БОШКО ТОКИН
„ТЕРАЗИЈЕ“
О Бошку Токину / 1894 -1953 / авангардном, скрајнутом писцу, новинару, песнику, преводиоцу, филмском и позоришном критичару, који је био школски друг Милоша Црњанског, који се дружио са Славком Воркапићем, америчким филмским теоретичарем и режисером, Савом Шумановићем, историчарем Николом Крстићем, Тином Ујевићем, Станиславом Винавером, Лавом Троцким, Љубомиром Мицићем, оснивачом зенитизма, Браниславом Нушићем, Ивом Андрићем, Жанком Стокић, који се у избеглиштву у Паризу упознао са Чарлијем Чаплином, о Бошку Токину, који први, пре критичара у Америци, објављује 1920.г. филмску критику, који пише први србски модерни роман Теразије /1932 / и прву авангардну драму о трансвеститу Господин Надежда, кога комунисти хапсе као колаборационисту, одузимају му националну част и осуђују на три године присилног рада, о том, дакле, особеном, ренесансном и доследном уметнику, бунтовнику и ствараоцу верујем да многи наши образовани људи нису никада ништа ни чули.
Наша национална трагедија, којој смо данас сви сведоци, јер смо потпуно пропали и налазимо се пред биолошким нестанком, последица је наше националне непромишљености, поводљивости, зависти, неодговорности, спрдања, недовршености, бахатости, површности, уображености, глупости, таштине и заборава према свим оним нашим генијалним људима, који су успели, својим талентом, жртвовањем, знањем и храбрим делањем, да се узвисе, уздигну и искораче из просечности паланачког, малограЏанерског и патрЈотског брлога који ће нас, ако се из темеља не променимо, одвести у коначан нестанак.
Зашто мрзимо наше најумније људе?
Зашто их исмејавамо, оговарамо, понижавамо, вређамо, пљујемо, омаловажавамо, одбацујемо, забрањујемо, затварамо, кажњавамо, убијамо и протерујемо?
Шта је то у нашем националном бићу што нас је довело до овакве библијске трагедије? Трагедине једног древног народа.
Зашто се плашимо наших паметних људи и њихових идеја?
Зашто авлијанерски лајемо, бесно, подло, ружно, проклето, уклето, бедно и острашћено на све нове идеје, које покушавају да промене нашу трагичну стварност?
Зашто подмукло режимо на све што не разумемо?
Зашто су наши највећи непријатељи људи који имају визију да пропали свет мењају?
Зашто заборављавамо све наше паметне људе, који су својим жртвовањем показали да желе боље друштво?
Где је проблем?
Проблем је у нама, господо другови.
И док не решимо тај проблем у нама, нећемо успети да се извучемо из садашње националне трагедије.
Времена немамо за губљење.
Време нам није савезник.
Ако хоћемо да зауставимо наше срљање у понор, пропаст и нестајње, онда морамо одмах, овог часа, истог трена, да почнемо да се мењамо.
То је једини пут нашег спаса.
„ Теразије“ је роман, како пише у поднаслову, послератног Београда. Роман настао након Првог великог клања европских, наводно, цивилизованих народа.
Роман о уздизању Београда из османлијске чаршије у модерну европску престоницу, која, мора се то признати, невероватном брзином успева да се европизује,наш талента за подражавање је заиста невероватан, узимајући од те препотентне, богате,раскалашне, расистичке, геноцидне, крсташке и колонијалне Европе оно што је најгоре из њене материјалистичке, потрошачке цивилизације, где је конзумент постављен у средиште мерила свих ствари и где се, услед потрошачке грознице, настале услед системске кризе капитализма, изгубио сваки смисао.
Ђорђе Ђурић, главни јунак, новинар, ратник, интелектуалац и човек који тражи смисао живота,посматрач, савест Београда, тврди да је снобизам узео великог маха, да настаје нагло богаћење, брзо се живело, брзо је неко избијао на површину и још брзо нестајало, све је било ужурбано, у врењу и грозничаво, политика је била сва у комбинацијама и настала је „ луда трка за новим, сензационалним. Копирало се и пресађивало ново да се држи корак са Европом.“ / / стр.47/
Тако се уздизао, како истиче писац, у општој вртоглавици, Београд без идеала и без друштвеног морала.
Мене све описано у роману неодољиво подсећа на наш период од пропасти комунизма 1989.г., период наметнуте таранзиције, па све до данашње националне трагедије, сведок сам тог времена, када се уводи парламетнарна демократија, када бандитски капитализам ствара новобогаташе кроз разбојничку приватизацију, када се друштво дели на европске талибане и естрадне, салонско-славске патриЈоте, када медији намећу порнографију, перверзије, примитивизам и неморал, када се друштво геометријском прогресијом раслојава и када све националне институције од Универзитета, САНУ и СПЦ пропадају и постају бедни привезак баналне, агресивне и зликовачке политике.
