УГОДАН ЖИВОТ
Шта је то угодан живот?
Како се живи угодан живот?
Ако се добро наједемо укусних јела и ако смо се обезбедили да не умремо од глади, ако смо победили страх од глади, док половина човечансва гладује и једва преживљава, док срећемо људе који просе по улицама, да ли водимо угодан живот?
Ако имамо добро здравље, ако нас пазе најбољи лекари, ако трошимо на свој физички изглед више него што су наши породични преци потрошили у последњих неколико векова, ако трошимо на свој стајлинг више од годишње плате лекара који нас лечи, да ли водимо угодан живот?
Ако смо опремили свој дом тако да се у њему осећамо пријатно и да нам многи, који нису успели у животу, завиде што немају такав раскош и луксуз, ако уживамо у томе да примамо госте и да показујемо своју спаваћу собу и прескупе столиће и тепихе ручне израде, док равнодушно пролазимо покрај људи што на улици леже, покривени картоном и умотани у нашу безосећајност и себичност, да ли водимо угодан живот?
Ако путујемо на егзодичне дестинације и сликамо се за фејсбук и истаграм на местима где већина наших суграђана никада неће моћи да крочи, ако посећујемо културне престонице света само због тога да будемо виђени, јер то једино остаје забележено у нашем сећању, док о тим другим културама и њиховим проблемима и животима ништа не знамо или наше сазнање допире само до колоквијалних фраза ужурбаних водича, ако смо сваки месец на другом крају света, ако викенде проводимо у суманутим куповинама по светским храмовима потрошачке цивилизације у распадању, да ли водимо угодан живот?
Ако смо себични, грамзиви, безосећајни, похлепни и ако људе меримо по томе колико су нам ваљали у животу, колико од њих имамо интересе, ако живот узимамо само за себе и ако седимо на образу, не стидимо се, не срамимо се никада, сматрамо да је то сасвим природно да нама и нашем уском друштву пријатеља, са којима се искључиво дружимо, буде добро, да ми будемо задовољни што смо прогутали читав живот само за себе, да ли је то угодан живот достојан човека?
А када све то остваримо, када постанемо успешни и признати, када се хранимо туђим завидним погледима, јер наш освојени живот припада само нама и никоме више не желимо да га подаримо, сходно античком философском ставу да је човек средиште света и мерило свих ствари, када се осећамо срећнима што смо сами прождерали живот, узели смо из живота све што смо могли,опељешили смо га до кости, када дођемо до краја свога угодног живота и када почнемо да сводимо животну рачуницу, тек тада, на самом крају, почнињемо да се питамо, да сумњамо, да се приспитујемо да ли је тај наш угодан живот , кога смо толико желели и за кога смо се тако страсно борили,имао смисла и шта остављамо заједници иза себе.
Угодан живот припада само нама.
И траје са нама. Трен. Дан.
И када завршимо нашу улогу у том животном комаду, када се погасе светла на позорници нашег живота, када се спусте самртничке завесе и одслушамо опело, угодан живот умире са нама.
Нема му спаса.
Не може да нас се ослободи.
Иза тог угодног живота не остаје ништа.
Злокобна празнина.
Свељудски заборав.
И осветољубива пролазност.
То је угодан живот и заслужио.
Што рече Душко Радовић – сан сваког прасета је да умре као свиња.
Угодно.
Београд, 27.08.2017
Ја више никоме и не говорим где сам све (истина службено) био. Када своју породицу најдаље успем одвести до неког фрушкогорског манастира, сматрам да је то наш најугоднији и најсрећнији тренутак. Тренутак, када сви желимо да на дан променимо своју средину, а заправо смо у потрази за Благодаћу. Најсрећнији смо када знамо да непоједену храну дамо нашем псу, а не у смеће или канализацију, како раде људи у зградама. Најлепше се осећамо када нам је додатни, успутни трошак, заправо поклоњен новац некоме. Да ли код иконе, да ли неком просјаку, тек само да је поклоњено, а не бачено.