Početna Sadržaj Mišković TAKUNI DUGUJU 5 MILIJARDI EVRA ZA POREZE

TAKUNI DUGUJU 5 MILIJARDI EVRA ZA POREZE

1220
0
SHARE

Како су нас опљачкали)
Пажња, Тајкунленд ,NIN,02.06.2011

Најбогатији привредници у Србији су и највећи дужници, за порезе и доприносе дугују 170 милијарди динара, а сва њихова дуговања износе више од невероватних 500 милијарди динара, односно око 5 милијарди евра Ниједан од најбогатијих људи у Србији не налази се на листи највећих пореских обвезника, али јесу у врху највећих пореских дужника, сазнаје НИН од извора у Министарству финансија. Водећи у дуговањима према држави и Пореској управи су Мирослав Мишковић, Милан Беко и Зоран Дракулић.
Такође, ниједно име, према изворима НИН-а из врха полиције, не налази се у белим књигама организованог криминала. У полицији тврде да није њихов посао испитивање богатства тајкуна. „Та истрага захтева прво унакрсно испитивање прихода и расхода и порекла имовине. То је надлежност Пореске управе, а ако Пореска управа то затражи, у конкретним случајевима полиција је спремна да даје логистичку подршку. Спремни смо за такве поступке, ма ко да је у питању“, каже наш извор из МУП-а. У самом врху полиције кажу да је од изузетног значаја Закон о одузимању имовине стечене криминалом јер је то највећи ударац који може држава да зада било коме ко се бави организованим криминалом, укључујући и организовани криминал белих оковратника.
Полиција се заклиње да је спремна да удари на тајкуне који су нелегалним махинацијама створили читаве империје и остварили монополски положај, али у њеном врху кажу да „није довољно само да се неко некоме не допада јер је богат већ је неопходан захтев тужилаштва“.
Сасвим је јасно да овде није реч о недопадању и да за полицију и све друге надлежне државне органе има довољно посла, само када би хтели да га обаве. Али, одговор на питање зашто пословања најбогатијих људи нису испитивана и нису предмет истраге очигледно лежи у другој чињеници – сви водећи тајкуни преко фирми из сенке финансирају готово све политичке партије. Ипак, на списковима Агенције за борбу против корупције коју су партије доставиле нема имена Мирослава Мишковића, Милана Бека, Вука Хамовића нити многих других. Нити се ико потрудио да сазна на који начин се онда осликава њихов утицај на партије. У Пореској управи тврде да немају начин провере финансирања партија и да су за то надлежне друге институције.
Очигледно у многим државним органима велики привредници имају заштиту. У Пореској управи тврде да држава штити велике неплатише и да су њима, као извршном органу Министарства финансија, по Закону о пореском поступку и пореској админстрацији (члан 7) везане руке да јавно обелодане, на пример, највеће пореске дужнике у Србији. Отварање тих спискова највероватније би потврдило незванична сазнања НИН-а да најбогатији привредници, односно њихове фирме, дугују држави око 170 милијарди динара само по основу пореза на доходак, здравствено и пензијско осигурање, док сва њихова дуговања (добављачима, међусобно и остала) достижу више од невероватних 500 милијарди динара или око пет милијарди евра.

