TRŽIŠTE
Branko Dragaš, 19.10.2013
U ekonomiji svako treba da plaća svoje račune. Principi tržišne ekonomije su da svako snosi troškove koje je napravio. Uspešni su oni koji imaju veće prihode od nastalih troškova. Neuspešni su oni koji ne mogu da pokriju svoje mesečne troškove. Kada se troškovi nagomilaju,onda neuspešni bankrotiraju. Bankrotiraju jer niko neće da plaća njihove troškove.
Oni koji bankrotiraju ispadaju sa tržišta. Dobili su crveni karton i ne mogu više da igraju tržišnu utakmicu. To je kazna za njih. Tako na tržištu ostaju samo oni igrači koji mogu da izdrže konkurenciju. Tržišna utakmica tera igrače u tržišnom nadmetanju da se naprežu i da budu bolji. Tera da budu konkurentniji. Ko ne može da izdrži konkurenciju biva izbačen sa tržišta. Tu milosti nema.
To je čelični zakon tržišta. Mnogi ne razumeju ovaj prirodan zakon. Mnogi traže privilegije kroz politiku i monopole. Tako ubijaju smisao tržišne igre. Umesto da budu izbačeni sa tržišta, oni urušavaju samo tržište. Kada se uruši slobodno tržište, pobeđuje voluntarizam i nasilje. Kada politika, umesto branjenja principa slobodnog tržišta, brane voluntarizam i nasilje privilegovanih kasta u društvu, onda to dovodi do dramatičnog raslojavanja u društvu. Moćniji otimaju više za sebe i stvaraju veliki armiju gubitnika,siromašnih i socijalnih slučajeva. Istorija je učiteljica života. Obično se to raslojavanje završava krvavim socijalnom revolucijom na ulicama. Koju režiraju oni koji imaju interesa da se revolucija dogodi i koji finansiraju sve aktere u revoluciji.Ne ulazim sada da li su to, za one aktere koji javno igraju glavne uloge, samo novčani interesi ili neka suluda ideja, bitno je da su žrtve u toj istorijskoj drami narodi. Nevidljivi režiseri tragedije dobijaju u svakom slučaju. Oni su napravili takav totalitarni režim u kome oni stalno dobijaju, jer stalno vladaju.
Važno je da shvatimo da nema spontanih revolucija. Sve revolucije su izrežirane. Nameštene. Sve se unapred zna, ali se to prikriva velikim parolama. Parole se menjaju u zavisnosti od potreba. Nekada je to sloboda, bratstvo i jednakost. Nekada vlast radničke klase. Nekada izuzetnost nacije. Suština svih revolucija je da se ništa u totalitarnom sistemu ne menja. Familija uvek upravlja i drži tokove kapitala u svojim rukama. Na isti način Familija vlada hiljadama godina. I ništa ne menja u totalitarnoj strukturi svoje vladavine. Ukoliko uoči da neko smeta ili nije pod kontrolom, Familija daje nalog da se odstrani. Stado uvek mora da ima svog pastira, koji radi za interese Familije, jer ga ona plaća. Tako svet funkcioniše od pamtiveka.
Slobodno tržište je samo prividno slobodno. Slobodno je za kompanije koje ne narastaju do određene velićine svog obrta kapitala. Kada kompanija narasta iznad te granice, koja se smatra dozvoljenom za funkcionisanje slobodnog tržišta, onda kompanija ne može da zadrži svoju slobodu, jer samim tim ugrožava totalitarni sistem upravljanja svetom. Sve mora da bude pod kontrolom Velikog Brata, koji je izvršni direktor Familije. Niko ne sme da ostane van konmtrole i tačno se zna koje porodice upravljaju kojim privrednim sistemima. Obično do deset povezanih porodica imaju pravo na svoj feud i polažu račune Familiji, koja im dozvoljava da upravljaju, u svoje ime a za račun Familije, imovinom koja je, zapravo, imovina Familije. Tako je društvo ustrojeno piramidalno sa svevidećim okom Familije , koja upravlja, odobrava i kontroliše. Totalitarni sistem upravljanja je nametnut čitavom društvu na planeti. U svakoj zemlji je preslikana struktura tog totalitarnog modela.
