U svim važnijim regionima sveta ekonomska kriza se duboko ukorenila izazivajući masovnu nezaposlenost, urušavanje državnih programa socijalne zaštite i osiromašenje miliona ljudi. Ekonomska kriza praćena je procesom militarizacije širom sveta, „ratom bez granica“, koji vode Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici iz NATO. „Dugi rat“ Pentagona blisko je povezan sa restruktuiranjem globalne ekonomije. Ovde nije reč o usko shvaćenoj ekonomskoj krizi ili recesiji. Globalna finansijska arhitektura ima strateške i bezbednosne ciljeve. Zauzvrat, vojna agenda NATO služi da podrži moćnu poslovnu elitu, koja neumorno podriva funkcionisanje civilinih (izabranih) vlasti.
Ova knjiga vodi čitaoca kroz hodnike Banke federalnih rezervi i Saveta za spoljne odnose, iza zatvorenih vrata Banke za međunarodna poravnanja, u luksuzne sale korporativnih odbora na Volstritu, gde se rutinski, samo pritiskom na dugme miša na kompjuterskim terminalima, stavljaju u pokret dalekosežne finansijske transakcije.
Svaki od autora u ovom zborniku zalazi ispod blistave površine da bi otkrio kompleksnu mrežu obmana i iskrivljenih medijskih izveštaja, čiji je cilj da prikriju delovanje globalnog ekonomskog sistema i njegovo razorno dejstvo na živote ljudi. Naša analiza usmerena je na ulogu moćnih ekonomskih i političkih aktera u sredini kojom haraju korupcija, finansijske mahinacije i prevara.
Uprkos različitih uvida i tačaka gledišta predstavljenih u ovoj knjizi, svi autori dolaze do istovetnog zaključka: čovečanstvo je suočeno sa najozbiljnijom ekonomskom i društvenom krizom u modernoj istoriji.
Slom finansijskih tržišta iz 2008–2009. bio je posledica institucionalizovane prevare i finansijske manipulacije. „Spašavanje“ banaka obavljeno je po nalogu Volstrita, rezultirajući u najvećem transferu novčanog bogatstva u zabeleženoj istoriji uz istovremeno stvaranje ogromnog i neuklonjivog javnog duga.
Zbog opadanja životnog standarda širom sveta i naglog pada potrošnje, međunarodnoj robnoj razmeni preti ogromna opasnost. Platni sistem je u haosu. Zbog pada u broju zaposlenih, poremećen je sistem isplata zarada, što je dovelo do pada tražnje neophodnih dobara i usluga. Taj dramatični pad kupovne moći odražava se i na proizvodnju, a posledica je lančano otpuštanje radnika, zatvaranje proizvodnih pogona i masovna bankrotstva. Tražnja je pogođena i zamrzavanjem kredita, što sve doprinosti demobilizaciji ljudskih i materijalnih resursa.
Proces ekonomskog opadanja je kumulativan. Pogođene su sve kategorije radne snage. Nema više plata, krediti se ukidaju a kapitalne investicije su obustavljene. U međuvremenu, u zemljama Zapada „društvena sigurnosna mreža“ nasleđena od države socijalnih davanja, koja štiti nezaposlene u doba ekonomskih nevolja, takođe je u opasnosti.
Postojanje „Velike krize“, poput one iz tridesetih godina prošlog veka, iako se priznaje, potiskuje se opštim saglasjem da je „privreda na putu oporavka“.
I dok se priča o ekonomskom oporavku, komentatori sa Volstrita uporno i namerno previđaju činjenicu da finansijski slom ne obuhvata samo jednu slabu tačku – tržište nekretnina. Kriza se zapravo sastoji iz mnogo takvih tačaka, od kojih su sve mnogo ozbiljnije nego problemi na tržištu nekretnina.
I mada se najpoznatiji analitičari uglavnom slažu da će do oporavka doći, žučna debata vodi se oko toga da li će to biti u sledećem kvartalu ove godine, u trećem kvartalu naredne, ili tome slično. Već početkom 2010. predviđen je „oporavak“ američke privrede, što je potvrđeno pažljivo sročenom poplavom medijskih dezinformacija. U međuvremenu, socijalne nevolje izazvane rastom nezaposlenosti u Americi pažljivo su prikrivene. Ekonomisti bankrotstva tretiraju kao mikroekonomsku pojavu. Medijski izveštaji o bankrotstvima, iako otkrivaju stvarnost sa kojom se na lokalnom nivou suočava jedna ili više fabrika, ne daju celokupnu sliku o tome šta se događa na nivou zemlje ili u svetu. A kada se sva ta istovremena zatvaranja fabrika po gradovima širom zemlje saberu, pojavljuje se sasvim drugačija slika: čitavi sektori američke privrede više ne postoje.
