Početna Sadržaj Komentari Ustabranitelji

Ustabranitelji

951
0
SHARE

Ustav! Ustav! Ustav! Pa, jope’. Okreni, obrni! Ustav! Brže! Ustav,ustav, ustav! Blagoglagoljaju naši vlastodržci kao dosadni papagaji jedno te isto. Razlika je samo u tome što su, ovoga puta, rešili da krešte u glas, jer su postigli parlamentarno jedinstvo u bratstvu. Ustav! Kako to gordo zvuči?! Ustav! Kakvo smrtonosno oružje za obraćun sa neistomišljenicima. Ustav! Demagoška parola za obmanu naroda. Ustav! Odličan uvod u vanredne izbore. Sjajna prilika da se produži naša agonija. Ustav kao pokriće za promašeni koncept reformi. Ustav kao pokriće za sve tranzicione pljačke. Ustav kao izgovor za lenjost i pokvarenost. Ustav kao spasonosna formula za nemanje rezultata. Ustav kao plagijat izdane revolucije.

Koštunica je pokazao fantastičnu pragmatičnost i brzinu. Pokazao je da ume da trguje, da se nagađa i da zatvara oči pred narastajućim kriminalom u državi. Dokazao je da tajkuni upravljaju državom i da je on njihov izvršilac. Koštunica je demagog koga su mnogi potcenili. Kada ga novinari pitaju da li je vlada u ostavci, on odgovara da je ustav sada najvažniji. Kada ga pitaju da li su ministri dali ostavke ili nisu, on poziva na referendum. Kada rudari u Kolubari traže bolji život, on ih podseća na njihovu istorijsku ulogu u referendumu. Poreski obveznici plaćaju vladinu kampanju da se izađe na referendum i glasa za novi ustav, bez obzira što je vlada izgubila legitimitet u narodu.

Zaglušujuća vladina kampanja treba da uplaši sve one koji raznišljaju svojom glavom, razmišljaju glasno i kritikuju način kako se donosi Ustav i mnogo toga što piše u njemu i što ne valja. A da mnogo toga ne valja priznaju čak i oni koji se pojavljuju u marketinškoj kampanji. Takav šizofreni odnos odavno nismo imali. To je posledica potpune infantilizacije našeg političkog života. Uz koju sasvim pristojno idu lični i partijski ineresi. Jer iza ovakvog ponoćnog i partijskog ustava stoje interesi političkih oligarhija i njihovih tajkuna.

Treba li Srbiji novi ustav? Naravno da treba. Ali zašto ustav nisu doneli u proteklih šest godina tranzicije? Kako su mogli da vladaju pod ustavom Despota? Zar im to nije smetalo? Otkud tolika brzina političara koji je lenjivac? Šta se iza toga krije? Zašto nije bilo rasprave o ustavu? Čega se plaši legalista? Zar titoistički jednopartijski sistem da bude demokratičniji od višepartijske nagodbe parlamentarne oligarhije? Rasprava u mesnoj zajednici saveza komunista o nacrtu novog ustava, danas u višepartijskoj prevari deluje kao uvod u engleski parlamentarizam. Koja je stranka otvorila raspravu u svojim redovima o ustavu? Šta članstvo zna o ustavu? Ili, da budemo potpuno otvoreni, šta članstvo partije uopšte zna o namerama partijske oligarhije? Ima li u našim partijama demokaratije? Ako nema demokratije, kao što zaista nema, onda se postavlja ključno pitanje da li u društvu ima demokratije.

