Т Е М И С Т О К Л Е
Монодрама
Л И Ц А
ТЕМИСТОКЛЕ – атински државник, политичар, вођа атинских демократа, архонт, војсковођа за време грчко – персијских ратова и прогнаник.
СОВА – обична
Радња се дешава 459. године п.н.е. у грчкој покрајини Магнезији, која је била под окупацијом персијског цара Артаксерса I.
Велика, пространа соба украшена скупоценим персијским теписима.
На средини собе дрвени, масивни сто.
На столу, на самом крају, десно, натакнут на дрвени држач, халкидиски шлем.
На другом крају стола мала, љупка, браон оиноцхое за вино са црним Ахиловим ликом у ратној униформи, док баца копље.
Испред ње мала посуда за чување миришљавог уља у облику бога Танатоса.
Лево од стола три скулптуре : Тезеј, Одисеј и Солон.
Десно од стола на зиду велики, округли аспис штит са сликом сове.
За столом, главом наслоњеном у шаке, седи Темистокле.
Прстима трља коврџаву, дугу косу.
Густа брада му сакрива снажан, воловски врат.
Прозори су отворени.
Ноћ.
ТЕМИСТОКЛЕ подигне полако главу, спушта шаке на браду, наслони се и дуго гледа у правцу публике.
Чује се хук сове.
Ко је то? Шта се то чује ?
Окреће се према прозору.
Има ли кога? Изађите, слободно! Изволите! Уђите! Немојте да се кријете. Изволите! Сместите се удобно. Знам да ћете да дођете. Очекивао сам вас. Изволите, изволите. Заузмите ваша места.
Показује у правцу публике.
Станка.
Гледа дуго у правцу публике.
Шта је, шта ме гледате? Имате ли нешто да ми кажете? Реците, слободно! Реците ми све што имате. Спреман да саслушам све ваше гадости. Научио сам на ваше подлости. Изволите, изволите! Почните! Слушам вас!
Гледа у правцу публике.
Нервозно лупка по столу.
И? Шта кажете? Ћутите. Чекате? Шта чекате? Чекате да видите шта ћу да урадим? Чекате да видите шта ћу да одлучим? Грицка вас знатижеља. Гребеуцка! Дошли сте на представу. Интересује вас епилог моје личне драме? Драго вам је да сам упао у велику невољу? Знам. Радујете се мојој несрећи. Радујте се, радујте! Заборавили сте шта сам све учинио за вас. Није вас више брига! Није важно!Требао сам вам када вам је било најтеже. Ја сам, уместо вас, доносио одлуке. Увек тражите да вам неко други решава проблеме. Неко други да вас ослободи вашег терета одговорности. Тражите увек жртву. Само да ви то не будете.
Станка.
Чеше браду.
Врти главом.
Гледате само своје интересе. Чувате своје мале, јадне и себичне животе. Јурите за новцем и разонодама. Забавама и проводима. Бежите од свог празног живота. Дивите се лакрдијама забављача и комедијаша. Смејете се њиховим будалаштинама. Причате о њима. Оговарате. Спрдате се са људима просвећеним и ученим. Не пријају вам њихове истине. Не верујете њима, него демагозима олигарсима, којих се плашите. Олигарси су моћни. Имају новац и власт. Предали сте им своју слободу. Нека они, уместо вас, решавају ваше проблеме.
Подигне глас.
Упире прстом у публику.
Ви сте за све криви! Ви, грађани Атине! Ви, корумпирани поводљивци. Не окривљујте никога другога! Ви сте криви што олигарси владају! Ви сте им дозволили да вас поробе! Ви сте уништили демократију!
Станка.
Гледа непомично у публику.
Шта је? Што ћутите? Што сагињете главе? Непријатно вам је да ме гледате? Стидите се што вам у лице говорим истину? И треба да се стидите! Срам треба да вас буде пред нашим храбрим прецима, који су гинули да вама донесу слободу. Срам треба да вас буде пред нашим потомцима. Зашто? Питате ме – зашто? Треба да се стидите зато што сте ме протерали из моје Атине. Мене сте, незахвалници, протерали. Мене који сам рођен у Атини.
Гласније.
О, да, то вам је увек сметало, што мој отац Неокле није био угледан.Припадао је леонтидском племену у Фреарској општини и моја мајка Хабротона је била Трачанка. То ми нисте опростили. Никада! Варварска крв! Био сам, како ви злобно кажете, полуграђанско дете. Зато сам морао да идем изван града и да вежбам у Киносаргу, јер нисам могао да вежбам у граду са градском децом. Али, злобници, нисам хтео да признам пораз. Нисам хтео да прихватим ваше аристократске предрасуде. Наговорио сам осталу градску децу да пођу са мном да вежбају изван града. И? Деца су пошла! Деца су била боља и паметнија од вас. Уклонили смо разлику неправих и правих грађана Атине. Ко је то урадио? Ја? Нисам ја. То је урадио – он.
Показује руком на Солона.
Устаје прилази бисти Солона.
Гледа у њега.
Хвала ти, мудри Солоне, што си ми омогућио да будем грађанин Атине. Хвала ти, сапатниче, мучениче и прогнаниче, што си нама, обичним грађанима Атине, дозволио да учествујемо у управљању државом. Хвала ти што си омогућио нама непослушним и амбициозним да можемо да се бавимо јавним пословима. Шта кажете? Побегао је сам из Атине. Тачно! Побегао је од вас, завидних малограђана. Напустио је Атину на десет година, јер није могао да слуша ваше јадиковања и кукумавчења. Није чекао да га протерате као мене. Отишао је сам да вас више не слуша. Није могао да издржи ваше притиске. То је судбина реформатора. / подиже глас / „ Ниси сваком драг велику градећи ствар.“ Сећате ли се његових речи?
Прилази столу.
Узима врч.
Незахвалници!
Нагиње.
Пије.
Оставља.
Реформатор у прогонству! Мудрац коме се Крез дивио. Кир је, због дозивања Солона, Крезу на ломачи спасио живот. А ви? Ви сте направили ломачу за њега у Атини. Ко се једини опирао Пизистратовој тиранији? Остарели Солон! Сећате ли се последњих његових речи на агори?
