DA LI JE MILAN PANIĆ BALKANSKI PROROK?
Pojava Milana Panića ponovo među nama Srbima i njegova medijska promocija kao balkanskog proroka, koji je ostao, prema njegovom tumačenju, neshvaćen među svojim sunarodnicima,zbog čega je morao,kako ističe u nekom od mnogobrojnih intervjua,da napusti Srbiju i Srbe,koji su više poverenja pokazali prema nazadnom Miloševiću nego prema njemu, naprednom,modernom i uspešnom Srbinu,kako je Panić sam sebe već prikazao, zahteva da o tim događajima ponešto kažemo i mi, neposredni učesnici, svih tih političkih dešavanja u vremenu srpske nacionalne tragedije.Naravno, iznosim sopstveno svedočenje i svoje mišljenje o svemu tome.Važno je da se čuje i neko drugo mišljenje, jer postoji opasnost da neki naš hroničar zaista poveruje u nepristojnu izjavu Vuka Draškovića, navodnog glavnog kritičara knjige, datu na samoj promociji , da je Milan Panić naš Kemal Ataturk i De Gol, dinarska violentna mitomanija i podaničko dodvoravanje nesretnog Vuka Draškovića zaista nemaju ni granice ni ukusa,da je Panić čovek koji je imao viziju,ali i volju i hrabrost da viziju pretvori u realnost. Mislim da je presudno važno, za istorijsko otrežnjenje od večitih nacionalnih zabluda i predrasuda, da progovorimo,otvoreno i kritički, bez kalkulacija i političkih spekulacija, na liniji ljudskog dostojanstva i svoga pogleda na svet, o tom dobu i akterima koji su ga obeležili.Ovo je, dakle, jedan mali kamičak u istorijskom mozaiku naše nacionalne propasti.
Nisam vodio nikada dnevnike,nemam tu pekićevsku ili krležijansku samodisciplinu, nisam vodio ni zabeleške, jer sam smatrao da dobro pamtim glavne povesne tokove,pogotovo što sam još od kraja osamdesetih godina prošlog veka imao svoj koncept rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, modernizacije države i nacije, pa sam zbog toga svoga javnog stava bio u sukobu sa glavnim protagonistima nacionalsocijalizma, što je dovelo do moje medijske blokade koja, uprkos navodnoj pobedi evropejaca i demokratije,uspešno traje i do današnjeg dana.
Ostavljam istoričarima da prikupe građu od svih onih aktera koji su zabranjivani u prošlom vremenu i da naslikaju kompoziciju u ovom istorijskom ramu nešeg nacionalnog ludila.
Ovo svedočanstvo iznosim prvi put u javnost.
Sve je počelo tog pretoplog subotnjeg predvečerja u julu 1992 godine, kada je Đinđić iznenada banuo na košarkaško igralištu u Zemunu, na opšte zaprepašćenje mojih basketaša,koji nisu gajili simpatije prema tom opozicionom političaru i smatrali su da nije dobro da se družim sa njim,da nije dobro što me u javnosti previše vezuju za Demokratsku stranku,da je suludo finansirati nesposobnu opoziciju i takve likove kraj tako moćnog Despota,da je korisnije za mene i moj biznis da se držim svoje banke i kompanija u zemlji i po svetu, da je politika jedna velika kurva i kriminalna prervara,pa je Đinđićeva pojava na igralištu dočekana sa negodovanjem,dok je meni to bio samo znak da se nešto vanredno dešava i da mu je hitno potrebna moja pomoć.Naš dugogodišnji odnos je tako bio postavljen da je on,kao moj partner u menjanju i modernizaciji društva u Srbiji,tako smo se dogovorili još 1989 ,jer nisam bio zainteresovan da se profesionalno bavim politikom,mogao da dođe kod mene u svako doba dana ili noći, kada je smatrao da mu je moje znanje i iskustvo trebalo.Pogotovo je znao da je igranje basketa sa momcima iz Zemuna bila stvar mog ličnog prestiža, da sam na to mnogo polagao,nešto što sam čuvao daleko od očiju javnosti,nadmetanje koje je trajala skoro tri decenije, rivalstvo od mladosti,ginjenje za svaku izgubljenu loptu I svaki poen,pa se svako prekidanje igre smatralo izdajom igre,tako da nismo prekidali mečeve ni kad je pljuštalo niti kada je sneg počinjao.Toga duha danas,nažalost, više nema među našom mladeži, ali,eto, ja sam imao tu sreću da sam pripadao generaciji koja je svoju sposobnost,odvažnost,muškost i viteštvo dokazivala na terenu.Đinđić me je pozvao u stranu i zamolio da odmah pođem sa njim u Palatu federacije,došao je kolima po mene, jer je predsednik države Dobrica Ćosić zatražio od njega da me hitno pronađe i dovede.Spremio sam se na brzinu,istuširao i pošao, ne shvatajući šta se dešava i zbog čega sam tako iznenada bio potreban predsedniku države. Bila je,ipak, subota u predvečerju kada predsednici države obično ne zovu predsednika privatne banke u posetu bez neke velike nevolje. Đinđić ništa nije znao o razlozima tog poziva,ali mu je bilo stalo da zajedno budemo na tom sastanku i zamolio me je da ne naglim,da budem strpljiv,da ne planem, da budem taktičan, da budem diplomata i da pažljivo saslušamo zašto me zove predsednik države.
