Početna Tekstovi ТРИЈУМФ КОЛОНИЈАЛНЕ СВЕСТИ

ТРИЈУМФ КОЛОНИЈАЛНЕ СВЕСТИ

5438
4
SHARE

ПРОФ.ДР МИЛО  ЛОМПАР

                             „ ПОЛИХИСТОРСКА  ИСТРАЖИВАЊА“

                                    ТРИЈУМФ КОЛОНИЈАЛНЕ СВЕСТИ

                                            ( ЛАТИНКА  ПЕРОВИЋ)

 

 

 

  Било је крајње време, бар према  моме појимању времена, да се неко од српских интелектуалаца темељно посвети књизи Латинке Перовић „ДОМИНАНТНА И НЕЖЕЉЕНА ЕЛИТА“ и да проговори критички о тој књизи, која је постала друштвени догађај par exellans, јер се од толиких регионалних промоција, похвала, хорског певања, сликања и аплауза недодирљивој краљици грађанера и малограђана, више није могло да се живи, нисмо могли више да слушамо славопојке тој икони грађанерског покрета, која је побрала све ловорике и панегирике, која је постала светица неолибералних сатрапа и пробисвета, која се сама попела на виртуални престо и прогласила се за неки велики морални ауторитет у нашој, како грађанери мисле,  примитивној и паланачкој средини,проклетој балканској пустари која баш не жели да се цивилизује и мења, која је дивља и варварска, док је Госпођа Професор одлучила да свим силама промени свест накарадних Срба, да их лоботомира макар Срби морали да изгубе и државност и национални идентитет,  само да постану део европске пропале цивилизације,само да се и Срби угурају у те смрдљиве бриселске баруштине и мочваре и да се тамо, у том европском блату и муљу, ми, Срби, напокон, подавимо, јер тај пројекат насилног дављења реметилачког српског идентитета на Балкану је стар већ неколико векова и никако да се оставари до краја,никако да нас истребе,никако да нас искорене, није то пошло за руком, у време црвеног терора, чак ни инквизиторима југословенског комунистичког покрета, када је ова уважена Госпођа Професор била Комесар комунистичке партије на партијском задатку у држави и главни оперативни Извршилац терора, која се залагала да се примени интернационални захват у обрачуну са тврдоглавим и примитивним, бандоглавим Србима, који су и тада тешко пристајали да се мењају и одричу своје древне историје и културе, који су били варвари и непросвећени и које је Госпођа Професор исто овако оштро и одлучно нападала, вређала, шибала и дисциплиновала да прихвате социјалистичке револуционарне идеје власти радничке класе и њене авангарде Савеза комуниста, као што то ради данас, када заступа потпуно супротне идеје, када заступа идеологију банкротираног неолибералног капитализма, идеологију глобалне експлоатације и фашистичке  доминације мултинационалних корпорација у поробљавању преосталог слободног човечанства.

Проф. др. Мило Ломпар на само почетку ове изузетно значајне полемике поставља ствари на право место и одмах отворено износи своје мишљење о лику и делу уважене Госпође Професор :

Премда ни по својим образовним и интелектуалним својствима, ни по својим историјским и теоријским увидима, као ни по моралности става који доноси, Латинка Перовић не представља никакву посебну вредност….“

 