Javnost se i dalje obmanjuje kada su u pitanju uzroci i posledice ekonomske krize, da i ne pominjemo politiku koja treba da je rešava. Ljudima se servira zaključak da privreda ima svoju sopstvenu logiku koja zavisi od slobodnog uzajamnog dejstva tržišnih snaga, i da moćni finansijski akteri, koji povlače konce iz svojih luksuznih kancelarija, nikako nisu mogli uticati na tok ekonomskih zbivanja.
Neprestano i kriminalno prisvajanje bogatstva podržava se kao sastavni deo „američkog sna“, kao sredstvo širenja dobrobiti ekonomskog rasta. Kako kaže Majkl Hadson, ustanovljuje se mit da „kad ne bi bilo bogatstva na vrhu, ne bi bilo ni mrvica koje padaju dole“. Takvo pogrešno shvatanje poslovnog ciklusa sprečava uvid u strukturne i istorijske korene globalne ekonomske krize.
FINANSIJSKE PREVARE
Medijske dezinformacije u velikoj meri služe interesima šačice globalnih banaka i institucionalizovanih špekulanata koji koriste to što vladaju finansijskim i robnim tržištima da bi nagomilali ogromno bogatstvo. Samu državu kontroliše korporativni establišment u koji spadaju i špekulanti. U međuvremenu, „spasavanje“ banaka, predstavljeno javnosti kao preduslov ekonomskog oporavka, olakšalo je i dalo legitimitet daljem procesu prisvajanja bogatstva.
Ogromne količine novca stiču se kroz manipulacije tržištem. Pod imenom „deregulacije“, finansijski aparat je stvorio sofisticirane instrumente direktne manipulacije i obmane. Imajući informacije koje drugi nemaju, glavni finansijski akteri, pomoću instrumenata špekulativne trgovine, imaju mogućnost da kretanja na tržištu okrenu u svoju korist, da izazovu propast nekog suparnika i naprave haos u privredama zemalja u razvoju. Ti instrumenti manipulacije postali su sastavni deo finansijske arhitekture: oni su ugrađeni u sistem.
NEUSPEH EKONOMIJE GLAVNOG TOKA
Ekonomisti, pogotovo oni na univerzitetima, retko se poduhvataju razmatranja onog što se stvarno događa na tržištu. Teorijski konstrukti usmereni na matematičke modele odnose se na apstraktni, izmišljeni svet u kome su svi jednaki. Nema teorijskih razlika između radnika, potrošača i korporacija, i svi oni nazivaju se „učesnicima u razmeni“. U tom izmišljenom svetu ni jedan pojedinac nema ni moć ni sposobnost da utiče na tržište, niti može biti ikakvog sukoba između radnika i kapitalista.
Pošto ne ispituju uzajamno delovanje moćnih ekonomskih aktera u privredi „stvarnog života“, oni i ne uočavaju nameštanja na tržištu, finansijske manipulacije ili prevare. Na univerzitetima se ekonomija ne bavi ni koncentracijom ili centralizacijom ekonomskog odlučivanja niti ulogom finansijskih elita, ekonomskih trustovima mozgova, luksuznim salama u kojima zasedaju odbori moćnih korporacija. Teorijski konstrukti stoga nisu ni od kakve koristi i ne mogu pomoći razumevanju ekonomske krize.
Ekonomska nauka je ideološki konstrukt koji služi prikrivanju i opravdavanju Novog svetskog poretka. Taj skup dogmatskih postulata služi da podrži kapitalizam slobodnog tržišta poricanjem da postoji društvena nejednakost i da je pokretačka snaga ovog sistema profit.
Uloga moćnih ekonomskih aktera i načini na koje oni mogu uticati na finansijska i robna tržišta nisu teme koja interesuje teoretičare ove discipline. Retko kada se pominje moć manipulacije tržištem koja služi za prisvajanje ogromnih količina novca. A kada se i prizna njeno postojanje, ona se smešta u domen sociologije ili političkih nauka.
To znači da priznati ekonomisti retko kada analiziraju politiku i institucionalni okvir iza globalnog ekonomskog sistema, koji se oblikuje poslednjih trideset godina. Iz toga sledi da ekonomija kao disciplina, sa izvesnim izuzetcima, nije artikulisala analizu neophodnu za razumevanje ekonomske krize. U stvari, njeni glavni postulati o slobodnom tržištu poriču da kriza uopšte i postoji. Fokus neoklasične ekonomije je na ravnoteži, poremećenoj ravnoteži, na “tržišnim korekcijama” ili “prilagođavanjima” kroz tržišne mehanizme, što će poslužiti da se ekonomija ponovo “nađe na putu samoodrživog rasta”.
