Početna Sadržaj Osvetljenja Treba li privatizovati državne monopole?

Treba li privatizovati državne monopole?

603
0
SHARE

Jedna od ključnih prednosti državnog monopola i jeste u tome što se njegove zloupotrebe mogu suzbiti lakše nego zloupotrebe nedodirljivih, privatnih monopola

Putnici koji imaju tu nesreću da godinama koriste londonski aerodrom „Hitrou” verovatno nisu svesni da se pred njihovim očima svakoga dana održava čas ekonomije koji bi se prigodno mogao nasloviti „zbog čega ne treba privatizovati državne monopole”.

Na aerodromu „Hitrou” nedavno je otvoren novi, peti terminal. Njegovo uvođenje u saobraćaj trebalo je da označi kraj mukama i maltretiranju koje godinama traje i kome su putnici dnevno izloženi. Dogodilo se suprotno – mnogi letovi se otkazuju, a količina izgubljenog prtljaga poprima zastrašujuće razmere. Iako nisu poznati svi uzroci ove mučne situacije, diskretno se nagoveštava da je reč o nedovoljnom broju zaposlenih, pogotovo osoblja koje brine o prtljagu. Vlasnik aerodroma pokušava da uštedi gde god se može, a sva je prilika, i tamo gde se ne bi smelo. Britanski aerodromi su, naravno, privatizovani u ime efikasnosti i bolje usluge putnicima. Taj apriorni stav (fraza, parola ako više volite) pretvoren je u farsu baš na aerodromu „Hitrou”. Kompanija koja je vlasnik sedam aerodroma u Britaniji, uključujući i „Hitrou”, rutinski ostvaruje profit od preko milijardu dolara godišnje. Putnici, takođe, rutinski dobijaju jednu od najgorih usluga u razvijenom svetu. Za razliku od kompanijskog profita koji se pedantno meri, muku i izgubljeno vreme putnika niko ne obračunava, i niko ne nadoknađuje.

Tržište efikasno funkcioniše kada potrošač može birati od koga će kupiti robu ili uslugu. Tada se prodavac i kupac ponašaju racionalno, pa se neprekidno uspostavlja ravnoteža između profitnog interesa prodavca i interesa kupca. Kada je tržište monopolisano ili kartelisano, kada konkurencije nema ili se konkurencija glumi, prednosti privatnog vlasništva prestaju da važe – za potrošača. Monopolista sve svoje promašaje može bez posledica prevaliti na kupca i pri tome još i dobro zaraditi. On to najčešće postiže kombinacijom visokih cena, niskih investicija i obaranjem kvaliteta robe ili usluga.

Vlada Srbije (sada u ostavci) najavila je da će, u paketu sa najvrednijim državnim preduzećima, privatizovati i beogradski aerodrom. Time se otvaraju vrata za formiranje novih privatnih monopola. Opravdanje za ovakav pristup bi se pre našlo u potrebi trenutka, nego u pedantnoj ekonomskoj i empirijskoj analizi. Potrebe trenutka, u Srbiji tako česte, nisu potrebe države i društva, već partija kojima trebaju glasovi i/ili novac.

S druge strane, alternativa koja se nameće, gora je od privatizacije. Državno preduzeće je partijska igračka, pa se ovom izuzetno vrednom igračkom svako može zabavljati sebi na korist, dok je na vlasti. Važno je međutim razumeti da to nije zakonitost moderne parlamentarne države i nije iskustvo modernih demokratija. Naprotiv, reč je o nenormalnoj praksi koja opstaje samo u neredu – u društvu, državi i glavama. Veoma efikasna i uspešna državna preduzeća postoje u Evropskoj uniji. Kina, takođe, godinama demonstrira da državno vlasništvo nije prepreka efikasnosti i time razbija uvrežene neoliberalne stereotipe.

Kvalitet državnih preduzeća više govori o karakteru i kvalitetu države nego o superiornosti jednog ili drugog svojinskog oblika, bar kada su u pitanju tržišta na kojima je konkurentnost reducirana.

Problem aerodroma je samo ilustracija fenomena koji se može primeniti i na ostale državne monopole. Tamo gde se monopol ne može ukinuti, bilo zbog specifične delatnosti bilo zbog tehnologije, privatizacija neće dati rezultat. Efikasnost državnih monopola se ne može rešiti privatizacijom, ali može profesionalizacijom.

Jedan od važnih problema državnog preduzeća je regrutovanje kvalitetnog upravljačkog kadra. Kada se sa terena doktrinarne ekonomske i ideološke debate pređe na nešto prizemniji teren, odgovor nije teško naći. Do kadrova se najlakše dolazi – oglasom. Na isti način na koji privatni vlasnik skrupulozno bira svoj rukovodeći kadar, tako bi i država morala birati kadar za svoja preduzeća. Državno preduzeće mora raditi po svim pravilima ekonomskog računa i u tome ne sme biti ometano zarad političkih ciljeva vlasti. Država može intervenisati samo onda kada preduzeće zloupotrebljava svoju monopolsku poziciju. Jedna od ključnih prednosti državnog monopola i jeste u tome što se njegove zloupotrebe mogu suzbiti lakše nego zloupotrebe nedodirljivih, privatnih monopola.

Buduća vlada bi morala još jednom da razmisli o mudrosti najavljene privatizacije svih javnih preduzeća. Ovo bi mogla biti i zanimljiva predizborna tema. Sa mitskih ili evropskih visina, politička debata bi se mogla dotaći zemlje i realnog života. Bilo bi bolje da stranke govore o svojim planovima za naredne četiri godine umesto o planovima za večnost. Ko god da bude izabran, za svog vakta neće vratiti Kosovo, niti će ući u Evropu. Novu vladu ćemo pre pamtiti kao onu koja će sačuvati i unaprediti javna preduzeća, ili pak kao onu, koja će dozvoliti stvaranje novih privatnih monopola.

Nebojša Katić
Politika 08/04/2008

SHARE