Početna Sadržaj Izdvajamo TED GALEN KARPENTER

TED GALEN KARPENTER

850
0
SHARE

Dobre revolucije loše završavaju            
subota, 04. jun 2011. 
(The National Interest, June 1, 2011)

Kosovo. Gruzija. Ukrajina. Sada Irak i Kurdistan. SAD moraju da nauče da ne veruju ljigavim „promoterima demokratije“ u inostranstvu Još jedan demokratski eksperiment u inostranstvu koji su američki lideri zdušno hvalili izgleda nije ispunio očekivanja. Sledbenici DŽordža Buša i Baraka Obame ne slažu se oko razboritosti odluke u vezi sa pokretanjem rata u Iraku, ali se slažu oko dve stvari. Jedna je da je postsadamski Irak legitimni član globalne zajednice demokratija. Druga je da je irački Kurdistan ostrvo izuzetne stabilnosti u toj zemlji i demokratski model za ceo region. Događaji iz poslednjih par meseci, međutim, dovode u ozbiljnu sumnju obe pretpostavke.

 

Iračka vlada premijera Nurija al-Malikija je sve korumpiranija i autokratskija. I pored periodičnih izbora na kojima se nadmeću konkurentske stranke, novi Irak počinje da liči na stari Irak pod Sadamom Huseinom. Malikijeve birokrate redovno maltretiraju strane i domaće medije koji se usude da razotkrivaju zloupotrebe njegove administracije.

Uznemiravajući dokazi takve represije gomilaju se već najmanje dve godine, ali su stvari drastično eskalirale u februaru, kada je režim pokazao šokantnu brutalnost. Kao i kod mnogih drugih zemalja na Bliskom istoku, i u Iraku su izbile demonstracije sa zahtevom, između ostalog, da se stane na kraj raširenoj korupciji Malikijeve vlade. Demonstracije su kulminirale na „Dan gneva“. Iako su demonstracije i toga dana bile uglavnom mirne, bezbednosne snage ubile su najmanje dvadeset devet učesnika.

Takođe je uhapšeno na desetine novinara, pisaca, fotografa i intelektualaca koji su bili uključeni u organizovanje mitinga. Televizijska stanica Aldijar je emitovala snimke demonstracija, izvestila da su snage bezbednosti uhapsile sedam njihovih zaposlenih, uključujući direktora i spikera, a zatim su zatvorili TV studio.

Jedan od mnogih novinara koji su uhapšeni u Bagdadu je Hadi al-Mahdija, koji je reporteru Vašington posta Stefani Mekrimen ispričao šta se desilo nakon što su vojnici uhapsili njega i nekoliko njegovih kolega dok su sedeli u bašti kafea. Vojnici su uveli Al-Mahdija i druge u hamvije i odvezli ih u sporednu ulicu, gde su ih teško pretukli. Zatim su ih odveli u zgradu bivšeg Ministarstva odbrane gde je sada sedište sve ozloglašenije jedinice vojne obaveštajne službe. Mahdi je odveden u izolovanu prostoriju gde je ponovo tučen palicama, čizmama i pesnicama. Pošto ih nisu zadovoljile ovakve uobičajene brutalnosti, skinuli su mu cipele, pokvasili mu stopala i primenili elektro-šokove.

Ovo je nova iračka demokratija za koju su Sjedinjene Države potrošile više od 800 milijardi dolara i žrtvovale oko 4,500 američkih života. To je Irak u kome su protivnici režima uhapšeni i mučeni, u kojoj je više od trećine hrišćanske zajednice pobeglo zbog terora, i u kojima verski fanatici primoravaju sve više i više žena da se vrate pod feredžu.

Uprkos veoma efikasnoj pi-ar kampanji u Sjedinjenim Državama i drugim zapadnim zemljama, stvari nisu mnogo bolje ni u iračkom Kurdistanu. Autonomni region sve više liči na korumpirano ekonomsko i političko partnerstvo dve dominantne stranke, Demokratske partije Kurdistana i Patriotske unije Kurdistana. Nekada ogorčeni rivali, danas su se udružile radi podele plena i suzbijanja bilo koje nove frakcije koja bi mogla da ugrozi njihov politički monopol.

