ТАВОДЕ

ТАВОДЕ

 

Младић се звао Тав. Живео је у новој кући на крају села, направљеној, по његовој жељи, уз саму непроходну шуму, одмах иза куће његовог оца, која се налазила баш на путу за Орл планину. Живео је још увек сам. Кућу су му саградили чим се замомчио. Недавно. Такав беше обичај код њих. Тавода.

Када је приметио, једног јутра, чим је устао, у време док је још живео са родитељима, да му се под благо повијеним носем појављују прве длачице, знао је да се његово детињство полако завршава.

Кришом је врхом влажног језика додиривао, да га нико од укућана не би видео, меко паперје изнад усана и срамежљиво се, видно задовољан, насмејао.

 

– То је почело! –

 

Да је то заиста почело, примећивало се већ неколико дана по њему и његовим вршњацима. Док су се играли у песку крај обале, ронећи и вадећи прекрасне бисере из хладних дубина, крештали су својим напуклим гласовима, да су се и птице у шуми уплашено разбежале.

Тав је добро знао шта то значи. Још од малена је он пажљиво пратио многе знаке, играо се њима, тумачио их покушавајући да открије свет и радовао се када би погодио ритам кретања.

 

– Да, то је тај знак, – помисли младић и опет, брзо, врхом језика, за сваки случај, пређе преко горње уснице.

Мора се припремити. Ускоро ће за неким вечерњим разговором, око упаљене ватре, док сви буду седели у кругу, лицем окренути светлости, неко први бити прозван.

Тако је било сваке године, баш у ово време.

И сада је дошао ред на њега и његове другаре.

 

– Мене ће сигурно првог прозвати! – самоуверено рече снажни дечак Рва.

– Зашто тебе? – љутито упита мали кривоноги дечак Вје.

– Зато што сам ја најснажнији! – надмено одговори Рва и затеже своје развијене мишице.

– И најглупљи, – додаде мршави и високи Кха и закикота се својим напуклим гласом да се сва деца насмејаше.

– Немој да те потопим у воду, – запрети му срдито увређени Рва и пође корак напред.

– Ја брже пливам од тебе, – рече Кха и повуче се за сваки случај према води.

– Ако брже плива, онда ће сигурно Кха бити први прозван, – одмерено рече Бја и загрли Тава који је ћутао.

 

Тав није волео да се размеће. Плашио се да неког не повреди. Зато је избегавао груба надметања. Волео је он игру, али није волео сурово такмичење. Није разумевао ни поразе ни победе. Беше сувише достојанствен и добар.

– Неће, – одсечно рече Рва, – Мене ће сигурно првог прозвати. Ја сам први одрастао…

– Само у телу, – прекиде га Кха и стаде у воду.

– Да, – потврди Бја, – Бира се зрелост.

– Мушкарац, – закрешта Вје.

– Тавода, – додаде Кха.

– Тај сам! Ја ћу бити први! – упорно настави да се хвали Рва.

– Не, ти нећеш бити први, – мирно рече Бја и одмахну главом.

– Неће, – сложи се Вје.

– Њега ће мама прозвати! – повика Кха и не чекајући хитро се баци у воду.

Дечаци се закикоташе.

– Платићеш ми за ово! – побесне Рва и скочи у воду за њим.

Наста неописива вриска и цика. Побацаше бисере у песак и сви скочише у воду. Само Тав остаде на обали.

Није волео овакве грубе шале. Плашиле су га. Такве је игре избегавао.

Његови вршњаци су то знали и нису га увлачили у своја детињаста надметања.

Тав је имао неко  необично достојанство. Узвишено и недодирљиво. Друга деца су га поштовала и ценила. Никад се није сукобио ни са ким. Беше то нека тиха ненаметљивост и скромност, повученост и посвећеност нечему што нико од деце није могао да разуме. Али, сви искрено осећају његову посебност. И веома га поштују.

Тав се лагано окрете и полако пође према очевој кући. Ујутру рано је помагао у риболову.

– То је почело! –

Више није имао куд. Морао је да прође кроз то. Неко ће бити први прозван. А онда, редом, остали. Сви. И детињство ће нестати. Ступиће у свет одраслих.

Неко ће споменути њега. Изговориће његово име. Неће то бити његова родбина, јер се то сматрало непристојним, већ неко из села.

Али, ко?

Јако важно је било ко ће младића прозвати. Јер, сматрало се тада, онај ко први изговори младићево име, због особина које су му се свиделе, постајао би трајно његов заштитник. Морао је да се брине о њему и да му пренесе сву своју мудрост и вештину. Чак и магију. А на самрти би му оставио своје личне ствари.

 

Ако би младић био брзо прозван и ако би нашао заштитника одмах, без погађања и натезања, то би за њега била велика част и одговорност. Од таквог је младића заједница много очекивала. И тај  младић  је то добро знао. Па се онда, тако одабран,  одговорно  и достојанствено понашао.

 

Наравно, прозивање не беше пријатно за све младиће. Било је и оних које дуго нико не би прозвао. О њима би се доста говорило у заједници. Неки су на њих били баш љути. Време је пролазило. Нико их није прозивао, а длачице би им, у међувремену, постале већ видљиве. Али, нажалост, заштитника никако нису могли да нађу. То беше непријатно за све Таводе. Онда је морао неко из породице, обично мајка, јер очеви беху силно разочарани, да прозове лењог сина. Несретник би тек тада могао да напусти породицу, могао је да се осамостали, јер је он, све до тада,  морао да спава, на опште гнушање свих, у очевој кући. Када би га прозвали, заједница му је направила кућу. Али, за разлику од других младића,  он није могао да бира место. Морао је да живи тамо где му је било одређено.

 

Тако би, не баш славно, почињао нови живот и за тог младића.

Углавном, било како било, сваки млади човек је добијао, за почетак, свој нови дом.

Беше то обавеза њихове заједнице према сваком младом мушкарцу. Стубу нове породице. Стубу заједнице.

Сви из заједнице су учествовали у градњи тог новог дома. Не зато да би кућу што пре завршили, јер они никуда нису журили, имали су времена на претек, него да би млади човек схватио да заједница брине за њега. И да он има дужности и обавезе према својој заједници.  Морао је да научи, на самом почетку живота, меру вредности заједнице и да зна да је примени у сваком тренутку. Мера вредности се учила. Њу поседују само зрели људи. Наравно, породица оног младића, кога би, на крају, мајка морала да прозове, а и таквих је повремено било случајева, дужна је била да највише потегне у изградњи нове куће. Остали из села су сви били ту, на градњи, на моби, али су се, на самом почетку, понашали, сходно младићевим карактерним особинама, лењо и незаинтересовано.

Беше то опомена заједнице незрелом младићу да мора да се постиди, тргне и да се, напокон, промени. Морао је на делу, пред свима, да покаже, својим личним радом и залагањем, да се променио. Тада би му тек сви искрено и пожртвовано помагали да сагради свој дом.  Живот у заједници Тавода је тражио доброг и вредног човека.

 

Све је ово добро знао Тав. И сви његови вршњаци су то јако добро знали. Беху  жарко заинтересовани  ко ће од њих да буде први прозван.

 

Зато се Рва онако силно наљутио када је Кха, пред свима, рекао да ће га мајка прозвати. Беше то, заиста, велика увреда, коју је Кха платио дугим потапањем.

 

Последњих дана Тав беше врло узнемирен. Укућани су видели да се младић мучи, да му није лако, али нико му није могао  да помогне. Морао је сам да прође кроз сазревање. Породица се радовала предстојећем догађају, док младић ноћима није могао да спава.

 

– Само да прође, – мислио је младић, док је припремао своје криво дрвено копље за сутрашњи риболов.

 

Дрхтао је од напетости. Не због тога што је желео да буде први прозван, за чиме су жудели његови вршњаци, већ зато што он беше врло стидљив младић. Може се слободно рећи, чак претерано стидљив.

Није волео да привлачи пажњу. Није волео да се показује и размеће. Волео је да буде неприметан и користан. Да служи заједници. То га је испуњавало.

Беше необично вредан. Ништа му није било тешко да уради. Волео је да послуша старије и да помогне свима. Испуњавало га је даривање. Када би некоме нешто учинио или када би некоме нешто подарио.

 

– Пресрећан сам када могу да дајем, – мислио је Тав, док је поклањао некоме у селу прекрасну шкољку, коју је извадио из велике дубине.

Поклањао је невешто. Срамежљиво. Није желео да неко види. Хтео је да то буде само његов лични чин. Из дубине узнемирене душе.

Руке би му дрхтале, колена клецала и осећао је како му у ушима бубња. Чинило му се да га огромни таласи ударају и запљускују, да га гурају и вуку, претећи да га сруше и однесу са собом.

Када би предао поклон, трчао је назад, на обалу и журно ускакао у воду да сакрије своје сузе радоснице.

Тав није волео да га хвале. Беше му непријатно. Неугодно. Осећао се тада прилично јадно. Притешњено. Као да га је неко затворио у кућу и не да му да изађе.

У души би га пекло. Пробадало. Притискало. И, временом, почињало тупо да боли. Плашио се тог стања. И тог бола.

 

– Није то за мене, – понављао је у себи, док су га старији хвалили, – То се не дешава мени.

 

Замишљао је да то говоре о неком другом. О некоме ко је то заиста заслужио. А није био ту. Коме су све те похвале припадале. И лепо стајале. То би му много помогло. Понашао се, понекад, као да се све те похвале односе баш на онога који га хвали. Беше му тако лакше. Једноставно, није га било брига за похвале, јер се нису односиле на њега.

 

– Зашто ме хвале? Ја то не волим. Обичан сам. Природан.  Једноставан. Ја сам само Тавода.

 

Волео је у мраку, док су увече сви седели на Гуму, заклоњен леђима одраслих, у мислима удаљен од свих, док би старији жустро разговарали, да сањари о далеким пространствима. Свуда око њих беше непрегледна вода. Улаула. Њихово божанство које је створило свет. И Таводе. Њихову заједницу, која је живела у малом заливу, испод велике планине, на којој су се орлови гнездили.

– Живимо у подножју планине, – мислио је младић, спуштајући главу на колена, – Шта је иза планине? Испред нас је Улаула. Он нам даје и узима живот. Али, шта је иза? Постоји ли нешто иза? –

Није знао одговор. То питање га је све више мучило. Растао је са њим, али никада није у кругу ватре чуо разговор о томе. Зашто нико о томе није хтео да говори?

Пуно се разговарало о свему, али нико никад није споменуо његово питање. Као да никога није интересовало . Као да је то било небитно. Или, пак, споредно за живот Тавода.

Сада више није имао куд. Врхом језика додирну меке длачице. Живот се мењао. Нови свет се рађао. Детињство је прошло. Пред њим је био велики догађај и одговор на многа питања. И на она непостављена. Прећутана. Које жели да открије. Жуди да их открије.

Вече је пало и пошао је са породицом на Гум. Место на средини села где су се окупљали, палили ватру, делили храну и водили разговоре.

Мушкарци и жене су седали напред, у кругу, уз саму ватру, тако да су им украшена лица била осветљена, седели су прекрштених ногу и почињали разговор о свему.  О данашњем дану, улову, киши, сунцу, дивљим плодовима, облачењу, неспоразумима и свађама. О свему што је заједницу испуњавало. Разговарали су искрено и отворено. Уљудно. Без зависти и мржње. Испуњени и задовољни. Сматрали су да се разговором све може решити и отклонити. И највећи неспоразуми и грешке. Све заблуде и незнање.

Седели би у кругу, слушали пажљиво једни друге, гледали се право у очи и ту, пред свима, осветљени ватром, градили заједнички живот. Ту су решавали све проблеме заједнице. А проблема беше пуно. Заиста пуно, јер живот Тавода беше жив и богат. Разноврстан. Плодан. И стално се развијао.

Никаквих тајни не беше међу њима. Научили се да отворено и искрено говоре о свему. И ништа нису могли да сакрију. Нису ни хтели. Шта да сакрију, када ништа нису ни поседовали. Осим складног живота у својој заједници.

 

Тав се пажљиво наслони на руку, погледа у небо пуно звезда и отворених уста поче да слуша вечерашњи разговор.

Говорили су прекрасно. Кратко и јасно. Брзо. Живо. Као кад ватра гори. Палаца.

– Никад нећу моћи тако да говорим. –

Дивио се свом оцу и мајци. Они су за њега најлепше говорили. Или се то њему само чинило. Зато што их је много волео.

Његов старији брат Ста и сестра Кја, који су већ седели у кругу одраслих, још не беху савладали вештину говора. Још увек су слушали, учили и плашили се да нешто самостално кажу.

Углавном су климали главом, а изненада би, занесени током разговора, промрмљали нешто неразговетно и одмах срамежљиво ућутали.

Говор је подстицао блискост њихове заједнице. У њему су се спајали и уздизали.

Трагали за смислом.

И остајали доследни себи.

Беше међу одраслима извесни мушкарац Бре, који је имао велике клемпаве уши и који никада није могао, упркос својим годинама, да истински проговори.

Мада је изванредно знао да припрема рибу, на шта је био необично поносан, он, за време вечерњег седења, не беше способан ништа ваљано да каже. Због узбуђења и страха од наступа, Бре би просто занемео. Само би климао главом у знак одобравања, нестрпљиво вукао своје велике уши и снажно отварао уста, непрестано вичући:

– Ма, бре… бре… бре… –

А када му се нешто не би свиђало, када би се љутио или се не би слагао, сумануто би одмахивао главом, као да су га муве напале и обема рукама млатарао, узвикујући ритмично:

– Бре-бре… бре-бре… бре-бре… –

Тада би његова жена, сува и кошчата Тја, која му је изродила четири девојчице, својим оштрим језиком износила његово мишљење и тумачила став своје породице.

– Ја ћу климати и одмахивати главом, као и Бре, – помисли Тав, видећи како у вечерашњи круг седа клемпави Бре са својом женском пратњом.

Ватра је увелико горела. Разговор је текао.

– Када сунце гране, морамо већ бити на пучини, – дубоким гласом рече отац и поправи свој избељен заштитни лист на препонама, начињен од петељки лишћа палме арека.

– О, да, сигурно, – сложи се њихов комшија, ловац Вна, тргнувши се као да се пробудио из сна.

– Јуче смо касно испловили, – забринуто рече Нта и почеша се крупном руком по глави.

– Мало имамо чамаца, – рече мајка и дубље забоде црвени цвет белог слеза у косу.

– Мало, – потврди дебеле Тка и преврну својим крупним очима.

– Има нас доста, – примети ловац Нта.

– Нема. Има нас таман, – прекори га мајка.

– Колико? – упита Нта.

– Деведесет девет, – одговори мајка.

– Идеалан број, – рече дебела Тка и попреко погледа  Нта.

