Početna Sadržaj Upozorenja UKIDANJE KAMATA

UKIDANJE KAMATA

3468
0
SHARE

piše, Ivan Poljanica. 21.12.2013

Ovaj dokument, otvoriće vam oči i ukazati na najveći i u suštini jedini problem s’kojim se danas suočava čovečanstvo, sve države i svi narodi na planeti.
Za razliku od drugih analiza ove vrste mi ovde ne ukazujemo samo na problem, već i nudimo rešenje koje je primenjivo odmah i univerzalno je za sve države i narode bez obzira na razlike u njihovim ekonomskim uređenjima.


Osnovni ekonomski  parametri i ustavne odredbe korišćeni u ovom dokumentu uzeti su iz  SR Nemačke kao jedne od najveće ekonomije  Sveta.
Međutim sama suština uzroka i posledice a samim tim i rešenja univerzalna je za sve zemlje i društvena uređenja današnjice.

Sistemska transformacija za pravu Revoluciju

Uvod

Zamislite da živite u sistemu u kojem postoji porez na imovinu. Sada zamislite da u ovom poreskom sistemu ima s’jedne strane onih koji uplaćuju u zajedničku kasu, s’druge strane ima i onih koji se isplaćuju iz te iste kase.
Recimo da je poreska stopa vezana za visinu kapitala poreskog obveznika, i to na način da obveznik koji  na primer ima 2 miliona € kapitala dobija isplatu iz te kase, i to više nego obveznik koji ima 1  milion € kapitala, dok bi obveznik koji nema uopšte privatnog kapitala uplaćivao godišnje po 10 hiljada € u tu istu kasu iz koje bi ova dva predhodno navedena bila isplaćivana.

Verujemo da neko ko bi predložio ovakav način obračunavanja  poreza na ličnu imovinu, ne bi dobio podršku i simpatije stanovništva, osim ako način po kome se obračunava koliko ko treba da uplati ili s’druge strane bude isplaćen, ne bi bio skriven i zamagljen raznim regulativama teško razumljivim za prosečnog građanina.

Mi upravo živimo u takvom sistemu vec duže vreme, samo što ga mi ne zovemo porez na imovinu već ,,MONETARNI SISTEM“.
Globalni monetarni sistem je kreiran i funcioniše upravo na način kako smo gore opisali, i važi za sve zemlje ovoga sveta. Čak i u istoriji, poznate diktature sa autokratskim režimima nisu odbacivali monetarni sistem. Njemu su se povinovali kako nacistička Nemačka sa Hitlerom na čelu, tako i Sovjetski Savez sa drugom Staljinom kao vrhovnim komadantom.
Ova dvojica su bili dovljno moćni da urade šta  god su hteli, ali nemoćni ili nevoljni da se suprostave monetarnom ili preciznije rečeno zelenaškom kamatnom sistemu.
Istorija je pokazala da svi koji su se suprostavili monetarnoj oligarhiji, nisu dugo živeli. Navešćemo samo neke od njih danas svima poznatih: J.F.Kennedy, Sadam Husein, Muamer.L.Gadafi.
Iznad i van svih razmatranja poreske politike i poreskih zakona,  proces koji smo gore opisali  ugrađen je u naš monetarni sistem.  Zbog načina na koji je izgradjen i kako fincioniše, novčani sistem je snažan i konstantno uzima sredstva gradjana i industrije, da bi ta sredstva na kraju završila kod bogatih koji imaju najviše kapitala. Ova preraspodela novca je posledica sistema zasnovanog na kamati, uz pomoć koje  novac kratko kruž,i i vraća se iz opticaja na mesto odakle i potekao.
Monetarni sistem je projektovan da radi autonomno, tako da u suštnini i nije neophodno da neko sedi i njim upravlja. On je kao virus napravljen u labaratoriji, jednom kad se oslobodi on uništi sve pred sobom, i kad više nema  zdravih jedinki, koje bi zaposeo i razmnožavao se crpeći njihovu energiju, dolazi do samouništenja. A mi se danas upravo nalazimo u toj fazi sa našim monetarnim sistemom.
Skriveni troškovi kamata, u našim privatnim budžetima, danas su oko 40% . Ova procena može izgledati na prvi pogled previsoka, i pored raznih naučnih istraživanja koja ukazuju na ove veličine, većina ljudi može  i sama prepoznati ove veličine prostom analizom sopstvenih iskustava.
Plaćanje mesečnih stanarina, se sastoji skoro isključivo od plaćanja kamata,  na to dolaze i redovni porezi i takse, koji takođe idu na plaćanje kamate. Kamatni troškovi ugradjeni su u sve cene roba i usluga, bilo da je proizvodnja finansirana kreditom, uz koji  uvek ide i kamata, ili ako je u pitanju usluga, nju uvek prate porezi i takse koji se plaćaju, a koji preko poreskog sistema takodje služe za servisiranje državnog duga i kamata. Sve to nemilosrdno vodi do toga da plaćamo sve skuplje nego što bi to zaista moralo i biti.  
Prosečno domaćinstvo (u naprimer SR Nemačkoj) troši oko 25.000 € godišnje za troškove života,  pa plaća oko 10.000 € kamate,  pod uslovom da živi isključivo od svog rada i nema privatne imovine na koju bi i samo ubiralo kamatu.
Ako domaćinstvo ima između pola miliona i 1 milion € profitabilno uloženih sredstava, onda će dobiti dovoljno prihoda u obliku kamata, na svoj  kapital, da može da servisira svoje životne potrebe, bez da mora da se zaposli, i radom pokrije iste.
Ali ako domaćinstvo nema sredstava, onda će morati da plati kamatu – čak i ako  uopšte nije zaduženo.
Znamo da Vam ovo zvuči paradoksalno ali je upravo tako.

Što  je neko niže ispod kritičnog praga kapitala koji smo gore naveli, više će  neto uplaćivati u kamatni sistem, a činjenica  da li  je u dugovima ili ne, samo  će uticati na količinu tih uplata (plaćati mora svakako).
S’druge strane što je neko više iznad kritične granice imovine,  sve će više naplaćivati novca(ne zarađenog), od kamata koje generiše kamatni sistem, i biće neto dobitnik.
Kamate su u direktnoj vezi sa visinom plasiranog kapitala, tako da ako se neko rodi sa nasledstvom od recimo 1 milijarde€, imaće bez da za to mora išta da uradi, godišnji prihod koji je ekvivalent 50 stambenih objekata na ime kamate. Tih 50 stambenih objekata je sa druge strane kroz plaćanje kamate morao neko drugi da privredi, i to bez naknade. 
Ovaj sistem prihoda zagarantovan je u svakoj zemlji kroz relevantne državne agencije i institucije, koje nameću zahteve monetarnog sistema stanovnicima,  koristeći čak i silu ako je potrebno.
U tom procesu,  vlada nije tvorac,  već samo administrator sistema.
Svaki državni službenik morao bi biti svestan svog zadatka, i on ili ona treba da se preispitaju šta je pravi izvor državne moći?  Da li vladina moć  dolazi od naroda, u skladu sa članom 20 , stavom 2 Ustava Savezne Republike Nemačke(isto je u svim drugim ustavima država),  ili je uzurpirana od strane pronalazača monetarnog sistema?
Ako izračunamo godišnji protok novca u  SR Nemačkoj dobijamo cifru koja prevazilazi godišnji budžet Vlade Nemačke i to: imajući u vidu da na teritoriji Nemačke ima 40 miliona domaćinstava, sa prosečnim godišnjim budžetom od 25.000€, od koji kroz razna plaćanja i namete, kao i ugradjene kamate u proizvode koje kupuju, odlazi na kamatu 40%, ili 10.000€ po domaćinstvu, dolazimo do fatanstične cifre od 400.000.000.000€ ili slovima četiri stotine mijardi evra plaćenih kamata samo u ovoj državi. To je samo jedna država na planeti i jedna fiskalna godina.
To je sigurno nešto oko čega bi trebalo duboko da se zamislimo i preispitamo, umesto što prihvatamo stvari automatski, bez trunke kritičnosti prema vladinim nametima kao i kamatni sistem  kao takav.
Postaje jasno koliko bi nam svima bilo lakše, kada bi se ukinule kamate a samim tim i beskoristan rad, uobličen u megalomansku birokratiju, koja svoje postojanje zahvaljuje upravo kamatnom monetarnom sistemu, a za uzvrat stalno pronalazi načine da kroz zakonsku regulativu skriveno kroz poreze obezbedi još i još dodatnih poreza, koji imaju različita imena i  namene ali svi bez izuzetka služe isključivo nezasitnoj pohlepi monetarnog sistema.

Medjutim to je tabu tema, bar za političare koje sponzoriše finansijska elita i vlasnici medija.
Političari danas imaju unosne poslove neovisno da li su na vlasti ili u opoziciji, jer je to sve jedan isti sistem. Oni profitiraju u postojećem sistemu bez da imaju bilo kakvu posebnu veštinu, kao paraziti hrane se radom sopstvenog naroda, i to najviše onog najvrednijeg dela. Jer se u kamatnom sistemu najviše oporezuju (pljačkaju) oni koji najviše privredjuju.
Ako bi se postojeći sistem javno analizirao i pojasnio, te široj javnosti postalo jasno kako ustvari funcioniše, političari, službenici ostali bi bez privilegija brže nego što bi rekli šta bi. Zato političari a naročito mediji vešto izbegavaju bilo kakvu polemiku kamatnog sistema, i ako je svakom ko ume da sabere dva i dva jasno, da je upravo kamatni sistem uzrok svih sistemskih finasijskih kriza i problema s`kojim se danas suočava čovečanstvo.
Monetarni sistem zasnovan na kamati je preciznije rečeno, motor za preraspodelu od siromašnih ka bogatima. On ima ograničen rok trajanja, jer kad više nema šta da se preraspodeli, to jest kad kod siromašnijeg dela stanovništva, nema ništa što bi se moglo prebaciti najbogatijem delu stanovništva, dolazi do takozvane finasijske i ekonomske krize.
Ali da li mi zaista imamo ekonomsku krizu? Iznos novca koji je u opticaju veći je nego ikad! Stoga je nemoguće govoriti o nedostatku novca! I ne postoji znak ekonomske krize,  jer se proizvodi više nego ikad do sad. Privreda radi, proizvodi se izobilje proizvoda i usluga. Potrošača ima jedva doboljno za sve proizvode koje privreda proizvodi. Ekonomska kriza u normalnim uslovima nastupa, kada nema na primer neke sirovine neophodne za proizvodni proces, što danas sigurno nije slučaj. Dakle da li tako stvarno izgleda ekonomska kriza? Nijedna fabrika nije zatvorena, a sve prodavnice su pune krcate! Prave ekonomske krize izgledaju sasvim drugačije. Neki od naših starijih čitalaca koji su ranije stvarno doživeli pravu krizu, (ne virtualnu kao danas), možda lakše razumeju na šta mislimo.