Подиже глас.
„ Раније сте имали лакши посао да спречите тиранију у њеном настајању, а сада је веће и славније дело пред вама – да оборите и уништите тиранију која је већ настала и порасла.“
И? Нисте хтели да га чујете. Правили сте се да га не разумете. Признајте! Није вас било брига за остарелог мудраца, који вам је слободу донео.Свако од вас је могао да управља државом. Један дан! Нема тираније! Нема самовоље једног човека. Изворна владавина грађана. Вас, грађана Атине! И ви сте то бездушно одбацили.
Шета.
Зашто је Солон тражио да му се, након смрти, тело спали? Није хтео никакве почасти да прихвати од вас. Тражио је да се пепео проспе по Саламини. Његовој Саламини, коју је у крви одбранио од Мегарана и припоио Атини. Мојој Саламини! Ја сам стратег победе над Ксерксом! Ја сам спасио Атину персијског ропства.
Чује се сова.
Хукћите ви колико хоћете! Баш ме брига за ваша оговарања. Нисте хуктали када су Персијанци били свуда око Атине. Хвалили сте моју мудрост и манипулацију. Анегдоте сте препричавали о мојој лукавости. Рекли сте да сам савремени Одисеј. Поредили сте ме са Одисејом. Зар сте то заборавили? Није вам тада сметала моја умешност. Оптужили сте ме, након наше победе, за самољубље. Зашто? Зато што сам говорио истину. Нисам могао да трпим лаж и да слушам самохвале олигарха демагога. Бранио сам истину. Бранио сам себе.
Прилази публици.
Зар је то самољубље? Зар је срамота да говорим истину? Зар је срамота да браним себе? Није културно да се каже – ја! Зашто није културно, ако је истинито? Добро знате да нисам демагог. Иза мене стоје – дела! Дела, грађани Атине! Ви сте сведоци мојих дела. Нема празне приче! Нема подвале! Нема прекрајања историје! Ја то нећу да дозволим. Нећу да ми отму моје заслуге. Не дам! Нећу туђе.!Браним оно што је моје! Хоћу да се зна истина. Ништа више. Хоћу да наши потомци знају праву истину. Самољубље? То није самољубље. То је борба за правду и истину.
Шета.
Замерате ми да сам жељан славе.Смета вам што сам отворено рекао да не знам да свирам ни лиру, нити да ударам у китару, али, ако ми падне у део да управљам малом и неславном државом, способан сам да је учиним славном и великом. Шта је у тим речима било спорно? Зар то није било поштено да отворено кажем? Понављам, рекао сам – ако ми падне у део да управљам. Нисам рекао, ако ми отац остави да управљам или ако отмем од вас, грађана Атине, власт, ако постанем тиранин, да ћу државу учинити славном и великом. Нећу учинити себе великим и славним, ако Атина пропадне или падне у ропство Персијанаца. Олигархе не занима држава. Олигарси бране само своја богатства. И све ће да учине како би задржали та отета богатства од вас грађана.Продаће вас све Персијанцима. Одбациће наше богове и преузети персијске, само да остану олигарси. Ја сам заступао ваше интересе. Интересе грађана Атине. Зар то није истина?
Стане.
Гледа у правцу публике.
Ћутите! Знате да је истина. Зашто је срамота бити амбициозан? Ништа нисам крио. Све сам јавно радио и говорио. Нисам хтео да преотмен нечију славу. Хтео сам да се изборим за моју, сопствену славу. Поштено. Залагањем и одрицањем. И успео сам. Дела говоре. Судите ми по делима. Немојте да ми судите из зависти и љубоморе. Ја нисам био љубоморан на бесмртног Милтијада. Он је на Маратону доказао своју храброст, лукавост и војнички дар. Заслужио је све наше поштовање и дивљење. Ја сам му први одао поштовање. Аристид и ја смо држали десно крило. Видели смо како је изненадио варваре нападом у средину. Свака част! Али, сам, исто тако, први устао против његовог рата са Паранима. Тај нам рат није требао. То је био лични Милтијадов рат против Парана, зато што су га оклеветали код Персијанаца. Знао сам да неће да успе у том рату. Нисам знао да ће онако глупаво да се повреди. Грешке нису умањиле Милтијадову славу. Он није био издајник, како су га тужиоци оклеветали. Тражили су смртну казну. Маратонском победнику су тражили смртну казну?!? Ја сам устао у његову одбрану. Ја сам све учинио да га спасим тешких клевета. Успели смо заједно да га спасимо, јер сте ме послушали. Он је то заслужио. Бесмртници се не могу да кажњавају смрћу.
Подиже глас.
Маратонски победник је умро у затвору. Није могао да плати казну.
Виче
О, Дико, богињо правде! О, бездушни грађани Атине!
Одлази до стола.
Седа.
Узима шлем.
Разгледа га пажљиво.
Смета вам, опет, што кажем – ја? Признајте! Али, то моје- ја, на срећу, било је делатно. Спасило нас је после победе на Маратону. Чудили сте зашто сам замишљен и забринут. Нисам могао да спавам. Мислили сте да сам љубоморан на успех Милтијада. Зашто бих био љубоморан на хероја? Он је одбранио заједницу. Ако је заједници добро, онда је и мени добро. Нисмо постали робови Великог краља. Одбранили смо слободу. Зар то није успех? Нисам постао роб варвара. Радујем се томе као слободан човек и величам нашег хероја. Нисам завидан.
Ставља шлем на главу.
Сви сте се радовали крају рата. Мислили сте да смо завршили са Персијанцима. Једини сам ја говорио да смо добили једну важну битку, али да рат нисмо добили. Олигарси су хтели да издају Атину и да нас предају Дарију. Зашто су Персијанци покушали да отплове Сунион? Ко је спремао издају? Ви добро знате. Немир ме је ухватио када сам видео како славите крај рата. То је била замка. Атина није разумела стратегију и лукавство Персије. Када сам био архонт залагао сам се за изградњу наше морнарице. Милтијад је то одбио. Имао је већи ауторитет код вас. Био сам немоћан. Али, после његове смрти, нисам могао да дозволим да ме надвлада Аристид.