– Шта да радимо? Чамци су мали, – рече ловац Сти, омалени мушкарац, накривљене главе, који је држао у руци палицу од липовине.

– Морамо да саградимо веће чамце, – рече намргођена Гер, витка жена ловца Вна.

– Ма, бре… бре.. бре… – климајући непрестано главом, сложи се кулинар Бре.

– Кхр-хт-тт, – промрмља старији брат Ста и потврди главом.

– Скх-охт-ухт, – сложи се и сестра Кја.

– Када? – упита Пер, млади ловац који се тек беше оженио.

– Одмах. Сутра, – тихо и меко прошапута Меј, стари искусни рибар, кога су сви уважавали и поштовали, јер је уловио највећу рибу.

– Док ми будемо у лову, они нека оборе дрвеће и нека га довуку до обале, – одважно рече Пер, правећи се важан пред својом младом женом.

– Јесу ли камене секире наоштрене? – упита полако отац и погледа у мајстора Креа.

– Све, – одсечно рече искусни мајстор, као да је наоштреном секиром дубио дрво. Задовољно подиже главу. Беше пресрећан што је све оруђе у селу наоштрено и приправно.

Отац га је намерно питао пред свима, мада је унапред знао сигуран одговор.

Чинио је то само због њих, деце, која су читав разговор запањено гутала. Морали су добро да науче дужности и обавезе. Живот у заједници је тражио посвећеност и отвореност.

Добар мајстор је увек имао очишћен и спреман алат. То беше његова дужност.

Мајстор беше поносан што му се пред свима указује таква част. Млади мајстори задрхташе. Осетише се важно и гордо подигоше главе.

– Благо њима, – помисли Тав и настави да лиже меке длачице испод носа.

Ватра је пуцкетала. Нешто је весело говорила.

– Колико вам чамаца треба? – упита удовица Њу, чији је муж настрадао у једном тешком и прилично неуспешном лову.

– Видећемо, – рече суво Меј.

– Мој је потпуно дотрајао, – пожали се млади ловац Пер и кришом заљубљено погледа у своју жену.

Она му се благо осмехну.

– И мој, – признаде Нта.

– Ако Кре има спреман алат, ми ћемо за неколико дана саградити веће чамце, – самоуверено рече дрводеља Дев и погледа у своје ученике.

Младе дрводеље климнуше главом.

– Одлично, – задовољно пљесну рукама старица Мја.

– Ма, бре… бре… бре… – повика врсни кулинар Бре.

– Ми смо за, – објасни сува и кошчата Тја, његова жена.

Сви запљескаше, ударише ногама о земљу и насмејаше се гласно. Таводе ће добити нове и веће чамце. Сви су одлучили. И сви се томе радују.

– Онда, браћо, ако смо одлучили, одобровољимо духове што живе у дрвећу, – рече дебела Тка, подиже се и затресе главом да јој наушнице од корњачине коре зазвечаше.

Сви устадоше.

А деца поскакаше.

Почеше да плешу у кругу ватре. Мушкарци беху намазани кокосовим уљем. А жене су носиле украсе од цвећа и јарке боје на лицу.

Залив одјекну песмом:

„Унга унга

тунга тунга

данга данга

ванга ванга.“

Тав осети да га ритам носи. Уздиже. Обузе га нека чудна снага. Зачарани круг са ватром у средини га испуни. Окружи. Обујми. Просветли. Све се затвори. Заокружи. Споји. И покрену. Ватра је горела у њему. И заједница. Њихова. Босим ногама поче да лупа по утабаном морском песку и стаде да понавља магичне речи.

Стапао се и нестајао. Преливао. Подизао и опуштао. Лебдео.

Свако је играо на свој начин. Слободно. Надахнуто. Опуштено. Полетно. Свако је проналазио нешто своје. Нешто што други нису имали. Свако је тражио онај судбоносни знак. Покрет. Реч. Кад се све отвара и подудара. Слаже. Напредује и развија. Правила није било. Само се круг није смео напустити самостално. Круг је био њихов живот.

„Мнда мнда

рнда рнда

нда нда.“ – викао је младић радосно и бацао ноге високо, тресао шакама и забацивао главу, препуштајући се заједничком ритму. Тело му се само покретало, ослобођено извијало и покушавало да досегне игру ватрених пламенова.

Неко је ударао рукама о стомак и хватао ритам. Жене су вртеле новим сукњама од тробојне траве. Свуда се ширио предиван мирис ароматичних црних смола. На дрвеним копљима ловаца, виселе су украсне, блиставе, бледожуте траке пандануса.

Деца су носила у рукама презрело дивље воће и поливала се његовим миришљавим соковима.

Неко је дувао у шкољку.

Играли су дуго, док се не заморише, а онда кривоглави Сти, непрекидно машући палицом од липовине, прекиде круг и крену према обали. Сви кренуше за њим, у колони, певајући и играјући без прекида.

– Улаула! Улаула! – повика први Сти и још више накриви главу.

– Улаула! Улаула! – повика заједница сложно и загази у воду. Почеше да се поливају. Хтели су да одобровоље Улаулу. Да им помогне да изаберу најбоље дрвеће.

Улаула је све могао. Узимао је и давао. Рађао је нови живот и односио умрле. Улаула је дисао. Подизао се и спуштао. Беснео би на њих по неколико дана, а онда, смиривши се нагло, награђивао би их богатим уловом. Обнављао је живот, хранећи Таводе разноврсном и укусном рибом. Створио је њихов мали залив и живот им подарио у изобиљу. И када би данима беснео, кришом је ноћу избацивао у плићак рибу да би могли да преживе. Мислио је на њих, штитио их и све им брзо опраштао. Нико никада није могао да проникне у тајну зашто се Улаула љути. Нико није ни покушавао то да објасни. Плашили су се да га не повреде. Он је, ипак, био њихово божанство. Само би, као вечерас, сложно узвикивали његово име и позивали га да увек буде уз њих. Да их чува и штити.

– Улаула! Улаула! – одјекивало је малим заливом, док су Таводе стајале у води и сједињавале се са својим божанством.

Онда је свако почео да изговара своје магичне речи и да изводи неке нове, загонетне покрете. Свако је тражио свој чудесни знак, који ће га штитити и пратити.

– Улаула! Улаула! – викао је клемпави Бре, ослободивши се страха од наступа и жениног непрекидног тумачења и саветовања.

– Улаула! Улаула! – повикаше сложно брат и сестра, Ста и Кја, очекујући да сутра боље говоре у кругу.

Када одобровољише Улаулу, а видеше то по томе како се таласи нагло подигоше, Таводе пођоше, свако својим изабраним путем, поново према ватри. Седоше у круг и заћуташе.

Једно време нико није смео ништа да проговори.

Гледали су у ватру и слушали Улаулу.

Деца не смедоше ни да се помере. Плашила су се да не повреде Улаулу.

Тав чврсто затвори очи. Велике рибе су пловиле у његовом мраку.

Стисну чврсто шаку и лагано језиком лизну врх горње усне.

– Биће сутра добар улов, – помисли младић и чу како се ватра полако гаси.

Светлост је бивала све слабија.

Тишина беше вечна.

– Пођимо на починак, – свечано рече ловац Вна и поче да се диже.

– Пођимо, – рекоше сви углас.

Само стари рибар Меј не рече ништа.

Када сви устадоше, он тихо, готово нечујно, рече:

– Ја знам нешто. –

Сви застадоше.

Беху изненађени.

Никада Меј није говорио на крају.

Само када је уловио велику рибу.

Јавио се да се захвали.

Сви поседаше.

Зачуђени.

Шта је сад?

Клемпави Бре се повуче за уво.

Улаула је равномерно дисао.

Сви се умирише.

Меј се тихо накашља и подижући очи према мрачној обали, меко и    нежно, заштитнички рече:

– Тав је проговорио! –

Тав се стресе.

Беше прозван.

Први.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ујутру, на обали, док су улазили у чамце, Меј гласно позва Тава.

– Младићу, приђи да те ослободим од страха. –

Тав и Меј уђоше у воду. Остали ловци уђоше за њима. Окружише их. Сунце још не беше изашло. На обали су стајали одрасли мушкарци и  држали су у рукама одсечену грану дрвета чији су плод искљуцале птице. Чекали су да ловци исплове, да би отргнутом граном обрисали њихове трагове у песку. Нико више није смео да стане на то свето место. Док год се ловци не врате и не донесу улов. Веровали су да ће рибе да навале на дрвена копља ловаца, као птице на плод дрвета чијом граном су обрисали трагове.

– Нека демони изгубе ваш траг! – сложно би викали одрасли мушкарци, док су чамци нестајали на хоризонту.

Тав клече у воду. Меј му стави руку на главу, а другом руком захвати воду и поли га по лицу.

– Из воде смо потекли, у воду се враћамо. –

– Улаула! Улаула! – повикаше ловци.

Меј девет пута поли младића.

Мрмљао је неке неразумљиве речи. Ловци су стајали раширених ногу у воденом кругу. Држали су усправно зашиљена дрвена копља и отварали уста немо као рибе.

Онда се Меј, поливши младића последњи пут, саже, спусти обе руке у воду и рече младићу:

– Иди! Нађи пут! Демон нек остане ту! –

Тав зарони.

Прође кроз ноге једном рибару, који одмах потом скупи ноге, затим напусти круг, изрони мало даље и заплива према пучини. Није смео да се окрене. Морао је да плива док га рибари не сустигну чамцима.

Кад младић заплива, стари Меј се окрену према планини. Ловци се размакоше, отворише круг и окренуше се према планини. Сагоше се и почеше да терају демона. Мушкарци на обали су дували из све снаге.

Церемонија тиме беше завршена.

Тав је постао ловац. Ослобођен је злих демона. Стари рибар Меј му је отерао страх. Заштитио је свог изабраника. У чамцу ће младићу поклонити ново копље, које је сам ноћас направио. Своје копље ће му предати пре него што исплови у загрљај Улаула. Тада му више ништа неће требати, само његов чамац у који ће лећи, неколико букета миришљавог цвећа и прегршт зрелих дивљих плодова.

– Из воде смо потекли, води се враћамо, – рече стари рибар Меј и исплови на пучину.

– Нека демони изгубе ваш траг! – повикаше мушкарци на обали и избрисаше трагове ловаца у песку.

Тог дана улов беше обилан. Преобилан. Тав се радовао свом дану. Усхићено је бацао ново копље и вадио најбољу рибу. До тада је само ловцима помагао око улова и, понекад, не баш често, кришом сби се осмелио да својим невешто израђеним копљем, окуша срећу.

Меј је давно приметио дечака. Пратио га је пажљиво. Свидела му се младићева смиреност и марљивост. Видео је да је стидљив и да мало говори. А Меј је то волео.

– Дечак је добар, – мислио је Меј, док му је Тав помагао да разврста рибу.

Оно што је старог рибара посебно чудило и радовало, беше необична лакоћа којом је Тав ловио. Као да су се рибе саме набадале на младићево копље.

– Невероватно. Рибе га траже, – рече Меј тихо осталим ловцима, док су пловили према заливу.

Старац беше испуњен. Нашао је правог наследника. Већ се беше уплашио да неће наћи достојног штићеника. Меј је врло строг у избору. Зато што беше строг и према самом себи. Сада, када је младића ослободио страха, задовољно је посматрао како Тав вади највеће рибе.

– Моје копље остаје у доброј руци. –

Тог дана вратили су се раније но обично. Чамци беху препуни. Тав је стајао поносно на Мејовом чамцу уздигнуте главе. Меј му није дао да весла.

– Ово је твој дан, – рече стари Меј и враголасто зашкиљи на једно око.

Младић је улазио у село као одрастао мушкарац. Ловац. Узео је највеће рибе и понео их на Гум.

Дечаци су задивљено гледали у њега.

– Ако је по снази, Рва би морао да понесе највеће рибе! – смешећи се рече кривоноги дечак Вје.

– Кад не зна ништа друго, нека буде носач, – замишљено рече Кха и искриви лице.

– Никоме ја ништа не носим, – љутито рече намргођени Рва и загризе доњу усницу.

– Зашто? Па, ти си снажан момак! – мирно рече Бја.

– Врага снажан! – одмахну руком Кха.

– Јесам, снажан сам! – прасну Рва и затеже леђа.

– Твоју снагу треба искористити за обарање дрвећа, – рече Бја и поносно    погледа у придошле ловце, – Баш је Тав згодан ловац.

– Уловио је највеће рибе, – одушевљено рече Вје.

– Ма, није највеће, – брецну се Рва.

– Јесте, јесте. Највеће, највеће! – жустро понови Вје.

– Данас је његов дан, – нежно рече Бја.

– Он је уловио све те велике рибе, – полако рече Кха и климну главом.

– Није, он је још млад и неискусан, – стиснутих усана рече снажни Рва.

– Њега је Меј прозвао, – задивљено рече Бја.

– Меј! Меј! – шапатом поновише дечаци.

– Ко ли ће мене прозвати? – тужно рече кривоноги Вје.

– Ја знам ко ће Рва-а прозвати, – рече Кха и погледа у остале дечаке.

– Ко? Ко? – запиташе знатижељно дечаци.

– Престани! – дрекну Рва и очи му се напунише сузама.

– Ко? Ко? – навалише још више дечаци, видећи да је уображени и снажни  Рва скоро заплакао.

– Бре! – одговори брзо Кха и потрча ка Гуму.

Дечаци почеше да се смеју и појурише за њим.

Рва оста у месту.

Засузи.

Стеже песнице и рече:

– Платићеш ми ово! –

 

Таводе су изашли на Гум.

Обичај је био да ловци улов донесу на Гум. Рибу би прострли на камене плоче, које су само за то и служиле, а затим би се повукли у страну. Одложили би копља на једно место и сели око самих камених плоча.

Тако је почињала расподела рибе.

Свако би узимао рибу за себе, водећи рачуна о заједници. У зависности од улова, порције су се увећавале или смањивале. То се одређивало тек кад би се риба распорстрла по каменим плочама. И то је одређивао свако сам. Узимао је тачно онолико колико мисли му следује. Ни више, ни мање. И никада не беше неспоразума или свађе.

Тешко је објаснити како су Таводе постигле такво савршенство у расподели, али таква је подела код њих постојала одувек. Они су се рађали и умирали са њом. Они су живели у њој. Жене би прве узимале рибу за децу и за себе. После би долазили старци и старице. А за њима сви мушкарци који су остајали у селу и нису ишли у лов, већ су радили неке друге послове за заједницу. На крају, када би се сви изређали, устајали би ловци и делили оно што је преостало. Млади рибари би последњи узели рибу, пресретни што је читава заједница пре њих узела. Велику част је имао онај који би последњи узео. Беше то обично најбољи ловац тога дана. И сви би га задивљено гледали.

Понекад је, као данас, улов био јако богат и рибе је остајало, те би врсни кулинар Бре, тресући главом и мумлајући од узбуђења, спремао вечеру за све.