У том кретању од комунистичког терора до глобалног испирања мозга идеологијом неолиберализма, Госпођа Професор је покушала да обмане нашу јавност, представљајући се да је њена доследност у томе што брани слободарска и либерална начела, која би нашу примитивну заједницу морала, захваљујући управо раду и залагању Госпође Професор, да уведу у развијене европске интеграције, где ће се сви наши проблеми решити колективним лоботомирањем нације, али њена једина доследност се огледа само у томе што она заступа, једнако острашћено, две исте тоталитарне идеологије, два иста интернационална погледа на свет, који имају за циљ да униште српски национални идентитет, традицију, веру и културу. Та невероватна револуционарна искључивост и острашћеност у заступању међународног тоталитаризма, та оданост и вера у окрутни међународни поредак, који је позван да цивилизује примитивне Србе, да нас поробе и уштроје, којима је све дозвољено у тој инквизиторској мисију цивилизовања балканских урођеника, тај презире према својој древној цивилизацији и култури, која је створила европску и светску цивилизацију и културу, та мржња према свему што носи обележје српског и што није усаглашено са европским комерцијалним дебилизмом и потрошачким кретенизмом, та подлост да се намерно занемарују и не наводе имена врхунских српских, грађанских интелектуалаца,који су страдали од комунистичког терора, али који за Госпођу Професор нису нежељена елита,  јер не припадају њеном идеолошком свету ,све је то у овој толико хваљеној књизи, која је, како проф. др.Ломпар пише, претворена у збирно место актуаелне истине, постало научно неозбиљно, историјски неодрживо, публицистички пропагандно и  политички неумесно, на појединим местима чак и трагикомично када следбеници Госпође Професор њу изједначавају са нашим великаном историјске науке Слободаном Јовановићем.

Проф. др. Ломпар анатомски сецира леш утопљеника, који се удавио у властитој таштини, износи мишљење да није уобичајно да се у једној овако помпезно најављеној  и тако значајној књизи, о којој се толико талабаса и труби, која је постала Библија малограђана и скоројевића, налази тако велики број материјалних грешака, које су последице недовољне тачности, одсуства брижљивости, губитка савесности у припреми за издавање књиге. И педантно и прецизно наводи све те материјалне грешке које делују нестварно и неозбиљно, јер је несхватљиво да једна таква персона, оличена у Госпођи Професор, познатог историчара Димитрија Ђорђевића и даље у својој књизи третира као да је жив, не зна да је академик Дејан Медаковић био истраживач српског барока,  не зна да је Душан Недељковић удаљен са Филозофског факултета две деценије пре удаљавања са факултета Михаила Марковића и да нису могли на факултету да воде никакве борбе, јер тамо нису били присутни у истом времену, да обнова односа социјалистичке Југославије и земаља Источне Европе није могла да се догоди 1952.године, јер је Стаљин још увек био жив, него се то догодили тек 1955.године  после доласка Хрушчова у Београд, не зна да 1928.године није постојала Краљевина Југославија….. и тако обиље силних грешака које све бележи и износи  проф. Ломпар, грешака које су несхватљиве и које показује, како проф. Ломпар пише : „ тамну сенку на општу културу Латинке Перовић“.

Толики број грешака показује елементарно незнање Госпође Професорке, па се проф. Ломпар, оправдано, зачуђено пита : „ Чита ли, уопште, неко оно што пише Латинка Перовић,проверава ли неко истинитост њених цитата, или се све што она саопшти прима на исти начин као што се то чинило док је била секретар ЦК СК Србије : идолатријски, без икакве провере, са афирмацијом њене идеолошке и политичке оријентације?“

 

Да ли су то све случајне грешке? Зар је могуће да тако хваљен научни радник направи толики број почетничких грешака? Нема случајности! Све је брижљиво испланирано! Све има своју подлу намеру! Никада  нема случајности у  грешкама бивших комунистичких комесара, који су данас постали комесари глобалног неолиберализма, ударне песнице Новог светског поретка.Грешке се намерно праве, изврће се истина, фалсификује се историја, кривотвори стање ствари, све се ради, све је дозвољено, само да би се доказала непостојећа српска кривица  и да би се уздигле на привилеговани положај нежељене елите.

