ТОМАС БЕРНХАРД
„ СТАРИ МАЈСТОРИ“ КОМЕДИЈА
У свом претпоследњем животном делу, велики аустријски писац Томас Бернхард, наставља да разорно критикује и разоткрива све лажи Западне цивилизације, нароичито аустријско-немачку малограђанштину, ударајући на највеће мислиоце, сликаре, композиторе и научнике, јер не жели, у свом надахнутом негирању промашеног смера кретања Западне цивилизације, да прескочи старе мајсторе, којима се свет, ето, диви.
Зашто је аутор у поднаслову ставио комедија?
Можда би више одговарало да је ставио у поднаслову овог романа – трагедија, јер се односи на трагично посртање једне, данас потпуно банкротиране и духовно опустошене, цивилизације која је, како је написао у уводу мотива романа речи Кјеркегора, кажњена због кривице коју је учинила читавом човечанству и која је довела до стања да изгубимо и најмању вољу за животом и да дођемо у стање згађености над животом.
Сматрам да ништа није било случајно и да се то стање згађености над животом прецизно планирало од стране Управљача света, шизофрене и отуђене квазиелеите која брани своју освојену политичку моћ и свој опљачкани капитал, како би се поробљени, презадужени, разочарани, депресивни, уплашени, малодушни, себични и поткупљени савремени човек, напокон, потпуно предао и добровољно пристао да изгуби све своје људске вредности и постао зомбирани киборг у роботској цивилизацији без људи.
Томас Бернхард је побуњеник који не пристаје да се клања старим мајсторима и не прихвата да су они успели да достигну савршенство у уметности и науци, одбија да се покори наметнутим државним ауторитетитима, води сам борбу против лажних величина тоталитарног и отуђеног система, па његови јунаци постају огорчени интелектуалци, који мисле својом главом и који разарају малограђанске предрасуде, незнање и трулеж у болесном друштву.
Роман прати размишљања и ретроспективу живота 82-годишњег музичког философа Регера, који живи у Бечу, пише музизичке критике за лондонски Тајмс, који више од тридесет година, сваког другог дана, седи четири или пет сати на истој клупи испред Тинторетове слике „ Човек са седом брадом“, у сали Бордоне у Музеју историјске уметности. У овој необичној навици, за коју нико од управе Музеја не зна, у овој привилегији да може сам да седи на клупи пресвученој сомотом, да не сме нико да га омета, помаже му музејски чувар Ирзиглер, пореклом и сиромашне источно-аустријске покрајине Бургенланд или Градишће, који није постао ни столараски помоћник нити полицајац, због физичке слабости, па је завршио, уз помоћ свог ујака, као музејски чувар на најслабије плаћеном, али зато, за њега, најсигурнијем месту на свету.
Роман приповеда његов познаник Ацбахер, приватни академик, који је, дан раније, срео Ритера у Музеју и који се договорио да се сретну, два дана узастопно, поново на истом месту сутрадан у 11,30 и обојица долазе раније, па Ацбахер, сакривен у другој сали, кришом посматра Ритера у његовој уобичајној пози пред сликом Тинторета и износи његове мисли о уметности, старим мајсторима, држави, Бечу и људској цивилизацији.
Регер је тако снажно утицао на чувара Ирзиглера који, после три деценије познанства, прихвативши све Регерове ставове о животу и уметности, изговора дословно све његове мисли. Тако он говори да „ људи иду у музеје само зато зато што културан човек треба да иде у музеј, не због заинетересованости за уметност, људе уметност не занима, најмање 99% човечанства уметност уопште не занима“ / стр.10-11/
Регер је намћорасти геније, који је омражен у својој домовини Аустрији, јер генија у Аустрији не подносе, због величања у друштву осредњости, малограђанштине, незнања и провинцијалног лицемерја. / стр.15/
Он сматра да је у његовој ужасној земљи, где доминира унижавање и мржња, потлаченост и равнодушност, општа бестидност и баналност, све окренуто против духовних вредности. / стр 16 /
Презире историчаре уметности који „ лапрдају о уметности све док је не убију својим лапрдањем“ и зато предлаже да их треба „ из света уметности најурити бичем.“ / стр.23/
О наставницима – „ наставници упропашћавају ученике“, „ наставници су малограђани своје врсте“, који уништавају ученике „ својим сопственим депримиррајућем дилетантизмом“. Они су „ одувек били уништитељи живота и егзистенције, и уместо да младе људе подучавају животу, да им откривају тајне живљења, да им богатством сопстевене личности помажу д аобогате свој живот, они у младим људима убијају живот… јер су духовно и морално обогаљени, и насилни, и покварени и хаотични…католичка држава им је наложила да поучавају: ускогрудости и бруталности, подлости и нискости, изопачености и хаосу.“ / стр.34/
О човечанству – „ људе које видимо су жртве државе и човечанство које видимо није ништа друго него крмиво државе којом се све прождрлјива држава храни. Човечанство је још само бирократско човечанство …изгубило је свој идентитет…није ништа дрруго него нечовечанство.“ /стр.38/
„ Човечанство никада није било толико бестидно и превејано колико је то данас…свуда видимо злобу и нискост и издају и лаж и лицемерје, увек и свуд авидимо апсолутну подлост./ стр. 126/
O сликарима – „ Сликари су увек неки претворни свет који би извлачили из себе очекујући заузврат новац и славу; сви су сликари само с том намером; из похлепе за новцем или похлепе за славом…Сликари нису сликали оно што би морали да сликају, већ само оно што им је наложено или само оно што би им обезбедило или донело славу или новац.“ / стр.41/.
