Početna Sadržaj Osvetljenja U Srbiji samo kamen nije kriv

U Srbiji samo kamen nije kriv

1052
0
SHARE

Žestoki verbalni rat na našoj političkoj sceni očigledno se nastavlja nesmanjenom žestinom i to bez ikakvih izgleda da je moguće ostvariti argumentovan i ozbiljan dijalog o najznačajnijim i najizazovnijim pitanjima u našem društvu.

O verbalnom ratu i ratu kultura govorio je nedavno Slobodan Antonić na skupu – Ko blokira suočavanje sa prošlošću – u organizaciji Helsinškog Odbora za ljudska prava u Srbiji. To je inače prvi put da su se za istim stolom našli predstavnici različitih shvatanja o problematici suočavanja sa našom nedavnom prošlošću. I pored toga što je Slobodan Antonić u svom veoma odmerenom i argumentovanom izlaganju govorio o prekoj nužnosti uspostavljanja dijaloga i potrebi da se o pitanju suočavanja sa prošlošću govori na argumentovan, neideloški i utemeljen način lišen isključivosti i ideologiziranja, ovo njegovo obraćanje kao i izražena dobra volja i spremnost za razumevanje različitih i suprotstavljenih stanovišta, poslužili su za još jednu političku i ideološku hajku i harangu protiv njega i Nove Srpske Političke Misli. Optužen je od istaknutih predstavnika i glasogovornika tzv. građanske političke grupacije Svetlane Lukić i neizbežnog Teofila Pančića da opravdava genocid u Srebrenici i da zato sledeći njihovu zilotsku ideološku matricu i nije moguć nikakav dijalog i razgovor.

Oni čak i ne žele da prikriju svoje opredeljenje da su protiv pokretanja dijaloga jer polaze od toga da upravo oni poseduju konačnu i neupitnu istinu o uzrocima i glavnim faktorima raspada socijalističke Jugoslavije i o zločinima počinjenim tokom građanskog rata .Zato kao posednici neporecive istine nastoje da plasiraju kao neupitne činjenice upravo njihovo tumačenje o suočavanju sa prošlošću, a o njihovoj interpretaciji naše savremene istorije nema nikakvog razgovora i debate.Njima i nije važno šta je Slobodan Antonić na tom skupu zaista govorio, već je za njih presudno da istrgnu nekoliko njegovih rečenica i donesu svoju bezuslovnu osudu svakog mišljenja koje se ne uklapa u njihove ideološke i političke aksiome.

“Da košmar bude kompletan, evo i Slobodana Antonića, tog nezavisnog DSS analitičara.Antonić je po pozivu učestvovao na skupu koji je organizovao Helsinški odbor.Smatra se velikim uspehom što su predstavnici takozvane dve Srbije seli za isti sto i ako mi je dozvoljeno da kažem, a dozvoljeno mi je zato što sama sebi dajem tu dozvolu- meni je ovo bio samo još jedan dokaz koliko su takvi pokušaji besmisleni. Antonić je maločas eksplicitno rekao da je to sa genocidom i Srebrenicom glupost. Nedavno su Rumuni doneli zakon da onaj koji negira holokaust mora da ide u zatvor. U ovoj zemlji mora biti donet zakon da onaj koji negira genocid u Srebrenici mora u zatvor. Hag je na suđenju generalima Republike Srpske rekao da je to jest bio genocid, a mi treba opet da sedimo za istim stolom i raspravljamo da li se u Srebrenici dogodio genocid ili nije. Ali ljudi koji su organizovali ovaj skup valjda znaju šta rade“.

Teofil Pančić kao dežurni protivnik parohijalne, bušmanske i nacionalističke Srbije je govoreći o dve koncepcije suočavanja sa prošlošću takođe tvrdio da dijalog nije moguć jer je epicentar raskola dublji i ne tiče se samo kvalifikacije zločina u Srebrenici već po njemu tiče se istorijske suštine, interpretacije, posledica i toka društvenih događaja u protekloj deceniji na tlu bivše Jugoslavije. I po njemu dijalog nije moguć a ni potreban, jer upravo njegovo tumačenje naše savremene istorije i političkih dešavanja jedino prihvatljivo i održivo.

