u svetu mnogo više međuzavisna nego verovatno ikad u istoriji, i malo koja zemlja pogotovu ako je mala i slaba kao što je Srbija danas ima mogućnosti da sprovodi svoju sopstvenu politiku. Moć finansijskog kapitala danas je veća nego ikad (videti slike 7. i 8), a on sam srastao je s državnom političkom vlašću pre svega u SAD i s velikim korporacijama, stvorivši tzv. oligarhijsku trijadu[40] (Volstrit + Ministarstvo finansija SAD + Međunarodni monetarni fond) koja ima faktičku političku i ekonomsku vlast u čitavom svetu.[41]

Danas je stoga ključno pitanje – može li se slomiti logika savremenog kapitalizma (kazino-kapitalizma, kako ga naziva Suzan Strendž), odnosno finansijskog kapitala. Pri tome, nije reč samo o tome da li postoje odgovarajući programi[42], već je ključno pitanje da li postoje društvene snage koje bi bile sposobne da to izvedu. To je, naravno, vrlo složen problem koji izlazi van okvira ovog rada.

To što je rečeno za svet važi, naravno, i za našu zemlju – da li postoje snage koje su spremne i sposobne da izvedu prelazak s vladajuće (neoliberalne) koncepcije koja vodi u siromaštvo ka industrijski orijentisanoj koncepciji koja je u stanju da izvede zemlju na put razvoja? Naravno, treba imati u vidu da se već dosta dugo kod nas govori o novom modelu razvoja, zasnovanom, pored ostalog, na obnovi industrije, ali veliko je pitanje da li su takve najave makar i minimalno realne ili je prosto reč o političkom marketingu za domaću upotrebu. Odnosno, pitanje je da li postoje želje i mogućnosti za vođenje autonomne politike. Danas se takva želja uglavnom ne vidi, a vladajući mejnstrim u našoj ekonomskoj misli ne vidi ni potrebu za takvim nečim

petak, 07. januar 2011.

SHARE