Устаје.
Војнички маршира према скулпурама.
Поздравља.
Нисам ништа имао против Аристида. Праведника, како сте га звали. Нисте видели да му је само требала телесна гарда да постане тиранин. Он је мој политички противник. Брани олигархе. Додворава се Лакадемоњанима. Зар да чекамо да Спарта брани устав наших предака?
Маршира према публици
Стаје.
Никада!
Окреће се и маршира према штиту.
Поздравља.
Неће Спартанци управљати Атином. Ако се усуде, вратићемо их на штиту.Ми бранимо веће вредности у заједници. Нећемо да живимо у тиранији.
Седа за сто.
Скида шлем.
Пољуби га и стави на његово место.
Спас је био у ратној морнарици. Коју смо морали да направимо. Аристид то није разумео. Ваш љубимац је живео у војничкој заблуди. Мењао се основни принцип ратовања. Будућност Атине је била на мору. Наш опстанак је зависио од морнарице. Аристид је одбио моју пружену руку. Шта сам могао? Да се љутим? Да га молим? Да клекнем ? Морао сам да га победим. Морао! Историја је то тражила. Оптужили сте ме да нисам бирао средства. Није истина. Био сам врло пажљив према њему. Зар би га, после протеривања вратио и пристао да сарађујемо, да сам га мрзео? У политици нема осећања. Зашто данас ви немате осећања према мени? Зашто ми не дозволите да се вратим? Немате милости.Чекате да видите какву ћу одлуку да донесем? Радознали сте? Нестрпљиви?
Сова хукну.
О, ваш Аристид! Ваш миљеник. Добро, добро! Не дате на њега. Али, ипак, успео сам да вас побуним против њега. Дојадио сам вам причама о његовој доброти или тиранији? Шта вас је више нервирало? Није битно. Важно је да сте Аристида протерали и да сам добио одрешене руке за изградњу ратне морнарице. Ја сам смислио стратегију за изградњу ратне морнарице. Која нам је донела победу код Саламине и империјалну моћ. Ја сам ударио темеље атинске империје. Шта кажете?
Нагиње се да боље чује.
Шкиљи.
Не чујем вас добро. Тети? Шта тети? Шта вам они сметају? Зашто они не би постали пуноправни грађани Атине? Зашто тети не би учествовали на заседању Еклезије? Ко је одржавао нашу ратну и трговачку флоту? Ко? Тети! Да, да! Тети! Њихови мишићи су нам донели победе. Шта кажете? Извините, можете ли да поновите?
Нагиње се преко стола.
Трепће убрзано.
Ја сам манипулисао? Ја? Зашто? Реците, реците! Тети су ојачали моју политику у Скупштини? Обезбедио сам своје сигурне гласаче? То вам смета? Извините, да ли је моја политика била добра? Да ли је моја стратегија Атини донела превласт на мору? Да ли смо ми постали империјална сила? Да ли је Атина економски процветала? И? Зар то није најважније? А да ли ви, грађани Атине, знате како су бедно живели тети? Зар није било боље да раде, него да крваве устанке дижу? Зар није било боље да плове, него да се по улицама пијани ваљају? Шта је боље, олигарси? Шта? Реците!
Станка.
Мрда главом.
Подиже и спушта обрве.
Узима врч.
Нагиње.
Испија.
Брише шаком уста.
А! Рајско вино! Ћутите?!? Немате шта да кажете? Наравно, ви, олигарси, нећете да признате моје заслуге у смиривању социјалних тензија у Атини. Разапела би вас сиротиња на крсту као што су Хистијеја дали да се прикује за крст у јонском устанку. Сигурно! Све би вас разапели. Имовину би вам узели. Мени можете да захвалите што сам вас спасио устанка.
Испија врч.
У то име – живели!
Брише руком уста.
Устане.
Шета.
Ја сам створио Општегрчки савез за борбу против моћних Персијанаца. Знате ли колико је тешко било да ујединим Хелене? Знате ли како је тешко било у Посејдоновом храму на Истаму одржати први пут у историји скупштину свих Хелена? Савладати све сујете, таштине, интересе, свађе, размирице, оговарања и подметања. Убедити сујетне, сурове и искључиве Спартанце да се ујединимо. Ја никада нисам био проблем уједињавању. Ништа нисам тражио за себе. Проблем су увек били неки други, који су стално нешто извољевали. Требало је сва та непријатељства и сукобе полиса да смирим, да направим план и ставим под једну команду. Ставити Хелене под једну команду је успело само мени. И то није била моја команда. Други су командовали. Ја сам дипломатски тактизирао и правио уступке само да се ујединимо. Нормално је било да копненом војском управљају Спартанци, али ратном морнарицом да управљају Спартанци? Зар то није сулудо? Јесте, признајте! Али, шта сам могао? Ја сам, због вишег циља, пристао и прихватио да адмирал ратне морнарице буде Еурибијад.
Врти главом.
Шири руке.
Спартанац да управља ратном морнарицом?!?
Подиже главу
О, Посејдоне!
Шета у круг.
Нешто неразговетно мрмља.
Препире се са неким
Прилази публици.
Ко је предложио Еклезији да укине казне за све Атињане који су се налазили у изгнанству?
Гледа у публику.
Ко?
Стоји.
Непомично.
Реците!
Удара се рукама у груди.
Ја!
Смеје се хистерично.
Шкркуће зубима.
Урликне из све снаге.
Ја! Ја сам предложио!
Гледа непомично у публику.
Зашто? Зашто сам то урадио? Зар нисам самољубив? Егоцентричан? Ташт? Похлепан? Манипулатор? Тиранин?
Гризе нервозно усне.
Стиска десну песницу.
Удара по бутини.
Ја сам, за разлику од вас, схватио опасност од Персијанаца. Нисам желео власт по сваку цену. Како ме лажно оптужисте. Желео сам да спасим Атину и Хелене. Ви то нисте разумели.
Упире прстом према публици.
