Izjava predsednika Skupštine, mladog i nadobudnog karijeriste, da treba prokopati tunel između dve skupštinske zgrade, kako bi paraziti poslanici, postali potpuno nevidljivi za građane koje zastupaju, najbolja je metafora propasti parlamentarizma u Srba. Ta izjava nekako se poklopila sa zahtevom parlamentarnog šoumena Čanka da treba obustaviti finansiranje Hilandara u iznosu od 60 miliona dinara, jer je to suvišno trošenje para na prošlost. Verovatno bi se uštedama na finansiranju Hilandara prokopao onaj tunel za poslanike.
U raspravi o budžetu nije se čuo nijedan ključan predlog za značajno smanivanje javne potrošnje. Estradni reformatori i malograđani na vlasti vešto već osmu godinu izbegavaju da saopšte istinu građanima. Profesionalni nacionalisti i nacionalni profiteri, zavijeni u oblandu legalizma, jednako isto lažu sopstvenu naciju kao i kriminalizovani pragmatični makijavelisti. Istina je surova i porazna – javna potrošnja u Srbiji se ne smanjuje. Naprotiv, ona se uvećava, jer je sve veći paradržavni aparat. Tako javna potrošnja pojede nešto preko 50% BDP, ali razne paradržavne agencije i komisije odnesu još novca poreskih obveznika tako da se ta potrošnja penje na čitavih 60% BDP.
Tražiti da se ukinu simbolična izdvajanja za Hilandar u situaciji kada 153 milijarde dinara ili 1,9 milijardi evra ode na plate činovnika je krajnje besramno i licemerno. Ako već žele da budu moderni, onda to profesionalni političari opozicionari ne treba da dokazuju vožnjom motora, udaranjem u tambure i nastupima na pinkovizijskim grand paradama, istim onim paradama koje su uveseljavali despotov birokratski aparat, nego u obračunu sa birokratijom koju su i oni sami stvarali. Naime, u oktobru mesecu 2000 godine, nakon svrgavanja nedemokratskog i nenarodnog režima, u državnoj upravi je radilo oko 8.000 činovnika. Tržišni fundamentalisti su povećali broj činovnika u državnoj upravi na skoro 30.000 belih okovratnika. Ministri se menjaju, ali činovnici ostaju i uvećava se njihov broj. Čelični zakon birokratije kaže da se birokratija sama uvećava. I novi potpredsednik i novi ministar ekonomije zaposliće, prvi preko 110 činovnika, a drugi preko 320 činovnika u svojim ministarstvima.
Kako stati na put tom društvenom zlu? Ukoliko hoćete da pročitate jedini i pravi državotvorni i ekonomski program, pogledajte na mom sajtu – Program za spas Srbije iz 1999 godine. Bio sam koordinator tog programa i predložio sam našim prijateljima iz opozicije da prihvate taj operativni i konkretan program za spas države i nacije. Nažalost, taj program je odbačen. Mislim da je danas svima jasno zbog čega. Dakle, jedini način da se obračunamo sa birokratijom je da je – UKINEMO!
Prema standardima Svetske banke zemlje na nivou razvoja Srbije ne mogu da imaju javnu potrošnju 50% BDP, već javna potrošnja može biti najviše – 25% BDP.To znači da sve državne rashode treba prepoloviti. Na taj način bi se uštedelo oko 3,5 milijardi evra. Sa tim sredstvima mogu da se zaposle u jednoj godini 700.000 ljudi. Kako ukupan broj zaposlenih koji primaju plate iz budžeta prelazi 400.000 korisnika, to znači da ima dovoljno prostora da svi oni koji ostanu bez posla u državi nađu posao u privredi. Umesto da koriste sredstva iz budžeta i tako opterećuju poreske obveznike, birokrate će preći u privredu i počeće da stvaraju nove vrednosti i da plaćaju porez. Umesto da prazne budžet, novozaposleni će puniti budžet.