Сви су се чудили, док би седели око ватре, необичном умећу збуњеног Бреа, који је неконтролисано млатарао рукама, климао главом и гуркао сваког да проба његову мајсторију.

– Ма, бре… бре… бре…

– Пробајте наш нови умак, – објашњавала је сува Тја својим оштрим језиком.

Девојчице беху поносне на свог оца. Никада рибари не донесоше више рибе него тог дана. Село се радовало обилном улову и сви су благосиљали младог ловца Тва.

– Ово је његов дан! –

– Рука му ваје била смирена! –

– Јато деце имао! –

– Улаула га благословио! –

– Добра душа Таводе! –

 

Тав се постиди и саже главу. То се није односило на њега, већ на неког другог ловца.

Седео је међу одраслим мушкарцима. Први пут. Одмах уз свог заштитника, старог рибара Меја. Није ништа говорио. Није могао. А и није знао. Све је показао у лову.

Кућу су му направили наредног дана. Изабрао је место на крају села, према великој шуми, одмах иза очеве куће. Могао је да бира и боље место, али Тав је желео да буде на путу за планину. То је од свог деде научио. Још као мали, слушао је деду, кога је давно узео Улаула, да куће треба градити покрај пута.

– Кућа се гради због гостију, – говорио је деда дечаку и остављао ноћу, крај посуде од кокосовог ораха, комад осушене рибе. На самом улазу у кућу, – Нека се нађе. Никад не знамо кад ће неко доћи. –

Младић је то запамтио и у својој новој кући, на самом улазу, сваке ноћи је остављао плитку чинију плетену од бананиног лишћа, са комадима рибе коју је сам спремао.

А рибе беше у изобиљу.

Откако је Тав почео да лови, нарочито од дана када му је дрводеља Дев, уз помоћ својих момака, међу којима беше и нови штићеник Бја, израдио потпуно нови, велики чамац, рибе беше све више.

Тав се враћао препуног чамца, радостан што је оправдао Мејов избор.

Али, његов повратак у село му беше још због нечега све дражи. Још нешто га је све више узбуђивало. Два крупна, тамна ока која су га ужарено гледала. Беше то прелепа девојка Ода, кћерка мајстора Креа, која га је, кришом, заљубљено гледала из гомиле.

У прво време Тав се збуњивао на ове Одине страсне погледе, али касније, како је време све више пролазило, он се научио на њих да без њих више није могао.

Једног дана га не дочекаше два љупка ока. Узбуди се и успаничи још у чамцу. Али, кад изађе на обалу, виде девојку нагнуту над каменим плочама. Брисала је широким листовима камене плоче и припремала место за свежу рибу. Њему лакну. Смири се и весело понесе рибу према каменим плочама. Ништа није смео да каже. Беше га срамота. Само брзо погледа у њу. Она му се, зајапурена од брисања, благо осмехну. Младић поцрвене, нагло спусти рибу и оде да седне међу ловце.

– Чамац не може сам да плови, – загонетно рече стари Меј и замишљено погледа према каменим плочама.

 

 

Живот младића је постајао све испуњенији. Сваког јутра, пре свитања, одлазило се у риболов. А када би се вратио, обилазио је своје другаре, који су радили код својих заштитника и придоносили заједници.

Помагао је да Бја украси нове чамце, Вја му је доносио мале наоштрене камене ножеве, Кха му је направио нову чинију за воду и храну, а уображени Рва, кога су због нарави последњег прозвали, променио се из корена и кришом му је дотурао најзрелије воће.

Младићи нису престајали да се играју. Као што се играла читава њихова заједница.

Ронили су, вадили шкољке и бисере, правили разнобојне дрвене маске, израђивали предмете различите намене, украсе, огрлице, накит од камена. Пели су се уз високо и равно дрвеће, без грана, јурили мајмуне и птице, прескакали потоке према шуми, бацали камење и јахали велике таласе.

Али, никада нису залазили дубље у шуму. Тамо беше одвећ хладно и мрачно. Дивље и неприступачно. Тамо су се скривали демони и они нису смели да их изазивају.

Таводе беху безбрижне и радосне. Веселе. Пуне љубави према животу. И својој малој заједници.

По читав дан је залив одјекивао смехом и песмом. Таводе нису много причале. Само увече, крај ватре. Преко дана, при раду и игри, увек се орила песма.

А игара беше много. И сви су учествовали у игри. Без разлике. И млади и стари. И жене и мушкарци. Сви беху слободни и једноставни. Разиграни. Само су деца имала неограничену слободу у игри. Жене и мушкарци су пажљиво бирали покрете и позе. Нарочито жене. Које беху лепе, грациозне и дотеране.

Стари Меј је, рецимо, волео да се на обали вешто преврће преко главе и да се онда, котрљајући се брзо по ужареном песку, баци у воду. Он беше толико спретан у тома, да га дечурлија, која се превртала заједнос а њим, никако нису могла да сустигне.

– Чу-у-у-у-у-ва-а-а-а-ај! – отегнуто је викао Меј, док се склупчан превртао према води.

– Чу-у-у-у-у-ва-а-а-а-ај! – вриштала су деца и забадала главе у песак, покушавајући да подражавају старца.

Бре је најелегантније скакао у воду са избочене стене, која се налазила при крају залива.

Залетео би се снажно, раширио руке и онда, као птица, полетео у воду.

– Лако је њему кад има велике уши, – рекла би дебеле Тка, затворила очи, стиснула шаком меснати носић и скочила у воду на ноге.

– Браво, тата, браво! – тапшале су девојчице и задивљено гледале оца.

– Ма, бре… бре… бре… – довикивао би Бре из воде и опонашао велику рибу. Бацао би воду увис, пуштао крике и искакао из воде, лупивши ногама, као велика риба репом.

– Браво, татице, браво! – цичале су девојчице од одушевљења.

Тако су безбрижно пролазили дани пуни утисака и догађаја.

Таводе су имале времена за све. Никуда нису журили и радовали су се сваком новом дану.

Још као дечак, Тав је нестрпљиво чекао да сунце изађе па да настави започете игре.

Сада, као младом ловцу, чинило му се да ноћ траје дуго и да сунце никад неће изаћи.

А онда, рано ујутру, дизао би се са пода, савио асуру и јурио на обалу, према чамцима, носећи у руци ново окићено копље.

– Никад да сване, – рекао би Тав тихо младожењи Перу и гурнуо чамац у воду.

– Никад, – сложио би се Пер, чија је жена чекала бебу.

– Зашто стално није дан? – упита Кха и подиже грану у руци.

– Демон из планине незасито гута сунце, – рече Бја.

– Улаула брине о нама. Он нам сунце враћа, – рече Вје и развуче усне у широки осмех.

– Улаула ће победити демона, – рече Нта.

– Хоће, – сложи се Сти и накриви главу.

– И вода ће бити свуда, – рече брат Ста.

– А ми? – уплашено упита Рва.

– Шта ми? – упита га Вна.

– Где ћемо ми?

– Ха-ха! Момчина се уплашио! – насмеја се Кха.

– Тавода ће вечно опстати, – смирено рече Бја.

– Тавода и око нас Улаула! – узбуђено рече Пер.

– Браво! – одушеви се Вје и поче да тапше.

– А кад ће то бити? – упита Нта.

– Кад све буде – једно! – мудро одговори Бја и гурну Тавов чамац у воду.

Ловци испловише.

– Нека демони изгубе ваш траг! – повикаше мушкарци углас и почеше гранама да бришу трагове у песку.

 

Тако су Таводе живеле у благостању, сједињене с природом, испуњене и посвећене свом разноврсном и богатом заједничком животу. Оно што су осуђивали и чему су се ругали, чега су се чували, беше грамзивост и лаж. Чак су и лењивци, којих беше врло мало, боље пролазили него грамзиви и лажљиви људи. Себичан, грамзив човек, који би хтео, на опште запрепашћење свих, да узме део заједничког живота и присвоји га за себе, сматрао се тешко оболелим и морали су сви из села магијом да га ослободе демона.

– Напусти га, несретниче! Напусти га, проклетниче! – викали су углас жене и мушкарци, држећи на лицима наказне маске, којима су терали демона.

Грамзивом човеку би се привремено подигла колиба на самом Гуму, и онда би му сви доносили храну, говорећи:

– Једи, мучениче, угуши демона! Једи, паћениче, не најео се никада! Једи, несретниче, поједи демона у себи! –

Онда би свако из села изговарао неке своје магичне речи, покушавајући да помогне оболелом, да се не би зараза даље ширила.

Једино су деца смела, у таквом случају, да ноћу врше нужду око колибе, да демону не дозволе да изађе на Гум. Остали су то радили дубље у шуми, лица окренутог обали.

– Ево ти! – изговорио би Тавода и, не окренувши се, одмах кренуо у воду.

Грамзиви човек је морао на силу да једе и гута сву храну, ширећи се од муке и бола, све док га демон не би напустио.

Сматрало се да је човек излечен, ако почне да повраћа на сваку храну коју му принесу или ако почне да дели уместо да узима.

То беше сигуран доказ да је демон напустио оболелог и сви би радосно плесали, јер су спречили заразу и спасили заједницу.

Онда би срушили подигнуту колибу. Гађали би је камењем и запалили да потпуно изгори. На крају, на Гуму би остајало црно камење, које би се пажљиво чувало за период када наиђу дуготрајне и велике кише.

Наиме, тим обележеним камењем, Таводе су гађале, окренувши леђа води, масивне црне облаке, терајући их што даље од залива. Тако су заустављали кишу.

– Борите се, борите између себе, тамне силе зла! – љутито су викале Таводе, намргођене, док су завађале демоне и хушкале их једне на друге. Када би непогода прошла, сматрало се да је грамзив човек потпуно излечен, јер су демони, док су се борили међусобно, уништили један другог.

Тав је чуо од старих људи причу да је некада давно, кад још нису ни чамце знали да праве, живео неки несретник кога је демон толико обузео да је отимао од људи, да би глад угушио. Да би нахранио демона у себи. Али није могао. Предање каже да га је болест толико обузела, да никаква магија није могла да му помогне. На крају, када му сви из села донесоше своје следовање хране, он хистерично поче да гута, неумерено и халапљиво, без икаквог реда, гурајући храну у уста и вичући:

– Моје, моје, моје! –

Угушио се пуних уста, отеченог стомака и исколачених очију. Лежао је на гомили преостале хране, тако да нико не узмогне да је узме, раширених руку и стиснутих песница, у којима је грчевито држао последње залогаје, које није успео да принесе устима.

Запањени овим призором, њихови преци нису смели леш несретника да предају Улаули, већ су га спалили, а пепео скупили и однели дубље у шуму, под велики камен.

Ову причу су све мајке деци приповедале, учећи их мери и вредностима.

Мајке су држале, одмах након рођења детета, затворена уста, не једући и не говорећи ништа, да би дете заштитиле од грамзивости. Лажљивци су много боље пролазили. Сматрало се да њихов демон није тако опасан и зао, већ да је то неки наопак порок који, ушавши у несмотреног и лењог човека, покушава да се удобно смести, тражећи најбољи положај, али никако не успева. Увек је нечим незадовољан. Разочаран. Увек нешто пребацује и приговара.

Зато су лажљивца Таводе везивале за ноге, обесиле би га о стуб, који би подигле на Гуму, да му је глава висила скоро до самог песка, а руке биле везане уз тело.

Хранили би га искључиво ногама, да демон што више огладни.

Неваљалац би тако данима остао везан, да се демону лажи начини најнеудобнији положај, како би он, разочаран и љут, напустио човека и прешао у стуб.

Таводе би помагале несретном човеку непрестано вичући:

– Иди, иди, нема ти ту места! –

Обешени човек би такође викао и помагао демону да изађе:

– Иди, иди, није ми лако! –

Када би демон изашао, несретник би се одмах онесвестио. Онда би га одвезали и пажљиво однели до његове куће, да се одмори од тешке борбе. Пазили су, док су га носили, да се не пробуди, јер би се демон тада могао повратити. Тек у кући, увијен у трулу рибу и намазан презрелим воћним плодовима, болесник је био сигуран и заштићен.

Стуб би, наравно, одмах спалили, а пепео бацили у шуму. Код оног великог камена.

Да ли су Таводе имале пуно грамзивих и лажљивих људи?

Пуно – не.

Али нису могли ни да се похвале да су искорениле ову тешку болест. Упркос томе што су брижљиво пратиле сваког човека, што су бринуле о деци, што су о свему отворено разговарале, нису могли потпуно да заштите заједницу од злих демона. Увек би се неко, непажњом родитеља, провукао, па је заједница морала да му помаже у оздрављењу.

Остали су се учили на таквом примеру и васпитавали децу у умерености и скромности.

Мајке су децу од малена подучавале, желећи да их што више заштите од зла, да не кажу за сваку ствар „моје“ или „твоје“, него – „наше“. Изузев личних ствари, којих беше врло мало и које су мушкарци, на самрти, поклањали штићеницима, а жене најстаријој кћери или најстаријој снахи.

Све остало, дакле, беше – наше.

Тавода.

Улаула је поседовао све.

Тако да нико није ништа нагомилавао и чувао, сакривао или присвајао.

– Ко поседује, призива демоне! – говорили су очеви деци и учили их мери и умерености. Самосавлађивању. И давању. Давање беше најбољи лек. За коначно оздрављење.

Било је оних Тавода, морамо да признамо, младих или старих, који би покушали, кришом од других, да их нико не види, кријући се како од злог демона, тако и од саме заједнице, да задрже нешто мало за себе, пре него што би то изнели на Гум. Али, такви би се, већ код првог вечерњег разговора покајали, слушајући разговоре о животу у заједници, брзо би све признали, јер им је живот заједнице био важнији од узетих ситница.

Тада би сакривену ствар износили на Гум и давали је свима.

Наиме, сваки Тавода беше научен и васпитан да све што нађе изнесе на Гум, пред све Таводе.

Ако нико није хтео понуђену ствар да узме, тај Тавода је ту ствар могао за себе да задржи.

Али, он то обично није радио.

Срамота би га било да задржи оно што нико из заједнице није хтео да узме. Оно што заједници није било добро, није било добро ни појединцу.

Појединац је носио заједницу у себи и понашао се, у свакој прилици, одговорно према заједници, тј. према самоме себи.

Ма колико вредни били, мајстори никада нису правили ништа више од онога што је заједници требало. Није се нагомилавало непотребно. Тако ни ловци нису, у добром дану, ловили колико могу да понесу чамци, већ само онолико колико је могло да остане да би Бре могао да направи укусну вечеру.

Таводе су водиле рачуна о времену. Ма колико слободни били и ма колико времена имали, они нису расипали време, већ су природно и с мером пратили време.

Рецимо, ако би све алатке биле наоштрене, Кре и његови млади мајстори би помагали другима у заједници, да би онда сви имали више времена за игру.