Или овако пише о сликарима :
„ Украшаваоци света…Лажно побожни шегрти на пословима декорисања који су ставили у службу европског католичког владајућег слоја..“ / стр.42/
За њега је славни аустријски писац, песник, сликар и педагог Адалберт Штифтер провинцијални дилетант, буђави малограђанин, рђави дилетант који пише осредњу, бљутаву, плитку и сентименталну, бесмислену и досадну књижевност. Његове књиге су набијене кичем. / стр 51 -53/
Регер се најжешће обрушио на толико хваљеног и уздизаног, неприсновеног философског идола свих генерација Мартина Хајдегера, најпознатијег по доприносима феноменологији, херменеутици и егзистенцијализму, кога сматрају најважнијим и најутицајнијим философом 20. столећа, за кога он немилосрдно пише да је смешни национал-социјалистички малограђанин у пумпарицама, оптужује га да је мајстор кича, да је комичнији од Штифтера, да је обузет разорним лудилом величине, да је слабоумни фолософ, недухован човек, пранемачки философски преживар, вечито презасићена философска крава, одвратна епизода у историји немачке философије, философски тезгар који је само трговао краденом робом, малограђански мислилац са црном шварцвалдском капицом на глави у којој се непрестално крчкало немачко слабоумље, шарлатан који искоришћава све око себе, да изгледа као дежмекасти пензионисани официр генералштаба, обична философска шуша, најразмаженији и најбезначајнији немачки философ, коме су ходочасници, они који су помешали философију с кулинарским умећем, долазили да се поклоне као светој крави./ стр. 54 -57 /
Истовремено, Регер сматра да је најистакнутија особина Немаца склоност ка извештачености, али да су по том питању његови Аустријанци још гори малограђанери.
„ Немци се увек закаче једино за погрешне, за оне које им одговарају, за тупоглаве и сумњиве.“ / стр.58/
Регер признаје да је фанатик који посматра људе, да га „ ништа снажније није привлачило од људи, у исти мах дубље одбијало од људи. Људе мрзим, али они су истовремено једини смисао мог живота.“ / стр.64/
Читаво његово детињство је било доба очаја, признаје „ родитељи ме нису волели, али нисам волео на ја њих.“ / стр.65/
За њега је детињство било пакао и каже да је почео да живи тек када су му родитељи умрли. / стр.66/
Цела историја папства је препуна карикатура, у Ватикану је све смешно, морате да се ослобађате лажи католичке историје, папа је нашминкана превејана лутка, која путује у непробојном стакленом звону, цмиздрави краљеви су смешни као тупоглаве комунистичке вође, псеудоаристократске глупаве главе блистају под црквеним светиљкама, окружени смо све самим псеудодемократским идиотима и закључује :
„ На коју год страну данас да погледамо у овој земљи,угледаћемо само говнаву гомилу смешног. Сваког јутра лице нам поцрвени од стид азбог толико смешног. / стр.74/
Ево, дакле, објашњења из наслова књиге, где је додата реч – комедија.
Сада можемо да разумемо гнев главног јунака.
Ако овако гледамо на свет око себе, онда заиста морамо да се смејемо да не бисмо полудели, јер толики облик лудила који нас данас у распаду западне цивилизације, окружује може да нас уништи, уколико не пронађемо одбрамбени механизам кроз исмејавање таквог наказног и извештаченог света који нас заглупљује агресивном пропагандом идеологије неолибералног капитализма у распадању.