Propagandni aparat koalicije DPK-PUK prebacuje normu kako bi zadržao sponzorstvo SAD. „Kurdistan je jedino mesto u Iraku na koje Sjedinjene Države mogu da budu ponosne“, tvrdi Airi Hirsen, lider DPK-a.

Međutim, ponašanje vlade prema mirnim demonstrantima ovog proleća bi trebalo da umanji ponos i zadovoljstvo Vašingtona u vezi s ovim demokratskim klijentom. Dan za danom u februaru i martu na hiljade ljudi izlazilo je na centralni trg u regionalnoj prestonici Sulejmaniji, zahtevajući kraj zajedničke vladavine PUK i DKP i pozivajući na nove izbore. U aprilu, vladine snage bezbednosti pooštrile su mere i otvorile vatru na demonstrante, u kojoj je poginulo najmanje deset ljudi, a ranjeno na desetine. Potom su strpali u pritvor na stotine protivnika režima, uglavnom studenata i novinara. Ovi su danima ili nedeljama čamili u zatvoru, a po izlasku pričali su o torturi kojoj su bili podvrgnuti. Dopisnici Njujork tajmsa Tim Arango i Majkl S. Šmit zaključili su da, iako su kurdistanske demonstracije bile inspirisane idealističkim ustancima u Tunisu i Egiptu, „na kraju su ispale više nalik pobunama u Bahreinu i Omanu, koje su ugušile autoritarne vlade“.

Kurdski zvaničnici u svakom slučaju zvuče kao portparoli autokratskih režima. Lider DKP okrivio je problematičnu trojku dežurnih krivaca – teroriste, strane agente i islamske militante – za demonstracije. Ta tvrdnja ne bi mogla da prođe ni kao vic, s obzirom da su većina demonstranata prozapadni, visoko obrazovani, sekularni profesionalci.

Slikovit neuspeh vlada u Bagdadu i Sulejmaniji da zadovolje očekivanja i projektovani imidž svojih američkih sponzora ne iznenađuje. Previše američkih zvaničnika i kreatora javnog mnjenja ima običaj da strane političke frakcije posmatraju kroz prizmu američkih vrednosti i nadanja. Ta društva ipak odražavaju vrlo različite istorije i kulture koje ne moraju uvek pogodovati demokratiji i slobodi pojedinca.

Nažalost, Amerikanci imaju dugu i obeshrabrujuću istoriju idealizovanja stranih političkih pokreta. Mnogi sledbenici Tomasa DŽefersona gledali su ushićeno u Francusku revoluciju, verujući da je ona ideološka sestra bliznakinja uspešne borbe Amerike za slobodu. I sve tako, dok nije počeo teror i prekovremena upotreba giljotine, zbog kojih su poklonici u SAD užasnuti ustuknuli.

Kreatori američke politike i vodeći mislioci u posthladnoratovskoj eri svojim stavovima često kopiraju naivni entuzijazam Francuske revolucije. I to se ne odnosi samo na vajne demokratske snage na Bliskom istoku.

Pre i tokom rata na Kosovu 1999, političari i stručnjaci u Sjedinjenim Državama naprosto su obožavali Oslobodilačku vojsku Kosova. Senator DŽozef Liberman oduševljeno je liptao: „Sjedinjene Američke Države i Oslobodilačka vojska Kosova se zalažu za iste vrednosti i principe. Borba za OVK je borba za ljudska prava i američke vrednosti“. Zadivljujuća izjava. Inače, OVK je bila šarena skupina nereformisanih komunista, albanskih nacionalista, pripadnika organizovanog kriminala, i nemalog broja islamskih ekstremista. Libermanov hvalospev sumnjivom albanskom revolucionarnom pokretu graničio se sa neukusom. Nažalost, od njegove ljubavi prema OVK samo nešto malo manja je bila ona koju su izražavali državni sekretar Medlin Olbrajt, ambasador u UN Ričard Holbruk i drugi zvaničnici Klintonove administracije, koji su bili kreatori politike Vašingtona prema Balkanu.