– Кад завршимо ово, идемо да се играмо, – говорили су старији деци.

– Ми се већ играмо, – одговара су деца и безбрижно се смејала, јер им ништа не беше тешко.

Вечери су се, углавном, завршавале магичном игром и плесом, којима је сваки Тавода, на свој начин, утицао да се догађаји развијају у жељеном смеру. А свако је мислио да су баш његови покрети, речи или знаци доносили заједници добробит.

И сви због тога беху поносни.

Испуњени.

Задовољни.

Уверени да имају моћ.

Коју никоме нису предавали.

Која беше њихова.

Природна.

Зато су се смејали и безбрижно играли.

Зато су се радовали сваком дану и желели да продуже дан.

Да продуже свој боравак у заједници.

Све до оног дана.

Када је почело.

Искушење.

 

 

Те вечери Тав је легао уморан. Заспао је одмах и уснио велику рибу, црних ужарених очију, прекрасних белих зуба, бисерних пераја и дуге, увијене косе како искаче из воде и зове га да зароне у дубину.

Тав скочи одмах у воду и остави зачуђене ловце у чамцима.

Зарони и ухвати се за њен раширени реп.

Она му се благо насмеја и рече:

– Хајдемо дубље. –

Тав се радосно насмеја и зарони дубље.

Бисерна пераја су светлела у хладном мраку. Бљештала.

Осећао је да га обузима нека чудна топлина.

Врелина. Осети тежину у препонама.

– Шта је то?

Зарони дубље.

Велика риба крупних очију пливала је крај њега. Скоро га је додиривала.

Није смео да је загрли. Уплашио се да се не пробуди.

– Нећу да покварим леп сан. –

Хтеде да остане вечно у том сну. И крај такве рибе.

Дубина беше све већа.

Ништа није видео.

Само је осећао да се нешто необично дешава.

Чудно.

Нешто што никада није осетио.

– Дођи, – рече загонетно риба и повуче га ка каменим плочама на којима су расле прекрасне разнобојне траве.

Он ништа није рекао.

Само је немо пратио рибу.

А и шта да каже, кад не зна да говори.

Спусти се на камене плоче и поче да игра.

Игром ће јој све показати.

Извијао се и превртао преко главе. Трава му се обавијала око стопала.

Сметала му је да игра.

Али, он ништа није осећао.

– Сад ће ме прозвати, – помисли младић и поче да вуче уши.

Одједном нешто лупи.

Јако.

Риба се трже, преста да игра и уплашено рече:

– Бежи! –

Није ништа разумео. То је лупало његово заљубљено срце. Ударало.

Ништа га више не може уплашити. Она је његова. Само његова. Заувек.

Никуда не може отићи.

– Бежи! – понови риба дуге косе и широм отвори своје лепе црне очи.

– Од љубави се не може побећи, – помисли младић и сузе му потекоше.

Нашао је оно што је тражио. Њему не треба ништа друго. Само она.

И њен осмех.

– Зашто једеш моје месо? – упита изненада риба и нестаде у тамној дубини.

Он поче да се окреће.

Да је тражи.

Хтеде да викне.

Кад нешто поново лупи.

Снажно.

Тав се пробуди.

Лежао је обливен знојем.

Није могао да дође себи.

Нагло удахну, као да израња из велике дубине.

Какав је ово сан?

Шта је риба рекла?

Осети горчину. Беше напуштен. Сам.

Подиже се на лактове.

Ветрић је лагано пиркао.

Ноћ беше дубока и мрачна.

Као у сну.

Нешто поново лупи.

Језиво.

Необичан звук.

– Демон! – уплашено помисли младић.

Устада и пође према отвореним вратима.

Никада врата не беху затворена.

Свако је добродошао.

Свако.

Очи му се привикоше на мрак. Изађе испред куће.

Учини му се да нешто види.

Омириса ваздух.

Нешто је смрдело.

Обузе га самртнички страх.

– Демон! –

Узе копље и полако крену напред.

Можда је звер.

Чуо је људске гласове.

Неразумљиве.

Стеже копље јаче.

Упали се светлост.

Ватра.

Неко је наложио ватру.

Угледа два огромна човека, висока и снажна, са зараслим брадама, наоружана чудним малим копљима за појасом, како пале ватру на путу, одмах иза његове куће.

Странци су гвозденом секиром цепали дрва.

Погледаше га чудно и извадише мала копља.

Онда један нешто рече.

Гласно се насмејаше, склонише мала копља и пружише му руке.

Пођоше према њему.

Тав је стајао као укопан.

Странци му приђоше ближе.

Осети смрад.

Спусти копље и ухвати се за нос.

Смрад му је штипао очи.

– Демони труле у њима. –

Гледао је нетремице у дошљаке.

Они му поново пружише руке.

Злобно су се смејали.

Одвратно.

Тав погледа у испружену шаку.

Није разумео шта траже.

Пружи им своје копље.

То је једино поседовао.

Они се гласно насмејаше.

Из уста им се осети задах.

– Не могу да избаце демона. –

Окрену главу да удахне свеж ваздух.

Они му приђоше и узеше га за десну руку.

И онда, држећи га за шаку, почеше снажно да му тресу руку.

Осети бол у руци.

Ништа није разумео.

Руке им беху огромне и маљаве.

– Хоће да пренесу демона на мене. Хоће да им помогнем. Да их ослободим тог проклетог смрада. –

Није знао шта да уради. Рука га је болела.

Како да помогне овим смрдљивим несретницима?

Мораће да сачека јутро. Онда ће их одвести на Гум. Да сви одлуче шта

да раде.

Како да им се помогне? Они су њихови гости. Путници.

Залутали су овамо.

Сети се покојног деде. Остави копље и отрча до врата.

Узе комаде печене рибе и свежу воду и однесе им.

Они се насмејаше и стадоше да га грле.

Један га пољуби.

Умало се не угуши у одвратној трулежи.

Воњу.

Обриса лице убраним лишћем и седе крај њих.

Гости су ждрали незасито.

Гутали су комаде хране и поливали се водом по бради и врату.

Тав се запрепасти. Никада није видео да неко тако халапљиво једе.

Никада.

Слине су им цуриле по храни.

Очи им се исколачише.

– Какав је то демон? –

Све поједоше.

Таву се смучило.

Устаде и оде до очеве куће.

Не будећи никога, узе спремљену храну са кућног прага и однесе пред

дошљаке.

Они и то поједоше.

Тав обиђе још неколико кућа.

Једва успе да засити огладнеле госте.

– Мораћемо да саградимо колибу на Гуму. Да спалимо демона у њима.-

Донесе им са извора још свеже воде.

Пријала им је вечера.

Стално су га ударали по леђима и смејали се грубо и гласно.

– Мисле да се демон може избацити оваквим ударањем по леђима.

Али ја немам демона! –

Устаде и седе мало даље.

Што због воња, а што због непрекидног, неконтролисаног и болног ударања по леђима.

Није се покајао.

Кад почеше да причају, прскали су  пљувачком да им нико није могао

да приђе.

Тав беше у чуду.

– Какви су ово људи? Смрде, пљују. Ударају се по леђима, чупају руке из рамена. Урлају док причају и носе чврста мала копља за појасом. –

Видећи да урођеник гледа непрекидно у њихов мач, јер Тав није знао да то беше мач, гвоздени људи извадише мач из корица и пружише га дивљаку.

Тав бојажљиво узе мало копље.

Чудио се његовој оштрини.

Беше лагано.

А чврсто.

Ивице беху преоштре.

А врх прешиљат.

– Могу неког да повреде. –

Али оружје беше кратко и незгодно за лов.

Гвоздени људи су се смејали.

Ватра се полако гасила.

Поче да свиће.

А Тав поведе госте на Гум.

Читаве Таводе се окупише.

Беху изненађени.

Држали су запушене носеве.

Смрад беше несносан.

– Прво да их окупамо, – рече дебела Тка у гурну у свој носић миришљаве травке.

– Где да их окупамо? – упита срдито и оштро Тја.

– У води, – наивно одврати Тка и пренесе тежину на другу ногу.

– Каквој, бре, води, – наљути се Тја, – Они ће читав залив загадити.

– Па шта да радимо? – упита сестра Кја.

– А да донесемо воду на Гум? – предложи ловац Вна.

– Таман, да нам усмрде читаво село, – одговори намргођена Гер.

– Ма, бре… бре… бре… – сложи се Бре.

– Али, морају се опрати, – рече дебела Тка.

– Свакако, – потврди Тја.

– Не могу да издржим овај смрад, – мазно рече жена ловца Пера и спусти лагано руку на огромни стомак.

– Ни ја, – рече Пер.

– Предлажем да их одведемо у шуму, – рече смирено Бја.

– Тако је младићу, – сложи се Сти.

– Из шуме су дошли, тамо нек се оперу, – рече весело Кха.

– Да, – настави мирно Бја, – Код камена где закопавамо демоне, опраћемо их изворском водом, намирисаћемо их ароматичним уљима и обући их у цветне покриваче. –

– Слажемо се, слажемо! – повикаше сложно Таводе и бацише се на посао.

Гости беху изненађени и збуњени.

Али се не застидеше.

Окупаше их и обукоше, украсише и намирисаше, па им онда припремише најбољу храну.

Бре је цветао.

Показао је све своје кулинарско умеће.

Девојчице су задивљено гледале у свог изузетног оца.

– Ови су снажнији и јачи од тебе, – рече Кха своме другару Рва.

– Ма… никад… никад се не зна… – промуца Рва, док се дивио висини и снази дошљака.

– Јачи су, то је сигурно, – одлучно потврди Вје.

– И глупљи, – додаде Вна.

– И смрдљивији, – рече Кха и одмаче се корак у страну.

Рва га погледа испод ока.

И насмеја се.

– А зашто они толико смрде? – упита Пер.

– Зато што тако грамзиво једу, – одговори Бја и направи кисело лице.

– Да, стварно незасито једу, – признаде Рва.

– Мораћемо да истерујемо демоне из њих, – рече Кха и напући уста.

– Нећемо, – рече смирено отац, – Они су наши гости. А гости су светиња.

– Да ли смо имали некада госте? – заинтересовано упита Вје.

Сви су ћутали.

Нико није могао да се сети.

– Јесмо, – после дуже станке рече старац Меј.

– Када? – брзоплето упита Рва.

– Не срљај, – прекори га Бја.

Меј је ћутао.

Дуго је размишљао.

Двоумио се.

– Давно, – суво рече стари рибар.

Направи станку и мирно настави:

– Ја сам био дете. Не сећам се добро. Хва најбоље зна. Он их је дочекао.

Он их је први срео. –

Сви се погледаше.

Хва није живео у селу.

После посете гостију, отишао је изненада у планину.

Није га дуго било.

Касније се настанио у једној мочвари.

Нико га више никада није видео.

Ништа нису знали о њему.

– А да ли је Хва жив? – упита уместо свих Кха.

– Не знам, – шапатом одговори Меј.

Беше то све.

И превише.

Тав је упамтио сваку реч. Немир га обузе. Ово није случајно.

Овај ноћашњи сусрет. То нешто значи. Шта може да значи?

Нешто се у њему будило. Расло. И отргло. Ноћашњи сан га је забринуо.

Није могао да га протумачи.

Стално су му одзвањале речи рибе са црним очима и дугом косом:

– Зашто једеш моје месо? –

Шта је то значило? Откако зна за себе, једе рибље месо.

Мора да нађе решење. Поруку.

Можда је порука од ње? Тајна.

Она је била у њему. За цео живот. Она је осмислила сваки његов покрет. Она је најлепша и најузбудљивија игра. Њене очи га стално прате. Свуда.У тами. У води. У сну. Зашто је нагло нестала? Зашто му је викала да бежи? Куда да бежи? Зашто је отишла? Чега се уплашила? Он је ту. Он не може од ње побећи. И неће. Не. Никада. А још нису проговорили ни реч. Сем у сну. Само се гледају. И смеше.

Наредних неколико дана гости су провели у селу. Више се није осећао онај несносни задах. Пријало им је да их мажу ароматичним уљима. Пазили су их и неговали. Бринули се да буду задовољни.

Отворили су им своју заједницу. Потпуно. Ништа нису скривали.

Водили су их у риболов, где су се странци дивили необичној вештини младог Тава да лови рибу.

Чинило им се, док су седели у суседном чамцу, као да се млади урођеник, вешто баратајући дугачким копљем, брани од јата риба које су пливале око његовог чамца.

Остали не беху тако успешни као он. Тав беше изузетан и недостижан.

Показивали су им своје игре и покушавали да заинтересују госте.

Али, без успеха. Гости су невољно учествовали у игри, као да нису могли да се опусте и да се предају лепоти слободног покрета. Њихова огромна тела беху крута и непомична. Тешка.Тврда.

– Непокретни су као стена у заливу, – рекоше жене прилично разочаране придошлим мушкарцима, од којих су много више очекивале.

Али беше нешто што госте страсно заинтересова.

Нешто што их узбуди до усхићења.

Које нису могли да прикрију и обуздају.

Оно чему су се радовали и стремили.

Беху то – бисери.

Бисери којима су се Таводе играле на песку.

Обала беше преплављена прекрасним бисерима.

Деца су са њима учила да броје.

Одрасли су се играли кликера.

Жене их носиле као украс.

Свуда по обали бисери беху расути у немарној игри. Дошљаци нису могли да верују. Стајали су отворених уста и раширених очију, пажљиво ходали обалом и скупљали расути бисер. Онда би се ударали по леђима, грлили и љубили, вичући нешто неразумљиво.

Таводе су их  у чуду гледали.

Нису разумели њихово одушевљење.

Мислили су да гости желе да виде како они ваде бисере, па је неколико младића заронило и изнело, на неизмерно запрепашћење гостију, велике и лепе бисере.

Тада један од гостију скиде малено и оштро копље и пружи га младићу, желећи да задржи извађене бисере.

Младић се збуни.

– Шта је ово? – зачудише се сви.

– Не знам, – признаде искрено отац.

– Шта хоће? – забринуто упита намргођена Гер.

Сви су ћутали.

Нико није могао да објасни покрете странаца.

Нико то није могао да разуме.

Онда се укључи онај други странац. И поче да маше рукама.

Отрча до њихове колибе и донесе две велике торбе.

Понудише све своје ствари у замену за бисере.

– Ја ништа не разумем, – рече дебела Тка и поче да прегледа ствари на песку.

– Шта ће им све ово? – зачуђено упита Вна и показа на расуте ствари.

– Не знам, – признаде и мудри Бја.

– Чудни неки људи, – рече сестра Кја.

– Врло чудни, – сложи се брат Ста.

– Шта они хоће? – упита нестрпљиво Кха и узе у руке мали метални нож на расклапање.

Таводе су стајале и чудиле се гостима.

