Početna Tekstovi ТОМАС БЕРНХАРД “ БРИСАЊЕ распад“

ТОМАС БЕРНХАРД “ БРИСАЊЕ распад“

453
0

 ТОМАС  БЕРНХАРД

                              „ БРИСАЊЕ распад“

 

 

Томас Бернхард / 1931 -1989 /, аустријски књижевник и драматург, разорио је у својим делима аустријске, читајте – европске вредности, које су постале идеал ЕУ талибана, малограџанера, аутошовиниста и провинцијалних медиокритета, свих оних зомбираних идиота потрошачке Западне цивилизације у расулу, који живе ван тоталитарне ЕУ творевине и који маштају како да се додворе, приближе и некако скрену пажњу на себе криминалним и корумпираним структурама бриселске бирократије, како да преваре и приморају поробљене народе ван ЕУ фашизма да доброољно пристану да уђу у дигитални концентрациони логор за убијање слободе, правде и националног идентитета.

 

Бернхард на крају романа „ БРИСАЊЕ распад“ пророчански пише своју визију будућег света :

 

„ …није баш вероватно да ће на крају овог века још постојати свет кокав ми данас познајемо и сваког дана морамо да га варимо, у то одлучно сумњам, сви знаци упућују на то да ће се тај свет за најкраће време толико променити да неће више моћи да се препозна, биће из основа промењен и стварно из основа разорен.“ / стр. 449/

 

Зар се ова бернхардовска визија данас управо не остварује?

Зар не присуствујемо разарању здраве људске памети и новом поробљавању изманипулисаног, презадуженог и уплашеног савременог човека?

 

Он види разлоге пропасти света у :

 

„… процесу заглупљивања човечанства… процесу који је почео пре сто година… духовно стање светског становништва се непрестално погоршава…На размеђу миленијума овом човечанству мишљење уопште више неће бити могуће …Егзистирати у таквом свету, у коме влада још само заглупљеност, једва да ће више бити могуће…Мој савет човеку који мисли може бити само тај да се убије пре размеђа миленијума.“ / стр.475/

 

Црне прогнозе за судбину људи који мисле.

 

Хоће ли се све тако остварити?

Зависи, наравно, искључиво од самих нас.

Ако се предамо, покоримо, сагнемо главе и ућутимо, онда нам нема спаса.

 

Ћутање је ужасније од самог злочина.“  / стр. 338/

 

Не смемо да ћутимо и да се помиримо са судбином, него морамо да се боримо, попут главног јунака ове књиге, Мурау, припадника богате аристократске породице, који се свим својим бићем бори против, како писац истиче, озлогашене зјапеће празнине аустријског друштва и своје малограђанске породице. / стр.441/

 

Проблем је баш у тој зјапећој празнини, коју јунаци овога романа покушавају некако да испуне,  не би ли се спасили из туробне стварности свакодневног гутања пилула за смирење и за спавање, покушавајући да побегну од промашеног и неиспуњеног живота, отац јунака бежи сам у шуму, мајка бежи у грозницу бесмислених куповина и у загрљај љубавника, брат у лов и боравак на скупој јахти,  сестре су затуцане и задовољне да испуњавају мајчине хирове, али нико не успева да пронађе за себе спасење, уточиште и мир, сви постају трагични јунаци, јер пристају, ћуте, не смеју да се побуне, бити против је била јерес, „радије се ишло бедним путем свеопштег, тоталног закржљавања“, сви су малограђанерски програмирани, осим главног јунака који, упркос свим наметнутим ограничењима аристократског порекла,  неће да пристане на то програмирано закржљавање, самоуништвање, заглупљивање гламуром потрошачке цивилизације, већ постаје отворени бунтовник и бори се за свој поглед на свет, за свој живот и своју слободу избора.

 

Наравно, због таквог става мора да дође у сукоб са ауторитативном породицом, која је копија тоталитаризма аустријског друштва, па, самим тим, сукобљава се и са свим представницима тог друштва, које мрзи, презире, гаде му се, повраћа на њих, не може да их смисли, понижава их и вређа, прича својим пријатељима у Риму све њихове гадости и не жели да се врати у тај простаклук, незнање и примитивизам његове породице, која раскошно живи на великом, наслеђеном имању у Волсфегу.

 

Главни узрок тог незадовољства потиче због потпуноног одсуства духовних вредности како у изгубљеној породици, тако и у болесном друштву.

Промашен је смисао живота због ограничености.