Dokaz za ovo je moje lično iskustvo iz bankarskog sveta. Kada sam uspeo da podignem moju banku na zavidan nivo dnevnog obrta kapitala, bez pomoći države i politike, moje javno opoziciono delovanje se godinama tolerisalo od strane režima, donet je nalog sa vrha države da se moje poslovanje uništi. Zašto? Naglo sam rastao na tržištu, zbog svoje profesionalnosti, sposobnosti i etičkog kodeksa poslovanja, osvajao sam sve veći deo finansijskog tržišta, dok, s druge strane, nisam bio pod kontrolom režima. Takvo ponašanje nije dozvoljeno u totalitarnom režimu. Jednostavno, ne smeš da budeš van sistema. Ako si slobodan van sistema, to je velika opasnost za totalitarni sistem. Opasan i zarazan primer drugima , koji mogu da krenu tim slobodarskim putem. Zato sam morao da budem uništen. Potpuno uništen i ponižen.Ne zbog toga da bi oni preuzeli delo koje sam stvorio, banku i kompanije, što bi bilo racionalno i pošteno prema zaposlenima, jer oni nisu smeli da trpe zbog mojih javnih stavova, nastavili bi dalje da funkcionišu, bez obzira ko je novi vlasnik, nego su oni morali do temelja sve da unište kao primer svima onima koji se usuđuju da budu nezavisni i da rade mimo pravila i dozvola totalitarnog sistema.
Slobodu niko nije smeo da ima u totalitarnom sistemu ko pretenduje da zauzme jedan deo tržišta i da se nametnen kao alternativa tom dogmatskom, mafijaškom i primitivnom sistemu upravljanja društvom. Meni je, recimo, to lično rekao udarna pesnica JUL-a, omiljeni lik Mame, Zoran Todorović – Kundak koji je, zavaljen u fotelju, ispale stomačine preko kaiša, zadrigao,masan, bradat, prljav i neugledan mada je nosio najskuplja odela, besraman, bezobrazan, moćan i bogat, držeći noge na stolu, dok sam stajao sa svojom prijateljicom iz Ženeve, koja me je dovela na njegovu molbu da me upozna, nakon nasilnog uništavanja moje banke i poslovnog sistema, otvoreno rekao, pušeći tompus, dok mu se dim lenjo dizao iznad glave, kezeći se prema meni : „ Batice, šta je? Hoćeš da imaš banku bez nas? Hoćeš da okrečeš veliku lovu bez našeg znanja? E- e, prika! Ne može to tako! Sve mora biti pod našom kontrolom! Ti si pametan i vredan čovek, uspešan, ugledan, takvi nam trebaju. Dođi, bre, poljubi Mami ruku, sagni se i pokloni, sve će ti se otvoriti. Radićeš za nas i imaćeš svoju slobodu. Ti nisi hteo da prihvatiš. Slali smo ti četri puta izaslanika i ti si nas odbio. Kurčiš se , brate! Kurčiš! Morao si da dobiješ što si zaslužio. Nemoj da se na nas ljutiš.Takva su pravila igre. Mi smo ti dali priliku. Sada je više nemaš.“
Hteo sam da tu podlu bitangu razvalim pesnicom po toj brbljivoj i lajavoj njušci, ali sam se suzdržao shvatajući svu besmislenost tog mog postupka, nasmejao sam se, okrenuo mu leđa i bez ijedne reči izašao na ulicu. Totalitarni režim se oglasio kroz ta pogana usta i ja sam zatvorio jedno poglavlje svoga života, čestito i pošteno, stisnuo sam zube i krenuo sam dalje, znajući da taj režim, oličen u tom napirlitanom prostaku, ne može dugo da opstane. Posle nekog vremena Kundak je ubijen. Objavljene su fotografije ogromnog ustreljenog tela kako leži na pločniku, ispred poslovnog sistema kojim je upravljao. Mama je iz Indije je napisala neobično oproštajno pismo, pošto je bila sprečena da prisustvuje sahrani, što je čitavoj ovoj tragediji dalo šekspirovski zaplet.