Један од гостију, онај што је торбе донео, узе све ствари и стави их испред њих двојице.

Затим скупи шаку бисера и стави испред Тавода.

Поче да говори нешто неразумљиво и да обрће рукама. Саже се и покупи све ствари однесе их до бисера, спусти на песак, узе бисере и стави пред њих двојицу.

Рашири руке, пљесну и насмеја се гласно.

– Каква је ово игра? – упита Вје и погледа у остале.

– Ништа не разумем, – рече крупни Рва.

– Они нам показују неку своју игру, – рече Бја и климну главом.

– Баш је глупа та игра, – искрено рече Кха.

– Ћути, језик прегризао, – издера се Тја и загрли најмлађу девојчицу, – Они су наши гости.

– Шта да радимо, људи? – забринуто упита Вна.

Таводе се згледаше.

Стварно нико није разумео игру.

А није им се баш ни играла.

– Морамо да играмо, они су наши гости, – сажаљиво рече мајка.

– Тачно, – потврди гордо отац.

– Морамо бити учтиви, – рече Бја и искорачи напред.

Поче да говори нешто неразумљиво, рукама је окретао као њихов гост, саже се, узе све оне њихове ствари, однесе их пред њихове ноге, покупи бисере и врати их на пређашње место.

На крају, Бја рашири руке, пљесну и насмеја се гласно.

– Улаула! Улаула! – одушевљено запљескаше Таводе.

Њихови гости пребледеше. Нису ово очекивали. Увредило их је ово одбијање. Бисери су им се свидели. Због њих су дошли. Дуго су тражили прави пут до залива, носећи стару исцепану мапу неког далеког истраживача, док нису случајно набасали на њих.

И сада нису могли да добију оно због чега су дошли. Због чега су се запутили у далеку и неизвесну авантуру. Живот су ставили на коцку. А, заузврат, ништа нису добили.

Онда овај други одлучи да покуша.

Можда ће он успети да их придобије за размену.

Поче да им говори, рукама је махао, однесе ствари до њих, узе бисере, рашири руке, пљесну и насмеја се глано.

– Изгледа да они воле ову глупу игру, – насмеја се Кха и гурну Рваа у леђа.

– Баш смешно, – трже се Рва, – Много глупа игра.

– Ништа не разумем, – рече сестра Кја.

– Ни ја, – рече најмлађа Бреова девојчица.

– Ти ћути! – укори је мати.

– Мора неко поново да се игра са њима, – рече отац.

– Ко ће? – упита мајка.

Сви погледаше у земљу.

Нико не хтеде.

Није их привлачила ова игра.

Беху поносни на своје безбрижне игре.

Али, неко је, ипак, морао.

Они беху гости.

– Неко мора, – напокон изусти стари Меј.

Сви су стајали оборене главе.

– Ма ја ћу! – рече добродушна дебела Тка и искорачи напред.

Понови све покрете као и њихови гости.

Кад врати бисере, рашири руке, пљесну и гласно се насмеја.

Таводе поново одушевљено запљескаше и сложно повикаше:

– Улаула! Улаула! –

Странци се скаменише.

Ништа није вредело.

Њихови домаћини нису пристајали на размену.

Нису хтели да им дају бисере.

Чували су их само за себе.

Гости се скупише.

Мораће нешто друго да смисле.

Усиљено се насмејаше, покупише своје расуте ствари и брзо одоше у колибу.

– Ал’ се ови брзо уморише, – изненади се Кха.

– Тек смо почели, – рече Сти.

– Шта ће им толика снага, кад не могу дуго да се играју? – зачуди се Вје.

– Чудно, – рече отац.

– Јако чудно, – рече мајка.

– Нису они јаки, – радосно примети Рва.

– Нису, момчино, ми смо јачи, – рече дебела Тка и пљесну се по пуној мишици.

– Идемо по дрва за вечерашњу ватру, – рече мајстор Кре.

Таводе се разиђоше.

Бисери осташе расути у песку.

Тав замишљено пође према каменим плочама. Свуда је тражио ноћашња два ужарена ока.

– Шта су значиле оне речи? Зашто да бежим? –

Ујутру, кад кренуше у лов, док су гурали чамце у воду, дотрча задихани Кха и узбуђено повика:

– Странци су отишли! –

Сви се изненадише. То нису очекивали.

Оставише чамце и пођоше према колиби подигнутој на Гуму.

Колиба беше празна. Пуста. Гости су стварно отишли. Све беху однели са собом. Све.

– Куд несташе? – зачуди се мајка.

– Одоше без поздрава, – рече тужно отац и немоћно рашири руке.

– Чудно, – рече Вје.

– Заиста, чудно, – рече Сти.

– Зашто одоше тако брзо? – упита Тка.

– Како дођоше, тако и одоше, – рече разочарано Пер и пљесну рукама.

– И игра им је баш глупа, – признаде Бја.

– Много глупа, – потврди узбуђени Рва.

Таводе су скрушено стајале крај празне колибе. Сви ућуташе.

Чуо се само Улаула како дубоко дише.

– Да, – суво рече Меј и пође ка чамцима.

Сви се разиђоше.

Нико није ни приметио да је нестала гомилица бисера којом су се јуче играли.

 

 

После наглог и немог одласка гостију, Тав је ноћу све слабије спавао. Стално је сањао неке чудне демоне који смрде и чуо тупе ударце који су га будили.

Никада му се више у сну није појавила његова риба бисерних пераја и крупних, црних очију. Нестала је и она без трага у хладној тами морске дубине.

Тав је све мање јео рибу.

Непрестано су му у глави одзвањале речи из сна.

– Зашто једеш моје месо? –

Почео је више да узима дивље плодове и да смањује редовне оброке рибе.

Оди није смео да приђе.

Сваке вечери, пред спавање, храбрио би сам себе:

– Сутра, сигурно! –

Али, сутрадан, када би угледао два црна, бадемаста ока, све би било по старом. Сагнуо би главу, поцрвенео и брзо пошао даље. Срамота га беше. Није могао да победи себе.

– Да ли ја на њу имам право? –

Највише му је пријао дуг вечерњи плес и магично слављење Улауле.

Ода је плесала крај њега, без речи, а њихови покрети беху све савршенији и складнији.

Све смелији. И слободнији.

– Морам нешто да кажем –

Игром су све говорили. Полако су освајали и откривали неки нови свет.

– Чувај снагу за лов! – прекори га једне вечери Кха и насмеја се.

Тав поцрвене.

– Будало! – издера се Бја, – И лов је игра.

Љубав Тава и Оде обузе читаву заједницу.

Таводе су занесено учествовале у њој.

– Ех! – уздахну дебела Тка и поправи своју сукњу од разнобојне траве.

– Не ехћи, жено, већ прати ритам! – прекори је њен мршави, ситни муж,  и, зајапурен,  поче жустро да баца ноге.

Љубав два невина бића беше инспирација свима. Зато су је сви пазили, да не би повредили заљубљене.

Љубав се на Таву све више видела. У лову је доживљавала врхунац. Као да су се све рибе заљубиле у младог рибара. Као да су изгубиле главу због те чисте љубави. Улови беху све већи и тежи.

Заједница беше поносна на свог младог ловца.

Он беше изузетан.

Надарен.

Посвећен.

Непоновљив.

Наредни дани беху испуњени песмом и игром.

Радосни дани.

Безбрижни.

 

Све до оног дана.

Изненада.

Када велико невреме захвати село.

Улаула се силно разбеснео, да су огромни таласи долазили до самог Гума.

Црни, масивни облаци су се надвили над село, бљували ватру, а заглушујући удари су одјекивали заливом.

Улаула се судари са спуштеним ниским облацима и отпоче очајничка борба.

Читав дан је трајало невреме и нико није могао из куће да изађе.

Чекали су ноћ, мислећи да ће се све смирити.

Али, ноћ беше још гора.

Језива и страшна ноћ.

Дуга.

И непредвидива.

Улаула је покушавао да отера планинске демоне.

Чекали су јутро.

Али јутро не свану. Тако им се бар учинило.

Све беше мрачно и језиво.

Страшно невреме се настави.

Као да је борба тек почињала.

Кад му се учини да је дан већ добро одмакао, Тав, видевши да се невреме не смирује, пође према очевој кући.

Непрестано је изговарао своје магичне речи:

 

„Иди мраку маку

тна тани таку

пта пави паку

мта мари каку.“

 

Понављао је брзо уплашени Тав, сав мокар од кише, помажући Улаули да савлада окрутног демона.

Уђе у очеву кућу натрашке, да завара тог демона, да не би ушао за њим.

 

– Не можемо више чекати, – забринуто рече мајка.

– Морамо нешто покушати, – рече сестра Кја, сва дрхтећи.

– Шта да радимо? – упита брат Ста и покуша да прикрије страх.

– Морамо помоћи Улаули, – замишљено погледа отац  укућане.

Сви се немо погледаше.

– Пођимо, – рече отац и изађе на кишу.

Повикаше из свег гласа.

И позваше остале.

Ускоро, на Гуму беху све Таводе.

Киша их је непрестано засипала.

– Помозимо Улаули! – сложно повикаше.

Старији мушкарци уђоше у колибу странаца и упалише ватру. Младићи донесоше из шуме камење. Ставише га у распламсалу ватру.

Добро га загрејаше и онда, онако врело, изнесоше напоље. Гађали су мрачне демоне и викали:

– Бежи, бежи, себе стежи! –

Жене узеше врели пепео и почеше да га бацају у ваздух.

– Стежи, стежи, земљи тежи! –

Најмлађа девојчица Бреа узе ужарени угарак и поче да маше њиме. Онда потрча до обале, где је дочека високи талас, врати се назад, до Гума, па, потом, отрча према шуми, носећи све време ужарени угарак.

– Тежи, тежи, зло сам вежи! –

Тав је узбуђено ударао ногама по води и непрестано плесао, окрећући се брзо око себе, извијајући се на све стране и непрестано изговарајући магичне речи:

 

„Сха – бра – кша

Вха – мра – рша

Арх – нра – мша.“

 

Улаула заурла.

Огромни таласи се извише у небо.

Беше то очајничка борба на живот и смрт.

Демони засветлеше и обасјаше читаву малу заједницу.

Удари беху снажни.

Таву се учини да се планина руши.

Онда Таводе стадоше у круг. Леђа окренуше једни другима, замахаше жустро рукама и сложно повикаше:

 

„Туди

куди

чуди

оде

демон

луди.“

 

Али демон се, упркос свему, није предавао.

Севао је и ударао.

Код једног силног удара, када Таводама колена клецнуше, Тав осети малу руку у својој.

Ода.

Приљуби се уз њега.

Обли га врелина.

Као да јо додирнуо жар.

Срце му устрепта.

Заигра.

Полете.

Заборави на демона.

И на невреме.

Виде девојку из воде.

Ону која је нестала.

– Где да бежим? – занесено упита Тав и стисну јој руку.

– У дубину, – рече Ода и приви се уз њега.

Борба између добра и зла потраја још кратко.

А онда се све стаде смиривати.

Тав стисну јаче малу руку.

Демон се повлачио према планини.

Улаула се смири.

Отерао је зло.

Једва.

Само је бела пена одавала умор.

Сунце се помоли.

Сину.

И растера облаке.

Демони нестадоше.

Улаула је тешко дисао.

Таводе су стајале на Гуму, у кругу, и чврсто се држале за руке.

Онда весело заплесаше и почеше да се смеју.

Деца су трчала према шуми и викала:

 

„Врћ мрћ прћ

крћ дрћ трћ

брћа грћа нрћа

зрћа хрћа прћа.“

 

Неки чамци беху поломљени. А неке куће порушене.

– Биће доста посла, – рече отац и пође према обали.

Небо беше потпуно ведро и сунце жарко засја.

Живот се враћао у заједницу.

Ловци испловише.

Морали су да пожуре.

Невреме се прилично одужило.

Заједница је трпела.

– Мама, ја сам гладан! – узвикну мали дечак и потрча према каменим плочама.

– И ја! И ја! – повикаше и остала деца и потрчаше за њим.

На каменим плочама не беше ничега.

Плоче беху потпуно празне.

Невреме је однело сву храну.

– Морамо да поправимо чамце и куће, – рече дрводеља Дев својим момцима и прионуше на посао.

Сви су им помагали.

И деца.

Радећи, заборављали су на глад.

Нестрпљиво се ишчекивао повратак ловаца.

Никада овакво невреме није било. Никада.

Дуга и сурова борба.

Једва се Улаула изборио. Једва.

Они су му помагали.

Заједно су савладали зле демоне.

Сада само ловци да се врате.

Брзо.

Сви су жељно исчекивали ловце.

Али, деси се – чудо.

Ловци се збунише.

Нигде не беше рибе!

Нигде.

Сад кад је било најпотребније.

Сад кад су већ сви осећали глад.

Рибе нема.

Покушаше поново.

На све стране.

Али, узалуд.

Без успеха.

Тав је ширио очи, трљао их, сагињао се и гледао у воду, али ништа није

видео.

Рибе нема.

Узе дуго копље и насумице поче да га спушта у воду.

Мислио је да ће се риба појавити.

Узалуд.

– Риба је нестала! – панично рече Пер и очи му засузише.

– Не паничи! – смири га стари Меј.

– Можда се и она уплашила, – рече Вна.

– Покушајмо поново, – предложи отац.

Покушаше поново.

Безуспешно.

Онда променише место. Одоше на другу страну залива.

Али ни тамо није било рибе.

– Испловићемо на пучину! – рече Меј.

Испловише даље.

Рибу не нађоше.

Све беше пусто.

Празно.

– Ја ћу да зароним, – рече Тав и скочи у воду.

Ронио је и тражио рибу.

Не нађе ништа.

– Шта је ово? – помисли уплашени младић и изрони из воде.

Заронише и други ловци.

Не нађоше рибу.

Онда зарони стари Меј.

Дуго га није било. Врло дуго.

Уплашише се за њега.

Сви су нетремице гледали у воду.

Меј изрони далеко од чамаца.

Јако далеко.

Ни он није успео.

– Шта да радимо? – успаничено упита Нта.

– Чекаћемо, – прошапута Меј.

Умирише се у чамцима.

Нису дисали.

Чекали су дуго.

Сунце беше одскочило.

Храна је одавно морала бити на Гуму.

Чекају их празне камене плоче.

И гладна уста.

Заронише поново.

Наизменично.

Сви.

– Нема, – рече Пер, изрони и исцрпљено се стровали у чамац.

Меј је ронио најдуже.

Ништа.

– Морамо назад, – рече Меј и окрену чамац.

Таводе радосно потрчаше према обали кад угледаше чамце.

Ловци посрамљено погнуше главе.

Тав заплака.

Јецао је и тресао раменима.

Гледао је у ноге.

Зар то њему да се деси?

На почетку.

Њему – узданици.

Нади.