 

Ограниченост средњеевропљанина који, што се каже, живи да би радио, уместо да ради да би живео.“ / стр.29/

 

Човек мора, како је говорио стриц главног јунака Георг, који је извршио највећи утицај на његово духовно  уздизање, који је, такође, побуњеник и који презире малограђанштину, да чешће проветрава главу и да дозволи да свет уђе у његову главу, јер је то једини начин да се слободан, мислећи, млади човек заштити од заразе претераног утицаја обавеза везаних за посед, тврдоћу наследства, крутост капитала и похлепу присвајања, нагомилавања, сузимања и отимања. Због тога животног става : „средњеевропљани наступају као лутке, не као људи, јер су сви у  сталном грчу. Никад се не крећу природно, све је на њима круто и у основи комично.“ /  стр.33/

 

Грч, дакле, потиче из те сталне потребе да се посед, капитал, материјална имовина сачува, увећа и пренесе на своје изабране наследнике. Не на све наследнике, него само на изабране наследнике, који нису побуњеници, јеретици, философи, уметници, лењивци и зановетала, попут главног јунака, како га оптужују чланови породице, који не следи замисли својих родитеља, који је у сенци старијег брата наследника, послушног и оданог родитељима, који испуњава све њихове замисли, насупрот непослушног млађег сина који је научио да мисли и машта,  који је од нежељеног  рођења, па све до бекства у Рим,  увек био непожељно дете. То је сукоб две цивилизације, две галаксије, два погледа на свет, који не могу да живе један поред другог, јер се међусобно искључују, поништавају, сукобљавају, сучељавају, боре на живот и смрт, тако да нема никакве могућности за некакав породични компромис и помирење.

Неко мора да победи.

Неко мора да буде побеђен.

Заједнички породични живот је немогућ.

Син зато и бежи из тог породичног тоталитаризма, глупости, простаклука, лажи, преваре, заблуда, обмане и лоше глуме, нема намеру никада са се врати да живи у таквој болесној малограђанској средини која је изгубила меру, разум, која га спутава, гуши, уништава, вуче у баруштину, живи песак снобизма и лицемерја, која хоће да га казни, уведе у ред, покори, научи памети, дисциплинира, порази, одложи у регистратор очеве канцеларије, јер је постао инцидент, мислилац, маштар, опасна израслина на породичном оклопу, уљез, револуционар, радозналац, истраживач, духовна луда која чита књиге, чита неке много опасне књиге философа, који сатима остаје у библиотеци, што није нормално, јер пет библиотека у аристократском дворцу не сме да се отвара,  забрањен је улазак свима у библиотеку и узимање књихга, осим послузи када се чисти прашина, који суманутим и непотребним  читањем занемарује служење строгој мајци и заборавља које су му породичне дужности на обавезној заједничкој вечери.

 

Непожењни син тврди да :

 

човек треба да проширује сазнања и ојача карактер док гот је жив. Јер ко престане да проширује сазнања и јача  свој карактер, да ради на себи како би од себе направио што је могуће више, престао је да живи, и сви су они престали да живе већ од двадесете године, од тада су само вегетирали, како морама да кажем, сами себи на досаду.“ / стр.59/

 

Зјапећа празнина је стварала гњецаву досаду.

 

Главни јунак не може да се уклопи у тај аустријски свет, где доминирају титуле, звања, дипломе, намештења, поседи, капитали, гламурозна потрошња, раскошни ручкови и вечере, где нема замерања, јер се поштује моћ новца, где нико ништа не чита, где је књига протерана и затворена у замрачене библиотеке,  где нико ништа не зна да мисли својом главом, сви папагајски понављају модерне флоскуле моћних људи, плаше се сопствених мисли, где сви глуме да нешто раде, док лењствују о трошку поробљеног, обичног света, где интелектуалци празнослове, баљезгају глупости и продају се за мале привилегије, где нема мере, нема укуса, где год се човек  окрене влада неукус, где се гази уметност и све што је талентовано, лепо и страно, где влада примитивизам, вулгарност и простаклук, где је свеопшта незаинтересованост за духовне вредности, где је центар света желудац и дебело црево, док је мозак потпуно искључен.

 

Душа мојих земљака је упропашћена, постали су ниски и прости, свуда влада само још злоћудна атмосфера, куд год да пођете суочавате се са тим злоћудним карактером …Читава Аустрија је постала једна бескрупулозна робна кућа у којој се око свега цењка и где свако буде у свему преварен…Ви мислите да путујете у земљу културе, а вређа вас примитивизам који срећете на сваком кораку. Једна тупоглава атмосфера…“ / стр.87/

 

Нема природности и то наговештава крах Западне цивилизације на умору.