Globalna politička ekonomija je sistem koji omogućuje bogaćenje vrlo malog broja ljudi na račun velike većine. Globalna ekonomska kriza doprinela je uvećanju društvene nejednakosti i u mnogim zemljama i među tim zemljama. U uslovima globalnog kapitalizma rastuće siromaštvo nije posledica oskudnih ili nedovoljnih ljudskih i materijalnih resursa. Istina je upravo obrnuta: ekonomska depresija obeležena je procesom razdvajanja ljudskih resursa i fizičkog kapitala. Uništeni su ljudski životi. Ekonomska kriza je duboko ukorenjena.
Strukture društvene nejednakosti namerno su ojačane, dovodeći ne samo do opšteg osiromašenja već i do nestanka srednje i više srednje klase.
Potrošnja srednje klase, na kojoj se zasniva ovaj nekontrolisani model kapitalističkog razvoja, je takođe u opasnosti. Nekoliko veoma živih sektora potrošnje pogođeno je banktorstvima. Srednja klasa na Zapadu već nekoliko decenija polako gubi svoje materijalno bogatstvo. I dok srednja klasa postoji u teoriji, to je klasa nastala i održavana domaćim dugom.
Umesto srednje klase, bogataši sada postaju klasa koja troši, što dovodi do velikog rasta proizvodnje luksuznih roba. Osim toga, sa odumiranjem tržišta proizvodnih dobara namenjenih srednjoj klasi, dolazi i do suštinske i nepovratne promene u strukturi ekonomskog rasta. Sa nestankom civilne privrede, razvoj američke vojne privrede, podržan budžetom koji dostiže gotovo jedan bilion dolara, dosegao je nove visine. Dok se berze tresu a recesija napreduje, visoko razvijena industrija oružja, vojni i bezbednosni preduzimači i sve veći broj najamničkih kompanije (pored ostalih) razvijaju se u punoj snazi.
Rat je direktno povezan sa osiromašenjem ljudi u samoj Americi i u svetu. Militarizacija i ekonomska kriza su usko povezani. Obezbeđivanje dobara i usluga za zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba zamenjeno je “mašinom za ubijanje” koju pogoni profit a koja podržava američki “globalni rat protiv terorizma”. Siromašni su prinuđeni da se bore protiv siromašnih. Pa ipak, rat donosi bogatstvo višoj klasi, koja kontroliše industriju, vojsku, naftu i bankarstvo. U ratnoj privredi smrt je korisna za posao, siromaštvo je korisno za društvo, a moć je korisna za politiku. Zapadne države, naročito SAD, troše godišnje stotine milijardi dolara na ubijanje nevinih ljudi u dalekim i u siromaštvo gurnutim zemljama, dok ljudi u samoj Americi trpe zbog nejednakosti izazvanih siromaštvom, klasnim, polnim i rasnim podelama.
Otvoreni “ekonomski rat”, čije su posledice nazaposlenost, siromaštvo i bolesti, vodi se preko slobodnog tržišta. Ljudima je izvučen tepih ispod nogu a njihova kupovna moć je uništena. Poslednjih dvadeset godina globalnog “slobodnog tržista” koštalo je i doslovno – zbog siromaštva i nemaštine – milione ljudi života.
Umesto da se pozabave nastupajućom socijalnom katastrofom, vlade zapadnih zemalja, koje služe interesima ekonomskih elita, uvode policijsku državu po ugledu na Velikog brata, zaduženu da suzbija svaku vrstu opozicije i društvene opreke.
Ekonomska i društvena kriza svakako nije dostigla svoj vrhunac i čitave zemlje, kao na primer Island i Grčka, su u opasnosti. Dovoljno je samo pogledati na eskalaciju rata na Srednjem istoku i u centralnoj Aziji, ili preteći stav Amerike i NATO-a prema Kini, Rusiji i Iranu da bi se videlo do koje mere su rat i privreda usko povezani.
Mišel Hosudovski (Michel Chossudovsky) je profesor ekonomije na Univerzitetu Otava, u Otavi, Kanada. Bio je gostujući profesor na brojnim univerzitetima u Zapadnoj Evropi, Latinskoj Americi i Jugoistočnoj Aziji. Radio je i kao savetnik vlada u zemljama u razvoju i kao konsultant u više međunarodnih organizacija, među kojima je i Program za razvoj Ujedinjenih nacija. Direktor je i urednik Centra za istraživanje globalizacije, čiji je deklarisani cilj “zaustavljanje plime globalizacije i onemogućavanje Novog svetskog poretka”.
Endru Gavin Maršal (Andrew Gavin Marshall) je istraživač saradnik Centra za istraživanje globalizacije. Studira političku ekonomiju i istoriju na univerzitetu Sajmon Frejzer u Vankuveru, Kanada.
May 22, 2010 by Daily News Montenegro
Izvor: Standard