Проф. Ломпар доказује да има много недоследности и противречности у интелектуалном моралу и мишљењу ЛП, па наводи пример полемике између Добрице Ћосића и словеначког писца Душана Пирјевца, који се отворено залагао и афирмисао словеначко национално становиште, кога здушно подржава ЛП, али када Добрица Ћосић то исто тражи и за српско национално становиште, онда то смета ЛП , онда то није дозвољено, онда је то врло опасно, јер српска национална права су непрестално под њеном сумњом и идеолошком критиком. Ради се, дакле, о темељној недоследности и искључивости, која не приличи угледној научној радници, како је представљају њени политички трабанти, него острашћеном комесару тоталитарног идеолошког покрета. Тако се наставља конквискадорски поход секуларног свештенства на све што осећа и показује српски национални идентитет, на све који бране српско становиште и на све оне који се понашају у складу са српским националним интересима, јер реч – српски – је постала за њих синоним  агресивности, злочина, геноцида и дивљашта, па је ЕУропски задатак тог секуларног свештенства да се обрачуна са великосрпским претензијама преосталих незакланих Срба, да уништи српски национални идентитет како би се извршила мултикулти модернизација и лоботомија свих оних Срба који мисле својом главом и који не разумеју зашто Европа нема алтернативу, када су Срби творци европске цивилизације, која данас доживљава своју потпуну пропаст из једноставног разлога што је изгубљен европски национални идентитет и што су грађани Европе претворени у зомби идиоте и потрошачке конзументе.

Како Срби да помогну болесној Европи?

Ово јеретичко питање не сме никако да се постави, то је забрањено, није дозвољено чак ни у мислима, строго је цензурисано у медијима, потпуно је ван разматрања секуларног свештенства, јер онај коме је потребна помоћ и над којим се врши интервенција, они који не знају да управљају сами собом и који морају да имају надзор цивилизованог управника,намесника, протектора,то  су само ови неприлагодљиви и непокориви Срби, који се вечито буне против те насилне европске моћи, доминације и силе, коју толико велича та нежељена елита, којој се клањају, служе и позивају да дођу да нас окупирају, те моћне европске силе, које вековима уназад долазе са огњем и мачем,  крсташки рушићи и палећи наше домове и све пред собом, убијајући и масакре вршећи над Србима, само због тога што су Срби, да би данас,у мекој окупацији, користећи домаће издајнике и конвертите,  наметали идиотске бриселске законе, писане  на неколико стoтина хиљада непрочитаних страница, само да би убили креативну интелигенцију српског народа, уништили његов квантни ум, исконску врцавост, таленат и сналажљивост, само да би, напокон, поробили Србе и спречили да Срби буду варница, искра у камену, пламичак који може да запали и изгори вавилонске куле глупости, ограничености и бестидности, куле пред којима се Госпођа Професор клања у кникс поклону, куле бриселског пројекта тоталитарног и свеобухватног поробљавања европских народа.

Е, то становиште да јачи имају право увек да табаче онога ко је слабији, да се јачему морамо покоравати, да немамо право да се противимо насилном увођењу европских вредности, за које нам тачно нико не може да каже шта су то европске вредности, да ли, рецимо,  Инквизиција, Аушвиц и Јасеновац припадају тим европским културним вредностима, нити се зна како су те нове европске вредности настале, него су продукт самовоље једне отуђене и безидејне бриселске аутократске бирократије, која сурово, кроз операцију без анастезије и шок терапију, спроводи тоталитарну идеологију неолиберализма, која промовише и спроводи у дело иста та начела да богати морају да буду још богатији, док су сиромашни осуђени на још веће сиромаштво и беду, која уништава државе и националне идентитете, само да би омогућила веће тржиште и веће екстра профите мултинационалним корпоративним фашистима, е то, дакле, становиште поданишта, инфериорности и бестидности према насиљу и суровости носилаца наметнутих европских вредности и , истовремено, мржња и деструктивност према властитој нацији и држави, професор Ломпар ту формулу нежељене елите назива – апологија ауторитатизму.