 

У средњој Европи нема више природних мајки,све су то само лажне мајке, мајке лутака које доносе на свет лажну децу, што значи мање-више вештачку децу…Вештачки свет је произвео вештачког човекаи обрнуто, лажни човек је створио лажни свет, вештачки човек вештачки свет и обрнуто.“ /стр.93/

 

Нема васпитања, него – разарање. За пропаст друштва јунак романа окривљује католицизам и националсоцијализам. Они су криви што је друштво унакажено до непрепознатљивости.

 

Католицизам је велики кваритељ дечије душе,велики застрашитељ, велики уништитељ дечијег карактера…Католичка црква носи на савести разореног човека, хаотичног, на крају крајева, потпуно унесрећеног…Јер католичка црква трпи само католичког човека, ниједног другог, то је њена намена и њен трајни циљ.Католичка црква од људи прави католике, тупоглаве креатуре које су заборавиле шта је самостално мишљење и изневериле су га због католичке вере.“ / стр.105/

 

Даље  о католичкој вери :

 

Католичка вера је, као и свака вера, кривотворење природе, она је болест којој се милиони људи сасвим свесно препуштају да их зарази, јер је она једини спас за слабог човека, потпуно несамосталног, који нема своју главу,…католици препуштају католичкој цркви да за њих мисли и да на тај начин за њих и ради, јер им је то комотније,јер другачије, како верују, није могуће. А католичка глава католичке цркве застрашујуће мисли. Она мисли смао на себе и против људске природе, мисли само на сопствене циљеве, ни на које друге, мисли смао на своју славу.“ / стр.107/

 

И критика католичког духа :

 

Католички дух је уништио слободни, самостални, независни дух, који је једино природан.Шта ће нам та уметничка дела као што су католичке цркве и палате, када већ вековима немамо своју главу.“

 

А, нешто ниже, на истрој страници, критика Аустрије :

 

Ми у Аустрији имамо само католике, немамо људе слободног, независног духа, имамо католике тамо где би били неопходни људи слободног духа.“

 

Држава, црква и породица играју исту улогу заборављања и ћутања о злочину.

 

Ова држава је иста као моја породица, која је као створена за национал-социјалистичко злочинство. А католичка црква ништа није боља. Она све ради само себи у прилог и у своју корист, ћути тамо где треба да говори, скрива се кад јој превише загусти иза хиљадугодишње рабљеног Исуса Христа.“ / стр.339/

 

У даљем тексту главни јунак износи свој суд о томе да су католицизам и Хабсбурговци смртоносно уништили народни дух, да је католицизам крив што Аустрија вековима нема философе, да је дух вековима био потлачен и да се зато тако потиснути  таленат морао да одрази у музици.

 

Шта може да спаси оболелу Европу даље пропасти?

 

Једна стварно темељна, исконска РЕВОЛУЦИЈА….револуција која ће све потпуно да уништи и разори, заиста све.“ / стр.110/

 

Револуција може да савлада исцурели зли дух католицизма и националсоцијализма.

Револуцију морају да изврше непоткупљиви.

Они који су расчинитељи и расточитељи.

Људи који имају храбрости да се разрачунавају сами са собом.

 

„ …свет можемо темељно да променимо тако што ћемо га прво у потпуности РАЗОРИТИ, безмало га сасвим УНИШТИТИ, да бисмо га затим изнова створили, на начин који с емени чини подношљив, једном речју као САВРШЕНО НОВ СВЕТ….Старо се мора окончати, уништити, ма колико тај процес био болан, да би се омогућило ново…све одбацити, све на крају крајева избрисати.“ / стр.157/

 

Католицизам и националсоцијализам почивају на малограђанштини средње класе, коју главни јунак презире и од које непрестално бежи, јер не жели да буде у њеном присуству, не жели да буде заражен њеним злим духом.

 

католицизам, националсоцијализам провинцијална тупоглавост се одувек диче вулгарним плодовима…учмали малограђани, одани тупоглавости и мегаломанији .. КОЈИ НИШТА НЕ ЗНАЈУ О СВЕТУ , АЛИ СЕ ОСЕЋАЈУ КАО ЦЕНТАР СВЕТА.“ / стр.173/

 

Ево, заједничке особине свих малограђана на свету.

Они ништа не знају о свету и тога се уопште не стиде, али се осећају као центар света.