Dobricu Ćosića sam poslednji put video u oktobru 1991, kada smo se sami vraćali,jedne kišovite oktobarske noći, starim putem preko Fruške gore iz Sremskih Karlovaca, gde je on imao promociju knjige, dok sam ja nastupao na televiziji Novi Sad. Vozio sam Oca nacije do Beograda i razgovarali smo o politici,Srbima i Srbiji,našoj prošlosti i budućnosti,opis toga razgovora ostavljam za neko drugo svedočenje, Đinđić je dobro znao šta sam tada sve rekao Ocu nacije o tom Miloševićevom suludom nacionalsocijalizmu,pa je otuda njegov stav bio da budem smiren,da ne igram na prvu loptu,da se ne vraćam na taj poslednji razgovor i da budem bankarski pragmatičan da prvo saslušam šta predsednik traži od mene i da,ukoliko mi se taj predlog i ne svidi, ne odbijem ga odmah,nego da zajednički promislimo o tome i da naknadno odlučim. Pristao sam da budem pragmatičan i taktičan i da mirno saslušam šta predsednik traži od mene.
Razgovor sa predsednikom DĆ je trajao preko dva sata.Završio se negde iza 22 sata i ja sam se maksimalno trudio da budem diplomata i da ispoštujem dogovor sa Đinđićem, koji je sve vreme prisustvovao našem razgovoru.Suština tog urgentnog poziva predsednika države sastojala se u tome da je on mene zamolio da napišem ekonomski program budućem premijeru Milanu Paniću.Moram da priznam, da sam bio zatečen tim predlogom.Iskreno, nisam uopšte očekivao da će razgovor da krene u tom pravcu. Drugo, ja nikada nisam pravio celovit ekonomski program za državu.Imao sam tada 33 godine,bio sam bankar već osam godina i predsednik privatne banke dve godine i vlasnik jedne moderne ,građanske banke sa odličnim brendom na tržištu.Istina je da sam ranije pomagao saveznom premijeru Anti Markoviću,opet na njegov poziv,da se uspostavi finansijsko tržište u državi,učestvovao sam sa grupom mlađih stručnjaka u formiranju i otvaranju Beogradske berze, imao sam viziju kako treba država da se transformiše i modernizuje posle pada berlinskog zida, nudio sam potpuno drugi koncept privrednog razcvoja od zvaničnog,nastupao sam otvoreno i kritički u javnosti,suprostavio sam se nacionalnim poglavicama i njihovoj pigmejskoj veličini, ali nisam imao iskustva u postavljanju operativne strategije ekonomskog razvoja države, jer taj posao nikada nisam radio..Treće, bilo mi je nelogično da ja pišem ekonomski program poslovnom čoveku iz Amerike,koji je trideset godina stariji i iskusniji od mene,koji je vodio velike kompanije,koji je bogat i koji mene treba da podučava i ja od njega treba učim.Zašto on ne napiše svoj ekonomski program? To sam upitao, jer nisam mogao da razumem moju ulogu u svemu tome.Pristao sam da pomognem MP u izradi dela programa vezanog za finansije,tržište kapitala,banke,investicione fondove,akcionarstvo,berzu,brokere i finansijske savetnike, sve ono što sam odlično znao da radim i gde sam imao izobilje ideja.Ali, preuzeti izradu čitavog ekonomskog programa to je bilo previše za mene.
Međutim,predsednik je bio uporan i odlučan.Izbegao je da odgovori na sva moja pitanja o premijeru,sećam se da je samo odmahivao rukama na pomenu njegovog imena,,što je meni bilo sasvim dovoljno da shvatim da predsednik nema dobro mišljenje o svom premijeru. MP nikada nisam video i ništa o njemu nisam znao,osim onoga što su mediji objavljivali.Ta medijska prezentacija premijera,moram da priznam, mi se uopšte nije svidela, ali sam smatrao da nije ni vreme ni mesto da otvaram to pitanje.Sedeli smo u predsednikovom kabinetu koji je imao sigurno preko četristo kvadrata, nameštaj je bio iz vremena druga Staljina,pa sam predložio predsedniku da moja kompanija iz Milana, zajedno sa mojim poslovnim partnerom koga zastupam u Bugarskoj, besplatno opreme kabinet predsednika i da se tako,makar vizuelno, distancira od starog komunističkog doba Predsednik je to odbio Nije mu smetalo da sedi u tom komunističkom ambijentu..Čitav naš razgovor ću morati da oživim u nekom drugom svedočenju.Mislim da je vrlo interesantan bio za razumevanje trenutka u kome se Srbija tada nalazila.