Današnja navodna kriza je samo jedno od sredstava u sistemu koji trajno redistributira finansijsko bogatstvo onima na vrhu.
Sta više preraspodela bogastva na gore, je u međuvremenu dostigla takve razmere, da više ne može da se održava, sa sredstvima i mehanizmima, u skladu sa vladavinom prava. Zato se pravo danas od vladajućih struktura tumači veoma slobodno. Ignorišu se ustavi najstarijih, ali i onih mladjih država, a sve to,  samo da bi produžili koliko je to moguće, život jednog sistema koji je u svakom slučaju osuđen na propast.
Najuticajniji evropski političari kažu „Ne postoji alternativa ovom sistemu, moramo da damo bankama još para i spasimo ih“. Oni koji duguju sve svoje privilegije činjenici, da oni javno nikada ne dovode u pitanje ovaj monetarni sistem. Politički akteri svih  stranaka vide jedino rešenje, i to stalno ponavljaju kao pokvarena ploča, u sve većem ekonomskom rastu. Gde kao posledicu imamo rastući virtualni  dug, koji se pokriva i finansira realnim vrednostima roba i usluga. (Godišnji promet na planeti svih roba i usluga iznosi odprilike 60 biliona€, dok godišnji promet virtualnih poslova iznosi 600.000 biliona).
Sve to je činjeno, i činiće i dalje, bez razmatranja posledica po nas i našu okolinu, od strane svih pro-režimskih stranaka takozvanog nemačkog saveznog parlamenta (ali i svih drugih).

Sada zamislimo da vrlo brzo dodje do kolapsa sistema. Šta se onda dešava? Postoji velika verovatnoća da će uspostavljene elite, dobitnici u ovoga sistema, jednostavno pokušavati ponovo da pokrenu isti sistem od nule. U tom slučaju će se sve ponovo srušiti, posle dve do tri generacije, i tako u nedogled.
Mi se dakle nalazimo na istorijskoj raskrsnici. Na sreću, sad je u našoj moći je da podesimo kurs ka pravoj transformaciji.

Da bi smo uspeli da sprovedemo pravu transformaciju moramo uzeti u obzir postojeće stanje i sprovedemo put do željenog stanja koje ovde nazivamo „Plan B“.

1. Trenutna situacija

Pre nego što pređemo na plan B, koji se bavi putem do cilja i njegovim ostvarenjem,  želeli bi smo da ukratko sumiramo trenutnu situaciju i uzrok svih simptoma koje vidimo danas. To je neophodno, jer mi ne samo da želimo stvoriti novi, u skladu sa prirodnim zakonima, održivi sistem, već moramo  pažljivo uzeti u obzir trenutno stanje u našem planiranju.
U oblasti  „javnog života“, imamo zapravo virtuelnu realnost, koju proizvode mediji i politički akteri, gradeći  javno mnjenje, gde su ljudi često iznenađeni nekim pojavama koje ne razumeju. Te pojave uglavnom su vrlo zbunjujuće, jer su upravo zato i kreirane, da bi zbunjivali javnost i nametnuli utisak da to mogu samo takozvani eksperti da razumeju, pritom pojedini simptomi se uvek mogu prepoznati..

Jedan od tih simptoma je u porastu „razlika prihoda između bogatih i siromašnih“, koja  sve vreme raste.
Ovakav razvoj se preciznije naziva „preraspodela vrednosti radnih ka bogatima“, jer u krajnjoj liniji ništa se ne uzima od siromašnih ljudi koji ne rade. Samo vredni ljudi imaju nešto, što se prerasporedjuje, i to plodove svog rada.

Zaduženost, koja konstantno raste ubrzanim tempom, je takođe široko priznat problem.
Ali umesto ispitivanja uzroka, kao rešenje konstantno se nudi, da bi sve zemlje sveta trebalo da ubrzaju svoj ekonomski rast, i prikupljaju sve više i više poreza. Više poreza za otplatu postojećeg duga kao i pokrića za nova zaduženja.
Beskrajan ekonomski rast, je jedino rešenje koje nude politički i medijski akteri, Pritom zataškavaju osnovno pitanje samog sistema, koje ustvari treba da pokrije taj rast o kojem pričaju, a to je kamata.
Svi živimo u dobu ludog psihotičnog privrednog rasta, iako to nikako ne može biti izlaz, jer je jedva ostalo raspoloživih resursa za takvu vrstu rasta. Zar ne bi bilo logično, da ako smo imali jednu poslovno uspesnu godinu, budemo sasvim zadovoljni da i naredna godina bude završena sa identičnim poslovnim rezultatima? Zašto moramo imati stalni rast?
Monetarni sistem u kojem novac nastaje isključivo iz kredita, dakle zaduženja, da bi funkcionisao mora svake godine da raste, i to za iznos kamate. Kreditine institucije u trenutku generisanja novog kredita, zaduženja stvaraju novu količinu novca, ali kamata koja treba da se plati za taj kredit naredne godine, ne postoji u trenutku stvaranja zaduženja. Zato u monetarnom sistemu mora svake godine iznova da se poveća kreditna masa, najmanje za iznos kamate, i to se dogadja konstantno.
Od ključnog značaja je da ljudi shvate da je monetarni sistem samo jedan. Veštom manipulacijom političara i medija, opšte ubedjenje je da postoje konkurentne banke u finasijske ili kreditne unije!
Da bi lakše shvatili uporedimo to sa formulom 1, čiji je vlasnik gosp. Ekelston. Tu imamo takodje različite timove koji su konkurenti jedi drugima, i takmiče se svake godine za titulu. Neki zbog loših rezultata nestaju zauvek, dok se neki novi pojavljuju, od sezone do sezone. Medjuti vlasnik gosp.Ekelston pobedjuje svake godine, bez obzira koji je tim pobedio jer je vlasnik celog sistema.
Planeta na kojoj živimo ima svoju površinu, veličinu, tolika kolika je, i ne može u nedogled da raste po matematičkom obrascu, kao monetarni sistem.
Postavlja se pitanje, da li bi možda trebali da osvajamo i okupiramo nove planete solarnog sistema, i obezbedimo dodatne resorse, koji be na neko ograničeno vreme, zasitili autonomnu potrebu monetarnog sistema za rastom. Kao što smo otimali zemlju indijanskim narodima Severne i južne Amerike, sve dok nije i poslednje pleme završilo u rezervatu (otvorenom zatvoru), kako bi mi moderni ljudi posekli i poslednje drvo iz sume, i izvadili rudu iz najnepristupačnijih predela prašume, sve u cilju novog rasta veštačke tvorevine ljudskog uma, monetarnog sistema.

Fokusiranje samo na nacionalni dug kao glavni problem skriva i velike laži o ovom dugu. Nemačka, navodno ima, 2 biliona duga. Kome duguje? SAD-u? SAD takodje duguje 11 biliona. Japan duguje 8 biliona . Ako se sabere nacionalni dug svih naroda na ovoj planeti, dolazimo do „svetskog duga“ u iznosu od  32 biliona. Ali, kome je cela planeta onda dužna?
Kad saberemo nacionalne dugove svih zemalja, neminovno dolazimo do zaključka, da takodje mora biti neko kome se duguje. Trik je u tome, da konstantan rast sredstava, koja se neprestano generišu u obliku duga, na ovoj planeti, dovode do toga, da na drugoj strani postoje neki, kome takodje konstantno rastu potraživanja prema državama, i narodima planete, a koji su sistematski uklonjeni iz razmatranja. Neprekidnim iznošenjem  fraza, o ostavljanju duga dolazećim generacijama, zaboravlja se reći da takodje pojedinci u dolazećim generacijama, imaju sva ta zaduženja, ili jednostavno rečeno postoje i dobitnici nastale situacije, koji su preko tog duga, postali defakto vlasnici svega na planeti, i same planete.

