U našoj političkoj javnosti odomaćio se jedan sloj ostraščenih političkih aktivista i propagandista, posebno onih koji deluju u medijskoj sferi, spremnih da u ime demokratije političkih diskvalifikacija, difamacija i uvreda svima koji ne dele njihove ideološke i političke stavove. A da pri tome imaju povlaščeni i privilegovan položaj da se svaki odgovor na njihove napade tumači u isto vereme kao napad na samu demokratiju i slobodu mišljenja. Oni su izborili takvu poziciju u javnosti da mogu bez ikakvih ograda i argumenata dovoditi u pitanje moralni i intelektualni kredibilitet svakog ko u potpunosti ne deli njihov način mišljenja. Pri tome ne moraju ni da saslušaju drugog i da uvažavaju drugačije mišljenje, jer oni imaju ekskluzivnu i nedodirljivu privilegiju da su glasogovornici Druge Srbije koja se zalaže za, ako to okolnosti zahtevaju, i nasilnu modernizaciju naše zemlje.
Ovakvu poziciju u tekstu Kalup kakvog nigde nema, Slobodan Antonić je okarakterisao na sledeći način“U ljudska prava ipak ne spada i pravo da se protera iz javnosti sve što se ne podnosi. Ne može se u isti mah osuđivati netolerancija, a pokazivati isključivost. Pokažite nam lični primer“. U tu izabranu i nedodirljivu ideološku falangu svrstao se definitivno svojim tekstovima u Danasu i politički veoma živopisni Svetislav Basara. Verovatno da u nekoliko prvih tekstova je morao da opravda postojanje svoje kolumne u ovom liberalnom listu koji je inače poznat da veoma prilježno objavljuje različita mišljenja i stanovišta. Očigledno da su početni tekstovi Svetislava Basare dobro primljeni tamo gde treba , jer se več ekspresno našao na sajtu Peščanika kao jednom od udarnijih sajtova koji je takođe poznat po tome što objavljuje drugačija mišljenja i otvoren je za raspravu, pod jednim neizbežnim uslovom , da papagajski ponavljate njihove stavove o tmurnoj, necivilizovanoj i ideološki zatucanoj Srbiji, i da pri tome ponavljate njihovu ideološku mantru o klerikalizaciji i fašizaciji Srbije i njenom vraćanju u devedesete godine.
Očigledno je da je Svetislav Basara prebacio normu i kvalifikovao se da uđe u Panteon Peščanika. Možda će on najzad naći svoju političku i ideološku luku i ostati veran ovom ideološkom projektu, što je ipak teško očekivati. Ali na stranice lista Danas i Peščanika on je preneo i svoju ostraščenu i mrzilačku fiksaciju , koju inače istrajno gaji, u odnosu na autore koji objavljuju tekstove na sajtu Nove srpske političke misli a koju je patentirao i koristio u kolumnama objavljivanim u NIN-u. Možda je to bio jedan od uslova za njegov kolumnistički transfer, nastaviti napade sa istim paškvilantskim žarom , a posebno Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića, a ni ostali saradnici ovog sajta nisu ostali pošteđeni. On je čak čitavu kolumnu Apel kolumnistima posvetio liku i delu Slobodana Antonića. U tom neverovatnom tekstu on je uspeo da nam u svoj ideološkoj raskoši demonstrira svu nemoć i jad čoveka koji je rešio da konačno istrebi političke analitičare okupljene oko NSPm-a , posebno se obrušavajući na Slobodana Antonića. Za Svetislava Basaru on je izdavač sertifikata o patriotizmu, bulazni na stranicama Politike, njegovi tekstualni uradci su kičerski i patetični, uvaljuju patriotizam u blato i obesmišljavaju ga , pokazuje na koliko niske grane se može spustiti jedan intelektualac (ipak se Basri omaklo priznanje da je Slobodan Antonić intelektualac) pretvarajući se u čibukćiju spremnog da slepo preti poslodavčeva zaumna tumaranja i da tako opravdava svaku njegovu budalaštinu, lopovluk i nezakonitost. Pri tome se Slobodan Antonić se od sramote brani sublesatim tvrdnjama da je on“objektivni „ analitičar. Svetislav