Латинка Перовић и читава та малограђанска свита која се њој диви, који лажно величају слободу, демократију, људска и мањинска права,који су митски утемељили појам модернизације и везали га искључиво за себе, који су себе прогласили за грађански свет, док смо сви ми други провинцијални варвари, који демократску јавност замењују својом манипулативном потребом да се наметну и да држе свима лекције, док у стварности постају обичне слуге, финансирани пројекат Фамилије, Великог Брата и америчке CIA, удобно живећи на прљавом и крвавом новцу мултинационалних корпоративних фашиста, наметнули су се у нашем јавном животу као секуларно свештенство коме је све дозвољено, који све могу, који никоме не одговарају и који су неоспораван ауторитет, попут писца Данила Киша, кога у следећем тексту професора Ломпара  Поетика самоуништења- Небојша Васовић, вивисекцира Небојша Васовић, доказујући да Киш није писац него идеологема, што се исто може употребити и за Латинку Перовић, која није научница него идеологема, неатутентична фигура наше трагичне транзиције, која је увек морала неком да припада, прво комунистичком тоталитарном покрету а данас глобалном тоталитаризму, која се никада није усудила, попут аустријског писца Томаса Бернхарда, који је провео живот у беспоштедној  борби против Тоталитаризма, оличеног у аустријској Држави, док Латинка Перовић и Данило Киш нису провели ни дан у борби против комунистичке државе,то су све извикане и уображене фигуре наше малограђанске паланке, вешти манипулатори „ који употребљавају различите моћи да би обезбедили своју прихваћеност“, рецимо, Киш је признао да је измислио антисемитизам у Србији само да би боље продавао своје њиге у Француској, који су пука  симулација слободе, демократије и људских права, стваралаштва и изворних политичких идеја, плагијатори и ресавци, фолиранти, јер сви ти појмови, за које би морали да се доследно боре, умиру пред вратима неолибералног капитализма на издисају, нестају у сукобу са личним конформизмом, материјалним интересима и жељом да се наметну друштву као неки доследни и велики интелектуални ауторитети,  али, упркос свему томе, упркос толиком медијском монополу и спиновању јавности, истина се не може сакрити да су њихови и људски и интелектуални и научни потенцијали јако мали, да је много већа њихова подлост, поквареност , подметање, кривотворење, фаслификовање историје и затајивање историјских чињеница, што се у случају Латинке Перовић може прочитати у њеној књизи када говори о историјским улогама Милована Ђиласа и Коче Поповића, када сакрива истину ко је био истинска нежељена елита, попут Исидоре Секулић, Николаја Велимировића, Бранимира Петронијевића, Алојза Шмауса и Пера Слијепчевића, свих оних наших великана, припадника српске грађанске традиције, који су Његоша, у тој Ђиласовој расправи Легенда о Његошу, посматрали изван комунистичког слепила о власти радничке класе и авангарди Комунистичке партије.

Овде наводим , за мене изузетно значајну изјаву Коче Поповића, грађанског комунисте, како се у јавности представљала његова митска комунистичка фигура, којом можемо да  објаснимо доследност секуларног свештенства у мржњи према српском народу од Титовог генерала,па све до радикално-напредног издајника и конвертита Александра Вучића, који данас баштини ту апологију ауторитатизма.

Коча Поповић , говорећи о распаду тоталитарне титоистичке Југославије, уместо да изврши рационалну историјску анализу због чега се тај распад догађа, насрнуо је на српски народ и генерлним ставовима показао шта мисли о Србима :

Башибозук, багра и брабоњци су устали да обнове Душаново царство.Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује,уназађује и унесрећује.Жалосно је то што су Срби у цивилизацијском и културном погледу, остали на нивоу  на коме су били пре сто година“:

 

Чему оваква генерализација читавог српског народа? Да ли се то може исто написати за Немце? Италијане? Норвежане? Хрвате? Да ли су ти народи башибозлук, багра и брабоњак зато што су изнедрили нацисте, фашисте, квислинге и усташе?  Или је само српски народ такав у оптужбама секуларног свештенства?

Професор Ломпар наводи да се хипергенерализацијом српског народа користи и Латинка Перовић која, описујући трагичну смрт Ивана Стамболића, осуђује друштво које ћути и поставља кључно питање – какви су изгледи народа у коме су могући овакви окрутни злочини?“ Питање је на месту, али поставља га особа која је била директни извршилац тоталитарне комунистичке власти, под чијом владавином су чињени масовни злочини над политичким неистомишљеницима. Зашто се то заборавља? Каква је то амнезије? Професор Ломпар поставља питање – какви су изгледи народа у коме је био могућ организовани и систематски геноцид који је трајао четри године у Јасеновцу, а данас хрватска званична политика то негира, док је Латинка Перовић категорична у тврдњи да Јасеновац не може бити метафора историје Срба и  Хрвата. Стварност доказује колико су нетачни и злонамерни ови покушају да се оправда геноцид, док се злочини који су починили екстремне српске паравојне формације проглашавају геноцидом и читав српски народ , разним резолуцијама и законима,  оптужује се за геноцид.

