Početna Sadržaj Osvetljenja Šta da se (ne) radi

Šta da se (ne) radi

801
0
SHARE

Pod teretom ekonomskih muka, nova vlada je prisiljena da nešto učini što pre, ili da se bar pravi kao da nešto čini. Politička žurba stvara idealan ambijent za nove velike greške.

Vlada Srbije ponovo, po ko zna koji put, obećava pokretanje ambicioznog investicionog ciklusa u čijem su centru infrastrukturna ulaganja. Ovu inicijativu treba još jednom bezrezervno pozdraviti – možda se ovoga puta i posreći. Drugi, zbunjujući niz mera koji se najavljuje u vezi je sa smanjenjem poreza na zarade i smanjenjem carina na uvoz automobila. Nije jasno kakvu bi to korist moglo doneti domaćoj ekonomiji, dok su štete jasno vidljive.

Ulaganje u infrastrukturu će povećati javnu potrošnju, a sniženjem poreza i carina će se smanjiti prihod već istanjenog budžeta. Država verovatno planira da budžet popuni prodajom najvećih državnih monopola i da time pomiri nepomirljivo – da poveća i investicije i privatnu potrošnju, da ih poveća istovremeno i odmah.

Pre nego što se krupnim koracima pohita u srećnu budućnost, bilo bi dobro zastati i proveriti efekte starih, ranije donetih mera. Važno je da se to učini ozbiljno, da se pažljivo pogledaju ekonomski pokazatelji i da se domaća praksa uporedi s iskustvima uspešnih zemalja u razvoju. Analiza bi mogla pokazati da je jedna u nizu strateških grešaka ekonomske politike od 2000. godine u vezi sa prebrzom i preuranjenom liberalizacijom spoljnotrgovinskog i poreskog režima, kao i sa pogubnom liberalizacijom kapitalnih tokova.

Liberalizacija jeste svetski trend i ona se ne može izbeći. Države u razvoju međutim mogu kontrolisati njen tempo i prilagođavati ga potrebama svoje ekonomije, onako kako to najuspešnije među njima i čine. Nasuprot njima, Srbija je bez preke potrebe i na štetu sopstvene ekonomije smanjila carine i time dotukla već ojađenu privredu izloživši je konkurenciji u tržišnoj borbi bez šansi. Liberalizacija nema nikakvog smisla ako privreda iz nje izlazi oslabljena ili razorena. Loše stanje srpske industrije i katastrofalno stanje platnog bilansa, zajedničko su delo carinske politike i precenjenog dinara.

Srbija je već smanjivala poreze na zaradu i dobit, uvela je i niz poreskih olakšica od kojih su neke apsurdne, poput poreskih povlastica bankama – i sve to bez većih efekata. Poreski prihodi su (relativno) pali, a do rasta zaposlenosti nije došlo.

Kada je reč o šteti nastaloj liberalizacijom kapitalnih tokova, stvari su još gore. Liberalizacija kapitalnih tokova podrazumeva da kapital može slobodno i nesputano ulaziti ili napuštati zemlju vođen sopstvenim interesima. Nekome se može učiniti da od priliva kapitala ne može biti štete. Može. U svakom preseku vremena, ekonomija jedne zemlje može produktivno upotrebiti samo ograničenu količinu kapitala. Sve preko toga nanosi štetu, podstiče prekomernu potrošnju, povećava uvoz, zaduživanje i inflaciju. Srbija je udžbenički primer negativnih posledica ovakve vrste otvaranja.

Ključni problem ekonomske liberalizacije je njegova ireverzibilnost. Tržište se preko noći može otvoriti, carine i porezi smanjiti – tim pre što to uvek ide uz aplauz i suze radosnice. Greške liberalizacije, i kada se priznaju, ne mogu se ispraviti, niti se stvari mogu vratiti na početak. Bilo bi dobro da Srbija ne ponovi stare greške još jednom – više istog neće pomoći.

Najavljeno sniženje carina na uvoz automobila je pogrešna, populistička mera. Građani nisu dužni da gledaju dalje od karburatora, ali vlada jeste. Domaći uvoznici svakako zadovoljno trljaju ruke, a i bankama je u interesu da se carine smanje i time otvori prostor za odobravanje novih, skupih kredita za kupovinu automobila. Samo će ekonomija Srbije biti na gubitku. Svaki evro koji bude otišao na tu stranu povećaće potrošnju i uvoz goriva, dovešće do rasta trgovinskog deficita, a građane i državu uvesti u nova zaduženja. Podsticanje uvoza automobila je iracionalna mera koja grubo ignoriše sve velike probleme današnjice, od energetskih do ekoloških. To je visoka cena za ubiranje jeftinih političkih poena.

Najavljeno smanjivanje poreza na zarade ima smisla samo ako je reč o prekompoziciji poreske skale na liniji progresivnog oporezivanja. Test valjanosti novih mera je jednostavan. Ako nova poreska skala donosi veći ukupan poreski prihod, ili bar ne umanjuje dosadašnji, nove mere imaju smisla. Čini se ipak, da iza smanjivanja poreza stoji stara ideja, po kojoj sniženje poreza pojeftinjuje radnu snagu, ne bi li se podstaklo zapošljavanje. U srpskom iskustvu, i ne samo srpskom, ta teza nema utemeljenje. Domaće plate imaju nisku kupovnu moć, ali su previsoke kada se iskažu u evrima i kada ih investitori uporede sa zemljama u okruženju.

Problemi srpske ekonomije neće se rešiti snižavanjem poreza ili carina, a budžet će se izložiti dodatnim iskušenjima. Ako nešto treba smanjiti, onda bi to morala biti vrednost dinara u odnosu na evro. Ne postoji nijedna mera poreske politike koja može neutralisati negativne posledice liberalizacije kapitalnih tokova i precenjenog dinara. Srbija će početi da rešava svoje ogromne ekonomske probleme tek kada bude imala valjanu dijagnozu, a ona mora krenuti od monetarne politike. Nema razloga da vlada prebrzo izlazi sa parcijalnim merama i postaje njihov talac, a da se pri tome u definisanju ključnih pravaca ekonomske politike nije otišlo dalje od uopštenih nagoveštaja.

Finansijski konsultant Nebojša Katić
Politika 15/07/2008

SHARE