Basara u svojim ideološkim diskvalifikacijama i zaslepljenosti ide toliko daleko da čak tvrdi da je Slobodan Antonić kao pseudoteoretičar srpske pseudodemokratije dokazao da u kulturološkom smislu uopšte nismo odmakli od komunističkom totalitarizma a da smo u nekim stvarima pali još niže. Međutim, upravo su kolumne Svetislava Basare pravi pokazatelj da smo zaista nisko pali kada jedan tzv. liberalni i proevropski orijentisan list ustupa svoje stranice kolumnisti koji u svom tekstu osim najprizemnijih uvreda i ideoloških diskvalifikacija ne nudi gotovo ni jedan validan argument , niti stavove Slobodana Antonića kojim bi potkrepio svoje ideološke i diskvalifikaorske napade i kako bi nam ilustrovao svoju tvrdnju da su se ultrarigidni tipovi poput Sloboda Antonića velika opasnost za demokratiju u Srbiji. A radi se o ozbiljnoim političkom analitičaru koji se usudio da u svojim tekstovima govori drugačije o Republici Srpskoj, demokratiji u Srbiji, odnosu demokratije i nacionalizma, Rešavanju statusa Kosova, i suočavanju sa prošlošću. Svetislavu Basari se verovatno veruje na reč, jer je on inače toliko puta dokazao svoju postojanost u političkim opredeljenjima i svrstavanjima. U jedinom citatu koji navodi u svom tekstu Svetislav Basara može se videti koje su to reči Slobodana Antonića izazvale njegov pravednički ideološki gnev. U navedenom citatu Slobodan Antonić je izneo sledeće ocene“Ali stvarnost je neumoljiva. Republika Srpska je stvarnost. Demokratija u Srbiji je stvarnost. Ovo je 2007 godina. Ovo nije 1992. A Čeda Jovanović nije Broz. Da li je to dovoljno jasno. I šta još treba da se dogodi da biste to razumeli“. Ovim rečima je on dirnuo u osinje gnezdo ideoloških postavki Druge Srbije koja uporno tvrdi da je Republika srpska genocidna tvorevina , da u Srbiji ne postoje uslovi za funkcionisanje demokratsjkog društva i da je LDP sa Čedomirom Jovanovićem na čelu jedina moguća i prihvatljiva politička alternativa. Svako onaj ko dirne u ovo sveto ideološko trojstvo imaće posla sa kolumnistima tipa Svetislava Basare ili Petra Lukovića. Ove ocene Slobodana Antonića su jedina argumentacija Svetislava Basare koju on koristi u svom tekstu da bi potkrepio svoje ideološke diskvalifikacije. On je čak uspeo da optuži Slobodana Antonića da je umislio da je Slobodan Jovanović a da se pri tome služi drekom Nušićevskog žandamerijskog podnarednika koji je u mehani uhvatio nekog veslenika da priča protiv države. Svetislav Basara uvlači u svoje ideološke obračune čak i ime Slobodana Jovanovića što je još jedan dokaz da mu ponestaje prave argumentacije i inspiracije i da mu lična diskvalifikacija ideoloških protivnika ostaje kao jedino sredstvo polemike. Očigledno je da Svetislav Basara smatra da on ima jedino i eksluzivno pravo da arbitrira čak i u pitanjima tumačenja i objašnjavanja realnosti kao ovlaščeni hegelijanski tumač nacionalnog duha koji jedini obitava u njegovim kolumnama i njegovim znamenitim „raspravama“ o srpskom istorijskom debilitetu objavljivanih u časopisu Zemlja. Gotovo je dirljiva njegova briga da nacija kao skup slobodnih ljudi vremenom gubi identitet i jedinstvo stila i da ne padne u ruke družine nastale iz mutljaga opskurnog saveza beznadežnih mediokriteta i nesposonjakovića koji su zaseli na grbaču Srbije i nastoje da sve Srbe svedu na svoju meru a čiji je samozvani ideolog upravo Slobodan Antonić. Moram priznati da mi laknulo jer sam saznao da se u stvari uvek budni Svetislav Basara nalazi na braniku nacije kao zajednice slobodnih ljudi i da je on pravi garant odbrane srpskog nacionalnog identiteta. Ovde se radi o klasičnoj zameni teza i ideološkom podmetanju, jer upravo Svetislav Basara i