Професор Ломпар наводи још много других примера из књиге Латинке Перовић Доминантна и нежељена елита и све те примере, од Ђиласа и Коче Поповића, Ћосића, Моше Пијаде, преко Константиновићеве философије паланке, намерног ЛП кривотворивања историјске прошлости  у скаду са својим становиштем садашњости, кривотворивања историјског контекса, одсуства доследног научног става у анализама, склоност ка политичким и полицијским денунцијацијама својих неистомишљеника, полицијско схватање историје, негативна опредељеност према свему што је национално, митски однос према Ђинђићу и његовим промашеним и штетним реформама, па све до затајивања историјских чињеница, апсолутизовање западних( америчких) интереса, произвољно обликовање историјских стања, садашњу представу о историјским личностима пројектује у историјску прошлост, светитељско величање нежељене елите, све то тендензиозно и циљно политичко деловање Латинке Перовић можемо да сажмемо у оно што професор Ломпар зове – продужетак титоизма колонијалним средствима и апологија ауторитаризма.

Књига професора др. Мила Ломпара ПОЛИХИСТОРСКА ИСТРАЖИВАЊА је угаони камен у нашој заједничкој грађевини одбране српских националних интереса, где нам није преостало ништа друго него да се, на линији националног и људског достојанства, обрачунамо са секуларним свештенством, са њиховим пропагандним лажима, са њиховим пребогатим мултинационалним корпоративним спонзорима, са читавом том насилничком, тоталитарном, демагошком и паразитском идеологијом неолиберализма, да устанемо у одбрану српског становишта на начин кога је 28.октобра 1964 изнела у телевизијској емисији ZUR PERSON знаменита Хана Арент, која је рекла :

Схватила сам  и то поновила много пута : када сте нападнути као Јевреји,морате се бранити као Јевреји. Не као Немци или грађани света или заговорници људских права.Не, него : шта могу конкретно да урадим као Јеврејин?“

 

Да ли су Срби схватили ове речи Хане Арент?

Браћо и сестре,

Упамтите и понављајте стално себи.

Када сте нападнути као Срби, морате се бранити као Срби.

Не као Немци или грађани света или заговорници људских права.

Морате себи да поставите питање : шта могу конкретно да урадим као Србин?

Стварно, ево, питам вас – шта можете да урадите конкретно као Србин?

Шта можете да урадите за Србију?

 Ево и једне критике на ставове професора Ломпара изнете у овој књизи.

Мислим да је врло важно да то овде одмах изнесем, због тога што књига руши мит о секуларном свештенству и његовој првој дами Латинки Перовић, па није потребно, с друге стране, националне стране, да правимо мит о политичарима који не заслужују да буду мит и о којима морамо отворено да проговоримо, да проговоримо о њиховој улози у нашој данашњој трагедији и о њиховом доприносу даљем урушавању Србије и довођење нације у потпуну колонијалну зависност од неолибералник конквискадора.

Реч је о ставовима професора Ломпара у вези политичара др Војислава Коштунице и ставовима везаним за професора Николу Милошевића.

Како познајем Коштуницу , док сам са професором Милошевићем, могу тако да напишем, био пријатељ, како сам интезивно учествовао од 1989.године у , како се то обично говори, демократским процесима у Југославији и Србији, како се политиком нисам бавио професионално, него сам политички промишљао, самостално наступао у јавности и износио своје конкретне и оперативне предлоге за решавање нагомиланих проблема у друштву, помагао сам у формирању опозиционе Демократске странке 1990. године и наредних година сам финансијски помагао странку,  читаву деценију сарађивао сам блиско са Зораном Ђинђићем, мада нисам био члан Демократске странке, онда сматрам да сам врло добро упознат са неким историјским догађајима и ликовима наше транзиције и да сам врло компетентан да изнесем своју критику на изнете ставове професора Ломпара у вези Војислава Коштунице.