Pošto je predsednik bio odlučan da ja uradim taj ekonomski program, jer je u mene ima poverenje, hvalio je moju stručnost i poštenje, meni nije preostalo ništa drugo,posle Đinđićevog silnog guranja nogom ispod stola, nego da ga pitam – za kada treba da uradim taj ekonomski program? Morao sam da znam šta očekuju od mene, morao sam isplaniram svoje vreme, vodio sam privatnu banku sa velikim obrtom kapitala, imao sam dosta ugovorenih poslova po svetu, imao sam dosta kompanija otvorenih po svetu,,čekala su me putovanja i odsustva iz Srbije,morao sam sve to nekako da ukopim.Grozničavo sam razmišljao koliko ljudi treba da pozovem da mi pomognu, kako da napravim stručni tim,da im dam projektni zadatak,da svako uradi svoj deo posla, da se usaglase dobijeni materijali i da,kada sve bude gotovo,uobličimo jedan moderan,efikasan i realan ekonomski program koga će premijer prihvatiti.Sve što budemo radili,predložio sam, ne sme da bude plaćeno, jer radimo iz ubeđenja da Srbiji treba neka druga ekonomsk politika i neki novi ljudi u politici..Zato mi je bilo važno da mi predsednik kaže za koje vreme treba da uradimo ekonomski program,uzimajući u obzir sve što sam mu upravo izneo.
Predsednik me je zamolio samo dve stvari – da novinari ne znaju ko je uradio program premijeru i da program bude gotov do sutra,nedelja,najdalje do podneva,kako bi se stručne službe i premijer pripremili, jer premijer mora taj ekonomski program da čita u ponedeljak u 10 časova, kada počinje inaguracija premijera u Skupštini.
Bio sam – zgranut! Nisam mogao da verujem.Praktično, ostala mi je samo ova noć i jutro da to napišem.Bilo je to stvarno krajnje neozbiljno.Pomislio bih, da ne sedim u kabinetu Oca nacije, da se to neko izmotava samnom i da je sve samo šala.Kako za jednu noć da napravim ekonomski program? Kakva je to država u kojoj se ekonomski programi prave za noć? Kakav je to predsednik i kakav mu je to premijer? Ko će im biti ministri? Zašto oni ne naprave svoje programe? Kakva je to državna politika u kojoj se ekonomski programi prave preko noći? Šta rade državni instituti? Univerzitet? SANU?
Sve sam ovo hteo da kažem, ali me je Đinđić preduhitrio.Molio me je da prihvatim,ja sam jedini čovek koji to može da uradi,ja jedini imam tu energiju,zna kakav sa fanatik, zna da ja to mogu da uradim,ionako spavaš samo četri sata,cinično mi je dobacivao,imaš dovoljno vremena,da,možeš ti to da uradiš,to nam sada treba,ne smeš da odbiješ,moraš nam pomoći,pričao je i iznosio objašnjenja i razloge,nisam smeo da odbijem zbog….ne znam šta je sve navodio zašto moram baš ja to da uradim. Predsednik je klimao glavom i odobravao.
Na kraju, nisam imao kud. Ustao sam i pošao.Nisam imao vremena za gubljneje.Šofer predsednika me je odvezao do grada.Đinđić je ostao kod predsednika.Pozvao sam moga druga, književnika Dejana Simonovića, koji je tada pisao na komjuteru i zamolio ga da mi pomogne. Tako je nastao ekonomski program Milana Panića, koga je on čitao na svojoj inaguraciji u Skupštini.
Niko u javnosti nije znao ko je premijeru pisao program.
Na jesen, novinari su počeli da istražuju ko je tajanstveni pisac programa Milana Panića.Nekako su došli do mene. Odbio sam da priznam, jer sam držao reč datu predsedniku. Novinari su bili uporni. A onda mi je Đinđić pritekao u pomoć.Molio me je da kažem da je on napisao program, jer mu je to bio jak politički poen.Meni to ionako ništa nije značilo. I ja sam novinarima saopštio da je Đinđić napravio program.Ostavili su me na miru. Svi smo bili zadovoljni.
Milana Panića nisam upoznao preko leta.Obaveze su me odvukle na drugu stranu sveta.Bio sam skoro tri meseca neprestalno na putu.A onda je na jesen počela kampanja za prededničke izbore u decembru 1992.Milan Panić je bio protivkandidat Miloševiću za predsednika države.
Nakon povratka sa poslovnog puta, dočekala me je uzavrela politička atmosfera.Pripreme za kampanju su uveliko počele i nastupi Milana Panića su dobijali na intezitetu.Odmah po mom dolasku, kontaktirali su me poznati srpski biznismeni koji su tražili da se hitno vidimo i dogovorimo oko podrške u kampanji Milana Panića. Hteo sam na miru da odgledam sve materijale koje mi je pripremila moja marketinška služba,prvenstveno medijski nastupi samog Milana Panića , da se upoznam sa njegovim nastupima u javnosti,kako bi se opredelio da li da se priključim i pomognem ili da ostanem po strani i posmatram šta će se zaista dogoditi.Imao sam velika negativna iskustva iz izbora 1990,gde sam otvoreno ustao protiv Miloševića i značajno finansijski pomogao opoziciju,pa sam hteo da se uverim,pre nego što se uključim u kampanju, da se neće ponoviti iste gluposti nesposobne i podeljene opozicije.