politička grupacija kojoj on izgleda sada trenutno pripada nastoje da Srbiji odrede jedinu meru koja odgovara jedino njihovoj ideološkoj projekciji o Srbij i srpskom narodu kao nezrelom i nesposobnom da živi u demokratskom sistemu. Svako ko želi da dovede u pitanje ovaj njihov ideološki kalup rizikuje da bude proglašen za zatucanog i autoritarnog nacionalistu, ksenofoba, rasistu i klerofašistu. A najveći ideološki greh je i samo spominjanje mogućnosti da čovek u svom delovanju može spojiti pripadnost i privrženost svojoj naciji i odanost demokratskim idealima i načelima. To je jednostavno neoprostivo. Sreća je da u Srbiji ima mnogo ljudi spremnih da ovu vrstu rizika prihvate i podnesu. Mislim da se Svetislavu Basari neće posrećiti, jer Slobodan Antonić svakako neće prestati da piše i iznosi svoje stavove svetan rizika u koji se upušta. On je objavio već dve knjige svojih teorijskih analitičkih tekstova o našim političkim prilikama iz kojih Svetislav Basara nije našao za shodno da citira nijednu reč ili navede neki od tekstova, njemu to nije ni potrebno jer on je sada pod zastavom i na ideološkom braniku Peščanka a to uključuje i posebnu privilegiju da se mogu napadati neistomišljenici bez ikavih ograda i argumenata.
Ni glavni urednik Nove srpske političke misli Đorđe Vukadinović ne prolazi ništa bolje u novim kolumnama Svetislava Basare . “Koštunica i njegove pridvorske narikače pozicioniraće se kao ljuti zatočnici Kosovskog Zaveta. Šturmbandfireru DSS piskarala Đorđu Vukadinoviću neće trebati ni dva dana da biranim i objektivnim rečima, gubitak onog što su patrioti odavno izgubili pripiše izdaji Demokratske Stranke a da Borisu Tadiću u celoj toj čepenaćkoj ujdurmi dodeli rolu Vuka Brankovića:ne treba potceniti Koštuničinu prepredenost. Ali ne treba je ni preceniti. Prepredenost naime, nije mudrost kako to priviđaju vladini hagiografi Vukadinović i Antonić“. Dodeljivanje čina iz arsenala SS jedinica i označavanje Đorđa Vukadinovića kao vladinog hagiografa spada verovatno u domen slobode mišljenja kako, ga shvata i primenjuje Svetislav Basara jer njemu i njegovim očigledno novim političkim prijateljima i poklonicima nije potrebno da služe nekom ozbiljnom argumentacijom, njima se jednostavno veruje, jer jedino oni poseduju ekskluzivno pravo da određuju ko pripada normalnoj tzv. Drugoj Srbiji. , a oni su njeni ovlaščeni glasogovornici i tumači.
Ali ipak Otvoreno pismo Svetislava Basare Predsedniku Republike Borisu Tadiću ostaće zabeleženo u nekoj mogućoj antologiji političkog trivijalizma, konfuzijei ideološke nedoslednosti i podvojenosti. On sada u ovoj njegovoj novoj političkoj fazi želi sebe da predstavi kao političkog disidenta iz redova Demokratske Stranke kojoj samo po potrebi i naizmenično pripada a koji ima dovoljno političkee hrabrosti da Predsedniku Republike i Demokratske Stranke skrene pažnju i kuražno ukaže na jadno stanje demokratskih prava i sloboda u Srbiji. Kao i mnogo puta do sada Svetislav Basara kuca kao i mnogo puta do sada udara na otvorena vrata i fingira političko disidenstvo prilagođavajući ga dnevnoj političkoj konjukturi. A za ovu gromoglasnu disidentsku tvrdnju o ugroženosti demokratije u Srbiji on uzima kao odlučijući i krunski argument nedavno otkazivanje predstavljanja emisije Peščanik u Aranđelovcu. Pri tome se on poziva na stav da je suština demokratije u tolerisanju različitosti. “Peščanik se ne mora ni slušati ni čitati, ali mu se mora omogučiti pravo da bude emitovan, štampan i predstavljan sve dok to nije u suprotnosti sa zakonom. Danas zabrana Peščanika u Aranđelovcu, sutra će zabraniti neku stranku“Međutim, prava nevolja je u tome što je Peščanik upravo emisija i