Srbija nepotrebno izložila iscrpljenu privredu posle sankcija i NATO bombardovanja stranoj konkurenciji, tako da je ogroman platni deficit samo vrh ledenog brega loše ekonomske politike
Još početkom 2001. tadašnja SR Jugoslavija, odnosno Srbija, prihvatila je, ili su joj nametnule međunarodne finansijske institucije, koncept privrednih reformi i mera ekonomske politike sa vrlo ozbiljnom konstrukcionom greškom. Suština te falinke je preterana liberalizacija uvoza i vođenje novog zaduživanja u inostranstvu, prodaja preduzeća i druge imovine strancima, donacija i portfolio investicija – kao redovan devizni priliv. I, naravno, kao posledica toga, sve precenjenija vrednost dinara, izjavio je za naš list profesor dr Mlađen Kovačević, osvrćući se na sve veće makroekonomske neravnoteže u našoj privredi.
Maja 2001. prosečna carinska stopa sa 14,9 svedena je na 9,4 odsto. U toj istoj godini Rumunija je, na primer, imala prosečnu carinsku stopu oko 18, a Bugarska oko 15 procenata. Reč je o zemljama čije privrede nisu bile izložene višegodišnjim sankcijama i NATO bombardovanju. Opredelile su se za postepeno smanjivanje carina kako bi se privreda vremenom prilagodila i spoljnotrgovinski deficit držao pod kontrolom.
Naši samozvani „vizionari” ekonomskih reformi, podseća dr Kovačević, obećavali su brz ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju, pa je verovatno i to bio jedan od razloga nagle liberalizacije. Međutim, to verovanje je bilo bez osnova. Kina je, napominje, primljena u STO sa prosečnom carinskom stopom od oko 12 procenata, uz obećanje da će se ona u narednim godinama smanjivati.
Tokom pregovora sa Crnom Gorom o harmonizaciji carinskih stopa, Srbija je dodatno smanjila carinu, pa je prosečna stopa svedena na sedam odsto. Novim carinskim zakonom, usvojenim 2006. godine, carine za niz proizvoda nešto su povećane, pa je sada prosečna neponderisana carinska stopa oko 8,7 odsto. S obzirom na vrlo teško stanje u privredi prethodnih godina, nagla liberalizacija uvoza bila je ekonomski potpuno neracionalna. Ona je posledica neznanja ili želje tadašnjih zvaničnika da budu „veći katolici od pape”.
Šta smo dobili, a gde nastradali?
Od pozitivnih elemenata za takvu politiku valja spomenuti i, prema oceni zvaničnika MMF-a, osetno nižu inflaciju, dobru ponudu uvozne robe i usluga po atraktivnim cenama, što je rezultiralo snažnim pritiskom na domaća preduzeća da povećavaju produktivnost i unapređuju kvalitet proizvoda i usluga i drugih necenovnih faktora konkurentnosti.
– Spisak negativnih efekata je – tvrdi naš sagovornik – mnogo duži i tegobniji. Ogroman rast uvoza robe i usluga. Od oko 3,5 milijardi dolara (koliko je iznosio 2000) lane je dogurao do 21,7 milijardi dolara, oko 6,2 puta veći. Toliki uvoz je ugušio domaću proizvodnju koja je prošle godine još bila manja nego 1998. Opao je broj zaposlenih, a spiskovi na „biroima rada” su znatno duži. Povećana je zavisnost privrede od uvoznih sirovina i reprodukcionih materijala, jer su njihove cene, izražene u dinarima, sve konkurentnije u odnosu na domaće.
Zbog svega toga, upozorava dr Kovačević, spoljnotrgovinski deficit je lane skočio na čak 9,5 milijardi dolara. Ove će, kako se pribojava, ako se nastavi rast ostvaren u prva tri meseca, premašiti 13,5 milijardi dolara. Počeli smo olako da se zadužujemo u inostranstvu. Spoljni dug je krajem 2000. bio 10,83, a krajem marta ove godine, i pored otpisa dela duga prema Pariskom i Londonskom klubu i prevremenog vraćanja obaveza MMF-u i Svetskoj banci, u zbirnom iznosu od preko šest milijardi dolara – dostigao je gotovo 28,5 milijardi dolara.
Od 2002. do kraja 2007. potrošili smo neto 42 milijarde dolara pristiglih po svim osnovama, ali nismo podigli nivo investicija u odnosu na BDP. Da nevolja bude veća, Srbija je pala na rang-listi zemalja po konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma. Nalazi se na neslavnom 91. mestu od 131 zemlje, koje daju 98 odsto svetskog BDP-a.
I na kraju, podvlači dr Kovačević, iz Srbije traje nesmanjen odliv mozgova. Po intenzitetu tog odliva, nalazimo se na još neslavnijem 126. mestu po Svetskom ekonomskom forumu. Ove i još mnoge teškoće, s kojim se godinama suočava naše ekonomija, samo su deo problema sa kojima nova vlada, koje god „boje” bila, mora da se uhvati u koštac.
– Nasleđe je teško, a ni perspektive neće biti mnogo bolje – kaže na kraju dr Kovačević – ako se u postizbornim dogovorima udare loši ekonomski temelji ispunjavanjem nerealnih predizbornih obećanja.
———————————————————–
Opet o realnosti kursa
– Ovih dana sva sredstva informisanja ističu da su cene poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u Srbiji znatno više nego u okruženju. To je, pre svega, posledica činjenice da se cene tih naših proizvoda, izražene u dinarima, dele sa 81-82, koliko iznosi vrednost evra. Ako bi se te cene delile sa, na primer, 150, koliko bi mogla biti realna vrednost evra, slika bi bila sasvim drugačija – smatra dr Kovačević.
Slobodan Kostić
Politika 08/06/2008