Тај порез ненаплатив је кроз принудну наплату из сасвим бизарног разлога, наизглед, јер прописи о стечају и приватизацији забрањују све радње везане за редовну и принудну наплату од стране Пореске управе. На овај начин држава је омогућила заштиту великих привредника. Исправка те грешке само наоко је покушана кроз доношење уредбе о повезивању стажа запослених. Држава ће тако, према наводима извора НИН-а, преко Пореске управе намирити Фонд ПИО. Од кога? То питање остало је без одговора.
И док се тајкунске империје шире, а многи од њих су власници вила у најелитнијим деловима Лондона, Москве или Монте Карла, њихова неисплаћена потраживања не остају само на нивоу државе. Остварујући монополски положај они функционишу по принципу тржишних уцена и када су у питању домаћи добављачи.
Тајкуни су и настали у време режима Слободана Милошевића, током деведесетих, делом зато што су били привилеговани, делом због изостанка механизама контроле, неприлагођених новонасталим друштвеним условима. Праћена кадровским чисткама, реконструкција државе заснивана је по партократској линији. И нови слој богаташа регрутован је из технократско-управљачког слоја било из сфере привреде или политике. Та елита имала је увид у само тржиште и стварајући финансијску базу, исисавајући новац друштвених фирми пребацивала га на сопствене кроз нереалне вредности роба и услуга, део су давали за одржавање Милошевићевог режима, а највећи део узимали су за себе. То им је омогућило стварање таквих монопола да је њихову баријеру тешко пробити и постали су милијардери за кратко време. О којим сумама је реч?
Богатство само двојице водећих бизнисмена Мирослава Мишковића и Милана Бека, тренутно се процењује на око 500 милиона евра иако су претходних година помињане далеко веће суме. Како је могуће за кратко време у сиромашној држави створити такве империје? Одговор на то питање већ готово деценију дугују правосудни, полицијски, порески и остали органи државе.
Прво је у ратним условима створена друштвена претпоставка за лов у мутном, искоришћене су санкције и рат, а потом приватизација, којој је претходио процес девастирања свих привредних субјеката и владао је принцип пословања – уништи па дођи до тога џабе, а после препродај. По тој логици стотине фабрика и хиљаде хектара земље куповане су за неколико марака, стварајући с друге стране радну масу суочену с пуким преживљавањем и потпуно зависну од воље власника фирми у којима су запослени. Пригрлили су послове које су некада обављале државно извозне фирме Генекс и Инекс.
Била је то дивља зона у којој је формирана нова класа богаташа, приватних предузетника који ће преузети послове државе. Вук Хамовић и Зоран Дракулић преузели су послове филијала Генекса у иностранству. Уз Хамовића, посао је започео и Војин Лазаревић. Мирослав Мишковић у то време започиње посао из свог стана, из којег се претходно иселио Слободан Милошевић на Дедиње. Милан Беко у то време био је министар и један је од твораца Закона о својинској трансформацији. За свега неколико година најисплативији послови државе пребачени су у руке приватних фирми које су радиле под директном контролом режима, издвајајући новац за његове потребе.
Тајкунске везе су тесне. Повезују их конкретни интереси, а умрежавају ниже нивое легалним принципима у ком свако има своју цену, а ако то не пролази, митом и корупцијом. Таква паукова мрежа софистицираног организованог криминала задире у саму есенцију државе.
Нови богаташи нису претежно имали наклоност нових власти након 5. октобра. Али, у својим рукама имали су новац, кључне људе на важним позицијама извршне власти, у банкарском сектору, као и синдикату. То им је омогућило да ојачају своје позиције и упусте се у други чин приватизације.
Везе у новој власти остварили су чим је почео да се назире крај Милошевићеве ере. За услуге финансирања опозиционих партија нове власти реванширале су им се посебним повластицама, укључујући и доношење закона по њиховој мери. Припадници Милошевићеве пословне елите постали су најважнији тајкуни, позиционирајући сада већ своје људе на кључне позиције државе.
И премда запошљавају укупно свега 45.000 људи, њихов утицај на управљање државе далеко је смелији и из ње црпе готово сву могућу корист коју могу да добију, укључујући зајмове државе за мала и средња предузећа по повољним условима који су завршили у њиховим фирмама.
Они учествују заједно у пословима. Милан Беко и Мирослав Мишковић помињани су као сувласници Луке Београд, Мирослав Мишковић и Богољуб Карић везани су и сада родбинским везама. Ћерка Мишковића удата је за сина Сретена Карића, Богољубовог брата. Карић за којим се трага због злоупотребе положаја у Мобтелу, само је један од Милошевићевих тајкуна, који никада не би доспео на црну листу да није зашао тамо где не треба – отворено у политику, као опозиција нових власти. Здружени су и у пословном удружењу, које се окупља у Шекспировој улици, у клубу Привредник, у којем су и Данко Ђунић, Жељко Митровић, Драган Томић, Миодраг Бабић…
Не можемо рећи да су сви новобогаташи исти. Али, држава никада није заштитила оне који су свој капитал стекли легалним транспарентним пословањем, процесуирањем оних других са мрачним токовима новца.
Никада није дат одговор државе како то да баш сиромашна Србија има најбогатије људе у региону. И то у толиком броју. Економиста Мирослав Прокопијевић има једноставан одговор: “Највише их се неговало. Ишли су им на руку и код доношења закона, попут антимонополског, који није предвиђао санкције и заправо претстављао само формално извршење захтева ЕУ. Србија нема ни нафту ни гас ни дијаманте, које су пале у руке руских олигарха, али зато је имала државна предузећа чија приватизација је заправо представљала потпуну пљачку. И зато готово да немате тајкуна тако високог ранга који је настао после 2001. године. Сви они су са мањим или већим империјама постојали у време Милошевића. И нетачно је да су нове власти имале икакве дугове према њима. Требало је само да отворе тржиште и они би показали своје способности. Е, сада ће ствар да дође на праву меру“, оцењује Прокопијевић. У зависности ко уме да ради, а ко не уме, одвијаће се њихов опстанак.
Стјепан Гредељ, члан Савета за борбу против корупције, каже за НИН да су тајкуни и даље добро распоређени, вешти, имају слабу државу против себе и многи од њих су одговорни за упропашћене изворе финансија државе, а да њихов механизам није компликован. Напротив, заснива се на одузимању и потом умножавању. “Савет за борбу против корупције све је покушавао. Упозоравао да Миодраг Костић не сме да купи три шећеране за по три евра, да Милан Беко не сме да купи Луку Београд јер тај посао није легалан. Али, ништа није вредело. Како да пријавите то онима који су уплетени у мрежу са њима. Тужилаштво је морало током свих ових година макар на погрешан сигнал Савета да покрене истрагу, али истраге су изостајале и готово увек би се позивали на недостатак доказа“.
Лука Београд сада је први тест за тужилаштво, које води преткривични поступак за злоупотребу приликом секундарне приватизације.
У следећем броју:
Како су нас опљачкали (4) – Политичари у аферама