Сви су гледали у њега.

Зар ни он није нашао рибу?

Разочарање беше огромно.

За све.

Рибе није било.

– Како нема? – запањи се дебела Тка.

– Где је отишла? – упита сестра Кја.

Ловци су скамењено стајали.

Нису ништа могли да кажу.

Тав се гушио од узбуђења.

Чинило му се да ће умрети.

Ту, пред свима.

На њене очи.

Осети мучнину.

Деца – глад.

– Хоћу да једем, мама, – викала су уплакана деца, док су им празни стомачићи гласно завијали.

Жене покушаше да их забаве.

Узалуд.

Плач беше несносан.

– Децо, дођите, да вам покажем нову игру, – рече мајка и потрча према шуми.

Деца невољно пођоше за њом.

Поче да им бере дивље плодове.

И да им издалека убацује у уста.

Деца се мало тргоше.

Почеше да зевају.

И да скачу.

Али и плодова беше врло мало.

Премало.

Невреме их уништило.

А дечја глад беше незасита.

Сви су хтели рибу.

А ње није било.

– Шта да радимо? – забринуто упита Вје.

– Страшно, – плачно изјави Рва.

– Шта је, момчино, јеси ли, можда, гладан? – упита Кха и насмеја се на силу.

– Па… овај… не… не… – не смеде да призна Рва.

– Ја сам гладан, – рече мали мусави дечак сав испрљан дивљим плодовима.

– Шта ти је? – брижљиво га упита Кха.

– Мучи ме стомак.

– Стварно?

– Да.

– Па, добро, ако он мучи тебе, мучи и ти њега, – рече Кха и подиже дечака увис.

– Пођимо, – рече стари Меј и крену поново према чамцима.

Ловци испловише.

Тав чврсто стеже копље.

Осећао је њене погледе.

Сави леђа.

Болела га је – празнина.

По први пут то осети.

Без задовољства.

Тупо.

Јадно.

Ово је велико искушавање.

Мора издржати.

Њега је Меј изабрао.

Веслали су према пучини.

Нису смели да се окрену.

На обали су били сви.

Сви су чекали добар улов.

Али, рибу не нађоше.

Нигде.

Таву није пријало роњење.

Први пут.

Вода га је избацивала.

Узнемири се још више.

Поче да изговара магичне речи:

 

„Вче – пе – ре

рче – ве – ке

пче – ре – пе.“

 

Ништа.

Није помагало.

Меј је био  блед.

– Да пробамо неког да бацимо, – рече стари рибар и покуша последњу магијску игру.

Тав се укрути.

Само је рукама мрдао као перајима.

Отварао је и затварао уста.

Претвори се у рибу.

Они га бацише у воду.

И онда, сложно, мрмљајући, свак за себе, неке магичне речи, почеше да извлаче Тава из воде као да је риба.

– Рибо, дођи,

мени пођи! – мрмљали су ловци и вукли укоченог Тава.

Ништа.

Риба није долазила.

Ни то није помогло.

Сунце зађе.

Демон га прогута.

Морали су назад.

Без рибе.

У заливу наста туга.

Исцрпљени ловци се једва довукоше до Гума.

Деца су плакала.

Ватра је тешко горела. Тињала је.

Димила.

И дрво је сузило.

Светлост беше шкиљава.

Једва су се видели.

Осећали су велику глад.

Нико ништа није говорио.

Одоше сви кућама утучени.

Чекали су нови дан.

Али нови дан не донесе ништа.

Баш ништа.

Само продуби тугу.

Као и онај наредни, после њега.

Рибе није било.

Ни дивљих плодова.

Четвртог дана од нестанка рибе, увече, док су исцрпљени ловци беживотно лежали крај ватре, а уплакана деца се превијала од глади, док су жене кувале кору хлебног дрвета за најмлађе, кад се изненада, а да то нико очекивао није, Тав нагло подиже и снажно, мушки рече:

– Идем у планину! –

 

Сви га погледаше.

Ода задрхта.

У планинама беше демон.

Нико није тамо ишао.

Само Хва.

Али нема више Хваа.

Никад се није вратио.

– Идем да нађем Хваа! – рече младић и окрену се од ватре.

 

 

Тав је читаву ноћ ходао кроз шуму.

Пута није било. Упркос свему, ишао је напред.

Орјентир му беше Улаула.

– Улаула ми је за леђима. –

Удахну свежи ваздух.

Улаула је мирисао надалеко.

Пошао је даље. Ништа не беше понео са собом. Ни копље.

– Идем у суштину! –

Морао је наћи разлог.

Решење.

Мора да има објашњење.

Где су погрешили?

Зашто их кажњава?

Није се више плашио.

Нешто јаче га је вукло.

Умор није осећао.

Само њене топле очи.

И заједницу.

– Нисам сам! –

Ишао је брзо, као да зна пут. Пробијао се узбрдо. И непрестано пењао.

Пред зору заспа на једном камену. Накратко. Пробудише га птице крештањем.

– И ја сам крештао, – насмеја се младић и стави сочну траву у уста.

Орлови се подигоше.

Пратили су сваки његов корак.

Мирис Улауле беше све слабији.

Настави да се пење.

– Ако су могли они, могу и ја. Ја бар не смрдим. –

Одједном осети неки мирис.

Трже се нагло.

– Тежак мирис. –

Мирис беше све јачи.

Пође још мало напред,  стиже до неког узвишења и поче да се спушта.

Више није осећао мирис Улауле.

Само труљење.

Све јаче.

Опи га мирис.

И повуче.

Читав дан се спуштао.

Кад се спустила ноћ, он успори. Беше исцрпљен.

Морао је напред.

Не сме да стане.

Једва је ноге подизао.

Боси табани су му се лепили за тло.

– Уморан сам. Ноге ме издају. Заспаћу овде. –

Леже на мекану, влажну земљу и заспа.

Сан га обави.

Поново му се јави његова риба. Он се обрадова.

Њу није очекивао. Ту је, крај њега. Није нестала.

Зарони за њом. У дубину.

– Зашто не бежиш? – упита га риба.

– Куда да бежим?

– У себе, – одговори риба и напући уста.

– У себе се не може побећи, – рече младић и зарони још дубље.

– Може. Ти се плашиш.

– Не плашим се.

– Плашиш се, плашиш, – рече риба и забаци дугу црну косу, – Сви се плаше себе.

– Ја се не плашим себе. Зато сам и пошао.

– Ниси искрен. Ти си пошао због њих.

– Не, грешиш, ја сам пошао због себе.

– А они?

– Они су у мени.

– Не разумем, – збуни се риба и превну великим очима, – Шта ће они у теби?

– Траже себе, – насмеја се младић.

– Ха-ха, – насмеја се риба, – Лепо. Ти си напокон проговорио.

– Да, учим брзо. А ти?

– Ја не постојим. Ја сам у твом сну, – рече риба и махну репом да пође.

– Где су? – панично упита младић, видећи да риба одлази да зарони још дубље.

– Ко? – зачуди се риба.

– Рибе.

– Рибе?! Ха-ха! Оне су у теби! – закикота се риба и нестаде у дубини.

Он покуша да зарони дубље, али изгуби дах.

Пође да изрони, али не успе.

Осети да се гуши.

Напе се из све снаге.

Да узме чист ваздух.

Утом се пробуди.

Свуда око њега је трулило.

Али, није воњало.

Свануло је.

Он тек тада виде да лежи у мочвари.

Беше до појаса уваљен у живи песак.

Покуша да се извуче, али потону дубље.

Сунце се лењо подизало.

Виде планинске врхове.

Шта је иза?

Покуша поново.

Потону још дубље.

Гутао га је живи песак.

– И он је гладан. –

Морао је да мирује.

Свуда беше мочвара.

Никог није било.

Није смео да се помери.

Мора нешто да смисли?

Али, шта?

Мора да изађе. Да се извуче.

Због њих.

Одједном, велика грана паде крај њега.

– Ухвати грану, дете! – рече му неко из мочваре.

Ухвати се за грану и неко га повуче.

И извуче.

Устаде и погледа у спациоца.

Старац чисте беле браде и дуге седе косе му се  благо насмеја.

– Ти си Хва?

– Да. Пођи.

Старац пође први. Напред. Полако.

Није журио.

Тав је гледао затегнута леђа старца.

– Добро изгледа. Старији је много од Меја, али изгледа доста млађе.

Чудио се његовој дугој белој бради и коси.

Таводе нису имале такву белину.

Ни такву чистоту.

– Зашто ми немамо ту белину? – помисли младић и пажљиво настави да прати стопе старца.

Ишли су све дубље у мочвару.

Свуда је била трулеж.

Хва је ишао кроз воду и муљ, као да иде по утабаном путу. Свуда унаоколо беше живи песак.

– Како зна пут у муљу? – зачуди се младић, гледајући старцу у пете.

Сваки корак беше смртоносан.

Стресе се кад помисли на гутање живог песка.

Док је тонуо, осећао је омамљеност и топлину.

Заслепљеност.

Враћао се утроби.

Што је био живљи, ближи је био смрти.

Само непомични опстају.

Они који не пристају.

Они који не јуре.

Они који заустављају гутање.

Одједном, обишавши високо шипражје, угледа насред глибовите мочваре велико, разгранато дрво.

– Откуд дрво овде? – помисли младић, али ништа не рече.

Хва стиже до дрвета, и онда, једним потезом, ухвативши се за грану, попе се горе.

Окрену се и пружи руку младићу.

– Дођи горе. –

Тав се ухвати за руку и попе.

Удобно се смести на пространу грану и дубоко, са олакшањем, удахну.

Старац га погледа нежно.

– Сигурно си гладан? –

Тав је ћутао. Није смео ништа да каже. Издржаће. Није дошао због себе. Тражи одговор. Разлог. Хва се насмеја. Као дечак. Искрено и чисто. Широко.

Скочи са дрвета и поново нестаде у мочвари.

Младић погледа у сунце. Давно је напустио село. Давно. Мораће да крене назад. Не може даље. Нешто га је довело овамо. У ово живо распадање. Растварање. У ову трому, меку, испарљиву утонулост. Немо, покретно гутање. Срастање. Труљење.

Намамљен је.

Омамљен.

Упијен.

Ушао је унутра. У утробу. Прогутан је. Сварен.

Углибио се у дупљу. Преобраћен је. И смирен.

Испарење га обмота. Беше на дну.

Самом дну. Прапочетку. Настанку.

Осети пуноћу.

И тежину суштине.

– Задржао је чистоту. –

Очувао је белину. Вратио се муљу, на почетак, али се није испрљао. Приближио се средишту. И схватио целовитост. Бит. Размештање. Плодност дубине.

Хва се врати и пружи му дугачку трску.

– Жваћи! –

Осети сладак укус. Пријало му ја да жваће.

Није гутао. Само је испијао трску.

Снага му се врати.

Мора назад. Не може више да тоне.

– Откуд дрво? – гласно упита младић.

– Израсло из живота.

– Ово је глиб?

– Не, грешиш, ово је живот.

– А шта је оно доле?

– Доле.

– Мислиш: дно.

– Не, дно је овде.

– А горе? – упита младић и главом показа према врху планине, – Шта је горе?

– Ништа.

– А иза? Шта је иза?

– Ништа.

– Нема ничег? – зачуди се младић.

– Нема.

– А ја сам мислио да има.

– Нема.

Одмахну главом. Није могао да верује. Нема ничега.

– Одакле су онда они дошли?

– Ниоткуда.

– Одозго?

– Не.

– Са врха?

– Нема врха.

– Али, где они живе?

– У нама.

– У нама?! Како?!

– Тајно.

– Зашто?

– Крију се.

– Од кога?

– Од глиба.

 

Младић загризе трску. Исисавао је живот.

 

– Отишли су нагло.

– Знам.

– Зашто?

– Да се брже врате.

– Вратиће се?

– Да.

– Када?

– Једном.

– Када?

– Ти знаш.

– Ја?! Не знам.

– Знаш, размисли.

 

Младић се замисли. Није знао када. Размишљаће док се буде враћао.

Сада мора даље.

– Не знају да се играју.

– То није игра.

– Није игра?! А шта је то?

– Глад.

– Глад?! Јели су много.

– Нису.

– Све су нам појели.

– Нису.

– Шта су још хтели?

– Живот.

– Чији?

– Ваш.

– Али, ми смо им све дали.

– Нисте.

– Шта им нисмо дали?

– Игру.

– Покушали смо да се играмо.

– То није игра.

– Него?

– Гутање.

 

Прогута сок од трске. Више му не беше сладак.

 

– Где је риба?

– У води.

– Није, нестала је.

– Грешиш.

– Не грешим, сви смо тражили.

– Нисте.

– Јесмо. Сви смо ронили.

– Нисте сви.

– Јесмо сви.

– Нисте.

– Ко није?

– Меј.

– Ха, Меј?! Меј је најдуже ронио.

– Није.

– Јесте. Далеко од нас је изронио.

– Није требало да изрони.

– Није?!

– Не.

– Зашто?

– Због вас.

 

Младић погледа у белину. Све беше чисто.

 

– Где је риба?

– У води.

– Није.

– Јесте.

– Зашто је нема?

– Не видите је.

– То је казна?

– Није.

– Зашто?

– Није казна.

– Ко нас кажњава?

– Нико.

– Где смо погрешили?

– Нигде.

– Умрећемо од глади.

– Знам.

– Зашто?

– Размисли.

– Не могу да размишљам.

– Мораш.

– Не могу. Морам да нађем рибу.

– Нађи себе.

– Себе?!

– Да.

– То је пут?

– Да.

– Зашто?

– Размисли.

– Није казна?

– Не.

– Није освета?

– Не.

– Нисмо погрешили?

– Не.

– Па шта је онда?

– Искушење.

– Шта?!

– Искушење.

– Какво искушење?

– Последње.

– Ко нас искушава?

– Улаула.

 

Младић замишљено климну главом. Глиб се померао. Обиље је бујало. Пригушени мир трулежи. Прастање. Спознао је суштину. Мора сад назад. Због њих. А не иде му се. Никуда. Пријало му је овде.

 

– Зашто си отишао?

– Нисам отишао.

– Него?

– Остао сам.

– Зашто?

– Нашао сам себе.

– А они?

– Отишли су.

– Куда?

– Тамо.

– Горе?

– То није горе.

– А где је горе?

– Овде, на дрвету.

– А шта је тамо?

– Ништа.

– Био си тамо?

– Да.

– И?

– Ништа.

– Нема ничега?

– Нема.

– Зашто су отишли тамо?

– Немају куд.

– И вратиће се поново?

– Да.

– Зашто?

– Да узму.

– Шта?

– Све.

– А шта дају?

– Ништа.

– Како то?

– Немају шта да дају.

– Немају ништа?

– Не.

– Празни су?

– Да.

– Потпуно?

– Да.

– Па, зашто живе?

