DRŽAVA NE PLANIRA DA OGRANIÈI VELIÈINU ZEMLJIŠNOG POSEDA
Privatizacija vojvoðanskih kombinata i èinjenica da je dvadesetak novih bogataša, što samostalno, što kroz razne konzorcijume, veæ kupilo ili kontroliše više od 150.000 hektara društvenih i državnih oranica, ponovo je nametnulo pitanje kuda ide naš agrar. To što veæ sada , iako privatizacija nije završena , nekoliko tajkuna veæ obraðuje više njiva nego što su ih Dunðerdžski ikada imali, nije samo po sebi toliki problem. Problematièno je, naime, to što primeri pobednika naše tranzicije koji kupuju njive po Vojvodini, pokazuje da mi u suštini još nismo rašèistili s tim kakvu poljoprivredu želimo da gradimo: da li smo se opredelili za južnoamerièke latifundije s posedina od po nekoliko desetina hiljada hektara, ili za farmerski tip gazdinstava? Ako hoæemo u Evropu, onda treba da gradimo farmerski tip, a ako hoæemo da napravimo Latinsku Ameriku, onda treba da nastavimo privatizaciju kakvu sada imamo, pa da, s jedne strane, imamo stotinak bogataša, a s druge nekoliko stotina hiljada seoske sirotinje.
Da bi se dobio odgovor na pitanje kuda idemo, nisu potrebne prièe nego dela, ali kako sada stvari stoje, niko u Vladi ne planira niti promenu Zakona o privatizaciji, niti, pak, ima nameru da, na primer, ogranièi velièinu poseda. Kako je za “Dnevnik” potvrðeno u Ministarstvu poljoprivrede, za sada se ne planira nikakvo ogranièenje velièine poseda, jer tako nešto ni u jednoj drugoj evropskoj državi ne postoji, a nema naznaka da æe se menjati, kao ni Zakon o privatizaciji, koji je, inaèe, u ingerenciji Ministarstva privrede. Da ogranièenja nigde u EU nema potvrðuje i sekretar Odbora Privredne komore Srbije za poljoprivredu Milan Prostran, koji dodaje da ni mi ne bi trebalo da donosimo takve propise, ali naglašava i da država ima druge mehanizme kako da spreèi da desetak ljudi kupi ili pod svoju kontolu uzme veliki deo naših oranica.
– Ogranièenja u EU nema jer tamo postoje tržišni mehanizmi, a dok se tako nešto ne dogodi i kod nas, prodaju poljoprivrednih kombinata trebalo bi zaustaviti – kaže Prostran. – Uz to, još nije rešen problem denacionalizacije, pa je pitanje šta se i kome prodaje.
Prostran dodaje i da je oèigledno da u Vladi postoji podrška za ono što se dešava, ali da bi neke konkretne korake trebalo što pre preduzeti kako sutra ne bi bilo kasno. Možda bi smo trebali saèekati i ukljuèenje ozbiljnijih inestitora iz Evrope, a ne da sve po svaku cenu odmah prodajemo.
Protiv ovakve privatizacije je i predsednik Zadružnog saveza Vojvodine Ðorðe Bugarin.
– Kada se danas privatizuje neko poljoprivredno preduzeæe, osim što se privatizuje društveni kapital tog preduzeæa, za mene je mnogo važnije to što se privatizuje kompletna tržišna infrastruktura na lokalnom nivou, koja postaje snažan instrument za voðenje dalje strategije sticanja profita novog vlasnika – kaže Bugarin. – Profit napravljen u jednom selu ili manjeg gradu, gde je godinama bilo središte nekog poljoprivrednog preduzeæa, ne ostaje u njemu, veæ ga gazda seli na drugo mesto i na taj naèin lokalne sredine propadaju. I upravo je zbog toga stavranje latifundija umesto farmerske poljoprivrede veoma opasno.
Na kraju i sluèaj privatizacije kombinata pokazuje kako se lako potežu paralele s Evropom, ali uvek onako kako kome odgovara.Zašto niko nije razmislio o tome da se posed ogranièio i to barem do trenutka dok ne uðemo u EU. Posle šta bude.
Ko šta prodaje
U našoj državi još nije završena ni rasprava o tome da li se društvene oranice prodaju ili ne. Naime, pozivajuæi se na Ustav i važeæi Zakon o privatizaciji, stav Ministarstva poljoprivrede je da se nacionalno bogatstvo, ukljuèujuæi tu i njive, a to znaèi i one društvene, ne prodaje. Ko kupi kombinat, kupuje samo društveni kapital, kažu u Ministarstvu. S druge strane, stav Agencije za privatizaciju, koji, oèigledno, slušaju oni koji kupuju kombinate, je da onaj ko kupi preduzeæa kupuje i društvene oranice, dok državne može dobiti samo na korišæenje.
D. Uroševiæ Dnevnik 8. novembar 2005 2005-11-08