Predlažem da se počne sa uštedama od samog parlamenta. Srbiji ne treba ovakav glomazan, preskup i neefikasan parlament. Smatram da parlament treba podeliti na Gornji i Donji dom. Gornji dom bi birao senatore iz 24 regiona u Srbiji i 6 senatora iz rasejanja, ukupno 30 senatora. Donji dom bi birao po 2 (dva) poslanika iz regiona u Srbiji i 6 poslanika iz rasejanja, ukupno 54 poslanika. Skupština Republike Srbije bi imala ukupno 84 senatora i poslanika. I ništa više. To je sasvim dovoljno, zbog siromaštva u kome se danas nalazimo. Mislim da je 250 poslanika nedopustivo na ovom stepenu bede u kome žive građani Srbije. Senatori ne bi dobijali nikave plate od države. Poslanici bi imali plate koje su tri puta veće od prosečne plate u Srbiji. Poslanici ne bi smeli da imaju nijednu funkciju. Njihova jedina obaveza i dužnost je da budu poslanici građana koji su ih izabrali. Sednice Skupštine bi se modernizovale kako u načinu vođenja i odlučivanja, tako i u tehnološkoj pripremi samih sednica.
Vlada Republike Srbije treba da ima samo 9 ( devet ) ministara, dva potpredsednika i premijera. Vlada bi bila smeštena u jednu zgaradu na N. Beogradu i odmah bi smanjila činovnički aparat koji je opslužuje za 50%. Svi činovnici koji bi ostali bez posla u administraciji dobili bi priliku da se zaposle u privredi ili da uzmu povoljne kredite za otpočinjanje privatnog biznisa. Niko od radnnika administracije ne bi ostao na ulici.Vlada bi primenila danski model u zapošljavanju. Radi izbegavanja korupcije, afera i uticaja tajkuna na rad Vlade, premijer će potpisati, poput menadžera u multinacionalnim kompanijama, godišnji ugovora sa Skupštinom u kome će se obavezati da će njegova godišnja plata i plata njegovih ministara da bude 1 (jedan) evro. Ali da će na kraju poslovne godine od rasta BDP procenat, koga bude odredila Skupština, pripasti premijeru i njegovom timu.
Šta time dobijamo? Umesto da kradu sopstvene građane i optužuju jedni druge za afere, premijer i njegov kabinet će raditi na procenat od ostvarenog povećanja BDP. Ako je realni BDP danas 14 milijardi $, a ne kako lažno prikazuju reformatori 24 milijarde $, i ako premijer poveća BDP na 20 milijardi $ ili 30 milijardi $ ili 50 milijardi $ ili više, neka uzmu svoj procenat zarade od povećanja. Na taj način se bitno menja filozofija vlasti. Umesto da kradu i ulaze u korupciju vlasodršci mogu legalno da zarade.
Da li je ovo moguće? A da li je moguće sve ovo što nam se dešava? Da li je moguće da je Srbija toliko danas uništena i rasprodata? Da li je moguće da smo najsiromašniji u Evropi? Da li je moguće da smo toliko propali? Zašto smo propali? Ako hoćemo da zaustavimo naše propadanje i nestajanje predlažem da prestanemo da se lažemo. Političare treba naterati da rade, a ne da blebetaju i kradu. Smatram da nam je neophodno potreban upravo ovakav menadžerski pristup kako bi izašli iz sadašnje letargije i apatije.
Građani su izgubili poverenje u državu. Ideologije su mrtve. Nemamo Putina i državnu bezbednost koja shvata svoju istorijsku misiju u spasavanju države i nacije. Jajare i kokošari, malograđani i profesionalne patriote, japijevci bez radnog iskustva i kriminalizovani ekspetri uništavaju državu i naciju zbog sopstvene pohlepe u sujete. Jedini način da ih sprečimo u tome je da počnemo da merimo rezultate njihove vladavine. Nema ljubavi. Samo interesi. Ako građani imaju interes, glasaće za političare. Ako nema interesa, takvi političari nam i ne trebaju.
Zaokret ka menadžeru premijeru spasio bi Srbiju. Svako bi imao mogućnosti da učestvuje. Rezultati bi određivali pobedika. Sportsko takmičenje a ne korupcija. Tržišno nadmetanje, a ne rasprodaja države. Konkurencija, a ne nepotizam. Bolji život koji se stvara radom i štednjom, a ne lažni statistički izveštaji. Recept je originalan. Ali i autor je originalan.
Treba nam premijer koji će na kraju godine dobiti bonus od države za svoj uspešan rad od milion evra. Kada premijer legalno zaradi milion evra, pokrenuće se privreda Srbije. Kada se pokrene privreda bolje ćemo svi da živimo. Na taj način brzo izlazimo iz siromaštva. Nema više tunelovanja. Biće para dovoljno za sve.Da li je ovo moguće. Naravno da je moguće. Kapacitete sve imamo. Pitanje je samo imamo li pameti ?
