ULJUDAN

Kako biti uljudan sa neljudima?
Kako biti kulturan sa nekulturnima?
Kako biti pristojan sa nepristojnima?
Kako biti fin sa prostacima?

Svakoga dana nas muče ova pitanja.
Mučimo sebe i sve ljude slične nama.
Oni drugi nemaju tu muku.
Oni su sami sebi dovoljni.
Oni su sebi sve dozvolili.
Sve im se može!

Bahati su i bezobrazni.
Pohlepni i pokvareni.
Sebični i nadobudni.
Zlobni i prevrtljivi.

Imali li rešenja?

Na osnovu mog živornog iskustva, posle velikih uspona i još većih
padova, posle svega što sam proživeo u sukobu sa malograđanima,  političkim ološem, tajkunima i kriminalcima, iskren da budem najmanje  problema sam imao upravo sa kriminalcima, mogu da iznesem svoje  mišljenje.

Hrišćansko načelo – ko tebe kamenom, ti njega hlebom je – glupost!
Hrišćansko načelo – ako te neko udari, okreni mu drugi obraz je – idiotizam!

Ta načela ne vrede u sukobu sa tiranima, nasilnicima i zlikovcima.
Ta načela su pogubna.
Ne moramo da odlazimo u daleku istoriju.
Evo, primera od pre nekoliko meseci i dana.
Naslovi iz novina.

„Masakr u Nigeriji – Islamisti ubili 2.000 hrišćana!“
„Sirija – islamisti ubili 11 hriščana!“
„Islamisti ubili 21 Kopta – odrubili glave hrišćanima“

Kada vam mudžehedini odrube glavu, onda više nemate mogućnosti da im okrenete drugi obraz.

Zaključak, navedena hrišćanska načela su budalaština.
Opasna su po živote naivnih i nevinih ljudi.

Ako želimo da opstanemo, moramo da se vratimo srbskoj drevnoj tradiciji.
Našim hiljadugodišnjim običajima i drevnoj veri.
To nas je spasilo od propasti.
Načelo – OKO ZA OKO, ZUB ZA ZUB!

Naša današnja propast je posledica pogrešnog hrišćanskog milosrđa.
U srbskoj varijanti to nas je dovelo dao samoubistva nacije.
Naivnost nas Srba je bila neizmerna.
Ostaci nedoklanog naroda,napokon, to moraju da shvate.
Ako ne shvatimo, nestaćemo.
Matematika umiranja je nemilosrdna.

U okviru naše društvene zajednice to hrišćansko načelo je, takođe,  pogubno za zdravlje društva.
To nas je dovelo do toga da ološ upravlja državom.
I tako nas sve uništavaju.
Državu, naciju i nas.

Razloge treba tražiti u nama samima.
U našoj – uljudnosti.
Nama koji smo dobri, pošteni i koji nećemo da se zameramo.
Koji se povlačimo i predajemo.
Odustajemo da se borimo za svoje principe i načela.
Prepuštamo ološu da nas porobljava.

Osobina ološa je da su sami, jedan na jedan, slabi i nesigurni.
Kukavice su i mekušci. Paraziti koji nemaju nikakve lične kvalitete.
Iz tog razloga su oni primorani da se udružuju u čopor.
U čoporu se osećaju moćno, snažno i sigurno.
U čoporu postaju krvoločni.

Čopor je politička stranka, navijačka grupa ili tajno udruženje.
Uvek sam imao odvratnost prema takvoj vrsti organizovanja.

Udruženi ološ bira najkrvoločnijeg za vođu.
Ne onoga koji radi za dobrobit zajednice, nego onoga koji čopor drži u strahu.
Vođa čopora je tiranin.
Kada čopor osvoji vlast, oni zajednici nameću svoju tiraniju.
Otimaju od onih koji nisu u čoporu.
Čopor nije organizovan da zajednici bude dobro, nego da čoporu bude dobro.
Interesi zajednice su podređeni interesima čopora.
Rekoh, interes čopora je interes najkrvoločnijeg u čoporu.

Ako smo ovo razumeli, onda očekujem razumevanje za moj stav prema  dosadašnjem političkom načinu organizovanja.
Naime, svi dosadašnji politički pokreti su imali logiku čopora.
Mi se organizujemo u čopor da porazimo drugi čopor, da preuzmemo vlast  i da nastavimo da sprovodimo tiraniju nad zajednicom.Nijedan politički pokret u sebi nije nosio moju političku ideju zajednice. Političku ideju da zajednici bude dobro i da zajednica napreduje.