Vladavina zelenaštva, je uzrok preraspodele bogatstva, od onih koji rade ka bogatima, od ubrzanog rasta stalnih dugova s’jedne strane, ali i imovine s’druge strane, kao i psihotičnog ekonomskog rasta. Na interesnoj osnovi novca iz sistema, je to što ovu temu nikada nisu imenovali kao važnu za šire narodne mase, i javno mnjenje, i ako je njeno shvatanje od fundamentalnog značaja. Ovo je dakle rezultat postojeće strukture moći, koja dominira  sistemom.
Mi koji se razumemo u takozvanu industriju znanja, dali smo ovom sistemu ime danistokratija, koje se  može grubo prevesti kao „vladavina zelenaštva“.
Danista znači zelenaštvo, ogromni rast, hipertrofiju. Ovaj termin se odnosi na naš trenutni sistem, na mnogo načina.
Eksponencijalni rast, funkcija potiče od uloge obaveznog interesa, koja je ugrađena u postojeći sistem novca. Ekponencijalni rast znači, da što više raste dug, to brže raste, a to ljudski um ne može tako lako da realizuje, i zato, i ako naočigled svih, skoro niko neshvata šta se to dešava, sa stalno novim zaduženjima. Sam sistem pokazuje hipertrofiju  i raste nezasito.
Najkasnije kada novčana, to jest kreditna masa toliko poraste, da godišnja kamata predje vrednost svih roba i usluga, dolazi do kolapsa, jer sva proizvedena roba i usluge ne mogu da pokriju kamatu koju monetarni sistem neumoljivo traži.
Unutar sistema takođe je prekomerni rast, posebno u vidu zelenaških kamatnih stopa. Zelenaške kamatne stope, ne znače samo ono, što je nekada bilo pravno definisano kao zelenašenje, već svaka kamatna stopa iznad nule, bez obzira koliko mala, je zelenaška, jer sa matematičkog stanovišta, od visine kamate utiče samo vreme sa kojim će se destruktivne, ekonomske i etničke posledice pojaviti, ali će se svakako pojaviti.
Sa prosečnom kamatom od 5% na koliko je kreiran postojeći sistem, potrebno je otprilike 70 godina do nastupanja kolapsa, koji smo gore opisali, a to je sa socijalnog stanovništa dovoljno, da generacije koje su doživele poslednji kolaps,  više tako reći nisu medju živima, da posvedoče mladjim generacijama svoja iskustva, i tako je uopšte, i moguće, istu prevaru sprovesti iznova, a pritom, da to izgleda, kao da je sve samo slučaj nesretnih okolnosti. I igra kreće iznova.
Prekomerni rast, javlja se i unutar ljudskih jedinki, jer svi trpimo posledice ovog sistema, a to može da dovede do unutrašnje hipertrofije.
Denistokratija je takođe izražena, kao mentalni stav nezasite težnje za sve više i više materijalnog bogatstva.
Ova težnja je praćena padom kulture, manira i morala, što zauzvrat ubrzava ovaj razvoj. Denistokratija je s’druge strane, oličena u međunarodnoj moći novca, kome su sve nacionalne države podređene, i stalno proširuju globalnu dominaciju interesa.
Živo biće u suštini ima vrlo skromne potrebe da bi preživelo, ni celih 50 ari (5.000m²)dovoljno je da prehrani jednu porodicu godišnje. Ako izračunamo broj stanovnika cele planete, samo jedan deo Australije bio bi dovoljan da udomi, i prehrani svih 7 milijardi ljudi.
Znajući ovu činjenicu, trebamo se zapitati, zašto propagandna mašinerija, sa svojim protagonistima, kvazi ekspertima, stalno pokušava da nametne utisak, da je planeta prenaseljena?
Možda da bi izazvali strah, i psihozu, kod gradjana kojom se hrane, ti isti paraziti, ili pak možda, kako bi lakše progurali svoju plan, potpune kontrole svakog pojedinca.
Smatramo da je veoma važno znati, da se danas proizvede dovoljno hrane da prehrani, ne 7milijardi ljudi koliko naseljava trenutno planetu, vec 15milijrdi. Tako da o prenaseljenosti, i krizi nema ni govora.
Na vrhu hijerarhije je monetarni sistem, koji dominira čovečanstvom. Druge vrste učesnika u ovom sistemu,  uglavnom su tu protiv svoje volje i igraju određenu ulogu. Međutim, ne postoje poznati vladari, kao što su u prošlosti kraljevi mogli biti posmatrani u slučaju monarhije.
Kada govorimo o danistokratiji, onda smo svi donekle danistokrate, svi smo mali zupčanici u ovom velikom sistemu. Podsvesno svi donekle podržavaju farsu da novac može da radi. A iza te farse, stoji nečiji krvav znoj, koji nije adekvatno, ili u ektremnim slučajevima nije uopste plaćen.
Novac ne može da radi i nikad nije mogao, samo ljudi svojim veštinama mogu da rade i proizvedu neku robu ili uslugu.
Odmah ispod gornjeg sloja hijerarhije, masovni mediji zauzimaju svoje pozicije. Ne morate biti ekspert u ekonomiji, ili u komunikaciji, kako biste shvatili da se kroz novac tumači istorija, kao i aktuelne stvarnosti.
Veći domet masovnih medija povećava i njihov uticaj na ljude, a za veći domet potreban je i veliki novac.
Iz tog razloga, je očigledno da objavljivana, istorija, kao i mišljenja leže u rukama onih koji poseduju potrebne milijarde, i koji će uvek iskriviti sliku, onako kako njima odgovara.
Citat: „U danjašnje vreme u Americi, ne postoji nešto kao nezavisna štampa. Vi to znate i ja to znam. Ne postoji ni jedan od vas, ko bi smeo da se usudi da napiše svoje iskrene stavove, a ako vas i ima, unapred znamo da se ti stavovi nikada ne bi pojavili u štampi. Ja sam plaćen za čuvanje svog iskrenog mišljenja, dalje od papira i javnosti. Drugi od vas su plaćeni  za slične stvari, i bilo ko od vas, ko bi bio tako glup, da piše iskrena mišljenja, našao bi se na ulici, i morao bi da traži drugi posao. Ako bih dozvolio mojim iskrenim mišljenjima, da se pojave negde u mom radu, za manje od 24 sata, moja karijera bi bila izbrisana. Posao novinara je da uništi istinu, da laže otvoreno, da nipodaštava, da padne na noge pred djovolom, i da proda svoju zemlju, i svoju rasu, za svoj svakodnevni hleb. Vi to znate i ja znam, i šta se onda pravimo da postoji nezavisna štampa? Mi smo alati i vazali bogatih ljudi iza scene. Mi smo samo lutke, oni vuku konce, a mi igramo. Naši talenti, naše mogućnosti, i naši životi su vlasništvo drugih ljudi. Mi smo intelektualne prostitutke.
„(Jovan Svinton, 1829-1901, urednik redakcije Nev York  Times-a, nakon njegovog odlaska u penziju 1880).

Ne treba reći ništa više o pitanju slobode štampe i masovnih medija, od ove izjave, koja je data pre više od 130 godina. Do danas se praktično, ništa nije poboljšalo.
Mediji protagonisti imaju obaveze, da prikriju svoje prave stavove, oni dozvoljavaju sebi, da budu zloupotrebljeni u očiglednoj propagandi. I oni koji moraju da se dodvoravaju, kao alatke sistema za šaku novca, često nemaju drugog izbora.
Stara poslovica kaže „onaj ko plaća diktira kako se svira“ i važi i danas. Kao instrumenti sistema, masovni mediji, imaju zadatak da brane postojeći poredak i manipulišu podređene nivoe.
Na sledećem nižem nivou hijerarhije, nalazimo političke aktere, kao vrste koje nisu u skladu , pa ćemo ih podeliti u dve klase.
Prva grupa su tako bezazleni ljudi, da oni nikada neće moći da shvate sistem kojem služe, i zato nikada ne mogu da ugroze ovaj sistem. Iskustvo pokazuje, da se većina izabranih predstavnika može svrstati u ovu grupu. Takvi ljudi su uglavnom zaokupljeni time, da prikriju koliko ustvari malo razumeju šta rade. Oni su obični poslušnici partijskog rukovodstva, i onih koji rade iza scene(lobisti i savetnici koji mogu da pružiti „pametne“ savete) a onda jedne te iste rečenice, ponavljaju svakom prilikom, sve dok ne dobiju neki novi tekst ili slogan da nauče napamet. 
Druga grupa su top političari, koji su birani prema količini pohlepe i lukavstva. Može se pretpostaviti da oni znaju sta rade. Njima je kristalno jasno,  da će zadržati svoje prednosti i privilegije, samo ako  služe lojalno sistemu, jer će tako dobiti dovoljno novca, potrebnog da izgrade svoje  karijere, i pozitivan imidž u javnosti.
Postavlja se pitanje, zašto mi koji se zalažemo za industriju znanja, i propagiramo znanje kao vrhovni autoritet, ne stvaramo novu stranku. Odgovor je jednostavan.
Stranka znači da predstavljate jednu stranu. Mi ne želimo da služimo ovom sistemu, kao stranka koja služi ovoj ili onoj strani. To je inače odavno prepoznata taktika sistema, da proizvodi različite strane, koje bi bile u konstantnom sukobu „Podeli, Zavadi pa Vladaj“ Ovo je veoma važno znati prepoznati, i ne upadati u zamke te vrste. Sve dok se indetifikujete sa ovom ili onom stranom, vi ste zapravo u sukobu, i imate iskrivljenu percepciju stvarnosti, neprimećujete suštinu, i ako vam je ispred nosa, što Vas čini veoma lako manipulativnim. Naš cilj je promena sistema u celosti.
Praksa je takodje pokazala, da sve stranke koje su se pojavljivale, sa naizgled novim idejama, imale su za cilj, samo fokus medija, kako bi došle u priliku da služe ovom sistemu, i od obećanja pre izbora nikad nije bilo ništa. Kao rezultat njihovog uspeha, dobijali smo samo još više novih zaduženja i kamata.
Dakle oblikovanje javnog mnjenja je instrument moći, čiji je cilj isključivo održavanje monetarnog sistema.
Mnogi dobri ljudi,i koji su se pak upustili u trku kroz nove stranke, ili su propali, ili su shvatili mehanizam, koji čini da takvi  napori budu uzaludni, i onda su odustali. Neki drugi su predodređeni da nauče ovaj bolnu lekciju u budućnosti.
Na dnu lestvice naći ćemo predmet stanovništva sistema, i to je ono što smo svi, bez obzira da li radimo ili smo bogati.
Sa materijalne tačke gledišta, možemo razlikovati pobednika i gubitnika u denistokratskom sistemu.
Medjutim čak i oni koji se mogu posmatrati kao pobednici, na osnovu površne materijalne situacije, generalno nisu zadovoljni. Čak i ako oni pokušavaju to da sakriju, pod slojem dekadencije. Pokazatelj toga je da najuspešniji, bez izuzetka redovno posećuju psihologa, ili imaju psiholoških problema druge vrste, za koju utehu nalaze u drogama, alkoholu, i perverznim praksama.