Виче.
Ви сте политички идиоти! Калкуланти! Верујете демагозима! Верујете преварантима! Поводљиви сте! Гледате само своје интересе! Пропашћемо због тога! Нестаћемо! Зар то желите?
Хистерично се смеје.
Мене сте протерали! Мене који има визију! Који је знао како да победимо опасног непријатеља. Мене сте казнили!
Клекне.
Подиже обе руке у вис.
Урла.
О, Атино! Заштитнице! Богињо мудрости! Ти, која си, ударцем Хефеста, изашла из Зевсове главе! Помози ми, Атино! Дај ми снаге да останем веран мојој визији.
Спушта руке.
Клоне.
Зашто?
Легне.
Згрчен.
Склупчан.
Зашто мене?
Станка.
Лежи.
Тешко дише.
Зашто сам кажњен?
Јеца.
Тихо.
Тело му се тресе.
Зашто?
Станка.
Лежи.
Полако устаје.
Намешта гумнос.
Сређује разбарушену косу.
Визију ми не можете да одузмете. Визију о уједињавању Хелена. Визија је била моја. Хоћу да то сви знају. Трагично је да су Хелени били посвађани. Рогови у врећи. Нисту схватали значај удруживања. Свако је вукао на своју страну. Свако је хтео да има главну реч. Шта сам могао? Морао сам да се, на различите начине, сналазим и довијам.
Шета.
Ви сте рекли да сам манипулисао. Па, шта ако сам манипулатор? Да ли је то грех? Питајте, зашто сам манипулисао? Који је смисао био манипулације? Нисам манипулисао за себе. Манипулиса да остварим јединство Хелена.
Сова хукну.
Молим? Шта сте рекли? Тридесет таланата? Мито Еубејца Пелагона, који сам, наводно, узео за себе? Подметање! Дао сам пет Еурибијаду и три Адмету Коринћанину. Остало? Остало је отишло атинској морнарици. Комадантима флоте да не повуку бродове са севера Пелепонеза. Ништа нисам узео за себе! Морао сам да посредујем између посвађаних страна у савезу и да их подмићујем. Рат је трговина. Нагодба. Понуда и потражња. Закон тржишта. Полиси су прихватили да се удруже у савез само да би свако заштитио себе. Наравно, користећи се снагом оних других. Чиста шпекулација. Панхеленизам није постојао. То је била само моја визија. И то хоћете да ми отмете. Не дам!
Прилази скулптури Тезеја.
Тезеј је убио минотаура и ослободио земљу тешког данка. Ја сам победио и протерао персијског минотаура. Ја нисам имао Аријаднино клупко да ме изведе из хеленског лавиринта оговарања, мржње, зависти и себичних интереса. Нико ми ништа није помогао. Напротив, сви су се трудили да ми одмогну. Имао сам само своју интуицију.
Окреће се.
Гледа у публику.
Шта сте рекли? Лукавство? Ха! Моје лукавство је ништавно према његовом лукавству.
Показује на Одисеја.
Ја нисам достигао његову генијалност. Ја знам своје место. Знам меру вредности. Читам младог Протагору. Видите да пратим шта се у мојој домовини ради.
Приђе бисти Одисеја.
Учимо од оних од којих имамо шта да научимо. Служио сам се лукавством у интересу Хелена. Јесте, ја сам наредио свештеницима храма богиње Атине да не узимају медењаке, како би ви, грађанани Атине, схватили да је и наша заштитница напустила град и да више не узима ваше принете медењаке. Поверовали сте и напустили град. То је била моја стратегија да напустимо град. То нам је био једини спас. Зашто да због одбране неживих ствари постанемо робови? Атину не чине зидине, него људи и њихова визија заједнице. Напустили смо територију, али смо сачували државу.
Нагло се окрене.
Ко је то рекао?
Ослушкује.
Понављам, ко је то рекао?
Окреће се око себе.
Недостојниче! Не смеш да се јавиш. Срамота!
Подиже прст.
То су биле моје речи! Моје! Кимон, син Милтијада, може да вам потврди. Питајте Кимона, ако хоће да призна, верујем да је поштен, нека каже. Нека вам призна ко му је рекао да положи на врх Акропоља коњску узду. Ко? Ја сам му предложио! Ја! Он је подржао моју стратегију да грађани напусте Атину. Подржао је и Аристид. Јесте! Упркос нашем политичком ривалству, мудри Аристид је разумео моју визију.
Клима главом.
Наравно! То је истина! Без њихове подршке моја стратегија би пропала. Они су рекли олигарсима да дају по осам драхми сваком грађанину Атине, који се укрца на брод ради евакуације. То је убрзало укрцавање. Истина!
Шири руке.
Нормално је да су дали паре. Радило се о судбини државе и народа. Преламала се историја. Одређивала наша будућност. Радило се, дакле, и о њима. О заштити њихове имовине. Уосталом, ако ћемо искрено, то што су дали новац грађанима била је добра инвестиција. После победе на Саламини, све су добро наплатили. Имали су велики интерес.
Смеје се.
Видите, вама то није сметало. Њихове велике зараде и наметање њихове воље заједници, вама није сметало. Невероватно! Сметало вам је моје самољубље. Како то? Њима сте спремни све да опростите, мене прозивате, упркос свим мојим делима. Зар то није лицемерно? Зар то није покварено? Олигарсима не смете ништа да кажете. Мене сте прогнали.
Разочарано.
Боли ме неправда! Боли! Не могу то да сакријем. Нећу да наричем као варвари, али то је истина. Сваког дана ми је било све теже. Данас ми је најтеже. Уф!
Станка.
Шета.
Ставља руке на леђа.
Нешто мрмља.
Стане.
Врти главом.
Прилази бисти Одисеја.
Гледа у њу.
Неслога под Тројом?
Одмахне руком.
