Početna Sadržaj Osvetljenja Tranzicija u korist svoje štete!

Tranzicija u korist svoje štete!

599
0
SHARE

Sjaj i beda bećarske ekonomije – država je godinama samo rasprodavala očevinu i zaduživala se,a sve to odmah proćerdala za „bolji život“, kaže za NT ekonomista Jovan Dušanić

Srbija se posle petooktobarskih promena 2000. odlučila za pogrešan model reformi. Uzroci kolapsa srpske privrede kriju se u pogrešnoj ekonomskoj politici, a njene promašaje samo je jasnije pokazala svetska ekonomska kriza, kaže za NT dr Jovan B. Dušanić, profesor u Beogradskoj poslovnoj školi.

Da li su nevolje u srpskoj privredi posledica svetske ekonomske krize ili nekih drugih faktora?

– Ukoliko analiziramo ekonomsku politiku i pogledamo rezultate koji su u Srbiji postignuti do izbijanja svetske ekonomske krize, lako ćemo zaključiti da se u pogrešnoj ekonomskoj politici kriju fundamentalni uzroci kolapsa srpske privrede, a svetska ekonomska kriza ih je samo pokazala u jasnijem svetlu. Umesto da se posveti izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavine prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv privredni rast, srpska vlast se posle 2000. opredelila za ekonomsku politiku koja se pokazala izuzetno neuspešnom u svim državama gde je do tada primenjivana.

– Ekonomska politika se bazirala na Vašingtonskom dogovoru – neoliberalnom programu reformi koji su sačinili Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Ministarstvo finansija SAD i USAID, i čiji su osnovni elementi stabilizacija, liberalizacija i privatizacija.

Šta je posledica takve politike?

– Stabilizaciju su, uglavnom, sveli na stabilan kurs dinara, tačnije politiku precenjenog kursa dinara koja poskupljuje domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz, pošto strana roba postaje jeftinija. Radikalna liberalizacija koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti doprinela je dodatnom „gušenju“ domaće proizvodnje – prosečna uvozna carinska stopa svedena je na jednocifrenu (u kratkom roku je smanjena na trećinu), a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja. Stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, dovele su do „gušenja“ domaće proizvodnje i obaranja vrednosti naših preduzeća. Tako su domaća preduzeća u uslovima masovne privatizacije prešla u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su, dobrim delom, u pravu i oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, naši reformatori su se opredelili za model privatizacije prodajom u kome se ostvareni prihodi, uglavnom, ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.

Do 2008. godine ogromne količine novca su ušle u Srbiju. Šta se desilo sa njima?

– Do izbijanja svetske ekonomske krize većina društvene imovine je rasprodata i najatraktivniji deo, takozvano „porodično srebro“, prešao je u ruke stranaca. Spoljni dug, koji je krajem 2000. iznosio manje od 11 milijardi dolara (i pored otpisa 4,7 milijardi dolara) već je u 2008. dostigao 30 milijardi dolara.

– Srbija je zabeležila devizni priliv od preko 30 milijardi dolara samo po osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu. Približno isti iznos priliva zabeležen je po osnovu deviznih doznaka iz inostranstva. Taj priliv je, umesto u razvoj privrede, najvećim delom bio usmeren u potrošnju. U svim godinama od 2001. potrošnja je u Srbiji veća od BDP-a (jednostavno rečeno više trošimo nego što stvaramo). Tako je u 2006. potrošnja bila za neverovatnih 35 odsto veća od BDP-a. Država se godinama ponašala kao seoski bećar koji ništa ozbiljno nije radio osim što je rasprodavao očevinu i zaduživao se kod komšija i sve to odmah „protraćio za bolji život“.

– Spoljnotrgovinski deficit, koji je u Srbiji do 2000. bio manji od dve milijarde dolara godišnje, u prvoj polovini 2008. iznosi mesečno više od jedne milijarde dolara. Broj zaposlenih u Srbiji je 2007. godine i u apsolutnom iznosu manji nego 2001, a industrijska proizvodnja je za 4,75 odsto manja nego 1998.

Kako objašnjavate brzi privredni rast posle 2000?

– Prema podacima Evropske banke za obnovu i razvoj, u periodu 2000-2007, od 29 zemalja u tranziciji 14 je imalo viši, a tri zemlje sličan rast BDP kao Srbija. Ovakav rast BDP-a je više nego skroman, imajući u vidu izuzetno nisku statističku osnovu sa koje se startovalo posle velikog pada BDP-a u devedesetim godinama, te velikih deviznih priliva kroz privatizaciju i nova zaduženja i skidanje ekonomskih sankcija i normalizaciju odnosa sa svetom. Pored toga, i sama struktura rasta BDP-a  pokazuje da sa 80 odsto u tom rastu učestvuju sektori trgovine, saobraćaja i finansijskog posredovanja – sektori koji se po svojoj prirodi ne smatraju motorima rasta i samim tim ne obezbeđuju stabilan dugoročan i održiv ekonomski rast. Cinik bi rekao da, mada je domaća proizvodnja dobrim delom ugušena, BDP raste iz godine u godinu jer velike količine uvoznih roba treba prevesti (rast saobraćaja), prodati (rast trgovine), a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi je kupili (rast finansijskog sektora).

