Piše: BOŠKO OBRADOVIĆ
Zamislite da smo onih gotovo milijardu evra koje smo dali stranim firmama za otvaranje novih radnih mesta u Srbiji dali najboljim domaćim preduzećima ili uložili u poljoprivredu
Osnovno osećanje koje se danas provlači širom Srbije i koje nas je sabralo na ovim tribinama jeste osećanje poniženja, kojem nas je izložio aktuelni režim. Svi se već dugo osećamo kao i nacionalno i socijalno poniženi i uvređeni ljudi. Samim tim, postavlja se jedno veoma jednostavno pitanje: pošto nam je svima jasno da poniženjima nema kraja i da je aktuelni režim spreman na sve da bi ostao na vlasti još koji mesec – šta čekamo i dokle ćemo trpeti poniženje?
Kao da je bilo malo spoljnih poniženja i poraza koje smo doživeli za prethodnih 20 godina od tzv. međunarodne zajednice, tačnije, velikih evroatlantskih sila: od sankcija, preko bombardovanja do otimanja naših teritorija. Narod smo sa preko milion izbeglica, proteranih sa svojih vekovnih ognjišta, optuženi za sve zločine u poslednjim ratovima, obespravljeni u okolnim državama nastalim od jugoslovenskih republika, među kojima su i one koje su direktno sprovele genocid nad srpskim narodom u 20. veku. Ali to nije ništa prema poniženju koje nam priređuje naš režim u poslednjih 10 godina, a posebno u poslednjih godinu i po dana: od novog separatističkog statuta Vojvodine, koji omogućava stvaranje države u državi, preko autogenocidne rezolucije o Srebrenici i nasilničke gej parade, do predaje Kosova i Metohije, dalje regionalizacije i rasparčavanja Srbije, i prodaje Telekoma, kao najprofitabilnije i najperspektivnije domaće kompanije.
GODINE PONIŽENJA U svim ovim slučajevima, apsolutna većina građana Srbije bila je protiv, a režim nije poštovao većinsku volju naroda, već je sprovodio interese stranih centara moći koji su, dokazano, uvek bili na strani naših neprijatelja već punih 20 godina. Naši vlastodršci u svakoj prilici koju su imali u poslednjih godinu i po dana nisu bili na strani svoga naroda i državnog interesa, već protiv naroda i države.
Ekonomsko beznađe i socijalno poniženje u kome živimo još je teži greh ovog režima. Oni koji su vodili ekonomsku politiku u poslednjih 10 godina uništili su sve domaće čega su se dotakli: domaće banke, domaće firme, poljoprivredu, selo, i napravili ogromne socijalne razlike i nepravde. U ovom režimu sve je na rasprodaji: i naše zemljište, i naši izvori pijaće vode, i naši rečni tokovi, i naše najbolje firme. Uvoznički lobi je najjača stranka u Srbiji, a MMF je postao stečajni upravnik naše države pred kime smo zadužili buduće generacije. Srbijom vladaju ujedinjeni monopoli u ekonomiji, politici, kulturi i medijima, i naša zemlja je sve manje u našim rukama.
Za Dveri je postalo nečasno biti samo moralni arbitar, koji komentariše sa strane i gleda kako Srbija propada. Od nas se očekivalo da preuzmemo političku odgovornost i ponudimo nešto novo na političkoj sceni Srbije. I mi izlazimo na sledeće izbore sa nezavisnom listom uglednih kandidata iz raznih struka i lokalnih sredina, sastavljenom od ljudi koji su – zgađeni nad stranačkom politikom – do sada bili van političkog života. Potrebni su nam novi ljudi i nove ideje u srpskoj politici, u koju moramo vratiti čast, moral, poštenje, rodoljublje i osećaj za socijalnu pravdu.
UJEDINJENI MONOPOLI SRBIJE Mi nismo samo za promenu katastrofalnog vladajućeg režima, koji nas je i nacionalno i socijalno ponizio i upropastio već i za zamenu kompletnog sistema vrednosti i društvenog uređenja u Srbiji, koje stvara ovakve režime. A u srcu tog nakaradnog sistema koji nam ne dozvoljava da dišemo nalaze se Ujedinjeni monopoli Srbije, najveće društveno zlo u našoj zemlji. Jer, da nema njih – kako bi uopšte bila, recimo, moguća nestašica mleka?