politički poduhvat u kojoj se otvoreno negira Basarino shvatanje suštine demokratije-tolerisanje različitosti. U njoj uz nekoliko veoma retkih i sporadičnih izuzetaka govori veoma uzak krug ljudi koji su istog političkog ubeđenja i tu nema ni traga o poštovanju i podsticanju prava na različito mišljenje. Autorke ove emisije i ne kriju da su rezervoar glasova za LDP i da u emisiju pozivaju samo svoje istomišljenike koji samo razrađuju osnovne ideje iz često otužnih i tugaljivigh uvodnika Svetlane Lukić. Ona je na uzgrednu primedbu da se u Peščaniku pojavljuju stalno isti sagovornici odgovorila da će to tako ići sve dok na kraju ne bude govorila samo ona i niko drugi. Ona nam je u nedavmnom razgovoru za list Dnevnik pokazala kako izgleda taj metod diskvalifikacije onih ljudi za koje ona smatra da ne pripadaju njenom svetonazoru. Ona je bez ikakvog zazora i obzira na sledeći način okvalifikovala delovanje Dušana Batakovića našeg najpriznatijeg istraživača i poznavaoca Kosovskog pitanja koji se problematikom Kosova bavi više decenija i to u vremenima kada ti nije bilo ni malo politički probitačno i podesno. On je upravo objavio svoju triologiju o Kosovu i pokazao da se radi o ozbiljnom istoričaru i hroničaru Kosovskih zbivanja što ga je dovelo u poziciju da bude jedan od učesnika u pregovorima o rešavanju stausa Kosova. Ali sve to nije bitno, jer Svetlanu Lukić je ovako ocenila njegovo delovanje. “Za razliku od ljudi koji su napravili biznis na temi Kosova, poput Tadićevog savetnika Dušana Batakovića, koji reče da Srbija neće preživeti ako izgubi Kosovo da bi potom zapalio u Kanadu na ambasadorsku funkciju, bojim se da Koštunica iskreno ne smata nijednu cenu suviše visokom“. Ne znam kako bi na ovakav način diskvalifikacije Dušana Batakovića reagovao Svetislav Basara, možda i to spada u njegovu odbranu prava na različitost. Zato njegovo uzimanje odbrane Peščanika kao testa za održivost i stabilnost funkcionisanja demokratije u Srbiji zaista je neprimereno i spada u pravi izraz njegove zakasnele i promašene novepronađene disidencije.
Upravo poslednji događaji vezani za napade na novinare televizije B 92 samo su zakasnele reakcije na način kako Petar Luković već duže vremena besomučno napada svoje političke neistomišljenike. Njegov način često besprizornog i neprimerenog obračunavanja sa ljudima koji imaju drugačije viđenje stanja u Srbiji u saopštenju Liberalno Demokratske Parije se svrstava u odbranu slobode mišljenja. “Bez obzira što njegov stil prevazilazi granicu komunikacije koje su dozvoljene političkim strankama, smatramo da je to Petar Luković i da je to pitanje njegove autorske slobode. Shodno tome, njegove tekstove objavljivaćemo i kada , na svoj način , kritikuje političare, novinare B 92 i kada kritikuje funkcionere LDP-a. Budući da je namera redakcije WWW.ldp.org.yu da makar malo pomeri granice onoga što se uobičajeno podrazumeva pod“partijskim internet glasilom“ i da naš sajt postane prostor razmene mišljenja i polemike, smatramo da tekstovi g, . Lukovića, koji prevazilaze partijske stavove, doprinose razvoju baš takvog koncepta“. Bilo bi zanimljivo da nam redakcija ovog ne-partijskog sajta pokaže koje je to tekstove i autore objavila a koji ne dele u potpunosti njihovu ideološku matricu i politička ubeđenja. Zato navoditi pisanija Petra Lukovića kao doprinos razvoju slobode mišljenja je u najmanju ruku neozbiljno i neprilično. A kao to izgleda sloboda mišljenja u izvedbi Petra Lukovića možemo videti samo iz nekoliko citata:Mlađan Dinkić srpski Minhauzen, lažovčina kakvu svet odavno nije video:jedno malo političko đubre koje bi anus prodalo za laganeze koštunjavi liz. Baš kao što je njegov teško