Moram da kažem i to, da sam se raspitao, boraveći na poslovnom putu po svetu,naročito dok sam bio u SAD, kod ljudi u koje sam imao veliko poverenje ili kod ljudi koje su mi oni preporučili, o liku i delu samoga Milana Panića, jer mi je bio čudan taj iznenadni potez Miloševića da napravi dil sa Dobricom Ćosićem i da izvuče iz rukava potpuno nepoznatog srpskog biznismena iz SAD. Miloševiću nisam verovao od prvoga dana od kada se pojavio na našoj političkoj sceni,predvideo sam još daleke 1987 da će taj lažni nacionalista i arogantni komunistički birokrata,koji nema nikakvu viziju niti strategiju modernizacije Srbije posle pada berlinskog zida i raspada sovjetske sovhozne imperije, zavesti srpski naivni i povodljivi narod, da će zajahati na nacionalnom talasu, da će nas uvesti u sukobe sa susednim narodima i čitavim svetom i da će se čitava ta suluda politika, oličena u paroli – ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo, na kraju svih krajeva,ipak, završiti tragično po nas Srbe i našu državu Srbiju. O tome sam otvoreno govorio i pisao od 1987 godine. Ali, nažalost, pripadao sam izuzetno malom broju ljudi koji su razumeli šta se dešava u svetu i koji su, zbog takvih svojih stavova u javnosti, odmah bili zabranjeni. Despot je strogo kontrolisao glavne medije, dok je ostavio potpuno slobodu malim medijskim kućama,pošto je duboko verovao u to da nema konkurenciju u opoziciji,da je opozicija nesposobna i potkupljiva, da jedva čeka da dođe na njegov kanabe i da će on dugo vladati jer nema ko drugi da ga zameni na vlasti..Nama koji smo prvi prozreli ludost Vođe nacije ostalo je jedino,braneći svoje ljudsko I intelektualno dostojanstvo, nisu mogli da nas potkupe, da gostujemo na lokalnim medijima i da u medijskom partizanskom ratu pokušamo da pomognemo opoziciji u osveščavanju zavedenog i potkupljenog naroda.
Najveći broj izveštaja koje sam dobio o Milanu Paniću su bili negativni. Ako isključim one koji su negativno govorili o njemu zbog njegovog uspeha i bogatstva, zavidnih ljudi je među nama uvek bilo, onda ostaje jedan veliki broj uspešnih ljudi u SAD koji su imali sasvim loše mišljenje o tom beogradskom biciklisti koji se otisnuo u svet da postane milioner. Kada su mi negativno o njemu govorili ljudi u koje sam imao veliko poverenje, postao sam obazriv i nisam hteo da nasednem na neku novu političku nameštaljku Slobodana Miloševića.
Mogao sam da razumem zašto se opredelio za Dobricu Ćosića, to fruškogorsko putovanje ka Beogradu i razgovor sa Ocem nacije, njegova opsesija Miloševićem i njegovom istorijskom ulogom Vođe nacije u kojoj se našao,kako je on tvrdio, da bi spasio srpski narod novih stradanja, dovoljni su mi bili da shvatim ovaj politički manevar bahatog Despota, koji je u očaju 09.marta 1991 izveo na ulice tenkove na svoj narod samo da bi sačuvao svoju vlast. Miloševiću je Dobrica Ćosić trebao kao paravan za svoju nasilnu i totalitarističku politiku.
Ali zašto Milan Panić?
Milan Panić nije slučajno ušao u ovu Miloševićevu obmanu.Milan Panić je imao svoje interese u čitavom ovom angažmanu, a kada znamo da je godinu dana ranije na vrlo sumnjiv i nedostojan način privatizovao najveću farmaceutsku kuću na Balkanu – zemunsku Galeniku,da je 50 miliona dolara ostalo na švajcarskim računima namenjeno ulaganju u Srbiju,da je ta privatizacija kasnije raskinuta i da je dobio, nakon svega što se dešavalo, čitavih 40 miliona dolara nazad, onda je pojava Milana Panića u ovoj našoj balkanskoj drami dobijala sasvim drugačiju konotacije od one koja je bila prezentovana našoj javnosti. Priča o patrioti koji je došao iz rodoljubivih razloga da pomogne svom zavedenom narodu,kasnije smo imali istu prevaru sa Đelićem i kompanijom tržišnih fundamentalista, koji je došao je na poziv predsednika Dobrice Ćosića,koji ,opet,ništa nije radio bez dogovora i uz saglasnosti Vođe, jer je beskrajno verovao Vođi,za koga mi je tvrdio da je naš savremeni Sveti Sava,znači taj Milan Panić,biciklista i milioner, šoumen i politički diletant, dolazi, nakon skandalozne otimačine farmaceutskog giganta, na poziv onoga koji mu je upravo omogućio da preotme državnu kompaniju,onoga koji je igrao sam svoju suludu igru,koji nikoga nije slušao,koji je bio nadobudan,bahat i bezobrazan,koji je, svojom gebelsovskom propagandom, izvršio lobotomiju nebeskog,nedoklanog naroda i zaveo ga,podlo i proračunato,kako bi pokazao da je najveći srpski Vožd,da je on novi Drug Tito i da treba da ga sledimo,poslušno i podanički, u njegovom perverznom projektu uništavanja Srbije i Srba; ta patriotska priča o Milanu Paniću bila je obična nameštaljka, podvala,gnusna laž,politički blef,jer nije bilo nikakvih rodoljubivih namera u njegovom iznenadnom povratku ,nego samo ogoljeni lični interesi,nije bilo nikakvog nacionalnog zanosa,niti stručnog ili moralnog pokrića,nego je to bila još jedna u nizu epizodnih prevara koju je smislio osioni Despot.
