Boraveæi nedavno u Bundestagu, èuli smo od glasnogovornika vladajuæe SPD-a da je naš, srpski problem izuzetno složen ne samo za nas, veæ i za njih, te da je zbog toga 90.000 /devedeset hiljada/ èinovnika u Evropi zaposleno u rešavanju našeg sluèaja. 90.000?! Zaprepašæeni, zapitali smo se o taènosti ove brojke, misleæi da smo možda nešto preèuli. Meðutim, odgovor je bio kratak – 90.000!
Ne treba biti veliki bankar da biste napravili, na osnovu ovog podatka, sledeæu raèunicu. Svako jutro 90.000 birokrata u Evropi ustaje i odlazi na posao da bi u toku radnog vremena pokušali da razmrse zapetljani balkanski èvor. Ako pretpostavimo, što je konzervativni naèin analize, da svaki službenik na kraju meseca primi proseèno – DEM 5.000; onda je jasno da se meseèno iz evropskog budžeta za ove namene izdvaja DEM 450 miliona. Kada taj broj pomnožimo sa 12 meseci u godini, dobiæemo da se godišnje potroši DEM 5,4 milijarde. Pošto balkanska kriza traje punih 10 godina, uzeæemo, radi objektivnosti, da su poslednjih 8 godina službenici intenzivno rešavali sve naše probleme; onda æemo taj broj godina pomnožiti sa godišnjim platama evropske birokratije i dobiæemo iznos od 43,2 milijarde. To znaèi da je do sada samo za plate službenika u EU otišlo iz budžeta èlanica unije 43,2 mld! Samo za plate!
Ako ovoj cifri dodamo sve materijalne troškove koji su nastali u posmatranom periodu: zakup poslovnih prostorija, telefonski troškovi, dnevnice, reprezentacija, kancelarijski materijal, troškovi putovanja, bezbrojne mirovne konferencije, usluge prevodilaca, obezbeðenje itd; ako, dakle, sve te materijalne troškove procenimo na 15% ukupno isplaæenih plata za taj isti period, onda dobijamo dodatni iznos od DEM 6,48 milijardi, što ukupno èini cifru od DEM 49,680 milijardi. Aproksimativno, ukupna izdvajanja iz evropskog budžeta za rešavanje balkanske krize iznosila su do sada oko DEM 50 milijardi. Naravno, u ovu cifru nije ukljuèena prošlogodišnja intervencija NATO pakta koja je po razlièitim proraèunima, brižljivo sakrivanim od sopstvene javnosti, evropske zemlje, èlanice ove vojne alijanse, dodatno koštale DEM 70 milijardi.
Kao razumnom èoveku logièno vam se nameæe pitanje, šta je radilo onih 90.000 evropskih službenika kada nisu tolike godine uspeli da reše balkanski problem, veæ su morali da zatraže pomoæ i vojne alijanse?
Znamo li pravi odgovor na ovo pitanje? Nismo sigurni? Sigurno je samo to da su 90.000 službenika svako jutro dolazili na posao, telefonirali, radili na kompjuteru, primali delegacije, pravili izveštaje, analize, odlazili na pauze za ruèak i svakog meseca uredno dobijali plate. Ako je svako od ovih vladinih službenika imao porodicu od èetri èlana, onda je 360.000 ljudi u Evropi živelo od nerešenog balkanskog pitanja. Kako je u mnogim zemljama Evrope veliki problem nezaposlenost, onda ovi službenici mogu zaista biti prezadovoljni što imaju dobro plaæen posao. To dalje znaèi, da bi trajnim rešavanjem balkanske krize gotovo svi ovi ljudi ostali bez posla. Tako bi se nezaposlenost u Evropi poveæala za novih 90.000 ljudi, a, istovremeno, isto toliki broj porodica bi ostao bez znaèajnih prihoda. Ako pretpostavimo da veæina ovih ljudi imaju dobre namere, što nije iskljuèeno, te iskreno žele da se krvavi nemiri na “primitivnom i zaostalom” Balkanu napokon reše, oni, nasuprot svemu, kao zabrinuti državni službenici prirodno teže da saèuvaju svoj posao i ne žele ništa da menjaju. Njih plaši velika nezaposlenost u Evropi i zato odluèno brane svoje privilegije. I to nije za èuðenje. Tako bi se ponašao svaki državni službenik na kugli zemaljskoj. Za njega je jedino važno da ima stalno zaposlenje i da ne strahuje od iznenadnog otkaza. Sudeæi po razvoju današnje politièke situacije kod nas, mnogi æe od evropskih službenika i penziju doèekati na sadašnjem radnom mestu.