Творац сам тог назива патриЈоте, које сам пласирао у јавности, како бих указао на поразну, трагичну и штеточинску улогу лажних националиста, естрадних, салонско-славских Срба, које БТ назива – патентиране патриоте.
Свиђа ми се и тај назив. Прикључићу га у наведене називе за те олош политичаре, који се куну у Србство, али за то Србство никада нису ништа ваљано урадили.
За њих аутор пише : „ Постојбина патентираних патриота, лажних великих људи, снобова, спекуланата, политичара које нико није волео а цео свет трпео.“ / стр.48 /
Ти стубови капиталистичког друштва у успону, носиоци Србства, косовског завета, албанске голготе, верни поданици Круне и Династије, оличење Православља и морала, чувари традиције и националне баштине, верни браниоци Породице и расног геноса, представници чврстих, строгих, непоколобљивих и конзервативних принципа националне свести, патријахалне Газде, банкари, индустријалци, нова богаташка елита, који су били донатори и покровитељи добротворних удружења и националних друштава, власници четвороспратнице на Теразијама, попут Никодије Кокића, члана Народне Одбране, општинског одборника и председника Надзорног одбора Свесловенске банке ад, имао је сина Ристу, званог Риле Цуцла, који је био „ типичан дегенерик са хомосексуалним нагонима.“
/ стр.35/
Ново доба је дошло у Београд, које више није прихватало Кокићево проповедање о Србству, моралу, строгости, вршењу дужности, патриотизму, штедњи, принципијелности, породичним вредностима, умерности, хришћанству и косовском завету, већ су у средишту престоног града били постављени принципи разблуделог капитализма у кризи, потрошња, каријера, пословне комбинације, политичке спекулације, продаја државних добара странцима, провизије, луксузна гардероба, скупи аутомобили, нове виле, путовања по свету, монденски проводи, ноћни барови, прељубе, преотимања, разводи, проституције, хомосексуализам, перверзије, непрекидно јурење за покретом, новим искуствима, померању граница људског понирања и непресталном прилагођавању новим приликама.
„ Јованче Мицић облачио је фрак.“ / стр.166 /
Ђорђе Ђурић је непоправљиви, вечни оптимиста, усамљеник, који се повукао, одметнуо од друштва да би сачувао своју индивидуалност, алхемичар сексуалности, тежио је надвременском, песник Београда, који воли свој град као могућност, песник Спорта, који види велику прилику и нада се да спорт може да роди новог човека, који увиђа, почетком тридесетих година прошлог века, „ да парламетаризам какав постоји у земљи води у пропаст …да политичари задају смртни ударац парламентаризму.“ / стр.113/
Значи, драги пријатељи, ево, скоро век раније, визионари су видели да је представничка демократија превара, да су политичари олош, да мора да настане неко ново друштво, тако да моје залагање, последњих три деценије, да створимо нови политички систем директне, непосредне демократије, где нам посредници у политици, између грађана и меритократије, уопште нису потребни, јер су паразити; није ништа, дакле, ново, ништа ново, као што видите, нисам открио, него само понављамо, свесно или несвесно, исте политичке идеје, како би се, напокон, решили нагомилани проблеми у поробљеном друштву.
„ Треба створити нову државу, односно нове базе државе, а да се то постигне треба једноставно УКЛОНИТИ СВЕ ПАРЛАМЕТАРЦЕ.“
/ стр. 113 /
Један посланик је остао без места у парламенту.
„ Није више народни посланик..Одвикао се од посла и не зна шта да ради.“
/ стр.152/
Шта кажете?
Зар нису погођена суштинска питања пропале парламетарне демократије?
Шта ће ови данашњи посланици да раде, када више не буду посланици и када им будемо конфисковали опљачкану имовину?
Зато се они политички ангажују и боре за власт, јер им политика доноси значајне материјалне привилегије.
Када политика буде јавно добро од општег значаја за заједницу и када не буде доносила материјално богатство политичком олошу, тада неће бити професионалних политичара, јер никога не занима од тих политичких идиота да се волонторски, без накнаде, баве савременом политиком.
Сваки здраворазумски човек данас мора да се залаже за политичке идеје о непосредној демократији, која једино може да нас спаси садашње националне трагедије.
Можда је најбоља реченица, која одсликава нашу данашњу пропаст, објашњава суштину проблема у коме се налазимо:
„ Послови су ишли слабо, али је луксуз остао велики.“ / стр.114/
Шта да радимо?
„ Извршити душевну револуцију. Та револуција духа и душа дело је или великих људи или великих болова.Велике катстрофе.“ / стр.168 /
Ko?
„ Да дође онај прави , треба прво да се овај обрнути уклони па да онда наиђе истинити непокајани.“ / стр. 167 /
Дајте да направимо бар тај први корак.
Уклонимо обрнутог!
Београд, 7534.г. листопад