Da li smo se zapitali kako je u jednoj poljoprivrednoj zemlji, kakva je Srbija, moguća nestašica mleka? Dva su ključna razloga: prvi, jer je uništen naš stočni fond, i, drugi, jer ne kontrolišemo preradu i trgovinu preostalim mlekom koje proizvodimo. Neko je sistematski uništavao domaći stočni fond da bi mogao da uvozi meso iz drugih država i bogati se na tome. Naš današnji stočni fond je isti kao pre 100 godina. Oni koji su upravljali našom poljoprivredom nisu radili u interesu seljaka i Srbije, već u interesu uvozničkog lobija i svom sopstvenom koruptivnom interesu. Sa druge strane, i to što je preostalo od proizvodnje mleka nije u našim rukama jer smo preradu i promet prepustili domaćim tajkunima i stranim firmama, a slično je i sa drugim osnovnim životnim namirnicama. Tako da ujedinjeni monopoli Srbije sada mogu, kada hoće, da izazivaju nestašice u Srbiji, podižu cene i ostvaruju ekstraprofit na našoj grbači. I tako isto u svim drugim oblastima u kojima vladaju Ujedinjeni monopoli Srbije, a vladaju u svim društvenim oblastima.
Zamislite, u vremenu svetske ekonomske krize jedino banke u Srbiji ne beleže pad, već porast profita jer njihovom zelenašenju nema kraja. Zamislite da smo onih gotovo milijardu evra koje smo dali stranim firmama za otvaranje novih radnih mesta u Srbiji dali najboljim domaćim preduzećima ili uložili u poljoprivredu. Zar je moguće da ništa više u Srbiji nije u našim rukama i da smo mi postali robovi u sopstvenoj zemlji? Šta čekamo i kada ćemo se pobuniti?
PROMENE SU BLIZU Svet se menja – menjaće se i Evropa, i Balkan, i Srbija. Glavno pitanje jeste: ulazimo li spremni u te promene, šta nam je nacionalni plan i program: kako da očuvamo interese naroda i države u burnim vremenima koja su već tu? Ko o tim ključnim nacionalnim pitanjima, problemu bele kuge, očuvanja nacionalnog identita i ostvarenja nacionalnih interesa, danas uopšte brine i govori?
Ko danas u Srbiji govori u ime svih onih socijalno najugroženijih kategorija stanovništva? Ko danas u našem političkom životu govori u ime trudnica, višedetnih porodica, mladih bračnih parova? Ko govori u ime poljoprivrednika, kao i malih i srednjih privrednika i radnika? Koja je to politika do sada stavila na prvo mesto porodicu, socijalnu solidarnost i domaćinsku ekonomiju?
Ko danas govori u ime ratnih vojnih invalida i porodica pogunulih za Srbiju? Da li se mi to stidimo onih koji su najviše dali za našu Otadžbinu i da li smo to zanemarili srpske žrtve? Ko danas govori u ime studenata i omladine uopšte? Ko govori u ime Srba u regionu i Srba u rasejanju, koji predstavljaju ogromnu biološku, stručnu i finansijsku snagu, a koje je ovaj režim zaboravio?
Dveri – kao Pokret za život Srbije su odlučne i spremne da progovore u ime svih poniženih, uvređenih i zaboravljenih Srba sveta i svih socijalno ugroženih kategorija stanovništva u čije ime danas više niko ne govori. Jer, pred brojnim porodičnim, socijalnim i nacionalnim pitanjima mi, obični građani, tiha većina Srbije, izgubili smo svog zastupnika na javnoj medijskoj i političkoj sceni.
Itekako smo svesni koliko smo puta prevareni i razočarani od naših političara. Znamo koliko je teško ponovo poverovati bilo kome i najčešće u narodu čujemo onu misao da su svi isti, da nemamo za koga i nećemo više da glasamo. Ali – i to je potrebno da svi shvatimo – nemamo ni izbora jer se za naše vrednosti i interese nema ko drugi da bori. Moramo da se organizujemo, i to ne u samo još jednu stranku već u nadstranački Pokret za život Srbije jer je ugrožen upravo goli fizički, duhovni i ekonomski život Srbije.
Vreme je da iznova zavolimo Srbiju i svu snagu uložimo u domaće: razvojne banke, nova radna mesta u proizvodnim i izvoznim firmama, poljoprivredu, selo, našu nauku, kulturu, prosvetu i sport. Naši glavni prirodni i privredni resursi moraju biti u našim rukama i u funkciji našeg ekonomskog razvoja. Vreme je da vratimo izgubljeno nacionalno samopouzdanje i počnemo da verujemo u budućnost u kojoj će dostojanstvo, privredni oporavak i sloboda ponovo biti deo svakodnevice građana Srbije.
Vreme je da Srbiju povedu nove generacije: zato Pokret za život – srpskog sela i grada, biološki, kulturni, privredni i politički život Srbije. Priključite se, ako verujete da više nemamo pravo da ćutimo i čekamo, ako više ne želite da trpite ponižavanje od režima, i ako svoju sudbinu želite da uzmete u svoje ruke. Dveri su u toj borbi već 12 godina, i sada su se i politički angažovale protiv Ujedinjenih monopola Srbije, a za život Srbije. Pokrenite se, priđite, pomognite u ovoj zajedničkoj borbi za sve naše porodice i sve naše ljude. Ima nade!
Govor Boška Obradovića na predstavljanju Dveri – Pokreta za život Srbije u Kruševačkom pozorištu, 10. marta 2011.
