Pisati danas o tajkunima u Srbiji nije preporučljivo. Tačnije, vrlo je opasno. Ukoliko ste uporni i pokušavate da nametne tu zabranjenu temu, možete da prođete kao „Tabloid“. Niste zabranjeni, ali ne izlazite. Nema zvanične cenzure, ali nezvanično vam svi otkazuju saradnju. Nikome se ne isplati da se zakači sa moćnim tajkunima koji danas iz senke upravljaju Srbijom. Svako gleda svoj biznis i pravi kalkulacije u kojima nema nikakvih mogućnosti da se napadne onaj koji finansira, ko je donator, sponzor, mecena, oglašivač i od čijeg novca se ugodno živi na ugašenoj savesti. A kada se taj tajkun zove Miroslav Mišković, najveći tranzicioni špekulant i profiter, onda je sigurno da se, navodno demokratizovani i oslobođeni, mediji, koji sebe pompezno nazivaju nezavisnim, neće usuditi da objave istinu o načinu sticanja njegovog bogatstva, jer se glavni urednici plaše da ne izgube klijenta koji dobro plaća. Između istine i novca, komercijalna civilizacija bira novac.
Ni angažovani intektualci, bez obzira da li bili filozofi, sociolozi, politolozi, analitičari, pravnici, ekonomisti ili novinari, ne usuđuju se da otvoreno i kritički ukažu na najveće društveno zlo koje je danas zahvatilo Srbiju i koje preti da je uništi i da stvori privatnu državu latifundista kojima se malograđanska inteligencija klanja i koja pseći ponizno maše repom, očekujući da dobije nagradu za poslušnost i lojalnost. I tu je glavni naš problem danas.
Nije, dakle, problem u tome što pohlepni, gramzivi i primitivni kleptomani otimaju društveno bogatstvo i vrše prvobitnu akumulaciju kapitala na najkriminalniji način, zloupotrebljavajući institucije sistema, nego je problem u toj potkupljivoj, skorojevićkoj i prevrtljivoj palanačkoj kvaziintelegenciji koja, zadivljena kičastim glamurom pinkovizije i tupošću Velikog brata, pristaje da služi tom kriminalnom pljačkanju države.
Pored njih, drugi glavni krivac za nastavak tragičnog uništavanja države i njenih institucija je potkupljiva politička oligarhija koja, bez ikakve državotvorne vizije, niti strategije, prodaje svoja politička uverenja na vašaru ideoloških obmana i koristi svoju političku moć da se domogne dela otetog kapitala.
Glavni problem je što nemamo elitu. Nemamo elitu koja je spremna da se žrtvuje za svoje ideale i koja ima viziju i koju niko ne može da potkupi jer se ne prostituiše. Ne mogu kritički da govorim o tajkunima i tajkunizaciji ukoliko prvo ne otkrijemo koji su glavni krivci pojave tajkunizacije. Srpska kvazielita ćuti jer je dobro plaćena, jer je potkupljena, uživa u blagodetima komercijalne civilizacije, prodala je svoj krhki moral i svoja sumnjiva stručna uverenja, ušuškana je u sistem, inkorporirana u prevaru i bestidno i samoljubljivo glagolja po svim medijima, monopolišući javni nastup, u odbrani postojećeg stanja.
Iskreno da kažem, duboko sam verovao da će naša višedecenijska borba protiv totalitarizma i ideologija, prevara i krađa, zabluda i predrasuda biti završena nakon petooktobarskog preokreta i da će naše društvo imati snage za katarzu kako bi, bez stega i istorijskih okova, hrabro krenulo napred u novi milenijum. Verovao sam da više nikada nećemo živeti u virtualnom društvu i da nikada više nećemo imati takav nesklad između stvarnosti i njene slike na javnom servisu.
Nažalost, prevario sam se kao i milioni obespravljenih, siromašnih i nezadovoljnih građana Srbije. Ništa se u sistemu manipulacije i prevare nije promenilo. Iste propagandne poluge laži koriste danas i lažni reformatori, bili oni ideolizi vulgarnog pragmatizma ili ideolozi verbalnog legalizma. Totalitarni sistem vladavine se nije promenio samo se demokratizovao. Tako se pojavila stranačka politička oligarhija koju, bez obzira na ideološka uverenja, finansiraju tajkuni, plašeći se da se nekoj političkoj oligarhiji ne zamere i zato pristaju da sve njih na političkoj sceni finansijski kontrolišu kako bi smanjili mogućnost bilo kakvog političkog rizika. Igrajući na sve političke stranke, tajkuni kupuju vreme i nastavljaju da ubrzano pljačkaju preostala državna dobra, iskreno se plašeći da može nastati neko novo revolucionarno vreme u kome neće moći da potkupe državnike, kojima će morati da polože račune o načinu sticanja svog bogatstva.