Професор Ломпар пише :

  • Војислав Коштуница …који је у време једопартијског система дао уверљивих доказа о својој аутентично либералној политичкој и интелектуалној позицији“ / стр.184/
  • „ …. објавио и веома значајну књигу у којој су њени режимски критичари и пропагандисти препознали и осудилиапологију грађанског либерализма и која је несумњиво – у време једнопартијског система – представљала интелектуални ангажман у корист политичког плурализма “. / стр.184/185)

  • „ У актуалној политичкој равни,која је обликована налозима нашег времена, њена изневеравања историјских садржаја настају услед разлике коју очитују истински либерали – какви су Никола Милошевић и Војислав Коштуница – и леви либерали : у које спада Зоран Ђинђић.“ / стр.188/

  • код Војислава Коштунице који је – крај све оданости идејама демократије и либерализма – трезвено замолио председника Русије да не дозволи резолуцију  Савета безбедности о независности Косова и Метохије“. / стр.220/

Први цитат је тачан. Војислав Коштуница је у време једнопартијског система избачен са Правног факултета, заједно са Костом Чавошким, јер су подржали професора Михаила Ђурића, који је допао затвора због супростављању уставним променама 1974 године, па прихватам да је то уверљив доказ за  тврдњу о аутентичној либералној политичкој и интелектуалној позицији.

Други цитат је делимично тачан. Књига Страначки плурализам или монизам је објављена поново 1990. године, али то је књига из 1983.године коју је написао Коста Чавошки, а коаутор је био Војислав Коштуница, издавач мариборска Трибуна. Све изречено о тој књизи је тачно.

Трећи цитат уопште није тачан. У актуелној политичкој равни изједначавати као истинске либерале професора Николу Милошевића и Војислава Коштуницу је непримерено. То није поштено према професору Николи Милошевићу, који је био интелектуална громада и истински либерал, у односу на патуљасти  интелектуални потенцијал и учинак и ауторитативну политику Војислава Коштунице.

О Војиславу Коштуници и његовој политици сам од 2001.године написао заиста доста текстова и није ми намера, да добар утисак о одличној књизи професора Ломпара покварим понављањем свих мојих критичких опсервација на ауторитарну политику Војислава Коштунице, која га је довела данас до тога да је постао политичка прошлост, да је његова промашена политика пропала и да је он, како сам га назвао Идеолог вербалног легализма, лажни легалиста, лажни националиста и лежни верник, један од главних криваца за нашу данашњу државну и националну пропаст. Тврдити да је Војислав Коштуница истински либерал и изједначавати га за истинским и доследним либералом професором Николом Милошевићем није поштено.

Оцене професора Ломпара о Зорану Ђинђићу су тачне, уздржане и пажљиво биране, тако да је блага формулација да је Ђинђи био – леви либерал. Како сам више од деценију био у блиским везама са Ђинђићем и како смо заједно радили на рушењу националсоцијалистичког тоталитаризма, како сам од фебруара 2001.године до данас написао велики број чланака о макијавелистичкој политици Ђинђића, назвавши га Идеологом вулгарног прагматизма, онда не могу да прихватим да је био леви либерал.

Политичари се мењају када дођу на власт. Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница су главни кривци наше данашње несреће. Стављати их у исту раван са професором Николом Милошевићем, према коме су се обојица нечасно понели и који је доживео велике непријатности пред крај свога живота,  није историјски коректно и зато морам, због тога што велики број људи чита моје текстове и што препоручујем ову књигу за читање, да овако реагујем.

Четврти цитат није никаква похвала Војиславу Коштуници. Оданост идејама демократије и либерализма није у директној вези са тиме да председник Србије трезвено замоли председника Русије да не дозволи резолуцију Савета безбедности о независносости Косова и Метохије. То би урадио и председник који није одан идејама демократије и либерализма, који је , рецимо, тиранин, али који брани национални суверенитет државе коју води.

Овде стајем.

Навео сам шта ми је засметало у књизи.