“Hajde da pokušamo da lociramo epicentar raskola: ako pitate gore potpisanog, on uopšte nije tamo gde ga Antonić vidi – ne on je zakopan mnogo dublje. Naime nije uopšte ključno da li ćemo ono što se desilo u Srebrenici nazvati genocidom ili ne ( mada je, jelte u Hagu genocid presuđen, ali to neće impresionirati one koji to sudilište drže političkim tribunalom), nego da li se To- masovna , sistematska egzekucija više hiljada nenaoružanih muškaraca „krivih zarad svoje nacionalnosti- desilo ili pak nije. Antonić kako vidimo, ne negira Događaj, nego njegovu definiciju. Vaistinu, je li To i drugo po Bosni bilo kao u Aušvicu. Nije. Ništa , nigde o nikada nije bilo bilo baš kao u Aušvicu. Ali da li se genocidom ima pravo nazvati samo ono što je bilo kao u Aušvicu“.

Teofil Pančić je u svom tekstu citirao deo izlaganja Slobodana Antonića i to samo kao ilustraciju za svoje stavove, bez namere da razume kontekst i stvarni sadržaj onoga što je zastupao Slobodan Antonić. A šta je zaista na tom skupu rekao Slobodan Antonić.

“Želeo bih da govorim o dve stvari. Jedna stvar jeste ono oko čega mislim da se možemo složiti, ali ću takođe govoriti i o onome oko čega se ne možemo složiti, oko čega se sada ne slažemo. Dakle, prva stvar jeste činjenica zločina. Dakle da, srpska strana je činila masovne zloćine u proteklim ratovima. I jeste značajno suočavanje sa prošlošću, suočenje sa zločinima koji su činjeni u ime srpske nacije i u ime Srbije. E, sada da kažem nešto oko čega mislim da se ne možemo složiti. Što ne znači da o tome ne možemo razgovarati. Prva stvar se odnosi na činjenicu zločina, druga na značaj suočavanja. Kada je u pitanju ovo prvo, imam utisak da je kvalifikacija tog zločina nešto što izaziva ozbiljne kontroverze i neslaganja. Nekome je jako značajna ta kvalifikacija. Po mom mišljenju činjenica masovnih zločina je sama po sebi dovoljno užasna da je ne treba dalje zaoštravati insistiranjem na tome da je u pitanju bio genocid onakav kakav je bio u Drugom svetskom ratu. Potpuno je pogrešno i kontraproduktivno Srebrenicu izjednačavati sa Aušvicom ili ovčaru sa Dahauom. To je nešto što izaziva otpor, jer odmah se rađaju osnovane sumnje da se iza insistiranja na tome da je u pitanju genocid krije nekakva dugoročna politika koja može biti u suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima. Najjednostavnije rečeno, time što se tvrdi da je u Srebrenici izvršen genocid Republika Srpska se proglašava genocidnom tvorevinom i opravdava se se i čak zahteva ukidanje Republike Srpske. Dakle ta vrsta političke argumentacije, političke igre je nešto što po mom mišljenju ne doprinosi suočavanju sa prošlošću“.

Iz ovog šireg navoda se jasno vidi da je on pledirao da se ne vrši ideološka i politička manipulacija i instrumentalizacija počinjenih zločina koje Slobodan Antonić i nije osporavao. A upravo se to radi u političkim i medijskim krugovima tzv. Druge Srbije jer se uporno izjednačava Srebrenica sa Aušvicom a srpski narod i zločini počinjeni nad njim se i ne pominju da se ne bi narušila ocena o Srbima kao narodu koji treba denacifikovati i proglasiti za poslednje parije Evrope. Radi se o izrazu dugoročne politike čiji je cilj da se argumentuje i dokaže kolektivna i isključiva krivica srpskog naroda za sve posledice raspada Jugoslavije (otpočinjanje rata, počinjene zločine, etnička čišćenja, nasilne deportacije). Kvalifikacija o genocidu počinjenom u Srebrenici koristi se u stvari i kao politički stav o neodrživosti Republike Srpske kao genocidne tvorevine. Radi se u stvari o posedovanju istine u tumačenju nedavne prošlosti i o njenoj beskupuloznoj političkoj i ideološkoj manipulaciji i zloupotrebi, o čemu je i govorio Slobodan Antonić, a ne o opravdavanju zločina počinjenog u Srebrenici.