Ништа! Ништа према неслози савезника на Саламини. Нисам могао да се суздржим. Нисам бирао речи. Па, шта? Морао сам! Спартанци и Коринаћани нису схватили лукавство Персијанаца. Нису видели замку, која нам је постављена на отвореном мору. Гурали су нас у пропаст. Видео сам нашу несрећу. Велики и бројнији персијски бродови би брзо потопили наше мале и малобројније бродове. Нама је требала борба у теснацу. Одбио сам њихову сумануту стратегију. Претио сам! Јесам! Био сам нервозан. Претио сам да ће Атињани да напусте ратни савез и да ћемо да отпловимо у јужну Италију. Морао сам да их уценим. Нисам имао избора. Морао сам да блефирам.
Уздахне.
Да ли би стварно напустили трајно родну Атину? Никада! Да ли би отишли да направимо нову државу? Никада! Погинуо бих за Хеладу! Али, никада нисам хтео сулудо да гинемо за интересе олигарха.
Повиси глас.
Саламина је била наш спас. На Саламини смо једино могли да победимо моћне Персијанце. Како сам то знао? Осећао сам! Дамарима из узнемирене утробе! Животињским инстиктом! Древном интуицијом предака! Саламина је била наше последње уточиште. Народ нам је био иза леђа. Жене и деца! Осећали смо њихову вољу да победимо. Морали смо да победимо. Нисмо имали избора.
Пљесне рукама.
И победили смо!
Зашкиљи.
Шта кажеш? Хвала! Дипломатија се учи од предака. Хвала ти на твојим лепим речима. У овом тренутку, много ми значе. Много. Ја…ја..
Глас му задрхти.
Брада се затресе.
Дубоко удахне.
Станка.
Еурибијад је био тврд орах. Сујетан и прек. Ти знаш да сам га дипломатски убедио. Изнео сам политичке разлоге зашто битку морамо да водимо код Саламине. Грађани Атине су ме касније оптужили да сам манипулисао. Повлађивање сујетном, јер нам треба за одбрану Хеладе, није манипулација. Вештина дипломатије је да Спартанац прихвати моје ставове, мислећи да су његови. Доказао сам да нисам самољубив. Самољубиви су горди. Неће да се сагињу и моле.
Сова хукне.
Шта рекосте?
Окрене се према публици.
Обмана?!? Шта је обмана? То што је Еурибијад мислио да брани свој Пелопонез, док је бранио читаву Хеладу. Него? Не чујем вас добро.
Нагиње се.
Криви лице.
Напреже.
Због чега? Поновите! Не чујем добро. Остарих! Шта рекосте? Због пророчанства из Делфа? Не разумем! Шта је ту био проблем? Добио сам га од свештеница из Делфа? Јесам! Ја сам га наручио! Добио сам оно што сам наручио. Да, да! Био сам врло задовољан. Свештенице из Делфа су разумне. Схватиле су у којој државној катастрофи се налазимо. Њима нисам ништа требао да објашњавам. Испуниле су све одмах. Знали су колико Спартанци поштују пророчанства Аполонових свештеница.
Корача.
Морао сам да убедим несигурног Еурибијада.
Прилази полако публици.
Стане.
Гледа у даљину.
Одмахне главом.
Знате ли ви, грађани Атине, да су неки наши савезници кришом, ноћу, да их нико не види, уплашени, напуштали положаје код Саламине? Знате ли шта је то значило? Постојала је опасност да се савез за једну ноћ распадне. Нешто се хитно морало да предуме. Тражио сам од осталих комаданата да зауставе расуло. Нико није хтео да ништа предузме.Нико! Сви су гледали да неко други преузме одговорност.Нико није смео да пресече. Како да пресече? Ко ће да пресече?
Пљесне рукама.
Ја сам пресекао!
Хистерично почне да се смеје.
Ја сам ризиковао! На своју руку сам све предузео.
Руком покаже према Одисеју.
Он ми је сведок! Он! Лукави Одисеј! Он ме је охрабрио.Ја сам све смислио, али он ме је подржао. Дао ми је снагу да истрајем у свом плану.
Шета.
Врти главом.
Тихо.
Ни пророчанство из Делфа није било довољно. Нажалост, није. Расуло је било јаче. Морао сам нешто да предузмем. Хитно! Ургентно!
Застане.
Мрмља нешто себи у браду.
Гласно.
Знам да ћете ме оптужити за манипулацију и превару. Злоупотребио сам свој положај. Назовите то како год хоћете. Морао сам да зауставим распад севезничке војске. Чекање на одлуку уплашених политичара и несигурних командата је само убрзавало расуло.
Крене према публици.
Јесте, грађани Атине, признајем! Ја сам послао свога слугу Сикима, учитеља моје деце, да однесе поруку персијском краљу.
Стане.
Спусти главу.
Ослушкује.
Станка.
Клати се са ноге на ногу.
Дојавио сам Ксерксу да сам донео одлуку да Атињани више не могу да трпе раздор, неслогу и свађе Хелена. Прихватају његову власт, прилазе Великом краљу и постају његови пријатељи и савезници. Узгред, јавио сам Великом краљу да Хелени напуштају положаје.
Станка.
Удахне дубоко.
Предлажио сам му да их одмах нападне, да им не допусти да оду, да их изненади и да им не дозволи да се сједине са пешадијом на Истаму.
Ослушкује.
Станка.
Крене према столу.
Узме врч.
Нагне.
Отпије.
Сочно цокне устима.
Ха! Дивно! Божански нектар!
Нагне још једном.
Отпије.
Остави врч.
Ксеркс је загризао удицу!
Седне.
Стави руку на шлем.
Тако смо победили.
Станка.
Ко је знао за моје лукавство? Нико. Када је напад кренуо, нико није знао. Натерао сам Ксеркса да исхитрено крене у напад. Хелени нису имали избора. Морали су да прихвате битку. Признао сам једино честитом Аристиду, када је дошао до мене да ми каже да су Персијанци кренули у изненадни напад. Шта је рекао Аристид? Подржао је мој маневар. Тешка времена траже одважне људе. Аристид је заборавио на наше сукобе. Одбрана државе и народа је била изнад наших политичких сукоба. Велики Аристид! Обишао је све војне комаданте да их подстакне за борбу. То је било пресудно.
Подигне главу.
Намршти се.
Одсечно.