Sve ovo je navedeno samo iz razloga da znamo o čemu pišem i da stvari postavimo na svoja mesta. Priče javnih blebetela, koji nikada na tržištu nisu napravili ni jedan jedini evro, o slobodnom tržišti su obični marketinški trikovi, koji treba da sakriju pravu suštinu problema. Problema koji se krije i ne sme ovako otvoreno kaže i napiše. Problema koji se zove – totalitarno društvo. Slobodnog tržišta nema tamo gde ima moći i puno kapitala. Slobodno tržište postoji tamo gde toga nema i ja o tom tržištu pišem. O tržištu za male i vredne, obične smrtnike, koji se bore da zarade za bolji životni standard svoje porodice i sebe.
Ako se sve ovo sada zna, onda možemo da kažemo da na takvom slobodnom tržištu nema socijale.Učesnike na slobodnom tržištu ne zanima socijalna politika.Niko nema vremena da se bavi socijalnim pitanjima. To je zadatak države. Država mora da zaštiti sve svoje građane koji nisu u mogućnosti, bez obzira iz kojih razloga, da učestvuju u tržišnoj utakmici. Učesnici na slobodnom tržištu se nadmeću da pobede svoju konkurenciju, pridržavajući se etičkog kodeksa u poslovanju. Nažalost, na slobodnom tržištu ne pobeđuju uvek oni koji su najbolji, nego oni koji imaju privilegovan položaj kod države. Na taj način se vremenom urušava princip slobodnog tržišta i sve kreće da se vrti u krug. Urušavanje tržišta – stvaranje monopola- siromaštvo i beda- socijalna revolucija.
Država treba da se bavi socijalnom politikom svojih građana. Država mora da omogući tržišnim igračima fer i korektno suđenje u slobodnoj utakmici na tržištu.Država ne sme da naruši principe slobodnog tržišta. Ako se država sama uključuje u tržišnu utakmicu, onda ona mora isto da poštuje uspostavljenja pravila tržišne igre. Država ne sme da ima nikakve privilegije u toku igre. Ona je samo jedan od igrača na tržištu.
Na ovaj način se rešava ključno pitanje funkcionisanja države i tržišta na polju socijalne politike. Sve rasprave su onda dalje izlišne. Zakon o radnim odnosima mora da brani principe slobodnog tržišta, što znači i etičke kodekse vlasnika kapitala i zaposlenih. Mora da brani principe slobodnog tržišta radne snage. Svi radnici, koji budu ispali iz tržišne igre, moraju odmah biti socijalno obezbeđeni od strane države. Na tržištu ne mogun da ostanu, jer smetaju. Tržište ih ne treba. Država im pomaže da nađu novi posao i da se prekvalifikuju za druge poslove.
To mora da rade organizovane države. One koje su socijolno ustrojene i koje štite sve građane svoje države. Moja namera je da se izgradi tako jako socijalno društvo u kome neće biti prosjačenja, beskućništva i gladi. Svaki građanin države će imati minimalna sredstva od države da može da živi. To mu država obezbeđuje, zato što se brine o svojim državljanima. Sve iznad toga, mora da se zaradi na slobodnom tržištu u konkurenciji. Zdravstvo i obrazovanje će biti besplatni. Na taj način, država obezbeđuje dostojan život svakom građaninu u svojoj državi i stvara uslove za iskorenjivanje socijalnog kriminala.
Slobodno tržište je uslov za spas posrnule zajednice.
Zato građani moraju da brane principe slobodnog tržišta, jer oni koji rade na slobodnom tržištu stvoriće nacionalna dobra za čitavu zajednicu.Svima je u interesu da sposobni vuku napred, da se bogate i da sa svojim legalnim bogaćenjem na tržištu, bogate čitavu državu i sve građane u toj državi.
Beograd, 19.10.2013