2. Cilj

Skeptični ljudi, i oni slabijeg obrazovnog kapaciteta, sumnjaju u nove koncepte koji se nude, i odbijaju da se posvete istim, iako bi i te kako imali koristi kada bi ti koncepti zaživeli.
Delimično je to i razumljivo, imajući u vidu duh vremena, u kojem je vreme deficitarna stvar i ljudi misle da nemaju vremena, da razmišljaju o sveobuhvatnom rešenju za današnje probleme. Ljudi su skloni, zbog masovnih medija i hipnose koju neumorno sprovode, da zanemare sve što se ne može objasniti u dve rečenice od polugole voditeljke u nekoj tv emisiji.
Svako ko želi da razume stvarnu transformaciju, mora pre svega posedovati izuzetne moći imaginacije, jer je potrebno da se čovek oslobodi ograničenja postojećeg sistema, i od najčešće posledice koje on stvara, mentalnog ćorsokaka .
Transformacija koja će sada biti opisana počiva na četiri stuba, koja su, ostvarljiva samo u kompletu, i nikako ih ne smemo razmatrati odvojeno, i u  okviru postojećih institucija. Ako bi posmatrali četiri stuba pojedinačno, iz perpektive postojećeg  monetarnog i ekonomskog sistema, to bi se doista moglo smatrati „neizvodljivo“. Ali, ako možemo da oslobodimo naše razmišljanje od ovih ograničenja,  mi ćemo shvatiti da je smislena kombinacija ovih pojedinačnih elemenata, u stvarnoj transformaciji,  više nego izvodljiva. I to može i hoće, da nas dovede do više faze evolucije celokupnog društvenog poretka – iznad i izvan maksimizacije profita, i psihoze ekonomskog rasta.
Cilj Plana B, je da definiše opšti održivi sistem, a zatim da se i uspostavi taj sistem.
Sastoji se od stubova koje možemo nazvati:
– kružni ili tekući novac,
-zakonodavstva savesne društvene  nekretnine,
-garantovani minimalni prihodi( za svaku osobu bez obzira kog uzrasta), 
-i slobode štampe.
Plan B se sastoji od ova četiri elemantarna stuba , od kojih nijedan ne bi mogao sam da funkcioniše, u našem trenutnom sistemu, ali oni, uzeti zajedno, mogu da proizvedu stvarnu transformaciju.
To je, naravno, nemoguće objasniti dublje zbog kompleksnosti , u nekoliko rečenica u nekoj domaćoj emisiji. Određeni stepen konstruktivnog dijaloga, uz spremnost da se bavite sveobuhvatnim argumentima, su osnovni preduslovi za ozbiljnu diskusiju.
Pored toga,besmisleno je žaliti se, ili diskutovati, s‘predstavnicima starog sistema, jer oni koji zaista imaju moć odlučivanja, ne učestvuje u javnim raspravama.
Kada smo prvi put počeli da razradjujemo plan B, morali smo uzeti u obzir postojeće stanje, kako bi na najbezbolniji način, prošli put od postojećeg stanja, do potpune implemetacije plana B.
Postojeće ili trenutno stanje  je trenutna realnost, u kojoj, prema političkim akterima i javnom mnjenju, ne postoji alternativa monetarnom sistemu“.
Ono obuhvata sve što se događa danas, to jest ono danas, koje je osuđeno na neuspeh i propast. I to sa matematičkom sigurnošću, i dolazi direktno iz razumevanja eksponencijalne funkcije rasta, i njene uloge u našem monetarnom sistemu.
Ne može svako da izračuna eksponencijalnu funkciju, ali svako može da razume njene posledice,  nastale njenom primenom u monetarnom sistemu (kamata na kamatu), kroz uvid u nju ili njenim dnevnim posmatranjem, svi moraju da shvate da monetarni sistem koji sadrži eksponencijalnu funkciju ne može ići u nedogled.
Sa čisto tehničkog stanovišta, postojeće stanje nikad nije ni bilo uspešno sa gledišta širokih narodnih masa. Prolongiranje stanja, u kome se trenutno nalazimo, je uopšte i moguće samo  putem zloupotrebe ustavne i zakonodavne vlasti, koje smo svi svedoci.
Zloupotrebe su sve češća pojava, i već dugo stvari idu u ovom pravcu, nezakonitosti i represivne mere izvršne i zakonodavne vlasti eskaliraju, države se sve više udaljuju od sopstvenog naroda, pri čemu narod sve više postaje državni neprijatelj, protiv koga se treba boriti, i čija se ljudska prava svakim novim zakonom sve više krše, i stavljaju van snage. Dalji nastavak postojećeg stanja dovodi do neminovne i automatske faze fašizma, koji se može definisati kao ugnjetavanje naroda kombinacijom banaka, korporacija, masovnih medija i političara.
Plan B je alternativa koja se može odmah aktivirati, kako bi zamenio stari sistem novim, na miran i uredan način, bez gradjanskih ratova, i nemira, kao što je to uvek do sada bilo u praksi, kad su menjani sistemi.
Ali može se sprovesti jedino kada postojeći sistem padne, i oslobodi prostor koji sad zauzima.
Pitanje je samo, da li će pasti, sad dok još nije kasno, ili posle faze fašizma, kojoj smo sve blizi i blizi.
Nadamo se, da eskalacija sukoba neće ići tako daleko, da policija i vojnici neće otvorili vatru na svoje sugrađane(kao što se već dogadja u pojedinim državama EU), iako su preduslovi za to već uključeni u Lisabonski ugovor Evropske unije.
Dozvolite nam da uradimo sve što je moguće da se izbegne takav scenario.
Nemojmo ponovo da se pitamo, šta nam je to trebalo, kao puno puta do sad. Vreme je da naučimo nešto iz istorije. I prvi put svesno kreiramo dogadjaje, od kojih će interes imati svi, kako oni na vrhu lestvice, tako i oni na nižim nivoima.
Ovaj plan, nije ni komunizam, ni kapitalizam, koji su uzgred rečeno dve strane jedne iste medalje.
U njemu će i dalje moći, ljudi koji su spososbniji od drugih, da uživaju u luksuznim dobrima, s’tim što to neće biti na štetu nikoga, i biće posledica njihovih veština, a ne parazitnog kamatnog sistema.

2.1 Kružni novac

Pošto smo već dovoljno upoznati sa mehanizmom preraspodele, od onih koji rade ka bogatima, koji je iznad i izvan svih razmatranja poreske politike, i deluje automatski kroz monetarni sistem, želimo da opišemo naše preporučeno rešenje za monetarni poredak.
Mi nazivamo našu preporuku „kružni novac.“
Ovaj novčani sistem je pre svega namenjen za opšte dobro, a nema redistributivni efekat.
Ovo se postiže ukidanjem kamate, i uvodjenjem naknade na novčana sredstva koja se drže na računu, u obliku cirkulacijske naknade. Sredstva koja stižu funkcionisanjem ovog sistema idu u korist javnosti, pružajući poreske olakšice i dodatno omogućavanje garantovanog minimalnog prihoda, koji ćemo kasnije opisati.

2.2 podrobnije

Privatizacija prava na novac, zajedno sa teretom obavezujućeg interesa ili profita, koji nosi ceo sistem cirkulacije novčane mase, je centralni uzrok naše sadašnje situacije.
Neverovatne privilegija koje dozvoljavaju privatnim institucijama, da stvore svoj privatni novac, i onda ga daju uz obavezu plaćanja kamate, će biti ukinut.
Monopol na izdavanje novca će biti socijalizovan, i postojeća monetarna masa, će biti oslobođena tereta obaveznog profita.
Da bi to uradili, centralna banka morala bi da posluje kao javno preduzeće, pod kontrolom i da nema monetarnu suverenost.
Protivnici ovog prava javne ustanove za izdavanje valute, često navode kao primedbu, da će to izazvati inflaciju, ako „vlade“ odjednom dobiju kontrolu na izdavanje novca, jer navodno svi znaju da „vlada“ ne može da upravlja novcem. (Istorijski primeri svedoče upravo suprotno, pogledajte:The Mony Masters)
U ovom trenutku moramo odgovoriti: „Zar mi već nemamo inflaciju, danas, u sistemu privatnog bankarstva?“
Mi ne govorimo o stavljanju monetarnu suvereniteta, u ruke ljudi koji samo igraju uloge, političkih aktera kao danas.
Za ovaj odgovoran zadatak su nam potrebni novi ljudi, i to svakako ne oni koji su bili promovisani od strane političkih stranaka, zbog njihove nesposobnosti. Već oni koji razumeju nešto o ovoj oblasti, i koji poseduju određena znanja i moralne  karakteristike, i koji se ne mogu svrstati ni porediti sa  top političarima, zbog načina na koji su ovi do sad  bili birani.
Važan preduslov za suočavanje sa temom kružnog novca , je dakle, da definišemo sve koncepte , preciznom terminologijom, kako bi  izbegli bilo kakve nesporazume i nedoumice.
Moć novca ne može biti smeštena u privatnim rukama, ali takođe ne može biti data vladama.
Moć novca mora biti isključivo u rukama naroda, i stoga mora pripadati celom narodu, koji se ne može mešati sa vladom.
Nemačka Bundesbanka(pre uvođenja evra) donekle se može koristi kao model za to, čak i ako, zbog statusa obavezne rezervne valute dolara, ona nije u stanju da deluje stvarno slobodno. Takođe, bilo bi pogrešno tvrditi, da je vlada nesposobna da upravlja novcem.
Tačno je reći da politički akteri koji su instalirani na vlasti, pod sadašnjim uslovima, ne razumeju sistem novca, i oni primoraju vladu da se prekomerno zadužuje.
Javna centralna banka, treba da upravlja prema javnom interesu, i mora da brani interese nacionalne populacije, i da više ne prati interese privilegovanih, u privatnom bankarskom sistemu.
Garancija da će novac da cirkuliše znači da će se novac stalno držati u opticaju, bez kamate. Cirkulacijska naknada zavisi od toga, dali novac cirkuliše ili se čuva na računu, i kao takav nije u opštem interesu.
Ova taksa je kao parking naknada, i prikupljaju se samo kada neko usporava cirkulaciju novca, tj oduzima od realne ekonomije velike sume. 
Cirkulacione naknade je odlučujući osnov svih održivih finansijskih sistema – nezavisno od toga kako su drugi detalji oblikovani, jer smo ovde oslobodili ekonomiju od katastrofalne eksponencijalne  funkcije, koja proizilazi iz monetizacije kamatnog duga.
Kad novac u ovom slučaju počne da cirkuliše bez tereta kamate, dobićemo suprotno od onoga što imamo danas, da sa jedne strane nikad više novca nije bilo, doduše u bitovima i bajtovima, a sa druge strane privredi fali novca, kao što ga nedostaje za javne radove i druge stvari, školstvo zdravstvo itd.
Čim se uspostavi kretanje neopterećenog novca, otvaraju se neverovatne mogućnosti za dobrobit opšte populacije, ukidanje monopola privatnog novca će otvoriti mogućnosti za finansiranje javnih projekata koji su danas gotovo nemogući.
Na pitanje kako će neko pozajmiti novac, bez dobijanja kamate zauzvrat, možemo lako odgovoriti.
Onaj ko ima viška novca, umesto da plaća ležarinu, plasiraće novac nekome ko ima dobru poslovnu ideju, i zajmoprimac umesto da plaća visoke kamate kao danas, vratiće tačno koliko je i pozajmio, tako da obe strane dobijaju, i imaju interes da udju u aranžman.
Pod ovakvim preduslovima, zajmoprimci i kreditori, su u jednakom položaju, jer im je oboma važno da dodje do aranžmana.
Danas kad neko ko hoće da uzme kredit, dodje u banku da zatraži isti, on je u podredjenom položaju, u odnosu na bankara ili investitora, koji kao prvo ne razume apsolutno  ništa o ekonomiji, jer je školovan taman toliko, da popuni nekoliko formulara, i dodatno ima tu prednost, da danas na novac dobija kamatu, i kad taj novac leži na računu, kao mrtav kapital. Jedan poljoprivrednik je uvek pod pritiskom, jer njegov proizvod, paradajz na primer truli, i on ima ograničeno vreme da plasira svoj proizvod, dok novac kao takav ne truli i nema tu vrstu pritiska, a to nisu ravnopravni uslovi.
U novom sistemu takse na ležeci novac, dovode do toga da novac nije više superiorna roba, i niko neće imati interes da gomila velike količine novca na računima, već će se i te kako truditi da nadje dobre, sigurne mogućnosti plasmana nagomilanog kapitala, samim tim će biti primoran da ruku pod ruku analizira i iskreno pomogne onom ko traži kredit, da i uspe u svojoj poslovnoj nameri. A ne kao danas, samo da čeka da klijent zakasni sa otplatom rata, kako bi mu konfiskovao založenu imovinu.
Beskamatno kreditiranje, bilo bi u funkciji, ne samo privrede, već i celog društva. Tako bi  neverovatno veliki broj značajnih inovacija, iznenada postalo izvodljivo, nasuprot današnjoj praksi gde zbog nedostatka kredita tavore u istitutima i fiokama naučnika..
Za specifične inovacije, koje mogu poboljšati blagostanje društva, vlada sada može odobravati kredite, stvaranjem novca potrebnog za ovo.
Prigovor o inflaciji se može lako osporiti i ovde, jer inflacija već postoji u okviru postojećeg sistema, jer  banke kreiraju novi „novac“ kada izdaju kredite, tako povećavaju novčanu masu, samim tim smanjuju vrednost ukupne novčane mase. Pored toga danas društvo ne prima nikakvu naknadu zbog kupovne moći koja se izgubila.
Kad Vlada uzme privilegiju štampanja novca u svoje ruke, onda postiže odlučujuću prednost i stanovništvo  ne mora da plaća porez da bi vlada investirala u projekte koji će unaprediti javno dobro.
U sistemu koji trenutno postoji, vlada mora stalno da izima nove kredite i plaća sve više i više kamata na iste. Ovo se dešava kada vlada želi da ulaže u istraživanje, obrazovanje i infrastrukturu.
U novom sistemu ako vlada hoce da napravi na primer novi most, emituje novu količinu novca neophodnu za izgradnju, i kako se most amortizuje stari i propada tako vlada povlači količinu novca srazmerno amortizovanom delu. U tom slučaju nemamo uopšte inflaciju.
Takodje u novom sistemu poveriocu će biti drago da plati neku vrstu poreza, jer, za razliku od sadašnje situacije, to neće značiti preraspodelu sredstava od onih koji rade prema bogatim, već će se povećavati nivo prosperiteta za sve.
Ovaj sistem doveo bi do ogromne uštede u samom radu, i tada oslobodjeni radni potencijal, mogao bi se upotrebiti i usmeriti u mnogo korisnije stvari, nove pronalaske i slično, a što bi bilo od koristi društvu u celini.
Javna centralna banka će transformisati institucionalni okvir. Mnogi ekonomisti i bankari današnjice ne mogu da razumeju taj koncept. Oni razmišljaju u granicama dominantnog sistema, i zato to nemogu da shvate. Većina bankara čak i ne zna kako nastaje novac u današnjem sistemu. Danas banka ako ima na primer klijenta koji negde radi u realnom sektoru, i ima uštedjevinu na svom računu od recimo 2.000€, banka na osnovu tog depozita izdaje kredit trećim licima u iznosu od 100.000€, ona praktično samo upiše u bilansu dodatnih 98.000€ i od klijenta kome je pozajmila taj virtualni novac, ubira kamatu sve do konačne otplate.
Prem da novac za kamatu, u trenutku kreiranja kredita, praktično iz vazduha, nije kreiran, dovodi do toga da u sistemu, neko drugi, opet mora da se zaduži za novi kredit, da bi sistem mogao da funcioniše, i mi se danas upravo nalazimo na kritičnoj tačci, kad nema više dovljno kreditno sposobnih, koji bi se zaduživali za nove kredite, i tako održali sistem u životu.
Posledica toga i jeste ovo  što zovemo kriza sistema.  
Kružni novac koji mi predlažemo nema teret kamate,  i pored simboličnog troška kojim bi se finansirale kreditne institucije. Kao posledicu dobijamo ogromna novčana sredstva, koja opet omogućavaju, kako smanjenje nameta gradjanstvu preko poreza, tako i bezuslovni minimalac za svakog pojedinca, koji bi bio dovoljan za osnovni život i to bez rada.
Odlučujuće je da novac kao pravna institucija, u formi javnog  tendera uvek ostaje u opticaju, i nastavlja da se kreće.
Da zaključimo pitanjem koje se uvek pojavljuje: „Ko će pozajmiti novac vladi, ako nema kamate?“ Odgovor je niko, i to je poenta!
Vlada neće proizvoditi nikakve nove dugove ni prema kome, pa ni privatnim bankarima, jer će javna centralna banka emitovati novac, koji će imati ulogu, koju je ustvari i trebao oduvek da ima, a to je način ili sredstvo obračunavanja roba i usluga. Ništa više i ništa manje.
Jedina preostala opasnost je, da bi ogromna količina novca, koja je danas u opticaju, umesto u bez kamatni sistem otišla u  špekulativne investicije u nekretninama, čime bi se cena ovog ograničenog resursa vrtoglavo povećava, iako zemljište treba da koristi svima podjednako.
Ako bi pokrenuli samo kružni novac u okvirima postojećeg sistema, onda je ta mogućnost vrlo verovatna.
Ali, moramo još jednom da istaknemo da naša realna transformacija počiva na četiri stuba, koji su međusobno usklađeni. Rešenje problema nekretnina će se naći u instituciji društveno savesnog zakonodavstva o nekretninama.