Жртвовање заробљеника?!?
Плане.
Скочи од стола.
Нервозно шета.
То није била моја воља! Приморан сам био! Нисам имао избора! Морао сам то да урадим!
Сумануто хода на све стране.
Ломи прсте.
Трља чело.
Шта бисте ви урадили?
Окреће се у кругу.
Реците! Слободно реците! Шта бисте ви урадили? Слушам вас!
Станка
Шета.
Ћутите! Не смете ништа да кажете. Замислите како је било мени. Ја сам био потпуно затечен. Изненађен! Када су три сина од Ксерксове две сестре доведени на мој брод, врач Еуфронтид је већ приносио жртву. Све се тако брзо догодило…Молим?..Шта сте рекли?
Стоји.
Исколачио очи.
Отворио уста.
Ја..Ја.. Не могу… да верујем… шта причате..
Сав се тресе.
Као да га је грозница ухватила.
Бесно урликне.
Нисам видео никакав пламен из жртве! Нисам чуо снажно кијање! Ја то нисам ни видео, нити чуо. Еуфрондит и други тврде да су они то и видели и чули. Ја нисам! Према томе, нисам могао да то измислим. Немојте да ме лажно оптужујете! Нисам врачу могао ништа да кажем. Није било никакве моје подвале и манипулације. Престаните више да ме за све окривљујете.
Дува.
Немоћно шири руке.
Невероватно!
Шета.
Мирније.
Био сам изненађен. Врач је овај догађај, кога нисам видео и чуо, протумачио као жељу Дионисија Месождера да му се три заробљеника принесу на жртву.Запрепаштен сам био! Затечен! Уплашен! Нисам знао шта да кажем. Рат! Убијање! Пресудна битка! Опстанак државе и народа! Силна војска Персије! Страх! Мржња!Тражи се сламка спаса! Тражи се провиђење! Знак! Војници напети! Чекају! Ослушкују! Стиснути! Уплашени! Породице им иза леђа! Неизвесност! Мирис смрти! Свуда мирис несреће!
Клоне.
Стропошта се на столицу.
Зарије шаке у косу.
Клима се напред,назад.
Јечи.
У ритму.
Ратних бубњева.
Ху..ху..ху-ху-ху! Ху-ху, ху-ху-ху!
Подиже главу.
Ослушкује.
Узима врч.
Нагиње.
Испија.
Све се тако брзо догодило. Сви су чекали моју одлуку. Тражили су крв. Свуда је мирисала крв… Крв која разбија страх…Врач је победио.. Био сам немоћан…Принели смо заробљенике на олтар…Три прелепа пустињска цвета…
Нагиње.
Испија.
Оставља врч.
Устаје.
Шета.
Долази до статуе Солона.
Стоји.
Непомично.
Гледа.
Одбранили смо атинску цивилизацију. Зауставили варваре са Истока. Спасили хеленски свет. Створили предуслове да Атина постане империја. Хелени су владали морима.
Сова хукне.
Издаја? Шта је била издаја?
Станка.
Окреће се.
Хода према публици.
Аристид није хтео да прихвати мој предлог. Рушењем мостова на Хелеспонту би спречили повлачење Ксеркса у Азију. Могли смо се тада да коначно обрачунамо са Персијанцима. Али, олигарси и Аристид нису хтели то да прихвате. Сматрали су да је довољно да Персијанце истерамо из Хеладе. Требали смо да наставимо рат и приморамо Јонију да се побуни. Тако би дотукли Персијанце. Овако, опасност је остала да виси над нашим главама. Шта ако се, опет, врате? Сигурно ће желети да се освете због претрпљеног пораза. Биће сурови. Понижење ће дати снагу мржњи. Имаћемо онда, поново велике проблеме да се одбранимо.
Стане.
Подигне руку.
Гласно.
И? Ко је био у праву? Само да су ме послушали, данас не бисмо имали ове невоље. Ја не бих био у проблему.
Врти главом.
Слеже раменима.
Издаја?!? Шта је за вас, грађани Атине, издаја? То што сам поново писао Ксерксу? Где ви ту налазите издају? Кога сам издао? Написао сам Великом краљу, заробљени евнух Арнака му је однео моју тајну поруку, да Хелени хоће да поруше мостове, како би спречили његов повратак у Азију, али да сам ја, желећи да спасим живот Краљу, успео да их некако одговорим од те намере. Зашто сам, опет, манипулисао? Имам боље питање. Да ли сам Хеленима нанео неку штету? Зло? Нисам. Напротив, подржао сам њихову стратегију. Зар олигарси и Арситид нису тражили да Ксеркс што брже напусти Хеладу? Када добије моје писмо, Ксеркс ће да се изненади. Неће више сигурно да ми верује. Зашто би ми веровао? Прво писмо је била замка. Друго писмо није. Али, он ће да верује да јесте, ипак, замка. Хелени ће сигурно да поруше мостове. Ја му постављам нову замку. И зато ће брзо да напусти Хеладу.
Намешта плашт.
Олигарси и Аристид добијају. Почињу значајно да јачају. Представљају се да штите народ, који тражи тренутни мир. Шта ја добијам? Ништа! Моју визију не разумеју. Не гледају у будућност. Чепркају по свакодневној баналности. Ја заговарам наставак рата. Ја сам, дакле, опасно изложен освети олигарха. Аристид ће, верујем, покушати да ме заштити, али неће моћи. Пропаганда демагогија олигарха ће ме уништити. Љубоморни су на мене. Ја сам им велика опасност. Шта сам могао да урадим? Морао сам да имам излазно решење. Персијски краљ ће, ипак, да запамти моју добру намеру.То ми је једина карта на коју могу да играм у случају велике невоље. Осећао сам да се та невоља приближава.
Подиже главу.
Мириши.
Невоља другачије мирише.
Исправи се.
Глади браду.
Олигарси су успели да ме, сплеткама и лажима, огаде народу. Све је било упрегнуто да ме обрукају. Оптужен сам! Оклеветан! Народ брзо заборавља. Народ је незахвалан. Прилагођава се одлукама демагога. Неће да им се замера. Иде линијом мањег отпора. Олигарси то злоупотребљавају.