To je bio istorijski okvir u kome se pojavio Milan Panić, kome sam već bio napisao ekonomski program i koji je doveden da odigra svoju nameštenu ulogu na predstojećim predsedničkim izborima. Kada sam pregledao sve njegove nastupe, pre početka zvanične kampanje, bilo mi je potpuno jasno da pred sobom imamo jednog cirkusanta,neozbiljnog političara,amerikanizovanog Srbina bez ličnog utemeljenja, bez koncepta i vizije, trećerazrednog holivudskog šoumena, proračunatog biznismena koji ima svoje lične interese,čoveka koji nema nikave predstave o istoriji, povesti,državi, naciji i koji doživljava državu kao marketinšku kompaniju sa kojom se može špekulisati na berzama.
Razmišljao sam o svemu tome i postavilo se samo jedno pitanje : šta da radim? Mogao sam da sve to posmatram potpuno ravnodušno,jer sam imao vrlo uspešan biznis,bio sam poznat u čitavoj Jugoslaviji,imao sam besprekornu radnu biografiju,bio sam najmlađi predsednik i vlasnik banke i nije mi trebalo da se uopšte eksponiram kroz politiku Zapravo,niti sam živeo od politike,niti sam imao bilo kakve interese u politici.Sve što sam stvorio sam napravio na sam tržištu , inteligencijom,znanjem i velikim radom i odricanjem.Međutim,ipak,pored svega toga, nisam pripadao soju ravnodušnih i samozadovoljnih ljudi.Nalazili smo se,kako sam tumačio, u istorijskom trenutku kada se,usled pogrešne izabrane koncepcije i strategije režima,srpska država i srpska nacije nalazila pred ponorom. Video sam taj ponor I znao sam šta nam sledi. Kako da ostanem ravnodušan i da gledam samo svoje interesa?Svaka ravnodušnost je bila sebično samozadovoljavanje.Nisam bio takav čovek.Nisam pripadao tom tipu ljudi.Smatrao sam da mora da se krikne nad tragedijom koja nam se sprema. I ja sam urlao.Možda je to bilo nepromišljeno sa stanovništva moga biznisa,kako su mi mnogi poslovni ljudi objašnjavali,stalno su mi govorili – šta će ti sve to,imaš svoj biznis i šta te briga za druge, ali moje ljudsko dostojanstvo nije moglo da se smiri.Nisam mogao da zatvaram oči pred nesrećom u koju nas je uveo sumanuti Vođa i njegovi pohlepni pajtaši. Zato sam,gotovo pre svih iz opozicije, došao u sukob sa tim nazadnim režimom.Materijalni interesi nikada nisu bili primarni u mojoj živonojt filosofiji.To sam dokaza još 1987 kada sam odbio bilo kakvu saradnju sa nacionalsocijalističkim režimom.Čitava ta ikonografija mi je bila odvratna.Vođa nacije naročito.Poseban prezir sam imao prema ekstremnim grupacijama šovinista, estradnim rodoljubima,gegulama i gibaničarima, džiberima,papanima,đilkošima i pripadnicima elitnih jagnjećih i prasećih brigada,džulovima,konjokradicama,vojvodama od pljeskavice sa 36 ćevapa,pijandurama i kokošarima koji su, ušavši u nacionalcosijalistički pokret,preko noći počeli da se bogate na švercu i kriminalu.Odbio sam bilo kakvu saradnju sa takvim opakim režimom i postao jedan od njegovih najvećih protivnika.Pisao sam i govorio da je sve što režim radi bilo pogrešno, da je Vođa narcisoidni slepac koji ne razume istoriju i koji će nas odvesti u tragediju i propast Nažalost,moj glas je bio tih godina usamljen i nije se mogao čuti od ratnohuškačkih truba posvađane i zaraćene braće u jedinstvenoj mržnji zbog raspada južnoslovenske lažne zajednice.Koji izbor smo imali mi koji nismo hteli sa režimom i kojima nisu odgovarali ekstermisti? Jedina opcija za mene je bila – Demokratska stranka.U mom slučaju, ne zbog Zorana Đinđića,koji mi se približio, nego zbog Borislava Pekića. Smatrao sam da je to opcija koja mi je bila najbliža.Iskreno,bio sam pekićevac i danas se time ponosim.
Inače, čitava naša opozicija, čast ,naravno, izuzecima,bila je žalosno nesposobna,nezrela,neiživljena,nestručna,korumpirana,neodgovorna,pohlepna,koketirala je sa režimom, bogatila se iz godine u godinu, iz golubarnika i mansardi su za godinu dana bavljenja politikom prelazi u luksuzne salonske stanove, dolazili su iz provincija i zabiti i postajali bogati političari.To su bili profesionalni opozicionari koji su lično profitirali baveći se politikom.Znao sam odlično čitavu tu i takvu opoziciju i predosećao sam da,kada dođe do istorijskih promena,kada srušimo despotski režim, ta opozicija neće biti sposobna da izvrši svoj istorijski zadatak. Nažalost, sve moje prognoze su se pokazale tačnim.Međutim, sve što su uradili od kada su došli na vlast do danas prevazišlo je sve moje sumnje.Nisam verovao da će se ti mekušci i fičfirići pretvoriti u takve kriminalne bandite koji će za jednu deceniju opljačkati državu i građane.To je bila moja velika greška. I ja je danas priznajem.Mada sam se odmah ogradio od upada opozicionara i kriminalcima sa kalašnjikovima u Narodnz banku,mada sam u februaru 2001 konačno rekao Zoranu Đinđiću da ne želim više da učestvujem u tom pogrešnom konceptu, koji će se tragično završiti za našu državu i naciju,osećam se odgovornim za njihov dolazak na vlast.Ali, oni su tada bili jedino rešenje.Ko drugi? Nije bilo nikoga drugoga.Ozbiljan svet je gledao svoja posla i nije hteo da se bavi politikom. I oni su isto odgovorni zbog svega što se dešava.To što su samo glasali za opoziciju ne oslobađa ih odgovornosti.
