Bauk dogmatizma kruži èoveèanstvom. Ideologije se menjaju, režimi prolaze, vlastodršci odlaze u zaborav, teško da se danas možemo setiti imena ostrašæenih komesara koji su nam život zagorèavali, svet se nalazi u neprekidnom traganju za smislom, svrhom i suštinom, ali, uprkos svemu, postoji nešto što je veèno, neprolazno, trajno,nešto što se vuèe za èovekom od kada se uspravio i ne dozvoljava mu da se uzvisi, nešto što ga muèi, sputava i što mu smeta, nešto što pripada samo našoj vrsti i što nas razlikuje od ostalog životinjskog sveta, nešto što se zove ljudska glupost i dogma.
Koliko god se svet tehnièko – tehnološki brzo razvijao, koliko god se nauka trudila da stvori idealne uslove za život èoveku izgubljenom u vremenu i prostoru, taj isti moderni èovek, u svakom dobu je èovek tvrdio za sebe da je moderan i savremen, nije mogao da se otarasi sopstvene gluposti, predrasuda i loših navika, nije mogao da se oslobodi kolektivne zablude i laži. Sve velike ideje, tako nazvane na samom poèetku našeg istorijskog posrtanja, završavale su na ðubrištu istorije kao zloèinaèki promašaji odmetnutih ludaka, psihopata i ubica koji, bežeæi od sopstvenog ludila, depresije i samoubilaèkih nagona, spas traže u kolektivnom širenju svoje bolesti. Ispod svih tih velikih fraza i parola, medijskih kampanja i spotova, krv je tekla u potocima, istrebljivana je svaka slobodoumna misao, uništavani su narodi, klase i pojedinci samo zbog toga što se nisu uklapali u dogmatsku sliku koju su širili i propovedali manipulanti i ubice. Tako se dogmatizam održao do današnjih dana.
Nekada su komunisti propagirali marksistièku dogmu o diktaturi proletarijata i angažovanoj umetnosti, dok su njihovi komesari gnusno eksploatisali one koji su ih doveli na vlast, a zabranjivali su larpurlartiste kao buržoasku pošast. Na kraju, stvorena je crvena buržoazija koja je, posle rušenja berlinskog zida, ostala da živi u svojim kuæama kupljenim u najlepšim delovima kapitalistièkih gradova u vreme dok su bili predstavnici socijalistièkih izvoznih preduzeæa. Napasti predstavnike radnièke klase na vlasti bila je opasna jeres. Iz liènog iskustva znam koliko je problema bilo kada sam napadao crvenu buržoaziju. Recimo, nedavno preminuli komunistièki ideolog Stipe Šuvar bio je zaprepašæen kada sam ga 1982 god. na radnoj akciji na Petrovoj gori zapitao kad je on poslednji put video radnika i šta on zna o životu radništva.
Treba li da kažem da nam je došao u posetu u crnom mercedesu sa crvenim sedištima i niskom registracijom. Prezirao sam, moram priznati, te lažne liberale i frazere. Optužili su me da sam – anarholiberal. Rekli su mi da nikad neæu postati ni direktor ni politièki funkcioner zbog toga što ne poštujem sistem. A onda smo dobili novi dogmatizam. Crvenu buržoaziju su zamenili primitivni nacionalisti.
Ideologija krvi i tla nebeskog naroda zaludela je našu potkupljivu inteligenciju. Video sam kako oni koji ne znaju ni da se prekrste postaju estradni nacionalisti. Video sam kako ti isti zaštitnici naroda bezdušno pljaèkaju svoj narod dok mu jeftino prodaju dogmu o protivljenju svetskom poretku. Gebelsovska propagandna mašinerija obraèunavala se sa svima koji su otvoreno napadali izbor pogrešnog smera kretanja. Jedan estradni akademik satima je pokušavao da me ubedi da je Voða nacije poslat od samog Boga i da u ovom teškom istorijskom èasu, uvek je kod nas Srba težak istorijski èas, moramo da ga podržimo jer je on najveæi državnik posle Svetog Save. Bio sam zaprepašæen. Tvrdio sam da je Voða prevarant i psihopata, da zaluðuje narod koga prezire i da æe se sve završiti nacionalnom tragedijom. Ista laž, isti vokabular, mnogo veæa pljaèka i mnogo više novca u igri nego u vreme crvene buržoazije. Nacija je zamenila radnièku klasu. Neprijatelji su svi koji misle drugaèije i koji ne prihvataju nacionalnu laž.
Zavedeni narod je tražio krivca za svoje siromaštvo i gubitak buduænosti. Profesionalni nacionalisti su im ponudili prošlost. Bolno je bilo otrežnjenje. Moji roðaci iz Knina su škrgutali zubima kada sam im rekao da æe ih Voða izdati. Zadojeni nacionalnim dogmatizmom nisu slutili prevaru. Krah je bio neminovan.