Хода.
Прилази штиту.
Скида га са зида.
Подиже.
Заузима одбранбени став.
Али, страх је још увек владао у Атини. Страх од напада Персијанаца је био мој једини савезник. Упркос све већим клеветама и непопуларности, успео сам да убедим Веће од пет стотина и Еклезију да изграде утврђење и заштите луку Пиреј, јер само тако чувамо снагу наше морнарице. Одбили су моју идеју да уништимо бродоградилишта осталих хеленских градова. Аристид је разумео колико је овај мој предлог био користан, али није изгласан. Штета!
Помера штит.
Прави покрете као да је у борби.
Вешто се креће.
Гипко.
Утренирано.
Спартанци су полудели због изградње Пиреја. То им стратешки није одговарало. Њихова намера је била да читаву Хеладу претворе у своју доминацију. Сви морамо да зависимо од снаге њихових хоплита.
Креће у напад.
Задаје ударце.
Мене Спартанци нису могли да преваре. Зато сам послат на преговоре са њима. Ха! Зашто неког другог, грађани Атине, нисте послали да преговара са тврдокорним Спартанцима? Зашто сте постали мене?
Удара све јаче.
Креће се напред према гледалишту.
Ха! Ха! Нисте имали никога бољега да пошаљете. Ја сам био најспособнији! Ха! Није вам сметало моје самољубље? Тајна писма Ксерксу? Моје подвале? Манипулације? Ха,ха!
Сагиње се.
Клекне.
Стави штит на главу.
Нису вам сметале моје преваре? Лукавства? Варке?
Нагло устане.
Удара штитом.
Креће се напред.
Ха! Ха! Спартанци су прогутали удицу. Рекао сам се у Атини ништа не гради. Слагао сам? Јесам! Лагао сам у име вишег циља. Изградња утврђења у луци Пиреј је била судбоносна за Атину. Сви грађани Атине су учествовали у изградњи. И жене и деца. Схватилу су значај овог мог пројекта. Варао сам због интереса Атине! Куповао сам време!
Окреће се у месту.
Вешто.
Спретно.
Уиграно.
Ратнички удара.
Ризиковао сам. Отезао да изађем пред ефоре. Предложио сам, на све веће гласине да се, ипак, Пиреј гради, да једна спартанска делегација посланика оде и да се увери да то није истина. Спартанци су пристали. Делегација се спремила и отишла. Време је пролазило. Лука се завршавала. Када су Спартанци дошли у Атину, наложио сам да их забављају и замајавају, да им износе свакојаке дарове, праве гозбе и организују проводе, само да завршимо изградњу. Опет, морао сам да се обезбедим, када делегација сазна истину и види бедеме, да ме Спартанци не заробе и казне, него да делегати у Атини буду моја гаранција избављења из Спарте.
Креће нагло напред.
Удара.
Обара невидљивог непријатеља.
Клечи над њим.
Ха! Лука Пиреј! Моје дело! Бедеми дуги – 9.780 метара.
Устаје.
Лице озарено.
Задовољлно.
Одлаже штит.
Смеје се.
Поносан.
Атина је добила истинску самосталност. Јединствена грађевина је бранила град и луку. Могли смо да се снабдевамо намирницама чак у време ратне опсаде. Нисмо више зависили од осталих Хелена. Створили смо сигурност за све трговце на Истоку. Постали смо центар света.
Прилази столу.
Узима врч.
Нагиње.
Пије.
Живела Атина!
Испија врч.
Цеди.
Отвара широм уста.
Купи сваку капљицу.
Окреће врч.
Тресе.
Полиже последњу капљицу.
Ставља врч на сто.
Кажу ми да бедеме зовете – Темистоклов зид.
Смешка се задовољно.
Глади браду.
Уређује косу.
Шета победоносно.
Мрмља нешто себи у браду.
Рукама маше.
Прилази гледалишту.
Пљесне.
Урликне.
А онда сте ме – протерали!
Рашири руке.
Стоји непомично.
Укоченог осмеха.
Клима главом.
Зашто, грађани Атине?
Стоји мирно.
Стави руке на груди.
Сагне главу.
Тихо.
Зато што сам саградио у дворишту своје куће храм, како га је Кимон назвао, јер је хтео да ме оклевеће, богињи Артемиди. Назвао сам моје мало светилиште, није био никакав храм, Аристобулом, мојом најбољом саветницом. Кимон је то претворио у демагогију да сам подигао храм и да сам га тако назвао, јер сам сујетан и препотентан. Хтео сам незахвалне грађане Атине да их стално подсећам шта сам мојим саветима све за њих учинио.
Плане.
Виче.
Лаж! Проклета демагогија! Кимоново подметање, јер је хтео да ме отера из Атине. Саградио бих огроман храм негде у центру Атине у славу моје победе.
Маше претећи прстом.
То је освета Спартанаца. Кимон је био њихов играч. Није било никаквог храма, него мало, скромно светилиште, за моје духовне потребе. Прођите Атином и погледајте куће олигарха. Тамо ћете да видите храмове људској глупости и таштини. Погледајте, грађани Атине, какве су храмове саградили ваши олигарси. Срамота!
Прилази гледалишту.
Вас су опљчкали! Вама су све одузели! Будућност ваше деце су упропастили! Богати су постали на вашој муци! Отворите очи! Њихове палате су храмови! Изграђени на миту, корупцији и преварама. Мене сте оптужили да узимам мито! Мене! Па, шта ја то имам од имовине? Сваки умешан трговац уљем, тканинама и житом има већу имовину од мене. Сваки ратни комадант, који је спроводио моје замисли. Свако ко је заступао интерсе државе, поседује више од мене.
Урла
Зар мене поредите са трговцем женских гаћа?!? Накупцима и препродавцима?!? Шверцерима и политичким олошем! Ја сам -Темистокле! Победник Саламине! Спасилац Атине! Ујединитељ Хеладе! Државник! Војсковођа! Визионар! Не дам да ме понизите! Не можете достојанство да ми одузмете! Не пристајем на пораз! Амбиција ми не дозвољава да ћутим! Нећу да ћутим! Дела нека говоре!