2.3 Društveno Savestan Zakon nad nekretninama

Potpuna transformacija postojećih zakona koji regulišu nekretnine, koji se zasnivaju na rimskom pravu, je veoma veliki problem, jer mnogi ljudi odmah pretpostavljaju da su njihova „Imovinska“ prava dovedena u pitanje.
Važno je shvatiti da ne postoji  zemlja ili nekretnina  bez duga u sadašnjem sistemu, iako je ta činjenica prikrivena.
Ako neko ne plati porez na nepokretnu imovinu, tokom dužeg perioda, onda će neminovno doći trenutak kada će imovina biti oduzeta od strane vlade.
Možemo samo da zaključimo da ovu vrsta poreza na nepokretnu imovinu mnogi vide kao da je „Božija odluka.“
Novi, društveno savesni sistem zakonodavstva nad nekretninama, treba da sadrži osnovni porez na nekretnine.
Ali ovaj porez ne može biti rasporedjivan putem interesne sfere, kao u monetarnom sistemu, već bi trebalo da bude plaćen kao odšteta za one ljude koji nemaju imovinu.
Svaki komad zemljišta ima produktivnu vrednost, koja se može izračunati. Ako se zemljište ne koristi, onda je bezvredno.
Povlašćeni danasnjeg kamatnog sistema, ubirajuci ogromna sredstva putem kamata, plasiraju ista u kupovinu ogromnih poljoprivrednih površina, a i ako sa poljoprivredom nemaju dodirnih tačaka, a onda preko svojih plaćenih lobističkih grupa, obezbedjuju ogromne subvencije iz evropskih fondova za te iste površine, i tako još jednom preko institucije poreza profitiraju u kamatnom sistemu. A pri tom te iste poljoprivredne površine često i neobradjuju.
Opet neki drugi koji bi voleli da se bave poljoprivredom, i sigurno bi racionalno koristili to zemljište, nemaju priliku da dodju u posed iste, jer je finasiranje uz kredite i kamate praktično neisplativo.U knjizi „Odbrojavanje valuta“ od Andreasa Poppa, ovi problemi su jasno obrazloženi i razrađeni na način koji je razumljiv svima.
Posebna pažnja je posvećena rešenju u okviru postojećeg sistema, gde bi svo zemljište bilo vlasništvo svih ljudi, i ako bi neko hteo da obradjuje to zemljište plaćao bi naknadu, koja bi se delila jednako po glavi stanovnika odredjenog regiona.A time bi se sprečila nepravda koju vidimo danas.
Mnogi vredni pošteni zemljoposednici su već isplatili svoje hipoteke, u celini ili delimično, kroz naporan rad ili preko nasledstva, tako da teško da bi bili spremni, da počnu da plaćaju takse za one koji ne poseduju nikakvu zemlju, pogotovo jer drugi nisu uradili ništa, dok su se oni mučili i radom otplaćivali svoje hipoteke.
Iz tog razloga je važno da ovi zemljoposednici, na jedan odredjeni period ne bi plaćali naknadu za zemljište, sve dok se njihova već uložena sredstva ne bi amortizovala, i tako bi koristili odredjeni broj godina bez naknade. Mada treba istaći da oni i sad plaćaju naknadu kroz poreze i takse postojećeg sistema. Ova vrednost se zatim tretira kao neka vrsta imovine, koja se polako smanjuje dok se godišnji porezi na vlasništva nad zemljištem polako ukidaju.
Na drugoj strani, zemljoposednik već prima uplate od drugih zemljoposednika koji nisu bez duga, i tek nakon uvodjenja novog sistemu uzimaju zemljište u zakup.
Naša briga je da se isključi bilo kakav vid nesmotrene nepravde, poput onih kod takozvanih prisilnih konfiskacija, na  teritorijama gde je bilo prisilnog oduzimanja poseda od političkih struktura.
Takođe je važno da novi, društveno savesni sistem zakonodavstva nad nekretninama, ne treba mešati sa lizingom, što bi trebalo u potpunosto da nestati posle 100 godina, a onda će morati da se pregovara u novim okvirima.
Svako želi predvidivost u njihovom planiranju, a to će ovim  biti obezbeđeno.
Ako shvatimo najosnovnije karakteristike novog sistema zakona o nekretninama u kontekstu realne transformacije, videćemo da niko ništa neće izgubiti u tom procesu. Ovo važi za „bogate“, kao i za „one koji rade“. Sistem zasnovan na cirkulaciji novca će samo zaustaviti dalju redistribuciju od radnih do bogatih, i tako ostvariti značajno poboljšanje u kvalitetu života za sve učesnike u privredi.
Moramo, naravno, priznati da će biti nekih džinovskih firmi koje će izabrati da prodaju imovinu koju su stekli, jer ova zemlja više neće biti pogodan objekat za špekulacije. Mislimo da je ovo cena koju vredi platiti, naročito što će to učiniti prvenstveno pravna lica, koja su sporna sama po sebi, jer su osnovana pravnim aktom, i nisu nikad rodjena kao ljudi od krvi i mesa, kojima je u prirodi da se bave stvaranjem hrane za užu i širu zajednicu.
Za one koji postavljaju prigovor, da bi prodaja velike količine zemljišta na tržištu mogla da izazove da cene zemljišta naglo padnu? Mi odgovaramo da opadanje cene nekretnina, znači manje rate  za svakog, što je i poželjno u krajnjem slučaju.
Tokom mnogih vekova, zemljoposednici su imali koristi od rasta cena, u obliku prenosnog špekulativnog prihoda, i zbog toga, oni treba da budu u stanju da tolerišu određeni pad tržišne cene zemljišta.
To će biti razumljiv doprinos smanjenju preraspodele od radnih ka bogatima, jer pad cene nekretnina kao faktor u proizvodnji će dovesti do pada cena primarnih proizvoda, i do višeg prosperiteta celog društva.
U knjizi “Odbrojavanje valute” dat je precizniji vremenski okvir za trajanje ovih procesa, pokazujući kako će oni biti vođeni od strane vlasti za planiranje nekretnina i okružnih registara.
Pošto su radovi grada i gradske vlasti lakši za razumeti, mere za restrukturiranje će biti relativno lako sprovesti, pod uslovom da su ljudi shvatili celokupnu koncepciju.