– Не знају.

– А знаш ли ти?

– Знам.

– Зашто?

– Да покваре живот.

– Зашто кваре живот?

– Јер су празни.

– Имају празнину?

– Не, имају – зло!

 

Сунце је полако залазило. Морао је да пође. Није смео више да оклева.

Све је сазнао. Све. Разумео је чистоту глиба.

 

– Морам да пођем.

– Иди.

– Пођимо заједно.

– Не.

– Зашто?

– Ја све знам.

– То нам треба.

– Не, грешиш, то вам – не треба.

– Зашто?

– Радујте се животу.

– Зашто?

– Зато што ја патим.

– Зато што си сам?

– Не, ја волим самоћу.

– Него?

– Зато што знам крај.

– Крај чега?

– Крај свега.

– И?

– Иди.

– Хоћеш ли ми рећи крај?

– Не.

– Зашто?

– Они те чекају.

– Да се вратим?

– Не, ти припадаш њима.

– Ја сам те пронашао.

– Ниси.

– Јесам.

– Не, грешиш, ја сам те позвао.

– Када?

– Иди.

– Када си ме позвао?

– Иди.

 

Хва поче да се пење уз дрво.

Младић је гледао како нестаје у густој крошњи. Крошња га је прогутала.

 

– Када си ме позвао?

– Иди, – чуо је старца одозго.

Више није могао да га види. Само му је чуо глас.

– Куда да идем?

– Назад.

Младић поче полако да силази. Лагано.

Мочвара се пушила. Варила је све.

И њега.

Мора да пожури. Они га чекају.

Није знао пут. Застаде.

– Куда да идем?

– Кроз глиб.

Глиб се померао. Свуда беше живо. Није смео да скочи.

– Не знам пут. –

Ништа.

Мук.

Можда га није чуо.

Био је горе, високо.

Продера се јаче.

– Пут не знам. –

Све беше мирно.

Тихо.

Глиболико.

Муљ се растварао и нестајао.

Старац је ћутао.

– Где је пут?

– Доле.

– Где доле?

– На дну.

– У глибу?

– Да.

– Не видим га.

– Не видим га ни ја.

– Ти си ме довео.

– Не, грешиш, ја сам те позвао.

– Када?

– Иди.

– Не смем, упашћу у глиб.

– Нећеш, нашао си себе.

– Ко зна пут?

– Нико.

Младић скочи у муљ. Мочвара га упи. Прогута.

Поче да корача. Пут му се сам отвори.

Ноћ се спуштала.

И он пожури.

Када је дошао до самог краја мочваре, допре до њега, негде одозго, весели глас старца из глиба.

– Немој да једеш моје месо! –

 

Тав се насмеја.

Поскочи.

И потрча.

 

 

Када се вратио у село беше свануло. Сви су били на обали. У плетеним чамцима, напуњеним мирисним, разнобојним цвећем и прекрасним травама, Таводе су испраћале своје мртве.

Глад је односила животе. Нико не беше поштеђен. Умирали су и млади и стари. Деца највише.

Нико ништа није говорио.

Зли демон је гутао све. Није бирао.

Нису видели излаз. Ни крај.

Рибе није било.

У заливу се само чуо – мук.

Ни птица више није било.

Све је умирало.

Мирно су подносили зло.

Без суза и нарицања испраћали су умрле.

Све су губили.

Једино им беше остало да сачувају чистоту свог живота.

То им нико није могао одузети. То и смрт.

Нико о томе није говорио.

Нико није позивао остале да трпе.

Нико није проповедао и предводио. Сви  су знали шта треба да раде.

И како треба да се понашају.

Сви су осећали неку изузетност у себи.

Осећали су бит.  И пратили сопствену суштину.

Целовитост. Заједницу. Која беше у сваком.

Они су пратили – смисао.

Нису се предали. Нису се ни разочарали.

Не баху ни очајни.

Били су мирни и достојанствени. Посвећени. Предани.

Свако је изводио своје магијске покрете и изговарао свакакве речи, само да би остварио свеукупни склад. Који сада не постоји. Који се нарушио. Није се изгубио. Само се привремено нарушио. И зато треба чекати да поново буде остварен.

Да се врати у изгубљени живот.

Да расте.

У – једно.

Нису се уплашили. Не кукају. Не запомажу.

Трпе. И ћуте.

Нису  се сакрили пред злом.

Прикрили.

Променили.

Они су остали исти.

Достојанствени.

Они су се – давали.

Свима.

И демону.

 

– Тав! – узвикну Кха и потрча према исцрпљеном другу.

 

Сви се окренуше.

Тав је стајао пред њима сав замазан глибом.

На лицу му се видео велики умор.

Једино су му очи ужарено светлиле.

Ода се загрцну.

Није могла да се помери.

Сви беху укочени.

Нико га није очекивао.

Из глиба нико није изашао.

 

– Вратио се нама, – прошапута мајка и ухвати оца за руку.

 

Тав прође покрај свих и загази у воду.

Ником ништа не рече.

Ни њој.

Јединој.

Обожаваној.

Која му је живот будила.

Стајао је у води до појаса и непомично гледао у даљину.

Ка пучини.

Онда поче лагано да се полива.

Скидао је мочвару са себе.

Почетак.

Девет пута се поли по глави.

Нагло се окрену према обали и изађе.

– Пођимо на Гум. –

Сви немо пођоше за њим.

Осетише  узвишеност.

Меру.

И моћ.

Окружише Гум.

– Узмите се за руке, – рече Тав и ухвати левом руком старог Меја, а десном најмлађу Бреову кћеркицу.

Сви се ухватише за руке.

Ода беше у кругу.

Насупрот њега.

– Понављајте, – рече Тав и избаци десну ногу.

Сви избацише десну ногу.

– Јеси ли ти то ту, јеси ли то ту ти, јеси ли ту то ти!

Сви поновише.

– Брже! – рече Тав и привуче леву ногу.

Сви привукоше леву ногу и брзо изговорише.

Нико се не збуни.

– Замса-рамса-тамса-манса-ганса. –

Сви поновише.

– Мојса-војса-вта-прс-трса-нта.

Таводе поновише сложно.

– Рибарибарибириберибура. –

– Ојд-дот-до-род-мот-по. –

– Пћа-пћу-пћи-пћапћа-пћупћа-пћи. –

– Бти-бта-бту-бтапти-бтапта-бти. –

Сви поновише сложно.

Без грешке.

– Колико пута смо поновили? – упита Тав и климну главом.

– Девет! – одговорише Таводе и климнуше главом.

Тав одмахну главом.

– Колико пута смо поновили?

– Девет!

– Поведи!

Коло се заврти. Окренуше. Девет пута.

– Обрни! –

Једва обрнуше.

Беху исцрпљени од глади.

Морали су даље.

Јер ово није била игра.

Већ – живот.

Знак.

Тражио се спас.

За све.

Тав је изашао из глиба.

Он нешто зна.

– Идемо! – рече Тав и крену према чамцима.

Ловци се издвојише.

Мушкарци узеше грање.

– Пружи копље! –

Ловци пружише копља.

Тав извади велики умотани лист папрати.

– Окрени врх! –

Окренуше врхове копаља.

Тав приђе свакоме и стави на врх копља малу бубу, која је живела на кори кокосовог ораха.

Таводе су се плашиле ове зле бубе, јер се припајала за кожу човека када би га ујела.

– Нек’ се врх припоји уз рибу! – говорио је Тав, стављајући бубу на саме врхове копља.

Онда испловише.

На пучину.

Мушкарци гранама обрисаше трагове.

– Нека демони изгубе ваш траг! –

И сви осташе на обали.

Многи су лежали савијени, да би ублажили болове у стомаку.

Неки су без гласа умирали.

Искушење беше велико.

Превелико.

Нико није смео ништа да узме у руке.

Да ловцима руке не задрхте.

А ловци испловише далеко.

Беху исцрпљени.

Једва су копља држали.

Веслање их је заморило.

– Ја ћу први да зароним, – рече стари Меј и пружи своје копље Таву.

– Немој, – одмахну главом младић.

– Морам, – рече Меј, – Држи!

– Зашто?

– Све знам.

– Шта?

– Извини, – рече Меј и скочи у воду.

 

Дуго су га чекали да изрони.

Предуго.

Рибари се уплашише.

Старог рибара није било.

Почеше да дозивају.

 

– Меј! Меј!

 

Ништа.

Меј није израњао.

 

– Он се неће вратити, – смирено рече Тав и дубоко уздахну.

Рибари се стресоше.

Осетише празнину.

И бол.

Изгубише наду.

 

– Сад ја идем, – рече Тав и скочи у воду.

Зарони дубоко.

Тама му је пријала.

Као сан.

Видео је у мраку.

Обиђе једну велику стену и спусти се у дупљу.

Ту ће чекати.

Док се не појаве.

– Ово је искушење, – помисли младић у дупљи.

Беше спреман.

Нашао је смисао.

У глибу.

След.

И склад.

Целовитост.

Чистоту живота.

Осети заједницу у себи.

Он је – Тавода.

Почетак.

Основ.

Исправи се у дупљи.

 

– Усправно ћу умрети! –

 

Замути му се у глави.

Губио је ваздух. И свест.

Али, не попусти.

Није хтео да изрони.

 

– Ово је искушење! –

 

Поче да се љуља. Капци му отежаше.

У ушима мује пиштало. Клецну коленима.

Груди су га болеле.

Неће издржати.

Ово је крај.

Пропаст.

Враћа се води.

И муљу.

Дупља је удобна.

Мека.

Учини му се да је једна риба провирила.

Нагла се над дупљу. Да види – дно.

Није могла да издржи.

Он се умири.

Само још мало да издржи.

Леђима притисну дупљу.

 

– Овде је све почело. –

 

Заронио је у битност.

Ту је решење.

Разлог.

Нема сиљења. Ни случајности. Све је повезано. Природно.

Риба уплива.

Он је ухвати рукама.

Онда брзо изрони.

Учини му се да лети према сунцу.

Као да напушта мајчину утробу.

Пробијао је мрак.

И тишину.

Искочи из воде са рибом у руци и крикну:

 

– Меј нам шаље! –

 

Рибари поскакаше.

Вриштали су од среће.

Што се Тав вратио.

И донео – рибу.

Већ су га отписали.

Нада се поново пробуди.

Можда има спаса.

Једва су стајали у чамцима.

Глад их је мучила.

Тав баци рибу у чамац и поново зарони.

Врати се у дупљу.

И изрони са две рибе у руци.

Онда се поново спусти.

На дно.

Чамац се полако пунио.

Сунце беше одскочило кад Тав поведе оца.

А потом и друге.

Ловили су рукама.

Дупља их је све примила.

Лов је споро одмицао.

А време је летело.

И сунце брзо зађе.

Морали су назад.

Улов не беше велик.

Ипак, нашли су рибу.

Тав једва уђе у чамац. Није могао да весла. Ни да разврстава рибу.

Повукоше сложно и његов чамац.

Кренуше назад у село.

Пер се ћутке ваљао од болова.

Стомак је грчевито пртискао.

Тав затвори очи.

Није могао да га гледа.

Сви су ћутали.

И гледали у рибу.

Осећала се свечаност.

И достојанство.

Доносили су рибу. Наду. И живот.

Споро су пловили. Преспоро.

Снага им беше на измаку.

Глад их је страшно мучила.

Риба беше пред њима.

Свежа и изазовна.

Миришљава.

Укусна.

Демон се пробуди.

И побуни.

Живот је звао.

Очи се раширише.

Празни стомаци заурлаше.

Али, нико не узе рибу.

Нико.

Јер рибе беше мало.

Недовољно.

А они су – ловци.

Последњи су узимали.

Док се сви не подмире.

Сви у заједници.

Па тек онда они.

Супротставише се демону.

И отераше га.

Савладаше себе.

Чамци упловише у залив.

Нико од Тавода се не помери.

Нису веровали да носе рибу.

Неки су непомично стајали.

Укопани.

Неки су склупчано лежали.

А некима више није било помоћи.

Нису издржали.

Насилно су отишли.

Пре времена.

Остали живнуше.

И помогоше да се риба изнесе.

Разврста.

Ставише је на камене плоче.

А ловци седоше у круг.

Свалише се.

Стропошташе.

Камене плоче не беху пуне.

А глад беше велика.

Рибе није било довољно.

А ноћ се спуштала.

Тав осети њене погледе.

Беше поносан. На њу. Што је била уз њега.

И у њему. Што му је дошла у сан. Храбрила га је да истраје. Да остане у дупљи. Она га је подржала. Она беше његов ослонац. Кад му је било најтеже. Кад је хтео све да напусти. И да оде. Побегне. Да изда себе. И њу.

Али неће да бежи. Неће.

Од себе не може побећи. Ни од ње. Једине.

У глибу је схватио суштину.

И смисао.

Уловљена риба је заносно лежала на каменим плочама.

И мирисала.

Звала.

Мамила.

Да је узму.

Растргну.

И одмах, ту, пред свима, живу поједу.

Сви су чекали.

Стрпљиво.

Деца су јечала.

Јецала.

Сузила.

Али су трпела.

Чекали су да старији почну.

А старији нису почињали.

Нису смели.

Нико није имао храбрости.

Нико не хтеде да буде први.

Сваки покрет се мерио.

 

– Искушење, – помисли младић и погледа у топле очи.

 

Они то не знају.

Само он.

Гладне Таводе су мирно седеле.

Заједница беше у њима.

Њихова заједница.

Схватили су да је ово – изузетно.

Непоновљиво.

И да морају да – истрају.

Изобиље је меко.

Разливено.

И лажно.

Недаћа је – изазов.

Учили су да – трпе.

И да држе меру.

Заједно.

Сами би пропали.

Поклекли.

И нестали.

Усамљеници одлазе у мочвару.

У глиб.

Тав се вратио због њих. Да им рибу донесе.

Тајну им неће рећи.

Нити ће га они питати.

Не могу сви да буду исти.

Има оних који могу да уђу у глиб и да се, опет, врате.

Хва није хтео да се врати.

Он није хтео да квари живот.

Сам је патио и остао чист.

Неокаљан.

Време је мучно пролазило.

Бранили су заједницу у себи.

Принципе и начела.

Њен живот и смисао.

Свако је бринуо за другог.

Тако је заборављао себе.

Стапали су се у недаћи.

Постајали – једно.

Једно биће. Које зна да трпи и ћути.

Нико се није померио.

Чекали су природни ред.

Стрпљиво.

 

– Меј је отишао, – напокон рече отац и прекиде ћутњу.

– И Рва је отишао, – рече Кха и притисну шаком стомак.

– И Тка је отишла, – рече сува Тја.

Пер се сави ка коленима.

Тешко је дисао.

Није могао да седи.

Бол у трбуху беше неиздржив.

 

– Почнимо, – рече Тав, видећи да је Пер пребледео.