A onda su na vlast došli tržišni talibani. Neoliberali. Malograðani. Radnièku klasu i naciju zamenila je dogma o tržištu i reformama. Usta silikonskih reformatora bila su puna evropskih integracija i transparentnosti. Iza te novokomponovane laži krila se bezdušna pljaèka u procesu privatizacije, kraða glasova u parlamentu, dalje bogaæenje oligarha, osiromašivanje radnika, penzionera i sve veæa nezaposlenost. Cilj neoliberalnih reformi je da oni koji su bogati budu još bogatiji, a oni koji su siromašni moraju sami nekako da se snaðu. Sve što ima tržišnu vrednost treba prodati, poruèuju ideolozi neoliberalizma primajuæi plate iz budžeta ili iz donacija. Uskoro oèekujem da krene tenderska privatizacija Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja jer imaju sjajnu lokaciju za otvaranje butika uvezene robe, parfimerije ili šaltera za neku stranu banku. Treba privatizovati Kalemegdan, Narodnu biblioteku i manastire. Ako neko ima novca i hoæe da uèestvuje u privatizaciji treba mu to omoguæiti.
Tržišni fundamentalisti i legionari MMF-a sprovode model reformi koji je upropastio mnoge zemlje u razvoju. Nikada razvijene zemlje ne bi prihvatile šok – terapiju. Ona je namenjena siromašnima. Imao sam godinama firme u razvijenim zemljama i video sam kako izgleda njihovo monopolsko tržište. Nigde nema liberalizacije. Za izvoz bugarskih vina, maðarskih preraðevina i rumunskih pekmeza trebalo nam je brdo sertifikata, a vancarinske barijere su optereæivale robu èak do 300 odsto. Neka nam tržišni talibani svojim primerom pokažu kako treba izvoziti i pokrenutu proizvodnju. Nažalost, dogmate izbegavaju svaki javni dijalog. Dogmatizam je ideologija mediokriteta.
Uplašeni od slobodne misli i konkurencije sposobnih reformatori su okovali društvo svojim malograðanskim kièom. Pošto su na vlast došli uliènim prevratom, uveli su diktaturu tržišta za sve osim za njih same. Rezultati njihove vladavine su katastrofalni. Srbija se nalazi pred socijalnom eksplozijom. Spontani štrajkovi nezadovoljnih ljudi samo su uvod u generalni štrajk svih graðana koji više ne mogu da izdrže nametnute reforme. Ne radi se tu o ideološkom neslaganju, veæ o èinjenici da 74 odsto graðana živi na 1 – 2 dolara dnevno i da 200.000 dece gladuje dok je još 600.000 dece neuhranjeno. Glavno pitanje u Srbiji je – siromaštvo.
Ideolozi vulgarnog pragmatizma marketinškim kampanjama napadaju protivnike reforme kao izdajnike. Slièno se ponašaju kao njihovi ideološki protivnici koji su nas gurnuli u rat sa NATO snagama i tražili od nas da izdržimo dok se proletarijat razvijenog sveta ne podigne protiv Gvozdene pete. Samo malo.
Svetska revolucija samo što nije poèela. Naša Roza Luksemburg je tražila strpljenje graðana. Slièno od siromašnih i nezaposlenih traže makijavelisti. Za to vreme japijevci i partijski balavci preko sejšelskih raèuna rasprodaju srpsku privredu da bi napunili sve prazniji budžet. Gde su otišle pare od privatizacije? Pojedene su. Gde æe otiæi pare od preostalih rasprodaja? Ponovo u budžet. Šta æe prodavati naša deca? Kako æemo mi primati penzije? Sve su ovo pitanja koja traže hitne odgovore. Vremena više nema. Potrošili su naše strpljenje i poverenje. Primenili su model koji ne može da pokrene našu privredu.
O tome sam Ðinðiæu otvoreno govorio. Nisam želeo da ga lažem i da mu licemerno podilazim. Pisao sam mu sa tržišta i opominjao ga da æe takvim reformama neminovno doæi do socijalne revolucije. Nije mi poverovao. Govorio mi je da æe oni vladati dvadeset godina jer su za sva vremena praženi radikali i socijalisti. Tvrdio je da æe u prvoj godini dobiti šest milijardi dolara donacija i da æe doæi dve multinacionalne kompanije da nas usreæe. Napao sam ga da je to propagandna glupost. Upozorio sam ga da je okružen diletantima i prevrtaèima koji æe ga prodati. Nije me poslušao. Nasleðe prošlog vremena je bilo preteško. Najbolji ljudi su trebali da sprovode reforme. Reforme koje æe biti naše. Nažalost, pohlepa i sujeta zahvatila je pobednike. Nisu razumeli istorijske tokove. Zauzeli su mesta koja im ne pripadaju. Zakovali su društvo i uništili graðanske institucije. Ponovili su iste greške svojih prethodnika. Krah je bio neminovan. Dogmatizam je univerzalno štetan. Razvija se na ljudskoj sebiènosti i gluposti. Poguban je po slobodu i pravdu.
Ako hoæemo da izaðemo iz bede i rasula, moramo srušiti neoliberalni dogmatizam. Kako? Razvojem institucija i uvoðenjem vladavine prava. Oslobaðanjem društva od svih ideologija. Kome da verujemo? Samo onima koji imaju rezultate i donose dobrobit zajednici. Dogmate otimaju od zajednice. Trebaju nam stvaraoci i pošteni ljudi. Na svu sreæu još imamo takve. Vreme je za – promene. Gotovi su!