– Istina da je inflacija od 40 odsto, koliko je iznosila 2001, u narednim godinama smanjivana i u 2007. svedena na oko 10 odsto. Međutim, teško je smatrati i to nekim uspehom pošto se Srbija na listi Svetskog ekonomskog foruma, sačinjenoj po visini inflacije u 2007, nalazi na neslavnom 124. mestu od ukupno 131 rangirane zemlje.

– Iz svega do sada rečenog jasno je da je katastrofalno stanje u srpskoj privredi posledica, pre svega, pogrešne ekonomske politike koju godinama sprovode vladini ekonomski „eksperti“, a svetska ekonomska kriza samo je doprinela da slika srpske ekonomske realnosti u 2009. bude još sumornija. Umesto ranijeg skromnog rasta apsolutni pad BDP i broja zaposlenih, industrijska proizvodnja je manja za 12 odsto, površine zasejane pšenicom su najmanje od Drugog svetskog rata i dva puta manje nego 1990, bruto investicije su smanjene za 25 odsto, izvoz robe i usluga za 22 odsto, a uvoz opreme za 40 odsto, te repromaterijala za 16 odsto, spoljni dug je porastao na 33 milijarde dolara, računi 70 hiljada preduzeća su u blokadi, bez isplata zarada radi više od 150.000 zaposlenih.

Ali Srbija je imala manji pad BDP-a u krizi nego veliki broj drugih evropskih zemalja?

– Manji pad BDP-a u Srbiji, na početku svetske krize, od mnogih razvijenijih zemalja, isto tako nije posledica adekvatnih mera kojima je srpska vlada uspešno „parirala“ svetskoj ekonomskoj krizi, nego slabosti naše privrede. Pre svega zbog malog obima proizvodnje i njene loše strukture i izrazito malog izvoza. U opsežnom istraživanju koje je uradila grupa slovenačkih ekonomista, konstatuje se da je najozbiljnija posledica globalne krize bio iznenadni kolaps svetske trgovine, koji se dogodio između trećeg kvartala 2008. i drugog kvartala 2009, te je pad svetske razmene bio mnogo veći od pada BDP-a. Zbog toga su globalnom krizom najviše bile pogođene zemlje koje su veliki izvoznici i proizvođači roba trajnih potrošnih i investicionih dobara. Iz podataka o recesiji koje oni navode vidimo da je pad BDP-a u drugom kvartalu 2009. u odnosu na prethodnu godinu iznosio u Nemačkoj 7,1 odsto, u Švedskoj 7,0 odsto, a u Srbiji 3,5 odsto i Makedoniji 1,4 odsto. Neće biti da su srpski ekonomski funkcioneri bili mnogo uspešniji u ublažavanju posledica svetske ekonomske krize od ekonomskih eksperata vlada Nemačke i Švedske, i da su veće umeće, čak i od naših, pokazali vladini ekonomski funkcioneri Makedonije, a naročito Albanije, koja je zabeležila pad BDP-a od samo 0,7 odsto.

– Obe ove aktuelne tvrdnje, da je svetska kriza odgovorna za  probleme srpske privrede i da se srpska vlast uspešno nosi s njenim posledicama, isto tako su tačne koliko i tvrdnje potpredsednika ekonomskog dela srpske vlade, koje smo od njih slušali na početku svetske ekonomske krize, da će nas globalna kriza zaobići i da ona, čak, predstavlja našu razvojnu šansu.

Srpska vlada najavljuje novi model razvoja zasnovan na izvozu i proizvodnji. Da li je to sada moguće?

– MMF i  visoki vladini funkcioneri ekonomske politike u Srbiji saglasni su da je „iscrpljen dosadašnji model razvoja“, te da su neophodne korenite promene u ekonomskoj politici.

– Oni nam to, napokon, saopštavaju posle deset godina dosadašnjeg modela razvoja koji su uporno forsirali. Kako će izgledati nova ekonomska politika nismo mogli da saznamo od kreatora (MMF) i realizatora (visoki vladini funkcioneri) dosadašnjeg modela razvoja, ali se jasno vidi da naši reformatori i u vreme svetske krize nastavljaju sa rasprodajom „porodičnog srebra“ i zaduživanjem u inostranstvu. Istina, obećavaju da će na taj način prikupljena sredstva usmeriti za razvoj zemlje, a ne u tekuću budžetsku potrošnju, kako je to činjeno do sada. Pored toga, država će se mnogo aktivnije i direktnije uključiti u privlačenje inostranih investicija. Prvi konkretni primer te nove politike jeste prodaja „Telekoma“, gde će država od većinskog postati manjinski vlasnik, i zajedničko ulaganje sa „Fijatom“ gde će država biti manjinski vlasnik.

