Početna Tekstovi ТРЕНИНГ

ТРЕНИНГ

2706
0
SHARE

                         ТРЕНИНГ

 

Живот је стални тренинг.

Издржљивости нерава.

 

Јутрошњи догађај.

 

Идем према стајалишту за аутобусе.

Са великом торбом у руци.

На сто метара сам од станице.

Стаје аутобус.

Процењујем да могу да стигнем.

Трчим из све снаге.

Шпринт.

Госпођа ми препречи пут.

Губим драгоцену секунду.

Долазим до аутобуса.

Који стоји у станици.

Затварају ми се врата испред носа.

Аутобус стоји још две секунде.

И креће.

Возач окреће главу.

Задовољан.

 

Осећање моћи.

 

Никада нисам могао да разумем такве типове.

Који се наслађују.

Својом тренутном моћи.

Уживају у њој.

 

Возач је видео да трчим.

Све са торбом.

Ујутру човек са торбом  трчи само на посао.

Не идем да се проведем.

У неку руку смо и колеге.

Припадамо радном делу народа.

Који трчи ујутру на посао.

Могао је да покаже колегијалну солидарност.

Можда касним на посао.

Можда ми је шеф строг.

Можда ће ми смањити плату због кашњења.

Плату са којом храним породицу.

И плаћам порез држави.

Можда постоји опасност да останем и без посла.

И да се тако придружим армији незапослених.

И сиромашних.

Све је, дакле, било отворено.

Али, ипак, возач је затворио врата.

Мада је аутобус још био у станици.

 

Најрађе бих овом неваспитаном клипану уши извукао.

То је једино што овакав тип људи разуме.

 

Опет, погледајмо овај догађај и са друге стране.

Ведрије.

 

Истрчао сам сто метара у шпринту.

Наглом.

Све са великом торбом.

Нисам се задихао.

Покренуо сам све мишиће.

Пријао ми је овај изненадни шпринт.

Још сам у доброј форми.

Упркос годинама и тежини.

 

Проценио сам да могу да уђем у тај аутобус.

Нисам успео.

Омели су ме у тој мојој процени.

Изгубио сам.

Не може се у животу увек добијати.

Мора се научити и на поразе.

Снажни људи су они који издрже поразе.

Који се после пораза поново подигну.

Није важно колико пута сте пали.

Него колико сте се пута подигли.

У мојој пословној каријери четврти пут се подижем.

И радујем се сваком новом дану.

Који доноси радост уздизања.

 

Затворена врата испред носа нису пораз.

То је тренинг за сујету.

Челичење живаца.

И воље.

Уместо беса, обузео ме је смех.

Који лечи повређену душу.

Погледајмо неки догађај и са друге стране.

Оне веселије.

 

Све је било као у цртаном филму.

 

Живот је маратон.

Једним шпринтом се не побеђује.

Опстају они издржљивији.

И упорнији.

Они који тренирају.

 

Све је, ипак, само тренинг.

 

 

Београд, 11.07.2018

 

SHARE