Početna Tekstovi УЧЕЊЕ

УЧЕЊЕ

2835
0
SHARE

УЧЕЊЕ

 

Читав живот учимо.

Сами.

Или уз у помоћ других.

Зависи од нашег избора.

 

Учење је целоживотни процес.

Учимо да спознамо живот.

И настојимо да га разумемо.

Његову суштину и смисао.

 

Многи у томе не успевају.

Остаре и одлазе без спознаје.

Живот су обесмислили.

Без могућности исправке и репризе.

 

Учимо сами и постајемо самоуки.

Воља за знањем нас покреће.

Жеља да разумемо свет око себе.

Да му се прилагодимо и да га мењамо.

 

Учимо од других људи.

Родитеља, породице, школе, улице и јавности.

Свако има своју улогу у нашем учењу.

Родитељи највећу, јер су и најодговорнији.

Деца су одраз избора живота њихових родитеља.

Не кривите децу због незрелост родитеља.

 

Учење је важно у животу сваког детета.

Не може дете да постане зрео човек без учења.

Има старих људи који напуштају свет незрели.

Зауставили су се у свом одрастању, јер нису радили на себи.

Тачнје, нису учили.

 

Задатак државе је да организује процесе учења.

Од вртића до доктората.

Држава мора да брине за учење деце, будућих грађана који одлучују.

И мора да се стара да омогући перманетнто образовање одраслих.

Који желе да уче и да се усавршавају.

 

Пошто се нико није научан родио,учење је вештина стицања знања.

Која се може да савлада разним техникама учења.

Начини преношења знања су врло важни за квалитет учења.

Отуда држава мора да брине ко и како преноси знање деци.

То је државна обавеза да надзире рад образовних институција.

Без обзира да ли су оне државне или приватне.

 

Проблем у преношењу знања настаје код оних који преносе знање.

И код оних који организују да се знања преносе.

 

Држава ствара образовни систем, преко кога се преносе знања деци.

Циљ образовног система је да децу спреми за живот.

Учењем се стварју паметни, одговорни и способни људи који одлучују.

Односно,учењем деца добију знања и вештине која им омогућавају да постану зрели људи и да самостално наставе са процесом целоживотног учења.

То се може да постигне само ако деца учење схвате као  слободну игру живота и слободу личног избора.

У којој могу да се припремају за стварни живот који их чека.

Учење не сме да буде присила, него стални изазов.

И жеља за сазнањем и усавршавањем

 

Савремени образовни систем је, нажалост, у својој основи тоталитаран.

То је последица политичког тоталитарног система, који прави такав образовни систем.

Циљ тоталитарног образовног система није да деца постану слободни, мислећи грађани и креативни појединци, него покорни поданици и конзументи промашене, обезбожене, потрошачке цивилизације.

Све репресивне мере тоталитарног система се примењују да се деца поробе.

 

И то је данас главни проблем образовања.

 

Огромно и обавезно наставно градиво, непримерено и непотребно за дечији узраст, служи да се натоваре деца како би она, под тим теретом, постала послушна.

Није , дакле, намера образовног система да деца нешто заиста науче, да се подстакну да уче за живот, него да се науче на покорност.

Ко неће да се покори, бива кажњен.

Казне су за непослушност одбијања наметнутог градива.

Висина казне се мери  оценама.

Које не одражавају ниво знања деце, него ниво пристајања на покорност.

Деца све што на силу уче одмах и заборављају.

Заборавом се бране од насилне принуде.

 

Па, зашто деца онда уче нешто што одмах заборављају?

Који је смисао таквог мучења?

 

Намера је да  се деци убије свака жеља за слободом и креативношћу.

Тешко градиво одузима деци слободно време неопходно за њихово одрастање.

Истовремено, обим градива је такав да родитељи постају добровољни робови у жељи да помогну својој деци да све обавезе стигну да испуне.

Задатак таквог терета образовања је да децу припреми за служењу ропском ситему.

Ношење тешких ранаца на леђима деце је најбоља метафора њихове повијености пред тоталитарним режимом.

 

Тако се у самој младости, на почетку живота, убија игра, ингениозност,наслеђена интелигенција древног народа, слобода, креативност, врцавост, духовност, заједница, одговорност, смех, ведрина и жеља за учењем.

 

Учење постаје смарање.

Школа постаје терет.

 

Посебан проблем је начин како се преноси градиво.

Односно, начин учења.

Наша деца су рођена и живе у електронском добу.

Постала су деца дигиталног доба.

Градиво им се предаје на стари начин, како се предавало њиховим родитељима.

