Početna Tekstovi ТЕШКО

ТЕШКО

6943
0
SHARE

ТЕШКО

 

Много нам је тешко.

Никада није било овако тешко.

Тешка времена су дошла.

Тешко је да теже не може да буде.

 

Сваки  дан слушам једну те исту кукњаву – како нам је тешко.

Јесте. Признајем. Тешко је данас.

Али, господо другови, будимо искрени и реците ми – када нам није било тешко?

Када?

 

Узмимо наше родитеље.

Да ли је њима било тешко?

Већина њих је рођена у сиромаштву и беди.

Гладни и боси. Жељни свега. Без детињства и веселих дечијих игара.

Морали су од малих ногу да раде и да помажу сиромашној породици.

 

Нису доспели ни до пубертета, када је започело Друго велико клање.

Четри године Рата су провели у страху да не буду убијени и заклани или да не умру од глади и неухрањености.

Када су изашли из рата, стасали су за занате и постали су индустријско месо Социјалистичке Револуције под командом непогрешивог и вечитог Сина наших народа и народности.

 

Своје најбоље године су провели у прековременом раду за машинама, трчању, после посла, на њиве и поља да окопају и уберу летину, подизању кућа, јер нису знали да се лактају и гурају око добијања друштвених станова, нису знали да воде козарачко коло и певају партизанске песме пред комунистичким секретарима и партијским комесарима, читав живот су били изложени тешком раду, суровој штедњи и непрекидном одрицању, подизању и школовању деце, куповини намештаја , беле технике и кола на кредит и отплати тих кредита и редовном плаћању кућних режија.

 

Читав њихов радни век су морали да трпе због неуспелих привредних реформи, стабилизационих програма, антистабилизационих мера, инфлације,несташице уља, брашан и шећера, несташице бензина, пар-непар система вожње, распада социјалистичког лагера и распада самоуправног социјализма.

 

И таман када су се примакли пензији, на мору су били једном у животу у радничком одмаралишту, никада нису путовали ван Југославије, у позоришту никада нису били , у биоскопу два пута, са синдикатом су гледали „ Битку на Неретви“, а супругу су одвели да гледају  „Доктор Живаго“, у кафани никада нису изашли породично, таман када су се понадали да ће уживати у пензији, јер децу су им завршила школе и почели су да раде, дошло је до распада Југославије, крвавих ратова, исељавања, избеглиштва, хиперинфлације, поновних несташица, немарштине, бомбардовања Србије и морали су својој незапосленој, отпуштеној и нерадној деци, која су већ била добила своју децу, да одвајају од својих пензија, да их трпе у својим скученим становима и кућама, како би им некако помогли да преживе и опстану у том свеопштем националном лудилу и државној пропасти.

 

Да ли је генерацији наших родитеља било тешко?

Шта су они видели од живота?

Да ли сте њих некада чули да се жале да им је тешко. ?

Никада!

Ћутали су и трпели.

 

Или , очеви и мајке наших родитеља.

Који су рођени крајем XIX и почетком  XX века.

У потпуној беди и сиротињи далматинског крша.

Чији су родитељи били сточари и надничари.

И они су морали да гаје стоку и да раде по читав дан.

Који су годинама крчили камен да би добили плодне баште.

Који су неколико година морали да служе Аустро-угарску војску.

Који су, када је избило Прво велико клање, послати на фронт у Србију и Галицију, где су гледали најстрашније клање и разарање.

Који су се вратили рањени и поражени.

Који су стварали велику породицу, јер је била велика смртност.

Који су деци давали да једу самлевене и  скуване клипове од кукуруза зими, јер нису више имали зрна за пуру.

Деца су зими изувала опанке у страој кући крај огњишта и излазила су да се  играју боса у снегу, док су опанке остављали крај ватре да их угрејани дочекају када се врате.

 

И таман када су мислили да ће моћи у Краљевини да подигну децу и да се некако докопају бољег живота, у најбољем животном добу их је дочекало Друго клање и Револуција.

Партизани, усташе, четници, Немци, Италијани.

Глад, стрељања,окупација, офанзиве и ослобођење.

А онда Социјалистичка Изградња и стално неповерење комуниста према тим Србима, што певају о страдању од Косова до данашњих дана.

 

Како је било тим нашим ђедовима и бабама?

Да ли је њима било тешко?

Шта су они имали од живота?

Шта су од живота имале те наше бабе?

Тешки рад, трудноћа, рађање, тешки рад, трудноћа, рађање, смрт деце, смрт родитеља и чекање вести са ратишта.

Стална и непресушна библијска беда и сиромаштво.

Већина никада није ни изашла из свог села.

Најдуже путовање им је било у суседно село, преко планине Орловице, до рођака.

 

Да ли су се они жалили да им је тешко?

Никад!

Да ли су се жалили на временске прилике?

Никад.

Да ли су се жалили што читав живот раде?

Никад.

Када су они одлазили у пензију?

Никад.

Трпели су и стоички подносили живот.

 

И радовали су се том животу.

Певали су док су радили.

Певали су када су на Точку точили воде у вучије.

Певали су на славама.

Певали су уз гусле и без гусала.

Гроктали су из свег грла. И играли глува кола.

Смејали се и веселили.

Пркоси сиромаштву и смрти.

 

Знам да вам је данас тешко.

Знам да губите самопоуздање и наду.

Мислите да никада није било горе.

Све вас нервира.

Али, саветујем вам, сетите се наших старих.

Угледајмо се на њих.

Научимо од њих како се морамо да односимо према животу.

И све ће нам бити много лакше.

 

Београд, 05.05.2017

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SHARE