Ako zajednica napreduje i ako je zajednici dobro, onda dobijam priliku da i ja napredujem i da meni bude dobro.
To je logika suprotna logici čopora.
Čopor želi sve samo za sebe.
Čopor želi sve odjednom.
Čopor nema nikakvu uzvišenu ideju.
Čopor razmišlja utrobom i genitalijama.
Logikom debelog creva.

Politička korenita promena se sastoji u tome da se promeni logika čopora.
Mora da pobedi interes zajednice nad interesom čopora.

Ukoliko želimo to da ostvarimo, onda mora da počne – POBUNA!
Pojedinačna pobuna svakog čoveka.
Pobuna protiv čopora.
Pobuna protiv zla.
Pobuna za – SLOBODU!

Nema pobune bez borbe.
Nema borbe bez morala.
Nema morala bez usvajanja principa zajednice.

I to je glavno moje neslaganje sa svim dosadašnjim akterima na
političkoj sceni.

Pojasniću.

Moj javni i politički nastup  jeposledica moje želje da pomognem zajednici.
Vidim nešto što drugi ne vide.
Imam rešenja koiji drugi nemaju.
Mogu da pomognem zajednici, ako zajednica to zaista hoće.
Interesi zajednice su ispred mojih političkih interesa.
U Kantovom smislu, ako zajednica ima korist iz toga, onda je to
korisno i za mene.
Ako moje delovanje ne koristi zajednici, ako je štetno po zajednicu,  bez obzira što donosi korist lično meni, ja se time neću baviti.
To je osnov moralnog načela.

Moje vaspitanje.
Moj grad, moju državu i moju planetu doživljavam kao samog sebe.
Tako se prema njima i odnosim.

Kada se borim protiv političkog ološa i tajkuna, ja se borim za
principe zajednice.
Ne borim se da njih reketiram i tako lično profitiram, nego se borim  za opštedruštvena načela na kojima mora da postoji zajednica.
Borim se da u našoj zajednici nema političkog ološa i tajkuna.

Moja borba nastaje iz mojih unutrašnjih vrlina i moralnih načela.
Moram da se borim zbog sebe.
Ne borim se jer je to moj lični interes ili zbog toga što je takva
borba trenutno u modi.
Moja borba je, dakle, moj  istinski život.

Verovali ili ne, ali na političkom tržištu nisam našao političku
grupaciju koja je ovo razumela.
Tačnije, njih to uopšte ni ne zanima.
Postoje pojedinci, mnogi moji prijatelji, koji imaju moralnu vertikalu.
Ali, evo sada kritike na te moje prijatelje, mali broj se njih bori.

Šta rade?
Povlače se.

Zašto?
Ne mogu da uđu u tu kaljugu.
Ne žele da se isprljaju.
Odustaju i pristaju da budu okupirani.
Pristaju na dobrovoljno ropstvo.

I?
Pate.
Znam da pate.
Nezadovoljni su sobom, jer su izdali sebe.
Pogazili su sami sebe.
Dozvolili su ološu da vladaju.

Ako se svi budemo povukli, pa ko će se onda boriti?
Ako se svi povučemo, čopor će nas terorisati.
Ako se svi povučemo, kako da odbranimo zajednicu?

Moj stav je jasan.
Uvek principijelan.
Otvorena i nemilosrdna borba.
Borba do kraja.
Oko za oko, zub za zub!
Nema pogađanja oko moralnih principa.
Nema trgovanja i špekulacije.
Nema političke kalkulacije.

Zbog takvog mog stava sam omražen kod političkog ološa i tajkuna.
Plaše me se i estradni srpski intelektualci.
Izbegavaju me i služe čoporu.
Ne vole da sarađuju sa mnom.
Ne vole jer sve znam o njima.
Znam da su – govnari!

Nemam bolje reči.
Ustvari, to nije samo moje mišljenje.
Isto mišljenej je o srpskim intelektualcima imao i Borislav Pekić.
Oni su naš najveći problem.
Oni su dozvolili primitivnom čoporu da vladaju.

Spas Srbije počinje pobunom građana.
Svakog.

Ne smete da budete uljudni prema primitivcima.
Morate da im pokažete zube!
Morate da ih postavite na njihovo mesto.
Oni  jedino  to razumeju .
Vaš kulturni pokušaj da ih menjate oni doživljavaju kao vašu slabost.
Kada shvate da ste slabi, oni vas gaze.

Hrišćansko prenemaganje vam neće pomoći.
Ni vama, niti zajednici.

Oslobodite se predrasuda.
Vratite se iskonskoj veri.
Ustanite!
Pobunte se!
Ne pristajte da vas ponižavaju!
Niste sami!

Ako ološ može da se organizuje, zašto ne mogu uljudni ljudi?

Beograd, 02.03.2015