И ту настаје сукоб.

Побуна.

Деца не прихватају такав стари начин учења.

 

Када смо ми одрастали, улица нам је била све.

И друштво на улици.

Ни појава телевизора у кући није могла да замени примат улице.

Улица је била живот, телевизор само прозор у свет.

Који се отварао само повремено.

 

Нашој деци је интернет све.

Улица им ништа не значи.

Ни друштво из улице.

Живот наше деце се одвија на интернету.

То је захтев дигиталног доба.

 

Покушај укидања интернета раван је лудистичком покрету.

Када су радници разбијали машине јер боље раде од радника.

Није проблем био у машинама, него у друштвеним односима.

Машине нису криве за лош положај радника у тоталитарном друштву.

 

Ни интернет није крив зато што деца неће да уче.

Крив је образовни систем који не прати захтев дигиталног доба.

Нису криви ни учитељи, наставници или професори.

Они су најамни радници који морају да поштују самовољу свог послодавца државе.

 

Такав најамнички однос мора да се промени.

Наставни кадар носи дух образовног система.

 

Покушај неких креативних учитеља, наставника или професора да промене начин предавања и да га прилагоде новом, електронском добу се оштро кажњава.

Није дозвољено да се нарушава концепција тоталитарног образовања.

Није дозвољена креативност и посебност.

Систем тражи покорност и униформисаност.

 

Здраво друштво почива на слободи, поверењу, доброти и љубави.

Ако хоћемо да помогнемо нашој деци, морамо да изградимо здраво друштво.

Суштина наше борбе је да променимо тоталитарни образовни систем.

То се једино може да уради ако се промени политички тоталитарни систем.

 

Морамо  државу да уредимо према потребама слободних грађана.

А образовање мора да се прилагоди деци дигиталног доба.

И то што пре, јер смо већ закорачили у доба вештачке интелигенције.

Која ће из темеља да промени и човека и човечанство.

 

Не смемо да окривљујемо децу за губитак воље за учењем, него им морамо да помогнемо.

Не смемо да окривљујемо ни наставни кадар,него морамо да станемо уз њих.

Наши захтеви нису упућени школи, него онима који управљају државом.

 

Наши захтеви морају да иду у правцу темељне премене образовног система.

Који мора да буде усаглашен са духом дигиталног доба.

И који мора већ сада да припрема децу за доба вештачке интелигенције.

Која стиже, упркос противљењу затуцаних и примитивних појединаца.

 

Пишем ове редове због родитеља, који не разумеју шта се данас дешава.

Виде да нешто не ваља, али не знају шта то не ваља.

Који су се нашли у чуду. Не могу да се снађу.

И који никако не могу да разумеју природу насталог проблема.

Проблема који није на релацији деца и наставници, него лоше уређен државни и образовни систем и ново технолошко доба у кога смо одавно ушли.

Ту је суштина проблема у образовању наше деце.

 

Шта ово све значи?

Шта предлажем?

 

Предлажем да прихватимо дух дигиталног доба и да му се прилагодимо.

У свим областима нашег живота.

Морамо сви да учимо и да се мењамо.

Не можемо да се боримо против напретка цивилизације.

Али, можемо да прилагодимо нове технологије нашим потребама.

Тако да сачувамо нашу традицију, културу, особеност и креативност.

 

Морамо дух дигиталног доба да ставимо у функцију учења и развоја наше деце.

Уз помоћ свих електронских средстава да деци пренесемо знања која ће им требати за живот у новом технолошком добу.

Морамо да одбацимо старе, присилне методе бубања и понављања.

Учења напамет непотеребног и досадног градива.

Кажњавања и оцењивања.

Ширења страха, нервозе и мучења деце.

 

Шта ће нам таква школа?

Из које излазе деца без знања.

Потпуно неприпремљена за савремени живот.

У коме морају да стварају и креирају, уместо што јуре оцене и скупљају бодове.

 

Па, како онда да пренесемо та нова знања деци?

 

Ако већина вас родитеља постави ово питање, онда смо на добром путу.

Успео сам да вас придобијем за идеју о промени система образовања.

То је почетак.

Нови.

Спремни смо да учимо и да се мењамо.

То је суштински заокрет.

 

О начину како се преносе нова знања нашој деци у неком новом тексту.

То је лакши део посла.

Много теже је да се стигнемо до спознаје да морамо да променимо систем.

Који лоше функционише.

И кога наша деца више не прихватају.

А ми не учимо ништа од те наше деце.

Београд, 7527 год, дерикожа, дан пети

SHARE