Али, то је у потпуно другом плану

О вредности књиге сам све рекао.

И отуда моја препорука да је прочитате.

Београд, 02.01.2017

 

 

 

SHARE

4 KOMENTARI

  1. Поштовани господине Драгаш,

    О Војиславу Коштуници сте се више пута увредљиво изјаснили (или на други негативан начин), што је помало у супротности са ставом који се може наћи на овом сајту ( претпостављам да сте ви то написали 2012. године). Тада је јавности саопштено да је то најуспешнија транзициона влада.

    Познато вам је да се многе ствари у политици однеосе на новац и монопол. Са тог становишта, прати се и траг новца и колико се појединац окористио у доба када је имао власт или другу погодност. На основу тога, моло бих да ми објасните како и колико се Војислав Коштуница окористио и колико је узео за себе из те опште пљачке и отимачина.

    Даље, нејасно је зашто се и овде „експлоатише“ појединац и тиме у страну склоне они који су чврсто удружени и повезани у тој нечасној работи (односно злочину према смом народу, што је чин велеиздаје). Ако се Коштуница није обогатио на основу свог учешћа у свему томе онда треба објаснити зашто се повукао са места председника владе (а касније и са места своје странке – коју је потом напустио када је било очигледно да и они користе исти образац као и они велеиздајници) и које то богатство „крцка“ у мировини. То повлачење може бити условљено недостатком снаге и воље друштва да решава своје кључне проблеме. Мислите ли да појединац то може да сам расчисти?

    За сада толико, јер ми је битно да се прати таг новца и користи стечене на основу вршења јавног посла. А за време владе Војислава Коштунице сам као грађанин имао добру плату и колико ми је познато та влада (влада Војислава Коштунице) није оставила празну државну касу. Уз то, колико је тачно да је „испратио“ ММФ (исплатио ту екипу и захвалио се на сарадњи)? Када неко уради нешто тако мора бити склоњен јер даје лош пример. Тако је било од Исуса па до данашњих дана – ако дирнеш „наш начин живота“ (муљање са новцем), мораш бити склоњен и мора се одржати лош глас о теби као претња другима који би покушали да уздижу свој народ и своју економију. Као и случај са Стаљином нпр. (као што су, по мом скромно мишљењу многи у заблуди – укључујући и вас и Дуција Симоновића).

    Такође, остаје ми нејасно зашто су то транзиционе владе (зашто их тако називате) – оне имају право име, а то си издајничка ортачка удружења које имају налог да онеспособе ову државу и осакате овај народ.

    • О Коштуници сам све написао.
      Његова влада је по свим параметрима била катарстофална.
      Највећи спољнотрговински дефицит у једној години преко 9 милијарди евра.
      највеће пљачке у приватизацији.
      Највише наших људи испоручено Хагу.
      Коштуница је омогућио својимљудима да опљачкају велики новац.
      Само на продају Ц маркета ДСС је узела 27 милиона евра.

      И так даље……….

  2. Одговор је уопштен и практично „неупотребљив“. Ово су општи ставови који не узимају у обзир услове и околности и спада у врсту пропаганде. Питање је врло јасно: колико се ту појединац (окористио). Тако би постојала његова кривица. Иако ценим многе ваше ставове, нисам ни очекивао да ће те се „замајавати са боранијом“ и дати врло јасан и недвосмислен одговор. Он је отишао и у вашем крају кажу: „Лако је мртвом вучини репину чупати“.

    Пустите човека, можда има још нешто да каже јавности и саопшти своје виђење времена у којем је (можда) покушао нешто да учини. По неким мојим сазнањима (која датирају од 1989), Војислав Коштуница је један од ретких ликова који није корумпиран, инструиран од ДБ итд. и зато је искоришћен јер су остали јад од људи. Овако ће, временом, све време велике пљачке да се припише Војислави Коштуници (не радите као што раде многи којима је то задатак, за који су плаћени од странаца). Они који су олош ће се извући. Да будем јаснији, ви као економиста судите политичарима. Бавите се својом струком, а не мутите већ замућену воду…и ваш одговор је врло лош.