Složena balkanska kriza teško da se može rešiti na ovakav naèin. Evropske države su ponovo, po ko zna koji put, direktno odgovorne za krvav i dugotrajan rat na Balkanu. Evropska birokratija je, braneæi neke svoje interese, donosila pogrešne odluke koje su, umesto da smiruju strasti, rasplamsavale nacionalne sukobe. I tako, umesto mudre i racionalne evropske politike koja bi ubrzanim privrednim razvojem balkanskog regiona spreèila ratna razaranja, što se tek sada, posle toliko žrtava, uništenih domova i raseljenih porodica, nudi u Paktu za stabilnost; provincijalne evropske diplomate, našavši se u vrtlogu balkanskih sukoba bez jasne vizije, nisu bili dorasli namenjenoj istorijskoj ulozi. Sitnièavi i potkupljivi, dobrostojeæi karijeristi, zaogrnuti potamnelim aristokratskim titulama, podržavani od pristrasnih medija željnih senzacija i tiraža, nadmeno su gazili preko unesreæenih ljudskih sudbina, ne znajuæi ni jednog trenutka da odgovore na kljuèno pitanje: šta da se radi? Kako rešiti krizu? Ni danas, kad se strasti ponovo usijavaju, oni nemaju nikakav odgovor. Ne znaju ga. Ni sramna kaznena ekspedicija NATO snaga, predvoðena ostrašæenim vijetnamskim gubitnicima, nije našla valjan odgovor. Nije, jer je evropska politika prepustila generalima da odluèuju, a kad generali postaju diplomate onda je to vrlo opasno jer, kako reèe Krleža, generali na svet gledaju iz ptièije perspektive, a svi znamo da je u ptica mozak mali.
Pa, dobro, šta je onda trebalo uraditi?
Pored mnogobrojnih strateških instituta, komisija, instituta za istraživanja, armije dobro plaæenih èinovnika, najsavremenije tehnike i najrazvijenijih informacionih sistema, niko se nije setio da na samom poèetku balkanske tragedije ponudi ovim zemljama finansijska sredstva za prelazak u demokratsko društvo. Umesto državne birokratije koja je pojela DEM 50 milijardi i nije rešila balkansku krizu, umesto neuspešne NATO intervencije koja je uništila DEM 70 milijardi sredstava svojih poreskih obveznika; trebalo je balkanskim narodima ponuditi tih DEM 120 milijardi za privredni razvoj. Zar se niko u Evropi toga ranije nije mogao setiti?
Zašto su poreski obveznici u Evropi dozvolili da im sopstvena birokratija uništi DEM 120 milijardi budžetskih sredstava? Na to pitanje æe oni morati da odgovore svojim biraèima. Ta izgubljena sredstva mogla su u vidu osmogodišnjeg kredita da doðu u privredu balkanskih zemalja. Svaki bankarski službenik u nekoj evropskoj banci doneo bi mudriju odluku od nabeðenih evropskih diplomata bez pameti. Kredit bi se vratio uveæan, pošto bi stimulativna kamatna stopa od 10% godišnje povoljno uticala na trajno prestruktuiranje i ozdravljenje balkanske privrede. Godišnje su evropske države nesmotrenošæu svoje administracije izgubile DEM 12 milijardi na ime nerealizovane kamate. A od te kamate moglo je da se zaposli taèno 200.000 ljudi koji bi, recimo, ako ne bi imali ništa drugo da rade, samo pratili uredno vraæanje kredita.
Dakle, ne samo da niko ne bi ostao bez posla, veæ bi se poveæala zaposlenost za novih 110.000 radnih mesta. Zar to nije bilo u interesu Evrope? Teško je danas naæi valjano opravdanje za promašenu evropsku politiku.
A balkanske zemlje? Da su balkanske zemlje kojim èudom primile DEM 120 milijardi za razvoj malih i srednjih privatnih preduzeæa dobile bi povoljne kredite tako da pojedinaèni kredit iznosi DEM 100.000. Po svakom puštenom kreditu privatne firme bi uposlile 10 novih radnika, što bi dovelo do zapošljavanja 12 miliona ljudi. 12 miliona zaposlenih! Èitavo radno stanovništvo regiona bi tako dobilo posao. Umesto da ratuju, nacionalisti bi bili primorani da proizvode. Ne bi imali mnogo slobodnog vremena, ali bi zato svi imali dovoljno sredstava da bolje žive. I ko bi tada sledio ostrašæene voðe? Ko?
7.10.2001
