Naučio sam od Frojda da anaaliziram greške koje naprave javne ličnosti, jer te greške nisu slučajne, kako se to obično misli, već su te greške produkt unutrašnje praznine i protivrečnosti ličnosti, dok sam od Krleže naučio da pažljivo čitam šta ti brbljivci i lažovi pričaju jer, prema nesuđenom pravilu, nakon izgovorene dve rečenice u trećoj će zasigurno biti nešto što je u suprotnosti sa onom prvom i što odaje svu podlost govornika. Protivurečnost u mislima, kako kaže sari dobri Marks, odraz je protivurečnosti u glavi samog čoveka, a protivurečnost u glavi je odraz protivurečnosti u samom čoveku, a ta protivurečnost je odraz protivurečnosti u društvu u kome taj čovek živi.
Ako to znamo, onda nam je mnogo lakše da pratimo sve što se dešava u samoj tranziciji i mnogo nam je lakše da, posle svega što smo preživeli, nađemo dodatne snage da istrajemo u očuvanju zdrave pameti, da izbegnemo kolektivno ludilo koje nam nameću profesionalni trovači naših sudbina. Sve što se danas dešava sa pompezno najavljenim Nacionalnim investicionim planom dobija osobine nacionalnog ludila koje smo preživeli još u vreme Despotovog zajma za privredni preporod.
Mislio sam da više nikada nećemo doći u poziciju da nas ponovo obmanjuju lažima o boljem živitnom standardu koga ćemo dobiti kada rasprodamo sve nacionalne resurse. Uprkos velikom pritisku poslovodstva odbio sam, kao radnik društvene banke, da upišem taj despotov zajam, jer sam smatrao da je to prevara. O tome sam otvoreno i pisao, ali ti moji tekstovi, kao što se to često dešava sa većinom mojih tekstova, nisu ugledali svetlost dana, pošto su urednici bili u strahu pred ostrašćenim i nemilosrdnim jurišnicima despotskog režima.
Zahvaljujući ovim novinama građani Srbije mogu da čitaju moje stavove i nadam se da neće proći dugo vremena kada ćemo otvoreno moći da analiziramo sve što iznosim na stranicama ovog lista.. Dakle, smatram da je NIP prevara, odnosno da je to – trošenje para. Rasprodaju se nacionalni resursi da bi se, pred predstojeće parlamentarne izbore, potkupili birači i tako produžila naša agonija. Novac od prodaje porodičnog zlata potrošiće se na najgori mogući način i niko neće moći celovito da reši svoj problem, jer država pravi takve gubitke koji će izlišnim učiniti šminkanje mrtvaca na posmrtnom odru. Svi ćemo biti u još većoj nevolji, ali malo lepše obučeni. To me podseća na priču koju sam čuo još kao student, kada je jedan očajan roditelj, dvojici sinova koji godinama nisu uspevali da polože ni jedan ispit, kupio za zimu dve najskuplje bunde i to objasnio začuđenim prijateljima na sledeći način : „ako su glupi , lenji i ništa ne vrede, neka su bar lepo obučeni“.
To je slučaj i sa NIP-om. Važno je samo – potrošiti pare. To je priznao i ministar za privredu P. Bubalo koji je, gostujući u Nišu, kako piše GLAS JAVNOSTI 27.08.2006., strana br.10, poručio da će se NIP-om pokazati KO ZNA DA TROŠI PARE, A KO NE. Tako je doslovno rekao ministra i zapretio opštinama da će sve opštine biti pokrivene iz NIP, ali onaj KOJI NE BUDE ZNAO DA TROŠI PARE, ta sredstva će biti PREUSMERENA TAMO GDE ZNAJU DA IH TROŠE. To su pretnje ministra privrede.
Tako smo došli do same suštine lažnih reformi i pogrešne tranzicije, suštine koja se svodi na skorojevićko načelo komercijalne civilizacije da je najvažnije trošenje para i da građani Srbije treba da se pripreme za tu malograđansku trku. Naslov teksta je inspirativan – Videćemo ko zna da troši pare.