On je takođe doveo u pitanje jednu od osnovnih ideoloških dogmi ovog političkog kruga. U pitanju je njihovo uporno insistiranje da je suočavanje sa prošlošću najvažnije pitanje bez koga se ne može govoriti o demokratskoj tranformaciji političkog života u Srbiji. Slobodan Antonić se zalaže da se politička i konstitucionalna izgradnja demokratije ne može simplifikovati i svoditi samo i isključivo na pitanje suočavanja sa prošlošću. On je u pravu kada tvrdi da se model nemačkog suočavanja sa prošlošću ne može primeniti na Srbiju jer prvo, razmere zločina nisu iste, i drugo Srbija nije zemlja pod okupacijom, ma koliko bi to neki želeli, ali je važno istaći njegovo zalaganje da se pitanje krivice ne može razmatrati izvan celokupnog i složenog političkog političkog i istorijskog konteksta. Slobodan Antonić je pokrenuo i izuzetno važno pitanje krivice novih generacija koje tek ulaze u naš politički i društveni život , nastojeći da pokaže da se ne može zastupati stav o kolektivnoj krivici jednog naroda, što inače bez ikakve rezerve čine mnogi predstavnici tzv. građanske Srbije.

Interesantno je da upravo zagovornici građanskog pogleda na svet u epicentar raskola ne stavljaju stalne tvrdnje o kolektivnoj krivici srpskog naroda već svako spominjanje instrumentalizacije zločina u političke svrhe kao i govor o zločinima počinjenim nad srpskim narodom , proglašava se za revizionizam i relativizaciju zločina. Ni tvrdnja P. Domonjija predsednika Helsinškog odbora u Vojvodinii izrečena na istom skupu da u Srbiji samo kamen nije kriv, kao eklatantan primer zagovaranja kolektivne krivice nije ponukao Svetlanu Lukić a ni Teofila Pančića koji tako brižno bdiju nad istinom o genocidu u Srebrenici, da kažu svoje mišljenje o ovom stavu. Slobodan Antonić je u svom izlaganju doveo u pitanje ovu neverovatnu tvrdnju o kolektivnoj krivici srpskog naroda, ali to nije bio dovoljan razlog da se učesnici ovog skupa kao pripadnici građanske orijentacije odrede prema ovako izrečenoj kvalifikaciji o kolektivnoj krivici jednog naroda.

Ali to i nije u fokusu njihove pažnje, njima je pre svega važno da dokažu da upravo oni i ideološka grupacija kojoj pripadaju imaju pravo da dokazuju jedino prihvatljivu istinu o genocidu u Srebrenici, jer je to dokazano na inače veoma kredibilnom Haškom sudu. Svi ostali , oni koji bezrezevno i bespogovorno ne slede njihovo viđenje suočavanja sa prošlošću nalaze se sa one strane raskola na kojoj su nacionalisti, ksenofobi, rasisti, nacionalisti i revizionisti koji samo žele da opravdaju zločine koji su činjeni u ime srpskog naroda. Da su zaista čitali tekstove objavljene na sajtu Nove Srpske Političke Misli mogli su mnogo da nauče i saznaju iz izuzetnog teksta Vladimira Milutinovića -O zločinima u naše ime- , i da pri tome vide kako se na ozbiljan i teorijski skrupulozan način raspravlja pitanje krivice. Međutim , očigledno da nikakva rasprava nije moguća, o tome svedoći i nedavno održana promocija knjige Svetozara Livade Etničko čišćenje ozakonjeni zločin stoleća, kada je Nataša Kandić čak negirala mogućnost da profesorka Smilja Avramov postavi pitanje o uticaju međunarodnog faktora u raspadu Jugoslavije. Zato nisu propustili da Mesićevo veličanje Nezavisne Države Hrvatske ocene kao taktički ustupak ratnoj psihozi i propagandi.