Регер нас учи да живимо у једном стварно пропалом свету и да морамо, ако хоћемо да се ослободимо зависности од предрасуда тог лажног цивилизованог света, да престанемо да се дивимо.
„ Истински ум не познаје дивљење, он сазнаје, он поштује, он цени и то је све… Већина људи је читав живот тупава само зато што се диви… дивљење је ствојствено будалама…стање дивљења је стање духовне слабости.“
/ стр.75-76/
Проблем је што људи немају духа.
„ Да би поштовали и ценили и разумели, људи треба да имају духа, а људи духа немају, непросвећени су и потпуно лишени сваке духовности.“ / стр. 76/
И због тога је „ цео свет данас смешан и, поврх тога, крајње мучан и кичерски, то је истина“ / стр.78/
О Аустијанцима – њима је слободно време радно време, зато 80% Аустријанаца у слободно време иде у радним комбинезонима, већина њих не зна шта би са слободним временом, па га проводи у неком глупом послу, зато тупкају у мраку, када су бежали вековима из сељаштва бежали су обавезно у униформе. / стр.85/
„ Влада је простачка и тупоглава и лицемерна и лажљива и притом неизмерно глупа.“ / стр.127/
О Бечу и Бечлијама – Беч нема културе тоалета, чак и на Балкану, тврди Регер, чистији су тоалети, Бечлије су прљави и спадају у најпрљавије становнике престонице у Европи, сапун користе само једном недељно, доњи веш мењају једном недељно, постељину мењају једном месечно и чарапе насе у просеку дванаест дана заредом. Бечлије читају најпримитивније и најогавније новине, које заглупљују, али савршено одговарају перверзном емотивном и духовном стању Беча. Беч је појам културе, мада у Бечу већ одавно скоро и да нема културе. / стр. 101 – 103/
О пропадању Аустрије има доста сличности са данашњим пропадањем окупиране Србије.
„ У овој земљи већ неколико деценија владају само лажљивост и лицемерје и просташтво и подлост. Стварно је ова земља доталка дно и ускоро ће изгубити сваки смисао и сврху и дух. А на све стране то одвратно трабуњање о демократији.“ / стр.128/
Шта га највише нервира?
„…из дана у дан са све већим ужасом доживљавате пропадње ове разорене земље и ове корумпиране државе и овог заглупљеног народа. А људи у овој земљи и овој држави НИШТА НЕ ПРЕДУЗИМАЈУ против тога, то је оно што човека попут мене мучи из дана у дан.Људи виде или осећају да ова држава сваког дана постаје све подлија и свакога дана све простачкија, али ништа не преузимају.“
Шта кажете?
Исто стање као данас у Србији.
Оно што паметног и родољубивог човека излуђује је да људи ништа не предузимају и да иду на лажне изборе као овце на клање.
Следи најбоља дефиниција политичара.
„ Политичари су МАСОВНЕ УБИЦЕ сваке земље и сваке државе.“
Добро прочитајте и упамтите ове реченице о политичарима.
„ Политичари већ неколико векова убијају земље и државе, и нико у томе не може да их заустави.“ / стр.128/
Ништа се политичари у Аустрији не разликују од политичара у Србији.
„ …у Аустрији су политичари најпрепреденији и најнепромишљенији…један убица државе оде, други убица државе дође..они убијају док год су на власти, без устручавања, а правосуђе у држави подржава њихова подла и простачка убиства, њихове подле и простачке злоупотребе.“ / стр.129/
А народ?
„ Народ је увек само народ кога су политичари докрајчили, али народ то не види, он додуше осећада је то тако, али ништа не увиђа, е, то је трагедија.“
Томас Бернхард је показао ко је главни кривац за пропаст државе и народа. Разорио је ту лицемерну, лажљиву и подлу малограђанштину средње Европе.
Показао је како се пише бритка критика стања у болесном аустријском друштву, без опаке и подле мржње према своме народу, како то данас раде вулгарни, примитивни и паланачки медиокритети аутошовинисти у Србији, који мрзе Србе и све раде да нас намеснички окупатор потре.
Препоручујем вам да прочитате ову храбру књигу, коју су забрањивали и над којом су се згражавали малограђанери Аустрије, али књига је победила, опстала, наметнула нам се данас као путоказ у обрачуну са тоталитарним политичким системом и свим трабантима који га величају и подржавају из своје личне материјалне користи.
Београд, 7532.г. студен