 

У исповести главног јунака, написаном мисаоним бернхардовским стилом дугих реченица, које садрже сву раскошност  пишчевог талента, минијатурна запажања односа са другим ликовима, рефлексије прошлости, испреплетена мишљења о темама које су забрањене, које нико не сме да отвори, рецимо, критички ставови о немачкој књижевности, немачком језику, народу, Гетеу и Томасу Ману, откривамо нацистичку прошлост његове породице, која је фанатично дочекала нацисте, убеђени да су они нова европска будућност, подржавали су нацизам, профитирали на њему и након његовог слома, крили су на свом имању, у дечијој вили, високе немачке СС официре који, на опште запрепашћење јунака, нису одговарали за своја недела, него су награђени, добили велике државне пензије и постали угледни чланови високог аустријског друштва.

 

А почињени злочини?

Геноцид на другим, нижим народима?

Ништа. Заборави! О томе не сме да се прича.

Све им је опроштено и награђени су за своје крваве злочине.То је германски зли дух.

 

Главни јунак неће да затвара очи, неће да окреће главу, неће да трпи неправду, не дозвољава да га малограђанштвина прождере, самеље, укалупи, пресује, упакује и испоручи као лепо украшену робу на монополско европско трежиште лажи, обман еи манипулације, где је све унапред  договорено, намештено, изрежирано, где је све поткупљено, одређено и вековима непромењено, где се зна ко где припада и где му је место, те он, противно свим правилима аристократског рода, воли те обичне, једноставне и добре људе из народа, баштоване, са којима се дружи и од којих доста учи, док ловце не воли, диви се храбрости и поштењу рудара, поготово неправедно окривљеног Штермајера, кога је најбољи друг пријавио властима да слуша швајцарску радио станицу, због чега је био ухапшен, малтретиран, кажњен, послат у казнионице концентрационог логора, који је успео све да преживи, да се врати у завичај, да настави да живи и ради, кога држава није обештетила, није му се извинила, није му пружила руку, док су зликовци СС официри добили све привилегије за своје учињене злочине и постали елита аустријског злог духа.

 

Шта да ради човек у таквом окрутном и суровом свету?

Како да се бори?

 

Али да нема ОХОЛОСТИ били бисмо изгубљени, она није ништа друго него оружје против света који би нас иначе, дакле, без те охолости прогутао и тело и душу. Свет нема обзира према нама. Морамо га предухитрити сопственом охолошћу, применити је онда када нас спасава да не будемо прогутани. Јер не треба ништа да уображавамо, такозвани глупаци, оне које најмање ценимо, истовремено су најбезобзирнији, нјих не занима шта ми осећамо,само ако добију прилику да нас спотакну, да нас разбију и најзад униште. ОХОЛОСТ је сасвим прикладно средство да се изборимо с околином која је усмерена против нас, те охолости се она плаши и уважава, па нека је и само одглумљена као моја.“ / стр.321/

 

Роман „ БРИСАЊЕ распад“ је „ саморазлагање и самобрисање“ / стр. 218./  свега око нас што покушава да уништи или пороби нашу креативну личност, свега онога што је старо, назадно, глупо, превазиђено, примитивно, вулгарно, перверзно, лажљиво, манипулативно, подло,  свега онога што нас спутава, ограничава и онемогућава да се спојимо са другим људима у братској заједници, без обзира да ли долазило из државе, цркве, породице или нас самих, свега онога, макар то биле „ машине и канцеларије, које су разориле и уништиле највећи део човечанства“ / стр.281/  , које нам не дозвољава да живимо слободно, духовно, смислено, искрено и поштено.

 

На линији тог животног поштења, на линији саморазлагања и самобрисања, побуне и непристајања на зјапећу празнину, главни јунак Мурау враћа сву наслеђену имовину своје аристократске породице као безуслован поклон Јеврејској верској заједници у Бечу.

 

Томас Бернхард је устао, у овом свом последњм делу из 1986.године, против процеса заглупљивања човечанства. Не можемо да живимо у зомбираном свету политичких идиота. Морамо да се побунимо. И да спасимо човечанство од билошког нестанка. Морамо да одбацимо све што је бескарактерно и што квари друштво. Морамо да казнимо све оне који су зли дуси.

Немамо великог избора – Добро или Зло.

Свако мора да се определи.

Ако будете прочитали Томаса Бернхарда, онда ћете сигурно да знате шта морате да урадите.

Ви бирате.

 

Београд, 7532.г. жетвар.