Donošenje novog ustava je dokaz da je demokratija u Srbiji uništena i da je manipulacija sveopšta. Ta manipulacija se nastavlja, bez obzira na ideologiju režima. Režimi se menjaju, ali manipulacija je uvek ista. Kada se u kampanju uključe sportisti i glumci, onda znam da je vrag odneo šalu i da se velika nesreća valja. Uvek jedno isto. Postalo je dosadno koliko je prepoznatljivo. Čelični zakon manipulacije svi primenjuju. Sportisti i glumci su topovsko meso populističke ideologije. Nije bitno da li ta ideoligija veliča radničlu klasu, njenu avangardu, naciju ili reforme, važno je da se uguši kritika, neprijateljima proglase svi oni koji suprotno misle i zloupotrebe institucije u svoje lične i partijske interese. Floskule se plasiraju kao misli. Uništava se zdrava pamet parolama. Plaše se ljudi da otvoreno govore. Veliča se podaništvo i ulizištvo. Veliča se banalnost i primitivizam. Mediokriteti kreiraju javno mišljenje. Psihopate se leče vodeći državu. Nema konkurencije i sukoba mišljenja. Nema vizije. Nema elite. Nema žrtve.

Naše društvo je teško bolesno. Bolesnika treba lečiti na vreme. U crnim hronikama nestaje Srbija. U siromaštvu i beznađu žive podanici. Građanstvo je uhvatila plesan. Nema katarze. Nema osude krivaca. Nemamo snage da se pogledamo u ogledalo. Nemamo smelosti da priznamo da nam je lice ružno. I da smo se iskvarili. I da smo postali zlobni. I da smo sve ograničeniji. I sve gluplji. I da živimo u laži. I da će naš oporavak biti težak i mukotrpan. Ali, koga to intresuje? Šta da se radi? Referendum na to neće dati nikave odgovore. I svi to znamo. I svi učestvujemo u toj kolektivnoj laži. Jer smo potkupljeni. Nećemo da se zamerimo. Nećemo da nas gledaju popreko. Nećemo da budemo izdajnici. Strah nas je da ne izgubimo imitaciju života. Strah nas je da pogledamo u sopstvenu dušu. Tamo se kriju svi odgovori.

Hoće li nam biti bolji život posle ustava? Neće. Hoće li porasti plate? Neće. Hoće li prestati afere? Plačke? Manipulacije? Neće. Hoće li nastati demokratija u društvu? Hoće li uhapsiti tajkune? Hoće li im konfiskovati imovinu? Hoćemo li dobiti vladu koja ne krade i koja ne laže? Hoće li biti lustracije? Hoće li se otvoriti javni servis? Hoće li demontirati vrhove tajne policije? Hoće li iskoreniti organizovani kriminal? Hoće li nastati decentralizacija? Hoće li privreda pobediti politiku? Hoće li institucije pobediti samovolju pojedinaca?…

Na sva ova i druga pitanja ustav ne daje nikakav odgovor. Ustav je politički iznuđen. Koštunica ne sme da uđe u izbore sa otcepljenim Kosmetom. To je kraj njegove političke karijere. To je njegov povratak u institut. Istorijski poraz. Zato treba u novi ustav uneti da je Kosmet sastavni deo Srbije, mada to već piše i u starom ustavu. Ali, koga to interesuje.

Živimo u društvu u kome se sve brzo zaboravlja. Novi izbori produžavaju vladavinu mediokriteta. Ispašće jedni, upašće drugi. Promeniće se kolorit. Umesto crvenih, pojaviće se žuti. Ali nesreća će se nastaviti. Jer uzroci nesreće nisu ni otkriveni. Niti se trudimo da ih otkrijemo. Zabijamo glavu u partijski ustav. I tražimo spas od referenduma. Spas za izgubljeno vreme. Spas za napaćenu dušu. Bežimo sami od sebe. Ali ne možemo pobeći Ne pomaže ni ponoćni ustav. Ne pomaže ni njegovo nasilno usvajanje. Na brzaka. Koje vređa građansko dostojanstvo. Vređa zdravu pamet. I ne rešava naš problem. Koji još dublje skrivamo u nama. Do kada?

Objavljeno u listu Tabloid broj 112, 19. oktobar 2006. pod naslovom „Pozovite psihijatra!“

SHARE