Početna Tekstovi УЧИТЕЉИЦА

УЧИТЕЉИЦА

3308
0
SHARE

UČITELJICA

Moja učiteljica se zvala Ljubinka Đorđević.
Bila je prava dama. Otmena i kulturna.
Otkud dama među zemunskim dođošima, nikada nisam uspeo da saznam.
Zemunske oranice u Novom gradu su naselili Dinarci.
Brđnii. Neotesani i sirovi.
Veliki radnici i dobri ljudi.
Deca su su odrastala na ulicama.
U međusobnim tučama.
Roditelji nisu imali vremena da vaspitavaju decu.
Vaspitavala nas je ulica.
I naša učiteljica Ljubinka.

Ljubinka je živela u Beogradu.
U centru grada. Cara Uroša.
Iz zemunskih njiva Beograd nam je svetleo kao novogodišnja jelka.
Tada se u Beograd išlo jednom godišnje.
Kada bi nas vodili u zološki vrt.

Učiteljica je plenila svojom dobrotom.
Znanjem i lepotom.

Bila je obučena kao tadašnje svetske glumice.
Besprekorno uredna.
Kosa uvijena u punđu.
Glava gordo uzdignuta. Leđa ravna.
Pokreti odmereni i pažljivi.

U njenom hodu je bilo gracioznosi i ženstvenosti.
Iz čitave njene figure je izbijalo gospodstvo.
Prefinjenost i srdačnost.
Ljubav i mera.

Nikada nije povisila glas na decu.
Nikada niko, za četri godine, nije napravio neki nestašluk.
Bila je stroga i pravedna.
Sve što je tražila od nas, mi smo oduševljeno radili.
Imala je stav i držanje koje je nama deci bilo nepoznato.
Svi smo bili zadivljeni našom učiteljicom.
Dečaci su bili zaljubljeni u našu učiteljicu.

Naša učiteljica se razlikovala od svih drugih učiteljica.
Bili smo na to ponosni.
Ostala deca nisu imali takvu učiteljicu.
Učiteljice su tukle tu nemirnu decu. Urlale na njih.
Dečake su mlatili kao volove u kupusu.
Devojčicama čupale kose.

Naša učiteljica je imala neki neobičan autoritet.
Naši roditelji na roditeljskom su sedeli u klupama poslušno kao đaci.
Poštovali su našu učiteljicu. Gutali svaku njenu reč.
Ona je saosećala sve njihove radničke muke.
Siromaštvo je bilo veliko.
Borili smo se da napravimo krov nad glavom.
Naša učiteljica je volela i nas i naše roditelje.

Niko nije imao takvu učiteljicu.
Bilo je nekih učiteljica prostakuša .
Žvalavih alapača.Pokvarenih i podlih.
Koje su svađale decu. Lagale roditelje.
Koje su se prenemagale i decu maltretirale.
Roditelji su ludeli od takve učiteljice.
Nisu znali šta da rade. Kako deci da pomognu.
Kako da se oslobode napasti.

Moj jedan rođak je za jednu torokušu rekao
„ Nedojebana kučka!“
Svi u familiji su se smejali.
Meni tu ništa nije bilo smešno.
Nisam znao šta to znači.
Molio je da se njegov sin prebaci kod moje učiteljice.
Direktor je dao saglasnost.
Tako je najveći problem u školi postao dečko za primer.

Naučili smo mnogo od naše učiteljice.
Naučila nas je da budemo ljudi.
Naučila nas je da se družimo.
Naučila nas je da se poštujemo.
Naučila nas je da ne ogovaramo.
Naučila nas je da javno raspravljamo o svim problemima.

Plakao sam kada sam prelazio u peti razred.
Plakao sam za svojom učiteljicom.

Imao sam nastavnike u osnovnoj školi.
Profesore u gimnaziji.
Profesore na fakultetu.
Ali, niko nije mogao da zameni moju učiteljicu.

Kada sam postao bankar, hteo sam da joj pomognem.
U vreme velike hiperinflacije.
Našao sam je i ponudio pomoć.
Nije htela ništa.
Ponosna je bila što sam se nje setio.
I što sam bio njen đak.
Svima je u komšiliku pričala.

I ja sam ponosan na svoju učiteljicu.
O kojoj sam želeo ovo da napišem.
Za primer drugima.
Beograd, 08.06.2015

 

SHARE