2,3 Bezuslovn Minimalni Prihod

„U društvu ima značaj, samo to što stvara radna mesta.“ Ove ili slične rečenice  koriste stranke, da bi pridobile naše poverenje na izborima. Kakva vulgarnost.
Pretpostavka iza izjava poput ovih je, da je rad po ceo bogovetni dan, najveća sreća koju možemo da iskusimo na zemlji.
Ovaj slogan je zasnovana na dogmi koja nam je plasirana od našeg najranijeg detinjstva: „Ako želite da zaradite novac, morate da radite“, ali vreme je da se zapitamo zašto postoje ljudi koji ne rade ništa, osim da pljačkaju sve i žive od tog novca,  a nikada ništa nisu uradili da bi došli do njega, dok su drugi ljudi  radili i ipak žive užasno.
Rad i prihodi su uvek neraskidivo povezani i pogrešno indoktrinirani u javanom mnjenju.
Naslednici bogatih porodica imaju enormno veće šanse da žive bezbrižnan život, od dece onih porodica koje su generacijama morale da rintaju i da krpe kraj sa krajem.
Prepoznajući ovu činjenicu, to nekako predstavlja optužbu protiv takvih naslednika, (od koje želimo jasno da se distanciramo) i ti naslednici svakako,  u sadašnjem sistemu imaju svako pravo da žive svoje živote bez rada.
Ali, u isto vreme, smatramo da je prikladno, ali i obaveza da se proceni ekonomska pravda samog sistema.
To što troše postojeće bogatstvo je legitimna aktivnost. Medjuti problem je u tome, što istovremeno vidimo stalni protok bogastva,  iz radničke populacije ka tim „bogatim nezaposlenima“. Tok koji sadašnji sistem stvara, i koji postaje sve veći s vremenom. I ako ti naslednici objektivno ne snose nikakvu krivicu, jer je taj sistem tako funcionisao i pre njihovog rodjenja, i oni su samo imali sreće i rodili se u „pravim porodicama“
Ova vrsta prenosa vodi neminovno do  uslovima koje vidimo u Sao Paolu, u Brazilu.
Tu imamo kartonska naselja na jednoj strani, gde ljudi žive u bedi dan za danom i u stalnom su egzistencijalnom strahu, jer ne znaju da li će preživeti sledeći dan,  dok na drugoj strani vidimo ograđene kvartove za bogate, zaštićene privatnim vojskama, u kojima ljudi žive u zlatnim kavezima, čija deca ne smeju bezbrižno da se kreću i čak za običan put do škole trebaju pancirna vozila i svitu telohranjtelja.
Oni su takodje u problemu i ako naizgled imaju sve, žive u konstantnom strahu za svoj život i status, što takodje dovodi do nezadovljstva i psiholoških problema. Ako se iskreno zamislimo ne bi voleli ni jedno ni drugo.
„Uspeh“ dolazi od glagola „uspeo“, što znači da jedna stvar vodi do druge. Mentalnim i fizičkim naporima, prosperitet kroz rezultate, i nakon nekog vremena postići ćete tačku gde su ljudske potrebe uglavnom zadovoljne.
Sistemski problem sa uspehom, iz radničke i ljudske perspektive, koji danas imamo, je da nakon postignutog uspeha, na poslu ili fabrici, mnogi radnici tada više nisu potrebni. Ako neka grupa radnika napravi uspešan poduhvat, i prizvede na primer mašinu koja unapredjuje proizvodni proces u nekoj fabrici, i ta mašina proizvede isto što su ranije proizvodili ti isti radnici, za fabrikanta oni postaju višak, koji više nije potreban. Oni umesto nagrade, da sad podele posao sa mašinom, i umesto 5 dana, sad rade samo dva za istu naknadu, oni će zasigurno dobiti otkaz, i ostati bez ikakvih naknada. Dakle, izgubiće i one prihode koje su imali pre ostvarenog uspeha.
Plodove ovog rada sakupljaju lideri (ili mis-lideri), radnički proizvođači propadaju kroz rupe u sistemu, kada je njihov zadatak ispunjen. Ljudi i mašine proizvode profit. Ali profit odlaze isključivo kapitalistima, koji ulažu profit u tehnički napredak, kako bi potom odbacili radnike – koji su ovaj napredak napravili mogućim.
Ova nepravda je jednostavna i laka za razumevanje, čak i ako to narušava naše predrasude.
Ljudi ustvari ne žele posao, već prihod. Pored straha od nezaposlenosti, takodje je stvoren i veliki broj suvišnih radnih mesta, koji nemaju ekonomskog smisla. Destruktivni poslovi mogu jednostavno biti ukinuti, u novom sistemu, jer pravo radnika uključenih da učestvuju u prosperitetu društva ostaje važeće, čak i ako je njihov rad bespotreban.
Sledeći problem koji uočavamo, da danas imamo paradoks da puno ljudi zaposlenih u regulatornim agencijama, poreskim ustanovama, finansijskim uslugama faktički ne rade ništa korisno, već žvrkaju papire koje smo proizveli uništavajući šume.
Te ljudske resurse mogli bi puno racionalnije koristiti i rasteretiti ona radna mesta koja su stvarno potrebna, u ekonomiji kojoj bi svrha bila snabdevanje ljudi realnim potrebama, a ne ekonomijom rasta.
Takođe, treba pomenuti i farmaceutsku industrije, čiji je osnovni cilj,  uvek i isključivo,  da što više  ljudi budu bolesno, i to što je duže moguće, kako bi se održala potražnja za njihovim uslugama.Što je u bukvalnom smislu reči zločin protiv čovečnosti.
Listu suvišnog, beskorisnog, ili tačnije rečeno destruktivnog rada mogli bismo beskonačno proširiti.
Uz malo mašte možemo lako zaključiti da se sa puno manje rada može postići puno više za sve učesnike.
Naša transformacija obuhvata bezuslovni minimalni dohodak za sve. Taj dohodak ne sme se mešati sa danas poznatim pojmom socijalne pomoći. Već je to kolektivna zasluga za bogatstvo i tehnološki razvoj, koju su nam ostavile prethodne generacije, i na koju svi imamo podjednako pravo.
Cilj privredne aktivnosti treba uvek da bude oslobođenje od rada!
Sada, naravno, da odgovorimo na  prigovor da bezuslovno minimalni prihod ne može biti plaćeni.
Svakako se ne može finansirati u današnjim valutama, danas važećeg monetarnog sistema gde postoji kamata, ali se može platiti u drugom, sasvim drugačijem monetarnom poredku!
Naš trenutni monetarni sistem, ima zadatak da masovno prenosi bogatstvo, od vrednih do bogatih,i to je proces je trajan, iznad i izvan svih promena u poreskoj politici. Očigledno je da u ovom sistemu, nema i ne može biti mesta za bezuslovni minimalni prihod.
Rekli smo na početku da je domaćinstvo koje nema značajnu imovinu, primorano je da plati oko 10.000 € godišnje u ovaj monetarni, kamatni sistem. Ukidanje ove redistribucije, bi drastično smanjilo veličinu bezuslovnog minimalnog prihoda koji je potreban, jer će se svako domaćinstvo automatski osloboditi  tereta ovog stalnog i opterećujućeg plaćanja. Preostali resursi za plaćanje bezuslovnog minimalnog prihoda se onda mogu lako nabaviti kroz nove mogućnosti stvorene kada cirkuliše novac.
Dalje primedbe  da, ako je bezuslovni osnovni prihod obezbeđen, niko neće biti voljan da radi.
Dozvolite nam da istaknemo da mi ne govorimo o bezuslovnom luksuznom prihodu! To se i zovu minimalna primanja iz razloga, što su dovoljni za osnovne potrebe, a svako ko bi hteo više od osnovnog, on bi i te kako za to bio spreman da radi. Iznos će biti regulisan tako da u budućnosti niko neće biti prisiljen da radi, već će to biti slobodna volja srazmerna ambiciji pojedinca. Ljudi koji su psihološki opterećeni svojim poslom, sada su rasterećeni a samim tim i u boljoj psihofizičkoj formi.
Važno je spomenuti majke, koje imaju najznačajniji zadatak u društvu, koje bi mogle, ako žele ostati sa svojom decom, za šta bi trebalo po našem mišljenju da dobijaju dodatnu naknadu. Majke u našem društvu zaslužuju najviši nivo priznanja, koji ne može da dobije svako.
Ali hajde da se vratimo na primedbu da niko neće želeti da radi ako je minimalni prihod obezbeđen.
Ljudi su po prirodi ambiciozni i uvek će nastojati da sve poboljšaju, čak i ako nisu primorani da to učine. Ankete javnog mnjenja potvrđuju da bi većina ljudi nastavila da radi. Ljudska kreativnost će se takođe značajno poboljšati, jer će trenutni strah od nemaštine nestati.
Mi takođe možemo lako da odgovorimo na pitanje šta će se desiti sa zaista teškim radom.
Ovi poslovi će biti visoko plaćeni, i na taj način oni će dobiti prestiž koji zaslužuju. Ne postoji dobar razlog zašto medicinska sestra ili inženjer treba da zarađuju manje i uživaju manji ugled nego neko ko sedi u staklenom neboderu i obogaćuje se i tako što obmanjuje druge ljude.
Stvari koje mogu da zvuče idealistički u našem trenutnom, institucionalnom okviru, mogu postati stvarnost u kontekstu realne transformacije. Sve što trebamo je da napustimo sadašnji utabani put kojim se i suviše dugo krećemo, i uzdržimo se od razmatranja stubova novog i održivog  sistema kroz izolaciju, kakvi su  bili raniji  institucionalni okviri. Potrebna je značajna moć imaginacije  da bi se shvatili  svi ovi elementi u celini.