Moram da priznam, da su reformatori prevazišli sva moja očekivanja i da nisam verovao da će se ovako završiti naš trinestogodišnji san o rušenju despotije. Trošite pare,građani! Trošite pare, braćo i sestre Srbi! Trošite pare da vidimo ko zna a ko ne zna! Ko je vjera, a ko nevjera?! To je prava tržišna utakmica koja nama treba. Dosta je bilo siromaštva, odricanje i štednje! Dosta je bilo naprezanja, rada i mučenja! Sve je to socijalistička prošlost. Nastalo je novo doba u kome treba znati samo trošiti pare.
Naravno, tuđe pare. Pare koje su dobijene prodajom porodičnog blaga. Lako je zaraditi velike pare u tranziciji. Dovoljno je samo da se učlanite u neku od vladajućih stranaka i da vas one stave na neku državnu funkciju. Dovoljno je da redovno ručate sa stranačkim tajkunom. I postaćete bogati. Ali to više nije nikakvo umeće. Pravo je umeće : kako potrošiti te olako dobijene pare? Ministar je bio izričit i nije dozvolio nikakvu mogućnost dvoumljena. Onaj koji ne zna da troši pare biće kažnjen. Njegovo sledovanje para će se proslediti onima koji znaju kako se troše pare. Tako treba! Nema milosti! Tranzicija traži samo uspešne u trošenju para. O neuspešnima ne vredi ni pisati. Neuspešnih se treba kloniti da vas slučajno ne zaraze.
Država koja ima ovakve ministre sigurno mora propasti. To je neizbežno. Takva država nema nikakve budućnosti, jer kada se suludo potroše pare od nacionalnog bogatstva nacija će pasti u ropstvo. Nažalost, o tome niko ne sme da javno govori. Tržišni talibani i njihovi tajkuni su uveli potpunu cenzuru. Nema stručnih rasprava, nema sukoba koncepcija i programa. Na delu su politička pornografija silikonskih reformatora i opšta plačka države i građana. Naravno, to se sve pokriva demagoškim floskulama o našem putu u evropske integracije. Svi koji se suprostave toj dogmi bivaju proglašeni za jeretike i najoštrije se žigošu kao neprijatelji naroda.
Tako sam nedavno, zbog protivljenja nasilnoj rasprodaji RTB Bora, u staljinističkom maniru označen kao neprijatelj naroda koji ne dozvoljava našoj vladi, pod mudrim vođstvom Ideoliga verbalnog legalizma, da sprovede svoje zamisli u rasprodaji RTB Bora strancima, jer uporno tvrdim, sa grupom takođe sumnjivih profesora univerziteta, koji su nazvani putujući cirkus, da u Boru ima bakra za još sto godina. Pokrenuta je čitava mašinerija da se obračuna sa neprijateljima naroda, dok premudri nacionalni premijer nastavlja da uništava srpsku privredu podstičući pohlepu ministra finansija. Tako smo od tog samozvanog kandidata za Nobelovu nagradu, pored ostalih asistentskih gluposti, dobili tumačenje da se trošenjem para NIP-a podiže standard građana. To je novi doprinos istoriji ekonomske gluposti, jer svaki normalan ekonomista zna, kao i svaki građanin koji živi od svoje plate, da se do boljeg standarda dolazi većim radom, boljom produktivnošću, modernijom organizacijom, drastičnim smanjivanjem troškova, značajnijom konkurentnošću, većim izvozom, supstitucijom uvoza i dinamičnim privrednim razvojem, a da se standard ne povećava finansiranjem zatvorenih biblioteka po selima ili izgradnjom dvorišta manastira. Ujedno, predlažem vam, dragi moji čitaoci, da se zabavite sabirajući kome su sve obećana sredstva. Iznos je već narastao na preko 3 milijarde evra. Apetiti se tek otvaraju.
Objavljeno u listu Tabloid 7. septembar 2006.
