Početna Sadržaj Izdvajamo TIBERIJE GRACIJANI

TIBERIJE GRACIJANI

1080
0
SHARE

ЕКОНОМСКА КРИЗА ЗАПАДНОГ СИСТЕМА 
GEOPOLITIKA, maj 2011

Садашњу финансијску, а такође економску и индустријску катастрофу ми квалификујемо као „светска криза“, али то одређење тек делимично одражава стварно стање ствари. С геополитичког аспекта финансијска катастрофа је пре свега унутрашња криза Западног систema Данас, када, судећи по свему, на смену старог једнополарног система са Сједињеним Државама на челу долази нови, вишеполарни систем, неопходно је пропратити везу између различитих геополитичких позиција крупних светских играча и савремене кризе.Светска криза или криза Западног система?Садашњу финансијску, а такође економску и индустријску катастрофу ми квалификујемо као „светска криза“, али то одређење тек делимично одражава стварно стање ствари. С геополитичког аспекта финансијска катастрофа је пре свега унутрашња криза Западног система.

 

 

 

Прецизирајмо нека одређења.

 

1.Западни систем. С аспекта геополитике у Западни систем улазе САД, Европа (ЕУ) и Јапан, плус Канада, Аустралија и Нови Зеланд. Централна улога у тој великој геополитичкој зони припада Сједињеним Државама и њеном историјском партнеру – Великој Британији. ЕУ и Јапан, који гравитирају Евроазијском континенту са запада и истока, представљају по себи периферију те геополитичке зоне. Након окончања Другог светског рата Европа и Јапан као такви у геополитичкој доктрини САД су два симетрична мостобрана Америке, са посебном функцијом контролисања Русије и Кине, та два „плућа“ Евроазије.

 

Контрола над Евроазијом, која осигурава хегемонију САД на северној полулопти, одређује како спољну политику Вашингтона, тако и политику америчког војно-индустријског комплекса, нарочито последњих неколико  година.

 

2. Глобални систем. У савременој геополитичкој ситуацији тај израз означава намеру Западног система да контролише планету, углавном на финансијској, економској и технолошкој основи. Глобални систем је пројекат, циљ који тек треба досегнути. У основи стратегије, усмерене у правцу стварања глобалног система, лежи економска узајамна повезаност међу државама у глобалним димензијама.

 

На финансијском нивоу покушај стварања глобалног система одражава „политичке“ тежње великих финансијских група.

 

3. Глобализација. Ми се слажемо са одређењем које је  дао француски економиста Жак Сапиро: „Такозвана глобализација је синтеза двају процеса. Први процес – то је раст капитализма у свету у његовом индустријском облику, продор капитализма у оне регионе које још није успео да обухвати. Други процес, који у већој мери  одговара политици САД, скопчан је са политиком финансијске и трговинске транспарентности“ (Jacques Sapir, Le nouveau XXI siécle, Paris, 2008, p. 63-64).

 

Другим речима, глобализација је стратегија САД, усмерена у  правцу постизања светске доминације уз коришћење „тренутка једнополарног система“.

 

Западни систем и нови вишеполарни систем

Познато је да такозвана светска финансијска криза сама по себи представља низ неколико криза које се, након што су настале у САД, шире по читавој планети, утичући на националне економике и подривајући социјалну стабилност. Криза, након што је стартовала у геополитичком центру Западног система, у првој етапи је погодила периферију тог система, заправо, земље ЕУ и Јапан. У другој етапи она је захватила источну полулопту у целини. Брзина и интензитет ширења кризе одређују се ситуацијом у свакој посебно узетој земљи.