Pošto,dakle, nisam imao drugog izbora,pošto nisam imao ambicija da se sam bavim profesionalno politikom,pošto nisam imao drugog načina da se oduprem Despotu,nije bilo alternativne političke grupacije, odlučio sam da podržim kampanju Milana Panića. Uprkos svemu, smatrao sam da je to moja moralna dužnost.
Najvažnije je bilo,prema mome mišljenju, da se sruši Milošević i zato je trebalo podržati sve one koji su radili na njegovoj smeni na izborima. U tom trenutku opozicione snage su se okupljale jedino oko Dobrice Ćosiča i Milana Panića.Ušao sam u tu političku opciju da pomognem, izlažući svoju banku,svoje kompanije u zemlji i svetu pod direktan udar nemilosrdnog režima.Mogao sam mnogo da izgubim, ali ništa,zauzvrat, nisam mogao da dobijem.Političke funkcije me uopšte nisu interesovale,državni biznis me nije zanimao, banke I kompanije su mi radile dobro,ali sam želeo samo da zaustavimo to tragično srljanje u ponor,da napravimo zaokret,da otpočnemo državni i nacionalni preporod,da stvorimo uslove za bolji život svih građana Srbije i da našu naciju izvedemo iz zabluda na pravi put spasenja. Procenio sam da su suviše veliki bili rizici za moj biznis, ali,ipak, nisam mogao,niti sam želeo da se obuzdam i svim srcem sam ušao da pomognem.Nešto mnogo jače me je vuklo da učestvujem u svrgavanju Despota sa vlasti.Nasuprot mene opozicija ništa nije mogla ni da izgubi, jer ništa nisu ni imali.Svedok sam da mnogi nisu imali ni valjano odelo,košulju ili kravatu,da su autobusima dolazili na posao,da su bili potstanari,da nisu imali novac da plaćaju sportske termine za igranje basketa,da smo ih izdržavali, da smo ulagali u njih,očekujući da će oni biti neka nova politička snaga za spas države i nacije.Opozicija nije ništa imala da izgubi,ali su mnogo toga mogli da dobiju ukoliko uspemo da smenimo na izborima režim. To je bila suštinska razlika između mene i profesionalne političke opozicije režima. I ta fundamentalna razlika ostala je nepremostiva kada su opozicionari kasnije postali vlast i traje do dana današnjeg.Ostao sam i danas protivnik režima,jer režim nije doneo toliko željene promene društvenog sistema.Režim je,uprkos evopskom propagandnom spinovanju javnosti, u suštini ostao – totalitaran.
Dakle, u trenucima kada je bilo presudno važno da se sruši kult Despota, da se kruni njegova neprikosnovena mudrost i nacionalno lidertvo,da se osvajaju građanske slobode, da dođe do nacionalnog otrežnjena,da se zaustavi nacionalno srljanje u propast,da postepeno,na poene,dobijamo meč sa mnogo moćnijim političkim neprijateljem, opredelio sam se da,bez ikakvog uslovljavanja, uđem otvoreno u tu političku borbu.Tačnije, već sam pet godina javno bio u sukobu sa tim totalitarnim režimom i bilo je prirodno, uprkos mom ličnom nezadovoljstvu likovima opozicije, da pomognem rušenju totalitarizma.
To su bili moji razlozi zbog čega sam pristao da javno podržim Milana Panića. I sada ih prvi put iznosim u javnost. Zašto? Zbog osvetljavanja jednog istorijskog doba iz ugla jednog učesnika koji nije imao nikakve lične interese u toj stvari i zbog same javnosti da dobije jedno svedočanstvo o tom dobu, o kome će istorija tek suditi.Važno je da skinemo lažne mitove sa tog doba kako nam se ne bi ponovila takva tragedija, jer danas vidim, nažalost, da mnogi mračni tipovi iz tog propalog despotskog režima iz prošlosti,njegove sluge,izvršioci i poltroni, ponovo dižu glave i počinju da marširaju na istim onim propalim parolama koji su doveli do istorijskog poraza naše nacije.
Tada nisam imao namere nikome ništa da iznosim,jer sam smatrao da je moralni čin svakog intelektualca da učestvuje u toj političkoj borbi i da svoj lični doprinos da za preporodu države i nacije. Iz tog razloga sam otišao, nekoliko dana posle mog povratka u Srbiju,na večeru koju je priredio predsednik Ćosić i premijer Panić sa uglednim poslovnim ljudima.Cilj večere je bio da se traži finansijska, stručna i moralna podrška za rušenje režima.Na večeri je bilo nas desetak poslovnih ljudi, nekoliko profesora univerziteta, nekoliko opozicionih novinara i neki sumnjivi tipovi koji su,prema mom mišljenju, pripadali svim režimima.