Нема евиденције имовине и трансакција
У Пореској управи тврде да немају никакав увид у трансакције најкрупнијих богаташа и да листа највећих пореских обвезника не осликава право стање јер тајкуни не пријављују порез држави с обзиром на то да су њихове фирме и даље регистроване у оф-шор зонама. Мирослав Мишковић, Милан Беко, Зоран Дракулић, Војин Лазаревић, Вук Хамовић, сви они регистровали су фирме на Кипру и сличним пореским рајевима. И нити један од њих своје пословање не води преко Србије. На тај начин изостаје контрола токова новца. Занимљиво је, међутим, да према изворима НИН-а, Пореска управа нема збирни податак шта све поседују у земљи најбогатији привредници. Тако су до податка да иза фирме Ворлдфин, власника Луке Београд, стоји Милан Беко, сазнали из медија. „Они не стоје именом и презименом као власници, већ су заклоњени иза инвестиционих фондова, регистрованих ван земље“, кажу у Пореској управи.
Пореска управа нема ни збирни податак колико хектара земље је у рукама свега пет до десет људи, иако се спекулише да је реч чак о милион хектара. „До пре две године контролисали смо имовину, али базу података пренели смо локалним Управама прихода, тако да су ти подаци расути“, кажу у Пореској управи. Покриће за овај пренос надлежности у којем се губи збирни податак лежи у недавно донетом закону о локалној самоуправи.

Кретање новца могуће утврдити
Највећа пљачка државе започела је изношењем енормних количина кеша из земље. Процењује се да је током деведесетих изнето око девет милијарди марака. Иако су то били енормни износи новца чак и за много веће државе но што је Србија, траг новца до данас није пронађен. „Кретање новца не може заувек остати тајна иако у том трансферу и затирању трага користе оф-шор дестинације и рајска острва за повраћај новца и убацивање у земљу под другом фирмом. Али, за онога ко хоће, није тако немогуће да дође до крајњег имена“, уверен је Радомир Милашиновић, бивши начелник аналитике Службе државне безбедности и професор Факултета за безбедност.

Ђинђић и богаташи
„Многи од њих су обијали праг Ђинђићевовг кабинета, у покушају успостављања нових веза. Једног дана дошао сам на посао и у канцеларији ме је сачекао Ђорђе Ницовић. Питао сам шта ви тражите ту, а он ми се обраћао као да смо дугогодишњи пријатељи. Тражио је састанак са Ђинђићем. Он је био само један од многобројних, због којих је Ђинђић захтевао од свих његових министара да избаце из кабинета све који се позивају на њега и познанство с њим тражећи услуге“, каже извор НИН-а, високо позиционирани члан Ђинђићевог кабинета.

ТАЊА НИКОЛИЋ ЂАКОВИЋ

 

SHARE