Iskustva iz petooktobarskog prevrata za njih su vrlo poučna i zbog toga će oni sve učiniti da spreče bilo kakve ozbiljne promene ili bar, ako se promene dese, da ih oni kontrolišu i imaju svoje igrače i u novoj postavci neke revolucionarne vlasti.
Namerno upotrebljavam ove jakobinsko-boljševičke nazive jer je to jedino čega se tajkuni iskreno plaše. U petooktobarskom prevratu, koji je brižljivo pripreman u režiji tajne službe i vrha krupnog kapitala, došlo je do istorijskog spoja, nakon rušenja despotije, vrha kriminala i vrha DOS-a, pa su tako izostale sistemske promene u društvi i mi danas živimo pod hipotekom tog paklenog saveza koji je doprineo temeljnom uništavanju Srbije. Umesto lustracije i katarze, umesto hapšenja tajkuna i nacionalizacije njihove imovine, umesto izgradnje novih institucija sa novim ljudima, koji su izabrani u oštroj konkurenciji na tržištu stručnjaka, mi smo dobili demokratski totalitarizam političke oligarhije i tajkuna, koji su zacementirali despotov sistem vladavine i koji su sve to umotali u oblandu evropskih integracija.
I tu je uzrok teške bolesti društva. Tajkuni su samo opasni tumori koji se ubrzano šire i koji gutaju sve pred sobom, preteći da tako, kada više ne budu imali šta da pojedu, i sami budu pojedeni. Glavno pitanje je kako zaustaviti tu zaraznu pošast da ne uništi sve zdrave ćelije u društvu? Kako sprečiti njihovo dalje širenje? Kako ih zaustaviti i staviti pod kontrolu?
Jedini način je da se hiruškim putem odstrane sa zdravog tkiva društva. Jedini način je da državotvorna i nacionalna elita, koja zna svoje istorisko mesto i ulogu, koja promišlja kroz vekove, koja je intiligentna, radna, vredna, poštena, iskrena i nepotkupljiva, koja zna da pronađe svoje parče globalnog neba, načini nacionalni i državotvorni program bez tajkuna, kriminalaca, političke oligarhije i tajne službe. Državotvorni i nacionalni program koji će biti u interesu svih građana i koji će dovesti do katarze u društvu. Na taj način će se sprečiti naše poniranje u propast i nestajanje nacije. Na taj način može društvo zaista da trajno ozdravi i da krene u globalnu integraciju, brižljivo čuvajući svoje nacionalne osobenosti i različitosti.
I to je put spasa o kojima godinama maštamo, ali koji smo ponovo izgubili u propagandnoj laži tržišnih fundamentalista na vlasti. Ako se ovako stvari postave, ako se ovako izanalizira problem tajkunizacije Srbije i predloži operacija za njeno uklanjanje, uz obaveznu postoperativnu terapiju, onda možemo očekivati da trajno iskorenimo tajkunizaciju i da razvijemo narodni kapitalizam u kome će, napokon, doći do uzdizanja srednje klase. Ovo je, dakle, jedini način da se trajno reši opasna bolest u društvenom biću. Sve ostalo su pogrešni recepti. Tlapnje. Zamajavanje. Kupovanje vremena. Sve ostalo nas vodi nestanku države i konačnom nestanku Srba.
Ako je to cilj, onda ništa ne treba menjati. Ovaj tekst treba iscepati. Treba nastaviti kretenizaciju i infantilizaciju čitavog društva, razmišljući samo o tome šta će biti dobro da se popije i pojede, jer izvan toga shvatanja ne postoji ni istorija, niti istorijska odgovornost generacije pred budućim pokolenjima. Ako ovako posmatramo problem o kome se danas ne govori, a koji hrabri novinari pokreću, onda je potpuno nevažno kako se koji tajkun zove, koliko je kapitala ukrao i šta namerava još da otme. Svi ti primitivci novobogataši, koje, nažalost, poznajem još od vremena kada nisu imali nikave škole, kada su nosili bele čarape ispod tamnih odela, kada su brkali padeže, kada su pred komunističkim sekretarima stajali mirno, kada su puzali pred despotovim čaušima, kada su pristajali da otimaju prvi kapital na primarnim i sivim emisijama, na uvozu akcizne robe, na držanju depozita zdravstvenih i penzionih fondova bez kamate, na kupovini deviza iz državnih rezervi i preprodaji po nekoliko puta većem kursu, na kupovini na desetine hiljada hektara zemlje u Vojvodini po ceni od 200 evra za hektar, na kupovini poslovnih prostora u centralnim gradskim zonama za nekoliko stotina evra po metru kvadratnom, na kupovini strateških preduzeća za zalihe koje su bile nekoliko puta veće od prodajne cene i kada su vršili pljačku uz nadzor despota i njegove žene, dok su pripadnici tajne službe i kriminalci bili zaštitnici takve organizovane pljačke države i građana Srbije, svi ti tajkuni će nestati u povesti i niko za nekoliko godina posle njihove smrti ili hapšenja neće znati da su postojali, a čitavo njihovo bogatstvo će nestati i istopiće se, ukoliko ga država pre toga ne bude povratila u svoje vlasništvo.