2.4 Slobodna štampa


Stvaranje nezavisne štampe možda na prvi pogled nema puno veze sa održivim sistemom ekonomije i finansija.
Ali sloboda štampe je neophodan osnov za takav sistem.
Ako suverenu kontrolu nad javnim mnjenjem drže u rukama oni koji poseduju najviše kapitala, onda je neizbežno da će se njihov zahtev za tok prenosa bogatstva nastaviti, a time i medijske manipulacije u tom pravcu.
Da biste trajno garantovali beskamatni sistem novca, podela vlasti između medija i kapitala je znatno važnija od podele vlasti u vladi.
Naše društvo, u predhonim vekovima nije uspelo da stvori nešto kao slobodnu štampu. Moć nad medijima, a samim tim i suverenu kontrolu javnog mnjenja, uvek su  u rukama imali oni koji su imali potrebne milijarde na raspolaganju. Primarni prirodni interes kapitaliste je nametanje sistema koji brani njegove profitno orjetisane interese kamatnog sistema, koji mu omogućava konstantan transfer kapitala od vrednih ka vrhu.
Neizbežna posledica ovog zahteva je da će prihod ići od radnih ka bogatima i postajati sve veći, a stanovništvo će stalno voditi ratove, dok ugrađena psihoza ekonomskog rasta izaziva neobuzdanu eksploataciju naše planete. Ogromna zloupotrebe masovnih medija dostigla je svoj vrhunac u zatupljivanju naroda, gde socijalne i psihološke posledice vidimo svuda oko nas.
Vlasnici krupnog kapitala kupili su sva raspoloživa glasila, kako štampana tako i elektronska.
Kako bi izbegli bilo kakvu mogućnost zloupotrebe, morali bi obezbediti, da svi mediji, tu mislimo na one alternativne takodje, dobiju priliku da emituju svoj sadržaj, u udarnim terminima, a nakon toga da se izradi neka vrsta elektronskog merenja gledanosti, gde bi gledaoci prostim gledanjem ili negledanjem odredjivali, koliko će koji mediji dobiti raspoloživih minuta u udarnim terminima, ali i biti merilo finasiranja istih. Da bi izbegli nagomilavanje medijske moći uveli bi neku vrstu ograničenja vlasništva medija, i kao vlasnici bi uvek morala da budu fizička lica, kako niko ne bi mogao da se krije, i zamagli vlasničku strukturu iza pravnih lica osnovanih pravnim aktom. 
Time bi, po prvi put u istoriji dobili da se stavovi ne kontrolišu od strane kapitalista, niti da se oni  propagiraju kroz štampu, televiziju i radio.
Posebna prednost ovog matematički utvrđenog, automatski razmenjenog mehanizma leži u njegovoj transparentnosti za sve zainteresovane. Ovaj proces će takođe isključiti uticaj stranaka i zloupotrebe moći, za razliku od drugih predloga, kao što je centralni nadzorni odbor medija.
Postojeća i za novi sistem neophodna medijska infrastruktura nalazše da njihovi sadašnji vlasnici postaju obavezni, da svoju infrastrukturu stave na raspolaganje. Taj njihov postupak bi im naravno bio kompenzovan i nadoknadjen. Kompenzacija privatnim vlasnicima medija će se obaviti javnim fondovima, koji će biti distribuirani putem javne centralne banke.
Uvođenje slobodne štampe tako ide ruku pod ruku sa drugim preduslovima za pravu transformaciju, i jedino u tom kontekstu mogu biti finansirani. Baš kao i ostali stubovi prave transformacije, stvaranje slobodne štampe ne može da se shvati ni u izolaciji, niti u institucionalnom kontekstu koji se dobija danas.
Vlada koja upravlja televizijom i radiom će predstavljati izuzetak u ovoj reorganizaciji, budući da je njihov zadatak već i do sad, trebalo da bude, da obezbede stanovništvu politički neutralne informacije. U budućnosti, karijera političara će izgledati mnogo drugačije nego što je to danas, a tipičan političar, koji je danas pod uticajem kapitala i privatnih medija, će izaći iz mode. Na taj način, kontrola vlade preko televizije i radija će težiti stvarno da bude objektivna.

Održiv Generalni sistem kao Prava transformacija
Kombinacija ova četiri stuba će stvoriti pravu transformaciju, koja će omogućiti ukidanje svih poreza, bezuslovni minimalni prihod, kao i značajno smanjenje radnog vremena.
Ovi ciljevi mogu danas izgledati previše ambiciozno, ili možda beznadežno idealistički. Ali, ako imamo u vidu da današnje domaćinstvo koje ne poseduje nikakvu značajnu imovinu plaća 10.000 € za  kamatni sistem preraspodele, brzo postaje jasno da će samo tu, ogroman potencijal biti oslobođen, čim smo stavili tačku na ovaj tok kapitala od radnih do bogatih.
Očigledno je da će i dalje biti moguće prikupiti određene poreze, ukoliko se opravdano promoviše ostvarivanje određenih ciljeva. Nemačka reč za „oporezivanje“ je takođe reč za „upravljanje“. Prvobitni cilj oporezivanja nije bila eksploatacija, već upravljanje, što znači da je određeni oblik ponašanja unapređen ukoliko koristi za društvo i prirodu, dok su se u isto vreme destruktivni načini ponašanja obeshrabreni kroz oporezivanje.
Ako neko sada želi da se usprotivi mišljenju da će ukidanje svih poreza stvoriti veliki broj nezaposlenih poreskih savetnika, računovođa i drugih administrativnih zvaničnika, takve osobe treba pažljivo da razmisle još jednom o četiri stuba našeg održivog ukupnog sistema,a posebno o bezuslovnom minimalnom prihodu.
Mi ćemo biti u mogućnost, da priuštimo prihode, i to minimalno na  sadašnjem nivou, a možda i više, za sve poreske savetnike i druge zvaničnike, zajedno sa svim drugim licima koja su danas primorana da se uključe u besmislenu administraciju, nepotrebanog sistema oporezivanja. Čak i ako bismo poslali sve te ljude na stalni plaćeni odmor.
Iznos robe i usluga proizvedenih od strane naše privrede neće opasti, nego će se povećati, jer produktivni deo radne snage neće snositi teret nepotrebne papirologije, i na taj način će biti oslobođeni za stvarni posao.
Čak i danas,  produktivno zaposleni radnici podržavaju i snabdevaju, neproduktivne kategorije zaposlenih sa robom i uslugama. Dok su neproduktivni zaposleni, primorani da odrađuju besmislenu papirologiju ceo dan, uglavnom nezadovoljni svojim beskoristnim radom.
Medjutim ako bi smatrali da im je potreban posao, oni mogu da se uključe u produktivni rad tokom njihovog slobodnog vremena, čime pomažu proizvodnim radnicima, kojima će u novom institucionalnom kontekstu biti drago da vide da neko preuzima deo njihovog rada.
Prava transformacija će redefinisati nezaposlenost po prvi put u istoriji ne kao katastrofu, već kao ostvarenje koje će se tražiti od svih. Manje rada za više prosperiteta, ukidanje psihoze ekonomskog rasta i život u harmoniji sa našim kolegama i ljudima u nasoj okolini, sa ograničenim resorsima naše planete.
Ovo su realne alternative za post-kapitalističko doba, koje pod uslovima realne transformacije zaslužuje ime doba humanizma.

3. Put do cilja

3.1 Osnove

Bezbroj planova za održiv ekonomski i finansijski sistem se mogu naći u literaturi i na internetu.
Svaki dan ljudi predstave nove inovativne ideje. Dakle, mi nemamo nedostatak održivih modela za budućnost. Mi imamo nedostatak konkretnih mogućnosti za akciju, da bi ovi modeli postali realnost.
Već postoji dovoljno teorija koje skupljaja prašinu u bibliotekama, a mi ne smatramo da je naš zadatak da još malo popunimo arhivu.
Sada je vreme za akciju. Treba nam realan put koji može dovesti iz trenutne situacije do željenog cilja. Prostor u kojem se ukazuje prilika za neposredni kolaps sadašnjeg finansijskog sistema je uzak, a ozbiljna opasnost postoji, da se nakon kolapsa postojećih struktura, jednostavno nametne novi lažni početak zasnovan na principima sadašnjeg sistema, i u tom slučaju će se eksploatacija čovečanstva i zemlje nastaviti za dodatne generacije.
U komponovanju Plana B, bili smo posebno fokusirani na uključivanje odlučujućeg aspekta primene. Plan B dakle uključuje, pored uputstva za održivi ukupni sistem, konkretne mere koje mogu da obezbede put do cilja. Sada ćemo ići odlučujućim korakom dalje i početi sa konkretnom realizacijom plana B. Na taj način ćemo, naravno, ne apelujući na političke aktere, i ne pokušavajući da dobijemo njihovu saglasnost, morati da sprovedemo ovaj pokušaj kao Prvi korak ka poštovanju odredbe  Ustava.
Osnovni faktor neophodan da se sprovede ovaj održivi sveobuhvatni sistem, i iz oblasti teorije zaživi u praksi je u suštini stvaranje javne centralne banke sa monopolom stvaranja novca, istovremeno oslobađanje od vladinog takozvanog javnog duga.
U okviru protočnog novca, monopol na kreiranje novca mora se dodeliti ovoj javnoj centralnoj banci. Stvaranje novca u obliku kredita od strane komercijalnih banaka se onda više neće dešavati, tako da će funkcije bankarskog sistema ponovo biti usmereno na koordinaciju ponude i potražnje na tržištu kapitala.
Ubrzanje rasta javnog duga – što proizilazi iz međubankarskog kreiranja novca koja se praktikuje danas – će biti prekinuto.
U tom procesu, trebalo  likvidirati javni dug.
Za ovo imamo tri glavne mogućnosti.
Metod koji je uvek zastupan od strane političkih aktera je ponovno plaćanje javnog duga. Ali teško je zamisliti šta znači da vlada mora da izdvoji € 2 biliona od poreskih obveznika, kao bi prebacila  bankama i bogate akionare učinila još bogatijima, a čija  su potraživanja uglavnom zasnovana na nemoralnom kamatnom sistemu interesa. Ali, čak i pored toga, ova metoda mora biti isključena zato što je nemoguće i matematički i sa tehničko-finansijske tačke gledišta. Pošto je sav novac koji je nastao u okviru postojećeg sistema to učinio u obliku duga, pokušaj da se vrati ovaj dug, bi izazvalo oštro smanjenje ponude novca. Privreda će biti zaustavljena zbog nedostatka likvidnosti, i nepotrebne patnje do koje bi je dovela.
Pošto se otplata ne može izvršiti, nameće se pitanje odbacivanja javnog duga , što znači nacionalni bankrot.
Nacionalni stečaj ili bankrot nije ni blizu tako tragičan kao što je to prikazivano danas. Glavno pitanje je kako će se organizovati. Svi narodi koji su bankrotirali tokom istorije – ponekad i više nego jednom – još uvek se mogu  naći na mapi sveta. Povreda javnog duga samo stvara dislokaciju i patnju kada joj se pridje na pogrešan način.
Važno je znati da i pri bankrotu roba i usluge ostaju na raspolaganju. Fizička privreda dakle ne zavisi na bilo koji način od nacionalnog bankrota.
Otplata javnog duga je, dakle, nemoguća i njegovim odbacivanjem putem pogrešnih metoda, koje mogu  dovesti do nepotrebne pretnje u javnom redu i našem prosperitetu, je takodje nedopustiva.
Pitanje je stoga, kako na ispravan način, sprovesti državni bankrot, koji se može kontrolisati da zaštiti interese svih zainteresovanih strana, uz održavanje  zakona i reda i održivost fizičke privrede?
Metod potreban za urednu likvidaciju javnog duga, će takođe smanjiti privatni dug izbegavši eksproprijaciju, putem konvertovanja vladinih obveznica u ne-kamatna zakonska sredstva plaćanja, novoga sistema. Drugim rečima, neko ko je uložio svoju uštedjevinu u državne obveznice, koje su sad postale nenaplative, konvertuje svoj dug u nove obveznice za isti iznos koji je uložio u predhodnom sistemu ali bez naknade kamata, i tako i nakon bankrota dobija nešto što u slučaju nekontrolisanog bankrota ne bi dobio. Ta konverzija bi se sprovela samo za štediše koji su svoju realno zaradjenu uštedjevinu uložili u državne obveznice, institucioni poverioci kao što su banke koji su zadužili države prostim generisanjem kredita sa kamtama, ne bi u tom slućaju dobile ništa jer nisu ništa realno ni dale, stoga nema šta ni da izgube.
Sad imamo poništene dugove država, istovremeno napravili smo novu valutu ekvivalentnu obveznica koje poseduju gradjani.
U ovom trenutku možemo očekivati obučene portparole sadašnjeg sistema, da daju refleksna upozorenja o inflaciji. Naš argument je da u sadašnjem sistemu imamo matematičkom sigurnošću zagarntovanu hiper inflaciju, stoga je njihov argument neosnovan. U današnje vreme, novčana masa i javni dug rastu eksponencijalno. Zato oni nužno ostavljaju realnu ekonomsku proizvodnju u začelju, prošlosti, što je ustvari katastrofalno loša realnost.
Razmena državnih obveznica za gotovinu bi zaista, u prvom momentu, proširila ponudu novca. Ali ovo će se dogadjati samo u prvom periodu uvodjenja novog sistema, dok je inflacija koja je sadržana u današnjem finansijskom sistemu teoretski beskonačna.
Inflatorne posledice će biti mnogo manje u narednom periodu, u odnosu na nastavak postojećeg sistema. Tu je pitanje kratkoročnog uticaja na potrošačke cene. Ovde treba napomenuti da novac, koji je od gradjana, uložen u državne obveznice, čak i ako se pretvori u gotovinski novac, neće iznenada dovesti do eksplozije potrošačke tražnje na tržištu. To bogatstvo predstavlja uštedu, koja nije namenjena za kratkoročne potrošačke kupovine, već je namenjena za dugoročne potrebe ulagača.
Takođe, treba istaći da ceo javni dug neće biti pretvoren u gotovinu na ovaj način, već samo deo koji predstavlja stvarne investicije i štednju. Javni dugovi koji proizilaze isključivo iz stvaranja međubankarskog novca, od komercijalnih banaka, nikada nisu ni bili namenjeni da se otplaćuju, jer su dizajnirani od samog početka da nam iz džepova izvuku novac kroz poreze. Ovaj deo javnog duga, što ne odgovara stvarnosti po bilo kom osnovu, može i mora biti odbačen, poništen bez naknade, i to će biti bez ikakvih loših efekata po stanovništvo ili realnu ekonomiju.
U ovom trenutku treba da pohvaliti pronalazača ovog metoda, mogućnosti likvidacije javnog duga. Gotfrid Feder (1883-1941), koji je jos  1919. objavio ovu ideju u svom Velikom delu “ Manifest kako se osloboditi  iz interesnog ropstva ”. Ovog ekonomskog teoretičara nažalost povezuju danas sa nacional-socijalizmom, iako nije igrao nikakvu ulogu od 1933. od tog trenutka u svojim kritikama interesa jednako je kritikovao kapitaliste, komuniste i nacional socijaliste.
Stvaranje javne centralne banke sa monopolom kreiranja novca i likvidacijom javnog duga su centralni preduslovi za početak prave transformacije.
Sada trebamo konkretnim merama uspostaviti ovaj sistem održivog razvoja baziran na ova četiri stuba.