Sama večera je bila potpuni promašaj.Na ulazu sam se sreo sa Gazda Jezdom koji mi je pokazivao svoju zlatnu dugmad na rukavima košulje,zlatna dugmad sa njegovim likom, što me je beskrajno razveselilo,kao što me je svaki susret sa njim dovodio do suza,jer Gazda Jezda je bio egzotično ekstravagantan lik za pamćenje. Začudio sam se da je predsednik države pozvao na taj važan skup,kako mi je račeno, takvog šarlatana i probisveta,komedijaša I cirkusanta,pa sam to u toku večere i rekao, znajući da Gazda Jezda odrađuje najprljavije poslove za Despota i da njegovo učešče u okupljanju opozicije može biti samo štetno za samu opoziciju. Da li je ta moja intervencija bila presudna da se Gazda Jezda izbaci iz užeg poslovnog kruga koji će se okupiti oko predsedničkog kandidata, ne znam, ali je činjenica da se Gazda Jezda više nije pojavljivao na sastancima gde sam učestvovao.
Tada sam lično prvi put video Milana Panića.Bio je vrlo srdačan pri tom našem prvom susretu i zahvalio mi se što sam mu pomogao,što sam tako brzo napravio ekonomski program za njega, poželeo mi je dobrodošlicu u klub uspešnih ljudi koji će biti njegov oslonac za predsedničku kampanju.Sedeo sam tačno na sredini stola, nasuprot predsednika i premijera, tako da je to sedenje bilo,kako sam ga protumačio, iskazivanje zahvalnosti njih dvojice za moj dotadašnji angažman.Na samoj večeri sam shvatio da se društvo za stolom već nekoliko nedelja intezivno sastaje i da je večera trebala da kruniše nameru predsednika Ćosića da uspešni poslovni ljudi stanu iza predsedničkog kandidata Panića kao ključna podrška na budućim republičkim izborima.
Odmah da kažem i to, da sam tada bio daleko najmlađi poslovni čovek u tom društvu, ali da sam imao daleko veću reputaciju na tržištu i u javnosti,ne samo u Srbiji,nego i u čitavom regionu, da sam bio najpopularniji jugoslovenski bankar,najviše prisutan u medjijima,da sam imao najviše kapitala u obrtu na tržištu,da sam pravio najveći profit i da je više od polovine tih poslovnih ljudi za stolom nastalo zahvaljujući mojim finansijskim injekcijama koje su oživele njihov biznis.To je bila istina koju niko od tih poslovnih ljudi za stolom nije ni sporio. Moj povratak su i oni čekali da bi,konačno, odlučili na koji način se uključujemo u tu političku kampanju.
Međutim, čitava ta večera je protekla prilično konfuzno i bez smisla. Predsednički kandidat je mlatarao rukama i pričao je kao navijen takve gomile gluposti,da se to više iz pristojnosti nije moglo da sluša,dok su se ostali prisutni,osim predsednika Ćosića, podanički utrkivali ko će više da se dodvori predsedničkom kandidatu u trendu.Neizdrživo je bilo slušati to usiljeno i udvorničko smejanje,to divljenje,malograđansko koketiranje,ulizivanje,servilni rukoljub, to cerekanje i keženje, pa sam odlučio da ostanem uzdržan spram čitave te papazjanije i da pokušam da pronađem neki viši smisao čitavom ovom igrokazu.Tada sam prvi put video kakvu moć ima vlast na ljude I kako se ljudi brzo transformišu u ljigavce i mekušce.Mnogi za stolom su pucali visoko i već su sebe videli kao nove premijere, Guvernera,ministre ili ambasadore,mnogi su videli idealnu priliku da se preko noći prebace iz jedne političke opcije na novu političku opciju,opciju koja je više obećavala i gde se više nudilo, tako da je ta večera dobila karikaturalan oblik.Za divno čudo, uspeo sam nekako da kanališem svoje nezadovoljstvo na druge misli, ništa namerno nisam hteo da kažem,mislim da to niko za stolom nije ni primetio, ućutio sam na liniji svog dostojanstva i odlučio da do kraja odgledam čitavu tu cirkusku predstava,stideći se usput za podaničko ponašaje mojih kolega.Posebno mi je bilo neprijatno da gledam kako se jedan ostareli profesor ekonomije,koji je bio strah i trepet za studente,ljigavo i poltronski dodvorava predsedničkom kandidatu,kako ga veliča i slavi, ubeđen da njega sigurno čeka mesto savetnika za ekonomska pitanja u kabinetu budućeg predsednika.Uglavnom ,suština čitavog razgovara za večerom može se svesti na jedno – svi prisutni su pothranjivali egocentrizam Milana Panića ,dolivajući ulje na vatru, tvrdnjama da ga narod obožava,da je narod oduševljen njime,da je on politički mesija i da će sigurno, to ne treba sumnjati, sve prognoze i istraživanja to navodno pokazuju,Milan Panić ubedljivo pobediti Miloševića na izborima,da Milošević sigurno gubi izbore i da predsednički kandidat opozicije pobeđuje, pa se mora sad, unapred, na vreme, odrediti ko će zauzeti buduća mesta u novoj vladi, što je učesnicima večere,kao prvima u krugu oko izabranog,bio signal da počnu trku za funkcije i političku moć.