 

И почеше.

Први приђоше жене и деца.

Узеше свој део.

Свако је узимао слободно.

Нико га није ограничавао.

Али, сви су узимали меру.

Нову меру.

Одмерену према улову.

Сви беху гладни.

Много.

А рибе беше мало.

Зато су и мере биле – мале.

Недовољне.

Нису могле да засите.

Али живот су спасавале.

Приђоше старци и жене.

Осушени и измучени.

Узеше своју меру.

И мање.

Природни ред је одмицао.

Полако.

Достојанствено.

Свечано.

Нико није журио.

Сви беху – узвишени.

Задовољни.

Стопљени.

Чували су заједницу.

И себе.

Ред дође на мушкарце.

Прво млађи.

И мајстори.

На самом крају – ловци.

Кха први приђе.

Узе свој малени део.

Окрену се и клекну крај Пера.

– Узми! –

Пер је склупчан лежао.

Беше обливен знојем.

Очи му закрвавише.

И преврнуше се.

Одмахну главом.

– Узми, ја ћу узети твој део, – рече Кха и стеже испуцале уснице.

Пер поново одмахну главом.

Кха седе међу мајсторе.

Утучен.

Ред је одмицао.

Рибе беше све мање.

Кад ловци дођоше на ред, готово да је више није ни било.

Отац приђе каменим плочама и пажљиво покупи остатке.

Стави их у шаку и пружи Перу.

Пер оста згрчен.

– Узми! – рече отац и гурну Пера.

Младожења се превали на страну.

Очи му беху укочене.

Лице му је сијало.

Блажено се осмехивао.

Оцу задрхта рука.

Шака се отвори.

И риба се просу.

Ноћ је пала.

Упалише ватру.

Мртве положише око ватре.

А онда их сви окружише.

Нико није говорио.

Искушење беше превелико.

– То је све, – рече Тав, устаде и пође кући.

Сви се разиђоше.

Тав више није осећао глад.

Скупљао је снагу за сутра.

Да улов буде бољи.

Већи.

И да ловци дочекају ред.

Јер су већ издржали. Сва искушења.

 

Наредног дана улов беше много већи.

И ловци добише шаку свеже рибе.

А наредног дана би још боље.

Хране је било доста за све.

Живот се вражао у заједницу.

Наредног дана рибе чак и остаде.

Деца почеше прва да се смеју.

Живот се није могао зауставити.

Непогода је прошла.

Све се враћало у првобитно стање.

Заједница је издржала.

Залив се пробуди.

Птице се вратише.

Природа живну.

И све беше – исто.

Наизглед.

Али, није.

То се само тако чинило.

У дубини њихових душа беше другачије.

Топлије.

Мекше.

Нежније.

И – пуније.

– Чу-у-у-у-ва-а-а-а-ај! – повика Тав и поче да се преврће преко главе, сјуривши се у воду.

– Чу-у-у-у-у-ва-а-а-а-а-ај! – викала је весела дечурлија, покушавајући да прати вештог ловца.

Игра се настави.

Невиност је сачувана.

И наивност.

Чистота.

И доброта.

Само они знају да се – играју.

– Све је почело у дупљи. И глиб, – помисли младић и настави да се преврће преко главе.

Деца су вриштала од смеха.

И среће.

 

 

Безбрижни дани су пролазили.

Свуда се орила песма и игра.

Живот је ишао даље.

На Гуму беше радосно.

Данас беше велики дан.

Тав се спремао.

Није хтео више да чека.

Она је била његова.

Душе им се спојише.

Воће беше зрело.

Најбоље.

Најслађе.

Отпочеше припреме за свадбу.

И сви се порадоваше.

Њиховој љубави.

Чистој.

Свечаност је могла да почне.

Рибе беше у изобиљу.

Улаула их је благословио.

За заједнички живот.

Дође и тај дан.

Данашњи.

Жене су брале најлепше цвеће за младу.

Плеле су венце и певале о љубави.

Мушкарци су се мазали мирисним уљима.

Доносили су зреле плодове.

Бре је спремао свечани ручак.

– Ма, бре… бре… бре… – грмео је весело кувар и терао децу од ватре да му не сметају.

Трпезу поставише.

Обилату.

Угодни мириси су се ширили.

Искушење је прошло.

Заједница је опстала.

Издржала.

Склад је сачуван.

Одржан.

И смисао.

Суштина.

И људскост.

Свест.

Савест.

Једноставност.

И доброта.

Поворка ловаца пође према Гуму.

У средини је ходао Тав.

Сви су имали украсе на телу.

Лица су им била намазана јарким бојама.

Само Таву лице је било чисто.

Он је био младожења.

Није смео да украси лице.

 

– Штета, – весело рече Кха, који се умешао међу ловце.

– Шта? – упита га Вна.

– Што Тав не сме да украси лице.

– Зашто?

– Могао сам му преотети младу.

– Ти ниси ловац, насмеја се Вна.

– Ниси ни ти младожења, – одговори Кха и нагло муну Тава у слабину.

Тав поскочи.

– О-о, полако, полако! – повика Кха и ухвати друга за руку, – Полако, бре, не жури! Свадбени ручак да прође. –

Сви се насмејаше.

Тав поцрвене.

Морао је да трпи.

Он је данас младожења.

Ловци приђоше Гуму.

Жене изађоше.

Све су биле љупко обучене.

Разнобојне, дуге траве су украшавале њихова тела.

Мушкарци почеше да певају.

И да тапшу.

Девет девојака се издвоји.

И стадоше пред ловце.

– Бирај! – рече сува Тја и показа прстом на Тава.

– Ја ћу! испрси се Кха.

– Ко си ти? – упита Тја и рашири руке.

– Ја сам младожења, – слага Кха и шеретски се насмеја.

– Добро. Онда, бирај! – рече Тја и снажно лупи ногом.

Сви залупаше ногама.

Кха поче да загледа девојке.

Није могао да види добро од дуге траве на њима.

Протрља очи.

Жене су га храбриле:

 

“Траву бери,

жену мери,

очи пери,

хајде, момче, изабери.”

 

Мушкарци су довикивали:

“Ари,

бари,

ежи,

жежи,

нек се

млада

добро

јежи.”

 

Деца у хору повикаше:

 

“Елем, белем, бум,

чим, чам, чум,

дачим, девдем, дум,

ћићи, ћући, бући,

води младу кући.”

 

Старци и старице запеваше:

 

“Ена дора дојдора,

сора кајра кајдора,

бенгиш, кармиш, даравиш,

ти сад младу не видиш.”

 

Кха се замисли. Стави прст на чело и поче да броји:

 

“Арам, барам, бабуре,

тарам, турам, гадуре,

џуџу, џаџа, џава,

нек’ се јави права.”

 

Девојке су ћутале.

Кха се нервозно шеткао.

Намргоди се.

И поче поново:

 

“Уњела,

дудјела,

пуњела,

куњела.

Шутутиш,

бунулиш,

каналиш,

тандрвиш,

не видиш.

Тудевет,

мадевет,

црновет,

руковет,

па опет.”

 

Жене углас повикаше:

 

“Једно, дволе, дводоле,

борле, торле, тодоле,

ворле, морле, модоле,

изабери Кхадоле.”

 

Кха стаде на средину, рашири ноге и поче:

 

“Ена, вена, бена,

чиме, чева, чена,

џуџе, џева, џена,

ти си моја жена.”

 

Повуче једну девојку за руку.

Девојке прснуше у смех.

 

– Шта је ово? – зачуди се Кха.

 

Изабраница скиде вео од траве.

 

– То је младић! – повикаше девојке углас.

 

Наста цика и вриска.

Сви запљескаше рукама.

Смех се заори.

Онда отпоче плес.

Лупали су ногама и пуштали грла.

Тав је високо бацао ноге.

Игра га понесе.

Покрет.

Ритам тела.

Девојке су се окретале око њега.

Раздрагане.

И заносне.

Док он не познаде Оду.

Узе је за руку.

И наставише заједно да играју.

Сви их окружише.

Ухватише се за руке.

У коло.

Почеше да се окрећу.

И да певају сложно:

 

“Едем, бадем, баленбар,

изабрао прави дар,

енге, пенге, цукета,

зрипан, плован, гукета.

Апа, упа, уп,

тапа, нупа, туп,

рупа, купа, буп,

супа, јупа, дуп,

еда, ида, уда,

Таводе су свуда.”

 

Клицали су из свег гласа:

 

– Тавода! Тав и Ода! Тавода!

 

Изненада нешто засмрде.

Јако.

Сватови се ухватише за носеве.

Игра стаде.

Угледаше странце.

Њихова два госта.

А иза њих група људи.

Смрад беше несносан.

Странци су држали мачеве у руци.

Полако окружише Таводе.

Наста мук.

Тав се стресе.

– Вратили су се поново. –

Грло му се стеже.

Осети бубњање у ушима.

Срце му залупа.

Гвоздени људи су дошли.

Стеже руку Оди.

Она му се насмеја.

Благо.

Нежно.

Невино.

Ништа није слутила.

Није могла.

Није познавала зло.

Ни она, а ни Таводе.

Тав је све знао.

И крај.

Који је Хва прећутао.

Стисну јој снажније руку.

Да је задржи.

За себе.

Да је не изгуби.

Одмах на почетку.

Вечно ће остати у њему.

Остало није важно.

Остало је – пролазно.

Ништа му не треба.

Само – љубав.

Њена.

Таводе су гледале у гвоздене људе.

Све је заударало.

Кха закорачи напред.

И приђе странцима.

Насмеја се весело и рече:

 

 

“Ен

ден

дину,

саварака

тину,

саварака

тика

така,

елем,

белем,

бум,

пиф,

паф,

пуф!”

 

Гвоздени човек подиже мач.

И прободе га.

Кха се сруши на земљу.

Таводе се скупише.

Деца су дрхтала.

Старци се повише.

Жене пригрлише бебе.

Ловци занемеше.

Кха беше прободен.

Као свака риба.

Тада грозан урлик зачуше.

Из празнине.

Из очаја.

Засмрде јаче.

И странци почеше да убијају.

Све редом.

Никог нису поштедели.

Никог.

Освајали су залив.

Отимали.

Силовали природу.

Одведоше Оду.

Истргоше му је из руке.

Тав потрча за њом.

Осети снажан бол у глави.

И паде.

Крв му сливала низ чело.

Испаравало је свуда.

Чудна магла.

Ништа није видео.

Чуо је само Оду.

Како запомаже.

Преклиње.

Моли.

Како се опире.

Главом удари о земљу.

И изгуби свест.

Кад се пробудио, сунце беше изнад њега.

Лежао је на средини Гума.

И крварио.

Свуда беху Таводе.

Мртве.

Угледа Оду.

Унакажену.

Упропашћену.

Укочену.

Главу је искривила.

Да би њега видела.

Клону.

Није могао да удахне.

То је тај крај.

Ово није искушење.

Ово је крај.

Они су дошли.

И донели – смрт.

Све су уништили.

Да узму – живот.

Они су све узимали.

Јер нису ништа имали.

Само – зло.

Неко га узе за косу.

Одвукоше га до обале.

И полише сланом водом.

Зајеча.

Рана га је пекла.

Тело га је болело.

А душа му је убијена.

Пожеле да умре.

Ту.

Одмах.

Крај воде.

Кад није могао у води.

Сети се дупље.

Очи му засузише.

Нагло га подигоше.

Усправише.

Виде ону двојицу.

Које беше угостио.

Његове госте.

Церили су му се у лице.

И пљували га.

Поново су заударали.

 

– Смрад је њихов живот, – помисли младић и окрену главу.

 

Могао је остати у глибу.

Или у дупљи.

Тамо беше чисто.

Глиболико.

Топло.

Меко.

Осети ударац.

Гости су га тукли.

Можда их није добро угостио.

Можда им храна није била по укусу.

А можда безбрижна игра.

– Они се не играју. –

 

Покуша да се насмеје.

Један га узе за косу.

И поче да га тресе.

Цима.

Нешто му је викао.

Нешто је хтео.

Али он га није разумео.

Све је прошло.

Није их слушао.

Они нису Таводе.

Они су – ништа.

 

– Ни из чега долазе, у Ништа се враћају. –

 

Сажали се на њих.

Демон их је обузео.

Страшан.

Окрутан.

Зао.

И неће да изађе.

Нису они криви.

Демон је ушао у празнину.

– Нема им спаса!-

Умреће у мукама.

Демонским.

Нико не може да им помогне.

Ни магијски знаци.

Ни речи.

Пропадају.

Нестају.

И труле.

Само то још не виде.

Не осећају.

Зато што смрде.

– Смрде од покварености. –

Тачно.

Осмехну се лагано.

Његови гости повикаше.

Заурлаше.

Везаше му конопац око врата.

И убацише га у чамац.

Испловише.

Њих неколико.

Остали су скупљали бисере.

Скакали и вриштали.

Љубили бисере.

– Чудна игра. Љубе камење. –

Гурнуше му Мејево копље у руку.

Један је држао конопац.

И седео у чамцу.

Схвати.

Хтели су да лови.

Знали су да је он најбољи ловац.

Зато га и нису убили.

Сачували су га за себе.

Није више био свој.

Слободан.

Морао је да им лови рибу.

Он се насмеја.

Онај повика.

Заурла.

И удари га.

Запрети му руком.

– Лов је игра. –

Нису га разумели.

Ни он њих.

Стајао је у чамцу.

Везан.

У руци је држао копље.

Мејово.

Хтеде да скочи у воду.

Да нађе дупљу.

И да оде.

Са рибом дуге косе.

Она је његова.

Само његова.

И ничија више.

Да, његова.

Конопац беше кратак.

Прекратак.

Није могао да скочи.

Рибе га позваше.

Пливале су око чамца.

Заљуља му се у глави.

Вода га је вукла.

Глиб.

И дупља.

Повикаше.

И опет га ударише.

Тихо се насмеја.

Опрашта им све.

Јер зна крај.

Баци копље у воду.

Меју.

Он га је прозвао.

Копље је његово.

Доби ударац.

Снажан.

Изгуби ваздух.

Мочвара се помери.

Отвори.

Глиб се покрену.

Дупља се рашири.

Виде чистоту.

Једноставност.

И склад.

– То је почетак краја. –

Муљ се раствори.

Стварност утону.

Нестаде.

Заувек.

Биће.

Мисао.

Намера.

Игра.

Осећај.

Све се стопи.

У – једно.

Непролазно.

Вечно.

Насмеја се гласно.

– Где је нови почетак? –

Гвоздени човек замахну мачем.

И прободе младића.

Онда полако обриса о косу сечиво.

И ногом гурну тело у воду.

Потегну из прљаве чутурице, обриса руком велику слину и довикну освајачима света:

– Фуј, какви дивљаци! –

 

у Београду, на Велику Госпојину,

28. августа 1997. године