O dubokom političkom i ideološkom raskolu svedoči i polemika vođena između Vesne Pešić i Đorđa Vukadinovića na stranicama Politike. Nen neposredni povod bio je tekst Đorđa Vukadinovića – Mržnja nas je održala – u kome je on govorio o mržnji kao političkom sredstvu i oružju u našem političkom i društvenom životu i u tekućoj izbornoj kampanji, otvarajući u isto vreme i problem o stvarnom položaju, dometima i uticaju političkog pluralizma u našem društvu. U svom polemičkom reagovanju Vesna Pešić nije odgovorila na mnoga postavljena pitanja , ali nije ni govorila o glavnoj temi nastalog spora, već je odmah krenula na teren ličnih diskvalifikacija tvrdeći da je glavni mrzac upravo Đorđe Vukdinović kao predsednoik ideološke komisije Vojislava Koštunice i pristrasni navijač koji se lažno predstavlja kao objektivni analitičar. Pri tome Vesna Pešić navodi da politički servis kojim rukovodi Đorđe Vukadinović ima tri zadatka: da se vredno osmišljava i propagira „treća politička pozicija“ u Srbiji, sprovede umivanje radikala i da se osmisli negiranje postojanja dve Srbije. Ali Vesna Pešić ma koliko se upinjala da govoreći o potrebi političke borbe stranaka u izbornoj kampanji i mešanju Čedomira Jovanovića u političku sabornost i podelu političkog plena i neophodnost postojanja kritike društvu, nije odgovorila na suštinsko pitanje koje je pokrenuo Đorđe Vukadinović. Da li su mržnja i otvorena netrpeljivost i nespremnost na dijalog samo svojstevni određenim političkim strankama i da li se otvorenom mržnjom kao političkim oružjem koriste i danas služe i pripadnici tzv. građanske političke orijentacije, ili se njima samo otme ponekad neka neodmerena reć kao izraz viška strasti u političkom životu.

Ko i najovlašnije prati politička nastupanja predstavnika koalicije koju predvodi Čedomir Jovanović može se uveriti kako izleda plasiranje netrpeljivosti i prezira prema svima koji nisu deo njihovog političkog korpusa. O tome Vesna Pešić nije prozborila ni jednu reč već je u svojoj polemici pokušala da diskredituje Đorđa Vukadinovića i „njegov ideološki servis“, misleći verovatno na sajt Nove Srpske Političke Misli. Interesantno je da u svojim polemičkm nastupima branioci građanskog političkog principa veoma retko navode tekstove objavljene na ovom očigledno politički uticajnom sajtu, koji je neprestano na njihovoj meti, kao nezgodni svedok i tumač našeg političkog života. Bilo bi zanimljivo da nam Vesna Pešić kao sociolog i istaknuti borac za toleranciju i ljudska prava objasni kojim političkim jezikom i kojom vrstom argumentacije se služe pripadnici njene građanske koalicije kada govore o Novoj Fašističkoj Misli i kada se obračunavaju sa svojim političkim protivnicima, kao što je to nedavno učinio Petar Luković u Feral Tribjunu. “Rastrgnut između Kalašnjikove obaveze da piše gde god mu narede i da se pojavi tamo Gde Mora – nesrećni Đorđe Vukadinović, vlasnik govorne mane koja mu onemogućava da kaže“š“ a da to ne izgleda kao škripa kočnica bez ulja, poslednjih desetak dana samo što nije kolapsirao nakon što je pred B 92 kamerama potrdio da „ćedisti“ nemaju šansu da uđu u Parlament i da je glasanje za njih besmisleno. Ipak nesrećni Vukadinović – koji za čitavo vreme režima Miloševića reč o bilo čemu nije napisao, naroćito ne o Miloševiću, ali se zato za vreme Koštunice erektirao- dotakao je pomenuto dno iz sopstvenog teksta, kad je odgovarajuči Vesni Pešić napisao sledeće. “I da li bi dilema da se kandidat za najviše državne funkcije i nosilac liste na kojoj se nalazi Vesna Pešić ljubio u usta i razmenjivao nežnosti i darove sa šefovima mafije i potonjnim ubicama svog premijera mogla bi biti smatrana za privatnu i takoreći nebitnu stvar. Nije lako, jebiga, biti politički analitičar kojeg svi jebu“.

Iz ovog citata Petra Lukovića jasno se može videti ko je stvarno dotakao dno i ko se u političkoj borbi služi neistinama, podmetanjima, disvalifikacijama i što je najgore u svemu, uvredama i nepriličnim karikiranjem. U istraživanjima koje je obavila istraživačka agencija Nove Srpske Političke Misli prvi put je objavljeno da je realan i mogućan ulazak LDP-a u Parlament. Ali to je samo još jedan u nizu dokaza da ovi glasogovornici građanske orijentacije ne čitaju tekstove , jer su oni doneli svoj neopozivi sud da se radi o Srpskoj Fašističkoj Misli . Zato nije ni potrebno da se govori o stvarnoj koncepciji Nove Srpske Političke Misli u kojoj se teži da se objavljuju tekstovi autora koji pripadaju različitim političkim i teorijskim koncepcijama.