 

Сем тога, ми видимо да криза има места:

–         у периоду преласка са једнополарног у вишеполарни систем (база тог преласка су Евроазија и Јужна Америка, то јест, североисточна и југозападна полулопта);

–         у специфичној економској ситуацији, када  се у Азији појављују нови кључни играчи (Кина и Индија);

–         у периоду снажења Русије као геополитичког центра Евроазије;

 

У датој ситуацији криза би могла да поспеши и консолидује прелазак са једнополарног у вишеполарни систем. Европске земље, на крају крајева, морају схватити да њихови интереси (енергоснабдевање, безбедност и културни развој) имају континенталну димензију и стога су снажно скопчане са руским и азијским интересима. У контексту интеграције Евроазије, Европа би поново нашла своју природну геополитичку позицију. Европско полуострво би постало у неку руку везујућа карика између Азије и Африке и играло улогу морских врата Евроазије у Атлантски океан.

 

Консолидација вишеполарног система захтева од европских земаља прелазак са пасивне, периферне улоге, коју оне играју у Западном систему, на активну улогу у оквирима потенцијалне евроазијске интеграције. Смена геополитичких позиција Европе важан је услов за превладавање кризе и повратак Старом свету социјалне стабилности у складу са његовим културним традицијама, утемељеним на антииндивидуалистичким принципима.

 

Аналогни сигнали се, изгледа, појављују и у Јапану. У Токију су све више и више заинтересовани за унапређивање политичких и економских веза са Пекингом и Њу Делхијем.

 

Напетост у недрима Западног система

У току трагања за решењима у циљу превазилажења кризе, у Западном свету евидентна је значајнија напетост. Криза је разоткрила фундаменталне разлике између Европе и Америке у прилазима социјалном и економском благостању. Париз и Берлин, чак и при том што Саркози и Меркел изражавају погледе неоатлантске европске олигархије, дужни су да имају у виду чињеницу да у основи кризне динамике европских економика (одвојено од Велике Британије) леже противречности између неолиберализма и друштвене праксе коју надахњују принципи солидарности.

 

Принцип солидарности данас је све шире заступљен у континенталној и средоземноморској Европи, без обзира на редовне масовне таласе ултралиберализма, који имају места током последње две деценије, као и вишекратна упозорења неких међународних економских организација (Светске банке, ММФ, Светске трговинске организације и неких приватних рејтинг-агенција).

Принцип солидарности у европским земљама заступљен је у низу социјалних института. Међу њима су установе које пружају подршку пензионерима и незапосленима (социјална заштита), које пружају социјалне услуге (на пример, услуге медицинског старања), затим оне које подржавају низ стратешких компанија, поред осталог, компанија малог и средњег бизниса које у неким аспектима чине економско ткиво Европске уније.

Отуда су и схватљиве неслоге између САД и ЕУ у току мултилатералних сусрета, посвећених „светској“ кризи. У сваком случају, чак ако те разлике (више законодавних норми – захтев ЕУ; „слободније тржиште“ – захтев САД) и нису провоцирале раскол између САД и Европске уније, оне су идентификовале озбиљан пороблем унутар „Западне куће“.

Западни систем, којим управља Атлантска олигархија, мора се суочити с чињеницом, да „периферија“ (ЕУ и Јапан) за њу нису баш поуздани партнер као пре, без обзира на постојање војних и економских споразума и фундаменталну економску зависност једних од других и присуство војних снага САД (НАТО) у континенталној Европи и Средоземљу. Европа би, заправо, могла да  измакне контроли САД-а у ситуацији када Америка покушава да сопствене дугове превали на плећа Европљана.

Повратак економике, коју контролише држава и такозване протекционистичке мере које предузимају Сједињене Државе и неке европске земље, далеко су од тога са се сматрају правим политичким решењима. Те мере изгледају као маска која се ставља како би се  увукле државе у економику и финансијски сектор с циљем употребе државе за плаћање дугова који су настали као резултат неодговорних финансијских шпекулација финансијских лобија. Овде нема ни ширине политичког видокруга, ни трагова принципа солидарности, већ има само неолибералне експлоатације националних прихода и уштеда.

Као објекат који ће платити кризу изабрана је периферија Западног система – Европа и Јапан. Историјски, те две геоекономске зоне нису изгубиле културу штедње, која апсолутно не постоји у САД. Штавише, слични економски системи Европе и Јапана, чак ако су они оријентисани на слободно тржиште и утемељени на неолибералном прилазу, још имају корпоративне црте.