Kako ocenjujete najavljenu prodaju „Telekoma“?

– Što se tiče odluke srpske vlade o prodaji 40 od ukupno 53 odsto akcija „Telekoma“ koje su u vlasništvu države, postoji mnogo spornih pitanja. Javnost nije upoznata da je bilo ko uradio studiju opravdanosti prodaje prirodnog nacionalnog resursa koji donosi zagarantovane prihode, odnosno najprofitabilnijeg srpskog preduzeća. „Telekom“ se veoma uspešno bori na tržištu i uspešno posluje, i pored jake konkurencije u mobilnoj telefoniji. Potpuno se zanemaruju iskustva drugih privreda u tranziciji koje su inostranim operaterima prodale telekomunikacije i gde su novi vlasnici, u većini slučajeva, kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih i povećanje cena telekomunikacionih usluga.

– Nema odgovora naših vlasti ni na čitav niz drugih pitanja, kao što su – zašto prodavati sada u vreme krize kada se ne može postići adekvatna cena. Prodajom 40 odsto akcija favorizuje se nemački „Dojče Telekom“, koji preko grčkog OTE već poseduje 20 odsto akcija „Telekoma“, i drugi potencijalni kupci biće manje zainteresovani za učešće na tenderu, što će oboriti cenu i Srbija će izgubiti takozvanu premiju za preuzimanje, a procenjuje se da bi taj gubitak mogao da iznosi nekoliko stotina hiljada evra.

– Potpuno se zanemaruje bezbednosni aspekt, kontrola podataka i prisluškivanje, prelaska telekomunikacija u ruke stranaca.

Premijer je objasnio prodaju činjenicom da država ne treba da upravlja privredom.

– Ako je to tako, kako onda objasniti činjenicu da su dominantni telekomunikacioni operatori u državnom vlasništvu u mnogim modernim evropskim zemljama sa tržišnom ekonomijom. Uostalom, država je ranije prodala „Mobtel“ norveškoj državnoj kompaniji „Telenor“, koja spada u red svetski najuspešnih kompanija u ovoj oblasti. Tako smo kroz privatizaciju našu državnu kompaniju, u jednoj od najprofitabilnijih oblasti privrede, prepustili u ruke državne kompanije druge zemlje. Teško je i ovde videti bilo kakvu ekonomsku racionalnost i elementarnu zdravu logiku.

– Međutim, čini mi se da je objašnjenje za prodaju „Telekoma“ mnogo jednostavnije. Država nastavlja dosadašnju ekonomsku politiku i prodajom „porodičnog srebra“ nastoji da dođe do sredstava kako bi se popunile rupe u državnom budžetu, a prodaja „Telekoma“ omogućava nastavak dosadašnjeg „bećarskog života“ još za godinu-dve, a posle će na red da dođe EPS i još ponešto, kao na primer „Srbijašume“, „Srbijavode“… Međutim, od kreatora i realizatora ovakve ekonomske politike u Srbiji nikako da dobijemo odgovor na tako jednostavno pitanje: a šta posle – kad sve rasprodamo?

Prodaja s gubitkom

Smatrate da je državna politike privlačenja investicija loša. Zašto?

– Daću konkretan primer. U decembru 2009. predsednik Tadić otvorio je u Prokuplju fabriku za proizvodnju kablova za autoindustriju u okviru nemačke kompanije „Leoni“. Na toj lokaciji ranije je postojala fabrika azbestnih proizvoda „Fiaz“, koja je ovoj nemačkoj kompaniji prodata za 56 miliona dinara ili oko 600 hiljada evra. Kompanija „Leoni“ zaposlila je 350 radnika, čija zarada iznosi 15.300 dinara (oko 160 evra) mesečno, što je manje od 50 odsto prosečne zarade u Srbiji. Vlada Srbije dodelila je kompaniji „Leoni“ 6,5 miliona evra na ime podsticaja inostranim investitorima i po 5.000 evra po novootvorenom radnom mestu.

– Nije teško izračunati da sredstvima, na ime podsticaja inostranih investitora, države Srbije, tačnije novcem njenih poreskih obveznika, nemačka kompanija „Leoni“ ne samo da odmah dobija natrag sredstva koja je platila za fabriku, nego joj preostaje još novca kojim može celu deceniju da isplaćuje zarade zaposlenima u fabrici u Prokuplju.

http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/212/

SHARE