Прстом упире у публику.
Ви сте за све криви! Насели сте на лажи политичких демагога! Превараната! Верујете олигарсима! Тиранима! Ја браним изворну демократију! Вас браним! Ваше слободе и права! Ваше интересе! Вашу будућност!
Дубоко уздахне.
Разочарано.
Тихо.
Плачно.
А зашто бих ја нагомилавао материјална добра? Шта бих тиме доказао? Да сам способан? Да сам успешан? Па, ја сам доживео да ми је непријатељска Спарта, која сарађује са Кимоном и олигарсима, јер ја браним демократију Атине, доделила награду за државничку мудрост. Зар би то сујетни и тврдокорни Спартанци урадили без неког великог разлога? Ја сам доживео да ме на Олимпијским играма поздрави читава Хелада. Нико није гледао у такмичаре када сам се ја појавио, него су сви показивали на мене. Мени су аплаудирали! Моје име су узвикивали. Мени су сву почаст одавали.
Поносно.
Сваку реч наглашава.
Ја сам довољно награђен!
Стоји.
Мирно.
Полако се окреће.
Креће према столу.
Успорено.
Тромо.
Старачки.
Седа.
Нема већег признања.
Пође руком према врчу.
Подигне га.
Протресе.
Љутито га спусти.
Празно. Све је проклето празно.
Зарони лице у шаке.
Трља лице.
Прогнаник! Бегунац! Човек са потернице! Глава ми је уцењена на 200 таланата.
Кисело се насмеје.
Добра цена! Сакривао сам се као одбегли убица. Прогоњена звер. Коју су сви могли да устреле. Помагали су ми пријатељи. Слали су ми новац да преживим. Бежао сам од ропства или смрти.
Сова хукну.
Два пута.
Јесам. Клекнуо сам. Не стидим се. Зашто бих се стидео? Клекнуо сам пред мојим великим непријатељем епирским краљем Адметом Молошанином. Живот ми је био у питању. Болела ме је издаја Атине. Тешко сам то подносио. Издаја ме је више болела, него губитак материјалних добара и стечене привилегије. Хтео сам да се осветим Атини. Жудео сам за осветом.
Подигне главу.
Ослушкује.
На све сам био спреман. Само да скинем лажне клевете са мог имена. Да, Адметова жена Фтија ме је упутила у њихове обичаје. Она се сажалила и гурнула ми краљевог сина у наручје. Клекао сам и затражио заштиту.Само ја знам како ми је било. Адмет ми је помогао да се дочепам Персије. А онда сам у Егу, код мог пријатеља Никогена, уснио чудан сан.
Замишљен.
Занесено.
Уснио сам велику змију. Обавила ми се око тела, све до врата.Када је дошла до врата, претворила се одједном у огромног орла. Подигао ме је и однео у неку далеку земљу. Донео ме је у неки велики град и спустио на златно жезло. Схтватио сам да морам у Сузу на двор краља Артаксеркса.
Станка.
Устане.
Стави руке на леђа.
Шета.
Лагано.
Клекао сам пред Великим краљем. Клечао сам пред онима, који су преда мном бежали. Било ми је свеједно. Огуглао сам на понижавања. Желео сам само да се осветим Атини. Освета је пламтела у мом срцу. Све сам признао Великом краљу. Ништа му нисам сакрио. Молио сам за милост. Нудио сам му своје пријатељство и мудре савете у будућем освајачком походу против Хелена. Мржња ме је обузела. Заслепила.
Стане поред статуа.
Гледа у њих.
Једну по једну.
Нисам дошао на суђење. Не верујем суду Атине. Милтијад је ослобођен смртне пресуде, јер је био победник Маратона, али је умро у затвору. Није могао да плати казну. Ја нећу да умрем у затвору. И нећу да се позивам на победу код Саламине. Моја дела нека сама говоре. Ја им више не требам.
Пропиње се на прсте.
Неколико пута.
Артаксеркс ме је примио као пријатеља. Поклонио ми је власт овде у Магнезији. Доделио ми је још пет градова на управљање.
Цупка.
За годину дана сам савладао персијски језик.
Подигне једну ногу.
Научио сам све њихове обичаје.
Спусти ногу.
Имао сам све почасти.
Дигне другу ногу.
Ишао сам са Великим краљем у лов.
Спусти ногу.
Мајка Великог краља ме је звала да је саветујем.
Цупка.
Постао сам персијски великодостојник. Краљев миљеник.
Пљесне рукама.
Доказао сам да могу да поновим успех.
Војнички се окрене.
Велики краљ тражи од мене да поведем војску на Атину.
Удари петом од пету.
Дошло је време да се осветим. И да испуним дата обећања.
Маршира према гледалишту.
Атину морам да казним због помоћи Египту да се одметне од Персије.
Стане.
Удари ногама од под.
Гледа у даљину.
И? Шта кажете? Ћутите. Чекате? Шта чекате? Чекате да видите шта ћу да урадим? Чекате да видите шта ћу да одлучим?
Станка.
Шта мислите?
Смешка се.
Хукне као сова.
Ху-ху!
Чује се сова.
Два пута.
Знак!
Нагло се окрене.
Војничким кораком приђе столу.
Узме малу посуду.
Скине чеп.
Нагне.
И попије.
Спусти посуду на сто.
Окрене се.
Крене према публици.
Осмехује се.
Мој отац Неокле ме је одвраћао од политике.
Начини болну гримасу.
Једном ми је, као младићу заинтересованом за државне послове, показао старе, напуштене бродове како бескорисно леже на обали.
Ухвати се за стомак.
Згрчи.
„ Рекао ми је…
Изгуби ваздух.
Побеле од бола
Дубоко удахне.
„ … А баш тако се понаша гомила према народним вођама када мисли да су се истрошили.“
Падне на колена.
Тешко дише.
Ја сам урадио све што је било до мене.
Падне на под.
И умре.
Чује се сова.
Три пута.
З А В Е С А
Београд, 7531.г.