Odgovor Vesne Pešić nećemo dobiti ali čemo zato iz ove izborne kampanje dobiti jasan odgovor da su velike priče o dijalogu, modernizaciji, evropeizaciji, toleranciji i potrebi kritičkog mišljenja kojim nas neprestano zasipaju predstavnici građanske Srbije samo prigodna praznjikava politikantska priča, jer oni jednostavno nisu spremni da prevaziđu svoju ideološku ostraščenost, lične animozitete, ideološku jednostranost, politički autizam i zatvorenost u njihovo viđenje sudbine Srbije. Svako ko se ne uklapa u njihovo shvatanje političke borbe svrstan je u ideološke poslušnike, predsednike ideoloških komisija, pseudo analitičare i antimoderniste.

Evo šta o tome kaže Đorđe Vukadinović: “Ali ne želim ni da ih, ni jedne ni druge, ni treće amnestiram za ono što mi se se čini neistina, neodgovornost ili koriščenje nedozvoljenih sredstava u političkoj borbi. Pokušavam da razumem i u granicama svog skromnog uvida i pameti, hvalim i kritikujem za ono što govore i tvore na srpskoj političkoj sceni. Ne pretendujem da sam uvek u pravu (zato je i dobro da postoje desetine drugih i drugačijih komentara i kolumnista) ali ne pristajem ni na svojevrsnu ucenu po kojoj – ako ne želiš da budeš optužen za „neobjektivnost“, “analitičku pristrasnost“ i „mrzilaštvo“ moraš ili „objektivistički“ da fraziraš u stilu “svi su slatki, svi su dragi“, ili pak da „ beskrompromisno“ udaraš samo po onome po kome je, iz ovog ili onog razloga u tom trenutku preporučljivo i poželjno udarati. Vremenom je to oružje sve više prelazilo na stranu antimiloševićeve opozicije da bi danas, kao nekom vrstom mentalnog osiromašenog uranijuma, njime bila generalno zatrovana čitava politička i javna scena a osobito političko – interesna grupacija oko Čedomira Jovanovića. I konstatovanja ovog rekao bih, elementarnog zapažanja ne zahteva neku veliku mudrost ili zlonamernost. Elem, zaista ne mrzim, ali se priznajem pomalo nerviram kada se ta evidentna i iracionalna srpska politička pošast pokušava pravdati navodnom brigom za očuvanje političkog pluralizma i pozivanjem na navodna “svetska iskustva“, kao što je, na primer žestoka politička kampanja na poslednjim američkim predsedničkim i „parlamentarnim“ izborima. “

Ovo je je bio meritum spora u polemici Đorđa Vukadinovića i Vesne Pešić a ne u tome ko je veći zagovornik i branitelj pluralizma i demokratije. Veoma je dobro što su se u predizbornu političku borbu konačno otvoreno uključili i autorke Peščanika i Petar Luković, kao osvedočeni politički ziloti jer je krajnje vreme da se pokaže da je njihovo medijsko delovanje u stvari političko, partijsko i propagandističko delovanje i svrstavanje uz jednu izbornu grupaciju i političku stranku, i da tu nema ni govora o toleranciji, pluralizmu i modernizaciji. Oni su time izgubili pravo da ocenjuju, što stalno čine, ko jeste a ko nije objektivani nezavisan politički analitičar, jer su obrazine konačno pale.

Borislav Pekić je u tekstu Poziv na dijalog ovako govorio o našem shvatanju dijaloga. “Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenja ni po koju cenu izmenimo. Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upućen saopštava. Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože, ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju. “ Ovo mudro upozorenje Borislava Pekića na našu nesreću je i dalje aktuelno i biće sve dok postoje samozvani predstravnici građanske Srbije koji su spremni i sposobni da slušaju samo sebe bez ikakve namere da saslušaju i pokušaju da razumeju drugačija stanovišta i različite političke stavove i mišljenja.

22 Decembar 2006 godine

SHARE