Европа

У име економске безбедности и социјалне стабилности Европе владе европских земаља дужне су да у првом реду преиспитају своје геополитичке позиције. Европљани морају схватити да су њихови интереси, заправо, евроазијски, а не интереси САД. За Европљане (не рачунамо ту владајуће олигархије) без континенталног суверенитета нема економске слободе.

На практичном плану владе европских земаља дужне су да своју пажњу фокусирају на два аспекта:

а) на реструктурирање банкарског система

б) на изградњу нове мешовите економије.

Данас је, као што знамо, банкарски систем, заправо, приватни институт, чији је циљ – профит. Банке не фермају социјални контекст у којем функционишу, нити евентуалне последице тога. Банкарски систем је неодговоран и то се не сме трпети и даље. Да би повратио социјалну и економску стабилност, банкарски систем мора да постане  реални социјални институт и да служи друштву.

Стварање европске „интегрисане нове мешовите економије“ неодвојиво је од реструктурирања европског банкарског система. Изградња нове економије могућа је ако се отпочне са финансирањем стратешких инфраструктура, скопчаних са енергетиком и комуникацијама у размерама континента, сарађујући са Русијом, Северном Африком и блискоисточним земљама.

Овде су такође важни:

–         развој интегрисане европске одбрамбене индустрије;

–         развој европских истраживања у области високих технологија;

–         реализација инструмената који доприносе бољој социјалној заштити и солидарности у размерама континента, не занемарујући при том локалне традиције;

–         стварање колективне организације безбедности континенталне Европе (Европа – Русија) и у подручју Средоземља (Европа – Северна Африка)

–         јачање културних веза у границама Старог света (Европа – Азија – Африка).

Закључак

Имајући у виду да је такозвана светска криза углавном унутрашња криза Западног система, могли бисмо извести закључак да позиција Европе у оквирима геополитичке зоне интереса САД није природна. Из тога следи да се решење кризе треба тражити изван „либералних“ пракси које гнезде Сједињене Државе, а које су „одобрили“ Европљани крајем ’60-их година у противречним прилазима утемељеним на принципима солидарности.

Смена геополитичке позиције Европе у евроазијском контексту неопходни је услов за социјалну безбедност и економску стабилност по принципу „без суверенитета нема социјално-економског развоја“.

Извор: World Public Forum „Dialogue of Civilizations“. Dialogue in Prague: Rebuilding the European Model of Social Development. Prague, Czech Republic, May 13-15, 2009

Са руског превео: Р. Досковић

_____________________
(Аутор Тибери ГРАЦИЈАНИ је главни уредник италијанског часописа

Eurasia – Rivista di Studi)

Геополитика број 32. (23.6.2009.)

 

Нови играчи

Нови глобални играчи (Русија, Кина, Индија) требало би да преживе кризу са мањим губицима од САД-а и Европе.

У одређеној мери можемо очекивати да би се шок-талас финансијске кризе могао разбити о европски зид који су створиле Кина и Русија. То је могуће уколико Москва и Пекинг не буду одуговлачили са спровођењем заједничке економске и финансијске политике.

Што се Индије тиче, она, да би превладала кризу без нарочитих последица, мора да балансира слабост сопственог политичког система, јачајући економске везе с Москвом и Пекингом у оквирима заједничке евроазијске перспективе.

Геополитичка интеграција Евроазије могла би да постане најбољи начин за смањење последица кризе и да консолидује настајући вишеполарни систем.

У ред нових и респектабилних играча безусловно је потребно укључити Бразил, Аргентину и Венецуелу. У последњих неколико година те земље Јужне Америке, које су неко време биле западна капија САД-а, појачале су стратешку сарадњу са Кином, Русијом и неким земљама Блиског истока (укључујући Иран). У том новом контексту односа међу земљама власницима енергетских ресурса и стратешки важних сировина, Бразил, Венецуела, а по многим показатељима и Аргентина, могли би да се одупру последицама светске кризе.
 
 
 
 

 

 
а

SHARE