3.2 Tranzicija

Bilo bi jako glupo postaviti ove zahteve političkim akterima koje danas vidimo na sceni. To bi po nama bilo isto kada bi glumca koji glumi hirurga na sceni pitali, od njega iskreno očekivali da izvrši transplataciju srca, čak i ako bi on to prihvatio i iskreno se potrudio, to sigurno ne bi bila uspešna operacija i pacijent  ne bi preživeo. Prem da je ljudski um lako manipulativan, ako bi gluma bila dobro uvežbana mnogi bi stvarno pomislili da je to moguće. Kao što danas puno ljudi misli da predstavnici najviše vlasti kao na primer g.dja Angela Merkel stvarno može da spase Nemačku ekonomiju sigurne propasti.
Ona to ne može da uradi, niti je to njen zadatak. Ona kao i drugi politoglumci nema nadležnost to da uradi, ne poseduje tehničke sposobnosti, a kamoli autoritet da iznese takve odluke.
Mi ne tražimo da bilo koji od aktuelnih lutaka denistokrata uradi bilo šta. Mi predlažemo da to uradite sami. Međutim, kako bi se zadovoljile specifičnosti ustava, mi ćemo preduzeti preliminarni korak ka primoravanju političkih aktera da donesu odluku koja će pokazati da li je naša analiza tačna. Naravno moguće je da smo pogrešili. Možda uopšte i nema danistokratije i denistokrata, i „demokratija“ dobro funkcioniše, u kojoj poslanici samo čekaju situaciju kao što je sada naša, da bi se udružili, i  tako da ekspresno izglasali zakone,  kao što su uradili kada su nedavno spasavali sve posrnule banke, kada navodno nije bilo „alternative“ i ceh za to je platila radnička klasa.

Prema članovima Ustava , državna vlast mora poticati iz naroda. Nasuprot tome, danas imamo sistem finansiranja od  kojeg gotovo celokupno stanovništvo ne dobija nikakvu korist. Situacije i rešenja za koje navodno „ne postoji alternativa“ iznuđene su od naroda, i zato možemo zaključiti da državna vlast više ne proističe iz volje naroda,čime je ustav već prekršen.
Postavlja se pitanje, šta bi bilo kada bi se u skupštinsku proceduru stavio zakon koji reguliše uvodjenje novog zakona o narodnoj banci i novim beskamatnim finansijskim sistemom?
Ovaj pokušaj se može smatrati uzaludnom, ali kasnije faze u našoj kampanji zahtevaju od nas da to pokušamo.
Trenutno analiziramo pravnu osnovu neophodnu za mere koje se moraju sprovesti u cilju stvaranja prave transformacije. Ovaj zakon će biti podnesen  parlamentu, baš kao što i lobisti  finansijskog sistema stalno rade. Našoj instituciji nedostaju kontakti sa članovima Parlamenta neophodnih da se to uradi. Mi ćemo preuzeti ulogu lobista. Razlika između nas i uobičajenih lobista u finansijskom sistemu je, naravno, što ćemo  mi imati pravo da sebe nazivamo terminom ljudi, jer kad prava transformacija počne da se odvija, svi gradjani će imati koristi od toga.
Hej  ljudi? Ništa slično nije postojala do sada u celoj evropskoj i svetskoj istoriji. Ali mi ovde ne očekujemo svarno da će taj pokušaj uroditi plodom. Ideja da Skupština odluči da podrži ljude je nešto što liči na iluziju. Nemamo poverenja da bi osobe koje danas igraju ulogu vlade, ikada sprovele takav prenos vlasti. Mi stoga ne očekujemo da će naši predlozi stvarno biti razmatrani u skupštini i naći pristalice medju politoglumcima koji imaju zadatak, da garantuju dalju eksploataciju naroda, mada bi nam bilo veoma drago kada bi se bar diskutovala pa čak i da se ispostavi da nismo bili u pravu. Teoretski moguće je da se naši predlozi i usvoje i stupe na snagu, tada bi javno priznali da nismo bili u pravu i da političari stvarno rade za narod i brane narodne interese.
Posle neuspeha ovg pokušaja, ideološki frontovi će verovatno biti još više zaoštreni, a naši predlozi će biti agresivniji. Prem da ovi napori nisu urodili plodom, kao što moramo pretpostaviti da će se dogoditi zbog nepostojeće podele vlasti između kapitala, medija i političara, preostala opcija bila bi da pasivno posmatramo kolaps postojećeg sistema.
Kamantni sistem eskaliraće kroz svoje destruktivne posledice do maksimuma. Eksponencijalno bi rasli zahtevi, i plaćanje poreza teoretski može biti iskrivljeno do te mere da prelazi linearan rast bruto domaćeg proizvoda, što je matematički zagarantovano u monetarnom sistemu zbog kamate na dug. Time dolazi do toga da  sve proizvedene robe i usluge više nisu dovoljne da pokriju kamate. Najkasnije tad nastupa neizbežan kolaps ovog  sistema.
U toj fazi imamo kao posledicu da konstantno raste državni, birokratski aparat vlasti, uključujući banke, korporacije, masovne medije, političare i državne zvaničnike, koji će biti u obavezi da izvrše sve jače i jače represivne mere protiv naroda. Lisabonski ugovor nam daje razlog da se plašimo najgoreg. Ovu fazu zovemo vreme fašizma. Prati ga ukidanje ustavne vlade, koja će biti sprovedena brže nego ikada pre. U vezi sa ovim neupitnim procesom, apelujemo na obaveštajne zajednice i sve druge zvaničnike vlade, da služe pravoj vladi u obliku svih ljudi, a ne ovom  finansijskom sistemu i njegovim vrednostima. Takvi državni funkcioneri imaju obavezu da spreče raspad ustavne vlade, koja se u ovom trenutku sprovodi u Briselu, Berlinu i svim ostalim članicama evropske unije.
Nadamo se da će biti moguće da se izbegne faza fašizma. Ali, na osnovu naše faktičke analize, naša prognoza je, nažalost, da će zaista doći do takve faza. Iz tog razloga, mi smo već pripremili neophodne mere.
Prema nemačkom saveznom Ustavu, član 20 stav 4: „Svi Nemci imaju pravo na otpor protiv svakoga ko pokušava da zbaci ovaj ustavni poredak, ako nema drugih rešenja.“
Već smo opisali ova “ druga rešenja“. Već smo počeli da ih sprovodimo. Ove mere trebalo bi da uspeju, i onda jedino preostaje pitanje je da li će revolucija svih naroda protiv sistema koji ih ugnjetava biti sprovedena mirno ili nasilnim putem.
Industrija znanja očigledno podržava mirne opciju. Metode otpora moraju u svakom slučaju biti pažljivo osmišljene i mora se odražavati činjenica da je iluzija misliti da većina može da se montira bez podrške medija. Mi stoga zahtevamo put koji može uspeti, čak i ako ga samo 5% do 10% stanovništva podrži. Ako bi postojala slobodna štampa, onda bi našli partiju i pokušali da napravimo značajne promene putem izbora, ali to je, nažalost, nemoguće.
U ovom trenutku postavlja se pitanje šta svaka individua može konkretno uraditi već danas. O ovoj temi je detaljno govoreno u članku Rico Albreht dostupan na adresi: http://www.wissensmanufaktur.net/ / steuerboikott) koji obezbeđuje ideje  o metodama aktivnog i pasivnog otpora.

4.Perspektiva

Eksponencijalna funkcija rasta takođe može imati i pozitivan efekat. Kad sve više i više ljudi shvati ove odnose i bude mobilisano za transformaciju. Mi još uvek imamo relativno malo ljudi koji su u procesu koji se polako budi, ali su sve brojniji i taj proces nema kud, sem da napreduje. Ako smo sada u ovom kritičnom trenutku mogli da ne dopustimo da budemo podeljeni i da ne postanemo fragmentirani prema detaljima različitih modela, onda imamo dobre šanse da sprečimo trenutni sistem od ponovnog pokretanja na ovom istorijskom raskršću. To je do nas, denikrata. Dozvolite nam da se udružimo i sarađujemo da se zaustavi ovo ludilo! Tokom predstojećeg perioda, u našoj moći biće da podesimo proces kretanja ka pravoj transformaciji.

Naše potomstvo će nam biti zahvalno na tome.

Slobodni gradjani.

SHARE