ТАВОДЕ
У давна, древна времена, када су људи живели у љубави и слози, када није било ратова и сукоба, када је интерес заједнице био испред интереса појединца и када није било вођа, поглавица и врачева, сваки човек је имао директан однос са Богом, у та прва наша времена постојања, живело је на једном усамљеном острву племе Таводе.
Живели су безбрижно и весело.
Окружени бескрајном лепотом мора.
Уживали су у сваком дану и били су испуњени својим играма и доскочицама.
Смејали су се и радовали животу.
Били су озарени и сунцем окупани.
Нису знали за мржњу, завист и љубомору.
Испуњени су били својом добротом и чистотом душе.
Хранили су се рибом из мора.
Рибе је било у изобиљу.
Рибари су могли, на сто метара од обале, да изваде у своје мале чамце најразноврснији улов.
Нису морали далеко да плове.
Тако је било још од њихових предака, па све до дана када ова прича почиње.
Обичај у Таводама је био да рибари свој улов донесу у сред села.
Стављали су рибу на – гумно.
Место где су већали, договарали се и увече сви седели око ватре да се забаве и насмеју.
Обичај је био да свако по устаљеном реду узима рибу за себе.
Прво су рибу узимале труднице и доиље.
Потом жене са малом децом, болесни и стари људи.
А онда, сви остали по старости.
На крају, оно што би остајало на гумну, узимали су рибари.
Рибе је увек остајало толико да су морали, када би рибари узели за себе, преостале вишкове да оставе на гумну.
То су делили следећег дана.
Никада рибари нису ловили више рибе од онога што су Таводе могле за два дана да поједу.
Рибе је било у изобиљу.
И нико није имао потребу да нагомилава и чува храну.
Тако је било од давнина.
Нико од Тавода вам не би знао да каже када је то почело.
Сви су поштовали своје древне обичаје.
Али, једнога дана Бог одлучи да стави Таводе на искушење.
Нестаде рибе у мору.
Рибари се изненадише.
Стајали су у својим чамцима и збуњено гледали у воду.
Нигде рибе није било.
Узалуд су своја дрвена копља држали изнад главе.
Рибе није било.
Покушали су на другим местима на мору.
Удаљеним на истом одстојању од обале.
Плашили су се да пређу ту опасну линију повучену у њиховим главама.
Али, рибе није било ни тамо.
Разочарани рибари су се вратили у село.
Сагнули су главе од срамоте.
Стид их је било заједнице.
Која је остала затечена.
Никада им се ово није догодило.
Ујутру су рибари поранили.
Опловили су острво.
Неколико пута.
Али, рибе није било.
Увече су се вратили скрхани.
Очај и туга је завладала у заједници.
Страх.
Гладна деца су вриштала.
Стари су тихо плакали.
Жене су нарицале.
Следећег јутра су рибари поново опловили острво.
Узалуд.
Рибе није било.
Вртели су се у круг, док један млађи рибар пркосно не исплови из тог зачараног круга према пучини.
Није далеко отишао, свега стотинак метар,јер га је обузео велики страх.
Плашио се морског Демона и његове љутње.
Нико пре њега није тако далеко испловио.
Први је прекинуо ту опасну и злу границу.
Усудио се и повукао остале рибаре за собом.
Али, нажалост, ни тамо рибу нису нашли.
Наредних дана, рибари су се све више удаљавали од обале.
Нису имали избора.
Морали су да пронађу рибу.
Старији људи у селу су умирали од глади.
И неколико деце је умрло.
Страх од глади је оковао заједницу.
И тако је данима трајала потрага за рибом.
Све више је саплеменика умирало.
Рибари су били исцрпљени од глади и пловидбе.
Више нису имали никакав страх.
Није их плашило што ни острво нису више видели.
Гледали су само у воду.
И тражили рибу.
Одједном, у подне, када је сунце било тачно изнад њихових глава, појави се
јато риба око њихових чамаца.
Узбуђени рибари стадоше да лове и да пуне своје чамце.
Плашећи се да их ноћ не затекне на пучини, радосно кренуше назад.
Исцрпљени од умора и глади, почеше да умиру.
Обала је била далеко.
И што су више прилазили обали, све више су умирали.
Али нико од њих није узео залогај рибе.
Нико.
Када су стигли на обалу, понели су улов на гувно.
Рибу су изручили на месту где су увек остављали рибу.
Нико није похрлио да узме рибу.
Нико се није гурао.
Нико се није отимао..
Сви су стрпљиво чекали свој ред.
Када су се сви намирили, рибари су узели оно што је остало.
/ Прича је скраћена верзија приче ТАВОДЕ из моје књиге „ Вертикала“., написане 1997.године. Мислим да је важна за разумевање цивилизације која је пропала, због нове цилизације коју морамо да обновимо./
Београд, 7528 године, дерикожа, дан двадесетпрви