Isti taj nedostatak zdravog skepticizma bio je prisutan i u reakciji Vašingtona na takozvane obojene revolucije koje su izbijale tokom predsedavanja DŽordža V. Buša. Postojao je poseban entuzijazam za Ružičastu revoluciju koju je predvodio Mihail Sakašvili u Gruziji i Narandžastu revoluciju u Ukrajini koju su predvodili Viktor Juščenko i Julija Timošenko. U aprilu 2005, Buš je opisao Narandžastu revoluciju kao „snažan primer demokratije za ljude širom sveta“, i tvrdio da su „ideali nove Ukrajine ideali koje dele i zapadne civilizacije“. Čak je ta fraza bila relativno uzdržana u odnosu na njegovu procenu dostignuća u Gruziji.

U maju 2005. u govoru u glavnom gradu Gruzije Tbilisiju, Buš je pohvalio demokrate te zemlje da su kreirali šablon revolucija u boji. „Pre Ljubičaste revolucije u Iraku ili Narandžaste u Ukrajini ili Kedar revolucije u Libanu, u Gruziji je došlo do Revolucije ruža“. Gruzijci zaslužuju posebno priznanje, verovao je Buš. „Vaša hrabrost inspiriše demokratske reformatore i širom sveta šalje jasnu poruku da je sloboda budućnost svake nacije i svakog naroda na Zemlji“. Gruzija sama je „izgrađivala demokratsko društvo u kojem se poštuju prava manjina, gde slobodna štampa cveta, gde je snažna opozicija dobrodošla i gde se jedinstvo postiže mirnim putem“.

Ali cvetanje revolucije ruža nije potrajalo za dugo. Sve više dokaza optužuje Sakašvilija za političku korupciju i kršenja ljudskih prava. Desetine njegovih političkih protivnika trune u zatvorima. Sakašvilijeva administracija je brutalno ugušila opozicione ulične demonstracije, zatvorila desetine političkih kritičara, i maltretirala ili čak ugasila opozicione medije, uključujući i glavne televizijske stanice. Ovakav razvoj događaja podsmeva se ustreptalom entuzijazmu koji su Amerikanci pokazivali prema Revoluciji ruža.

Ukrajinska Narandžasta revolucija nije ispala ništa bolje. „Demokratska“ koalicija pretvorila se u parodično rivalstvo između Juščenka i Timošenkove, što je dovelo do sveopšteg razočarenja javnosti prema oboje. Nezadovoljni birači su ih prezreli, okrećući se Viktoru Janukoviču, komunisti starog stila kog su američki zvaničnici ranije držali za marionetu Kremlja. Još jedan primer demokratske revolucije koju je Amerika hvalila a koja se pretvorila u farsu i sramotu.

Kreatori američke politike imaju ružnu naviku da ugled i bogatstvo Amerike povezuju sa sumnjivim stranim pokretima i liderima. Neko bi se ponadao da će zvaničnici i stručnjaci naučiti nešto iz tih bolnih iskustava. Ali sveopšti entuzijazam za maglovito „arapsko buđenje“ sugeriše da isti, u najboljem slučaju, sporo uče.

Osim toga, odgovor na pitanje da li su strani pokreti istinski demokratski ili ne, ne govori nam puno o tome šta američka spoljna politika treba da bude. Čak i da je Mihail Sakašvili bio avatar DŽejmsa Medisona, ne bi bilo pametno za Sjedinjene Države da su se suočile sa nuklearnim naoružanjem Rusije kad je 2008. izbio rat između nje i Gruzije. Vašington treba da zasniva svoju spoljnu politiku na američkim bezbednosnim interesima, a ne na priželjkivanjima stranih političkih pokreta ili režima. Dobrano je prošlo vreme da kreatori američke politike konačno nauče tu lekciju.

Ted Galen Karpenter je potpredsednik za odbranu i spoljnopolitičke studije na institutu Kejto (Cato Institute), autor osam knjiga o međunarodnim poslovima, uključujući i Politika lošeg suseda: Vašingtonov uzaludni rat protiv droge u Latinskoj Americi.

(Prevod: NSPM)
 
 

SHARE