Početna Tekstovi ТАПШАЊЕ

ТАПШАЊЕ

1
0
SHARE

ТАПШАЊЕ

 

Тапшање по рамену може да буде јако опасно.

За онога кога тапшу по рамену, јер може да се уобрази и осили.

За онога који тапше другога по рамену, јер мисли да је испунио своју друштвену обавезу.

Подржао је онога који има више храбрости од њега.

 

У суштини гледано, тапшање по рамену је друштвено штетно.

Друштво од тог тапшања нема никакве користи, само могуће штете.

Онај кога тапшу може да постане нови тиранин.

Онај који тапше остаје и даље неслободан и пасиван.

 

Тако друштво, по свом политичком систему, остаје тоталитарно.

Курта мења Мурту и Мурта мења Курту.

Вртимо се у том затвореном тоталитаризму вековима уназад.

Једна олигархија мења другу олигархију.

И тако друштво пропада.

Представничка демократија је изгубила сваки смисао.

Монархија је у својој бити бесмислена, јер владавина једног човека, кад тад, води пропасти  друштва.

Макар и после смрти неког способног владара.

 

Савремено друштво тражи потпуно нови политички систем.

У коме више неће бити поделе на навијаче и оне који играју утакмицу.

У коме неће бити оних који тапшу друге по рамену.

И храбре себе да су тако друштвено активни.

Али, нису.

То је њихова велика заблуда.

 

Морамо да се вратимо нашој древној винчанској заједници.

И нашим прецима, који се нису делили на навијаче и политичке играче.

Који нису тапшали једни друге по рамену, јер се то сматрала великом увредом.

Њихова заједница је почивала на слободи и одговорности сваког човека.

Који мора да брине за заједницу исто онако као што брине за себе и своју породицу.

 

Заједница је само наша проширена породица.

Када неко себично брани само свој лични интерес, онда он ради против интереса заједнице.

Деловати у духу заједнице значи прузети одговорност за добробит саме заједнице.

Не може неко други да делује уместо вас.

Навијање и тапшање по рамену тако постаје бесмислено.

Заједница тражи ваш потпуни ангажман за добробит свих.

Не можете да се извучете и да фолирате.

 

Ево, навешћу један практичан пример.

 

Учествовање на моби је деловање у заједничком интересу.

Не можете да дођете на мобу, седнете на трибине, грицкате семенке и грисине, пијете хладно пиво и навијате за оне који раде за заједницу.

То се, у заједници слободних и поштених људи, осуђује.

Нисте такви потребни заједници.

Сметате и дајете лош пример другима.

Ухватите се посла и почните нешто да радите.

Тако помажете и себи и заједници.

И боље се, након обављеног посла,  сви осећате.

 

Не можете ни да тапшете по леђима оне који раде и да се повучете на пристојно растојање.

Лењствујете и тапшете. Мислите да сте оправдали себе.

Нисте. Грешите.

Тако само понижавате оне који раде за заједницу.

Значи, раде и за вас.

Али, ви им не помажете, јер сте тапшањем поткупили своју савест.

И обезбедили себи да удобно пландујете.

 

Како да спасимо Србију из данашње пропасти?

 

Ако навијате са трибина, ништа нам не помажете.

Само нас нервирате.

Ако нас тапшете по раменима и храбрите да истрајемо, само нас понижавате и вређате.

Па, шта онда да радите?

Радите исто оно што и ми радимо.

Преузмите свој део историјских обавеза.

Узмете сами на себе оно што можете да понесете.

Немојте да чекате да вас неко позива, моли и опомиње.

Србија је наша заједничка кућа.

Ми резервне куће немамо.

 

Ако хоћемо Србију да спасимо даљег урушавања, онда морамо да направимо МОБУ.

Свако може да помогне.

Свако је добродошао.

Нема сувишних.

Неко ће носити воду, неко цртати планове, али сви ћемо радити да изградимо и обновимо нашу једину кућу.

 

Шта ћу на моби да радим, потпуно ми је свеједно.

Знам да радим за добробит заједнице и није ми важно шта радим.

Испуњен сам јер радим једини смислени посао у овом друштвеном тренутку.

Сви остали послови нису дорасли послу за спас заједнице.

Радимо оно што морамо у овом тренутку да радимо.

То је моја лична обавеза и немам важније обавезе од ње.

 

Ако вам је све ово јасно, онда се ватајте посла.

Никога не питајте шта треба да се ради.

Има посла за све.

 

Београд,7528.година, сечко, дан једанаести

SHARE