Onda se postavlja logično pitanje: šta će im sve to što su ukrali ako su oni još za života žigosani, osuđeni i bezimeni? Čemu tolika pohlepa? Kralj Mida je umro od gladi okružen zlatom. Ubila ga je sopstvena pohlepa. Tajkuni su proizvod despotije, ali su svoje bogatstvo institucionalizovali u tranziciji. Neoliberalni koncept počiva na tome da bogati budu još bogatiji, dok siromašni postaju sve siromašniji. Nametnute reforme su samo uvećale socijalne razlike. Globalizacija je planetarni proces u kome jedan odsto tajkuna raspolaže sa više od 50% svetskog bogatstva, dok više od 50% najsiromašnijih raspolažu sa jedva 1% svetskog bogatstva.
Takva svetska politika neće da izađe na dobro. Takva svetska politika ne može da obezbedi dugoročan mir na planeti. Promene su neizbežne. Samo da ne budu ponovo kataklizmične za čovečanstvo. Stepen mržnje koji se nagomilao u poniženom i potlačenom čovečanstvu može da raspali veliki svetski zločin. Istorija se može ponoviti u još tragičnijem zločinu.
Ukoliko želimo to da sprečimo moramo se suprostaviti zlu. Zlo društva je tajkunizacija. Iskorenjivanje tajkunizacije je moguće ukoliko se društvo istinski demokratizuje. Tajkuni su lešinari demokratije i slobodnog tržišta. Tajkuni hoće sve da prožderu. Njihov opljačkani novac im služi da kupuju stalno nove žrtve. Mnogi se sami dobrovoljno javljaju na prodaju. Usled rasta ponude, tajkuni smanjuju cenu ispod svakog civilizacijskog dostojanstva. Oni se hrane upravo tom nemoći kvazielite da se odupre sopstvenim prohtevima. Umanjivanjem cena tajkuni hrane svoj narcizam. Tako sve postaje prosto i banalno. Tako se društvo vulgarizuje u sveopštoj prostituciji. Kada politička elita odbije da se podaje tajkunima, tada počinje period otrežnjenja i demokratizacije. Ukoliko se donese zakon o ispitivanju bogatstva tajkuna i ukoliko im se po zakonu uzme oteta imovina, onda se preventivno deluje i sprečava zločin. To je pravi put ozdravljenja društva.
Ne može se društvo civilizovati i ne može izaći iz palanačke zavisti i prostakluka, ukoliko ne stvorimo nacionalnu elitu. Elitu koja će stvoriti državotvornu i nacionalnu viziju na osnovu izučavanja svih grešaka iz prošlosti. Elitu koja će se potvrđivati u konkurenciji i koja neće stvarati monopole. Elitu koja neće uzimati novac tajkuna i neće se prostituisati. Elitu koja će ostati nepotkupljiva i koju niko neće moći da zavede i skrene sa istorijske uloge koju mora da odigra. Takva elita danas nama treba. A takve elite nemamo. Vreme je da otpočne njeno stvaranje. Vreme je da se izradi celovita vizija i strategija naše države i naroda. U toj viziji nema mesta za tajkune. Njihovo uloga je u komedijama o pompadurima i pompadurkama. Treba nam novi Nušić i Sterija koji će ismejati sve Miškoviće i njegove rodoljubce-obožavaoce, jer samo iskrenim smehom možemo da se odbranimo od opasne tajkunske zaraze. Smehom do ozdravljenja društva, jer ti tajkunski pajaci su kreature u cirkusnoj šatri. I zato, smejte se tim klovnovima tranzicije, jer ih to izluđuje. Kada im se smejete, znači da ih se ne plašite i to je početak našeg spasa.