oboleli suradnik Predrag Marković viđen za hospitalizaciju, dete-kreten s bradom, da se ne primeti koliko je čovek bolestan. Da je moj komšija bio u pravu kad se životno specijalizovao samo za jednu tenmu-dokazao je da sve bolesniji Vojislav Koštunica koji je za priliku opet progovori o Kosovu, tj. O nadeždi, krenuo put Hilandara, onog maleroznog srpskog manastira u Grčkoj koji se marta 2004 upalio baš nakakao kad je Koštunica formirao svoj kabinetUsred omiljenog manastirskog ambijenta-falusiodne sveće, dobrodržeći sveštenici, hladni robijaški zidovi, pojanje mlađanih sopran-glasova od kojih uvek zadrhti erektivno klatno vladike pedofilskog Pahomija, uz muški feeling da je najsrečniji u društvu svojih pravoslavnih ministra. Zajebavanje Evropske Unije, vesele četnike ili crne zastave s lobanjom i kostima, čini ga saučesnikom ove profašističke predstave tradicionalno karakteristične za Srbiju. Svejedno da li u pitanju izopačeni Miroslav Lazanski, analni analitičar Politike Đorđe Vukadinović, hemeriodni vezista Nove srpske fašističke misli Slobodan Antonić, seksualno malokalibarska breastless Ljilana Smajlović Ugrica(glavna urednica Politike)“. Nova Srpska politička misao je neprestano na udaru njegovih najprizemnijih uvreda i difamacija čak je i optužena kao Nova Srpska Fašistička Misao, što je svako najteža uvreda za sve saradnike ovog sajta i časopisa. Sve to vreme ne pamtim da se Svetislav Basara založio za odbranu prava na različitost, naprotiv on se i sam priključio napadima na saradnike NSPM-a. Tek kada su i novinari televizije B92 došli na red i dobili svoju porciju slobodnomislećih uvreda i diskvalifikacija postavilo se pitanje o stvarnoj suštini onog što se zove pravom na slobodu mišljenja i slobodu ne- Liberalno Demokratskog partijskog stila. . Pravo na slobodu mišljenja se mora braniti uvek i svuda i ne može se koristiti slektivno i shodno našim ideološkim opredeljenjima. To je univerzalno pravo i ne trpi ideološke improvizacije i izuzetke. O ovakvo shvaćenom i korišćenom načinu slobode mišljenja koje uključuje ideološku diskvalifikaciju prava na različitost a koji se neprestano koristi u Peščaniku Svetislav Basara nije našao za shodnoi da kaže nijednu reč kritike ili upitnosti, jer to očigledno nije ideološki probitačno i ne spada u njegovu odbranu prava na različitost. Naprotiv, on se našao na braniku Peščanika koji sada ima rubriku Hvala Peri Lukoviću, verovatno će uskoro osvanuti i rubrika zahvalnosti Svetislavu Basari.
U ovom otvorenom i pompeznom pismu Svetislav Basara se između ostalog bavi i pozivom Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci da se makar reda radi barem nekim saopštenjem usprotivi analitičkom terorizmu Vukadinovićua i Antonića , plačenika vašeg koalicionog partnera, koji na čelu horde piskarala već godinama anatemišu, proganjaju i satanizuju svako političko mišljenje drugačije od nepostojećeg mišljenja njihovog poslodavca“. I ovaj poziv Demokratskoj stranci da se makar i saopštenjem suprotstavi analitičkom terorizmu horde piskarala iz Nove srpske političke misli spada verovatno u veliki doprinos Basarinom shvatanju demokratije kao prava na tolerisanje različitosti. Ovo je u stvari nevešto uvijeni poziv vladajućoj stranci da posegne za cenzurom i spreči dalje terorisanje naše javnosti. , kako bi se konačno otvorio nedodirljivi prostor za nesmetano delovanje predstavnika Druge Srbije kao jedinih zagovornika modernizacije našeg društva. Ali ostaje i dalje poziv i upozorenje Slobodana Antonića, pokažite nam ličnim primerom kako izleda odbrana i stvrano zastupanje prava na toleranciju, slobodu mišljenja i različitost .
26 Novembar 2007 godine Marinko M. Vučinić
