Politički život u Srbiji neprestano nam donosi sve veći broj inovacija. Najnovija se sastoji u tripartitnom sastanku predstavnika Vlade Srbije, Sindikata, i najvećih poslodavaca i formiranje privremene radne grupe čiji je zadatak da rešava nagomilane ekonomske i socijalne probleme. Tako smo dobili specijalnu kriznu grupu za koordiniranje akcija za savladavanje najvećih ekonomskih izazova. Sastanak je očigledno uspeo čim je formirana još jedna radna grupa koja će verovatno veoma brzo biti zaboravljena. To nije bio a verovatno neće ni biti poslednji sastanak ovakve vrste. Ali je novina u tome što se sada otvoreno ovom prilikom pokazuje koja to poslovna grupa zaista poseduje najveću moć i uticaj u našem društvu.
Bilo je to otvoreno preslišavanje vladinih predstavnika od strane „najvećih“ poslodavaca u Srbiji. Prava prigodna lekcija o tome gde se nalazi pravi centar odlučivanja . Prosto je neverovatno da vlada sada formira paradržavno telo koje treba da rešava ekonomsku krizu i uspostavlja socijalni dijalog u našem društvu. Bez obzira što je vlada već ranije formirala odgovarajući Savet koie je bilo zadužen upravo za uspostavljanje i jačanje socijalnog dijaloga. Na taj način vlada samu sebe suspenduje jer je njen osnovni zadatak da bude najodgovornije i najdelotvornije telo izvršne vlasti za predlaganje i sprovođenje mera za rešavanje ekonomskih problema. Očigledno je da su naši najveći tajkuni otvoreno izašli na političku scenu tražeći da se ekonomska politika kreira u skladu sa njihovim interesima i potrebama . Stvarna struktura moći u našem društvu je u potpunosti ogoljena i jasno je da se večina najvažnijih odluka donosi van našin najvažnijih nadležnih institucija- Parlamenta, ministarstava, stranaka, organizacija građanskog društva i javnosti. Ovo medijski veoma gromoglasno propraćeno simuliranje socijalnog dijaloga imalo je za osnovni cilj da otvoreno demonstrira i pokaže ko u ovoj državi ima realnu vlast i moć odlučivanja. Međutim, ovo je još jedan očiti znak da je ekonomska i socijalna situacija u našoj zemlji veoma teška i ozbiljna kada su i naši tajkuni odlučili da se otvoreno i bez ikakvog okolišanja uključe u tokove dnevne politike. Očigledno je da su procenili da se ne može biti samo u senci već pokazati svima svoju realnu moć i snagu da određuju pravce razvoja našeg društva i obezbede zaštitu pre svega svojih ekonomskih interesa. Ovim sastankom naša vlada je dodatno izgubila na svom i onako ne baš velikom kredibilitetu i efikasnosti. Sigurno je da je našoj zemlji i posustaloj ekonomiji neophodan ozbiljan plan za izlazak iz sve dublje ekonomsko-socijalne krize ali on mora nastati kao rezultat stvarnog političkog i socijalnog konsunzusa u društvu a koji će dobiti političku podršku u našem Parlamentu, stručnim krugovima i najširoj javnosti. Formiranje privremenih radnih i kriznih grupa može samo da bude način i izraz delovanja i nastojanja raznih lobističkih grupa, ali to neće sigurno stvoriti ekonomskie i političke uslove za izlazak iz sadšnje sve dublje i razornije ekonomske krize. U jednoj od političkih analiza proteklih parlamentarnih izbora u Mađarskoj iznete su veoma i za naše prilike veoma podsticajne ocene o odnosu interesa kapitala i ispoljene volje naroda. “ Bez obzira na sukobe i smenbe nacionalista i liberala na vlasti u tranzicijskim zemljama, ono što ni jedna ni druga strana nikada nisu ugrozile su interesi kapitala. U tom smislu treba promatrati i Jobik i njegovu funkciju u održavanju sistema. Ta stranka je u velikoj meri uspela kooptirati masovni otpor neoliberalnim reformama i usmeriti tu borbu protiv manjina i socijalista( koji to nisu). U svemu tome, ono što ostaje zaštičeno od narodnog besa je diktatura kapitala koja je jedini stvarni protivnik socijalnih prava večine. U toj situaciji ono što treba u svim tranzicijskim zemljama je pokret koji će biti alternativa politici i jednih i drugih, a ta alternativa može biti samo borba protiv diktature kapitala i njenih vernih slugu, liberala i fašista podjednako“. Ne ulazeći u ideološku suštinu ovih ocena ostaje za nas otvoreno veoma važno pitanje , koja će politička snaga uspeti da artikuliše i politički kapitalizuje sve veće socijalno nezadovoljstvo nastalo u vreme sprovođenja privatizacije i procesa tranzicije u našem društvu. Od odgovora na to pitanje zavisiće u kom će se političkom i socijalnom pravcu odvijati dalji razvoj naše zajednice. .
16 April 2010 Marinko M. Vučinić