Sledeći susret sa Milanom Panićem je bio posle nekoliko dana u njegovoj službenoj vili na Dedinju,negde iza 22 sata,jer sam insistirao,kada sam dobio poziv iz kabineta za sastanak, da to bude što kasnije,ne samo zbog toga što sam radio po čitav dan,pa mi je najviše odgovaralo kasno uveče, nego što sam hteo da testiram izdržljivost premijera i da vidim njegovu ratobornost na kraju dana.Ovoga puta sam odlučio da ne ćutim.Nadao sam se da će mi se ukazati prilika. Bio sam u pravu.Gotovo ista postavka ljudi sa prethodne večere bila je prisutna i na tom sastanku ,ista ona podanička atmosfera,licemerno ulizivanje i pobedničko ponašanje Milana Panića,koji je sebe već video kao pobednika nad tiraninom Miloševićem.Suprostavio sam se toj pobedničkoj atmosferi i počeo sam da govorim da to nije dobro za kampanju, da Milošević ne može tako da se sruši, da su nastupi Milana Panića jako loši, da deluju na momente diletantski,da je skakanje po krovovima automobila neozbiljno, da jezik nije dobar, da su metafore proste,da stalno napadanje Miloševića nije dobro, da se mora trčati svoja pobednička trka,da treba da se daju konkretna rešenja,da mora…Nisam uspeo dalje da razvijem svoje misli kada se obrušio na mene uvređeni predsednički kandidat,kome je prvi put otkako je došao u Srbiju neko otvoreno rekao šta misli, i koji je počeo da besni,urliče,da se podsmeva mojim rečima,da mlatara rukama i da mi govori kako sam ja odličan mladi poslovni bankar,ali da ja ne znam politiku,da sam u krivu,da sva istraživanja govore da on ubedljivo pobeđuje, da su američki stručnjaci iz Teksasa to potvrdili,da nema govora da se sumnja u pobedu,da su njegovi nastupi istorijski,da nema odstupanja u kampanji I da niko u izbornom štabu nema nikakve sumnje u njegovu sigurnu pobedu.Pokušao sam mu povišenim glasom da objasnim da je u zabludi i da greši, da je ..Nisam uspeo da nastavim i on me je odmah prekinuo lavinom istih ,već izgovorenih besmislenih reči.Posebno me je pogodilo kada mi je rekao da treba da se držim banke i biznisa i da ne znam istoriju i da je on tu da nanese poraz tiraninu.To je prevršilo svu meru.Takav njegov stav me je povredio i onda sam mu pokazao svu svoju energiju.Sručio sam mu sve otvoreno u lice,da trtlja gomile gluposti,da je to cirkusno ponašanje klovna a ne ozbiljnog državnika, da sam za njega profesor istorije,da on ništa ne zna o istoriji,naciji,državi, našem mentalitetu, da te svoje savetnike odvede u Teksas i neka tamo istražuju javno mnjenje, a da je ovo zemlja u kojoj sam se rodio,da sam svaki dan na tržištu,da putujem po celoj Srbiji,da znam odlično kako diše Srbija i da je okupio gomilu poltrona oko sebe koji mu se uvlače,samo da bi im dao neku sinekuru,da takva kampanja neće uspetii i da će biti poražen jer Milošević je opasan protivnik i on nije dorastao da ga pobedi.Bio je potpuno šokiran nekoliko minuta.Nije mogao da veruje šta mu govorim.A onda,veštinom iskusnog biznismena koji je doveden u neprijatnu situaciju,počeo je da se izvlači i da traži odstupnicu,pokušao je da sve okrene na smeh i šalu,zapetljao se još više u neke američke metafore bez smisla i svrhe, što je meni otvorilo manevarski prostor da ga konačno dotučem,jer sam video da nije navikao na direktnu polemiku,na suprostavljanje,na gledanje oči u oči, na vatru koja izbija iz reči i tela, jer uvek govorim iz ubeđenja a ne zato što treba nešto da kažem, da bi on,ne znajući kud će i šta da uradi, na kraju napravio katastrofalan potez rekavši da oni kojima se ne sviđa njegov nastup ne moraju da prihvate njegovu strategiju nastupa i mogu da napuste njegovu kampanju i pokrenu svoju kampanju i sami se kandiduju Bilo je potpuno jasno da nije mogao da otrpi kritikuIstog sekunda sam skočio iz fotelje u kojoj sam sede i zahvalio mu se na iskrenosti, rekavši mu da je nezreoiI da nije dorastao političkom trenutku,da ne može da podnese kritiku i da ja neću da učestvujem u tom političkom porazu,jer ga njegovi poltroni guraju u taj poraz.Njegovim poltronima sam rekao da su pokvarenjaci koji ga lažu i pale da bi oni ostvarili svoje lične interese,da neću da učestvujem u toj samoobmani,da nastave dalje bez mene, da se ja povlačim i krenuo sam prema vratima.Scena je bila zaista napeta,ali je odisala energijom i otvorenošću.Imao sam do tada u životu bezbroj takvih scena,boreći se protiv pokvarenosti,gluposti i laži,bio sam,ako mogu tako da kažem, uigran,utreniran,samoobučen za takve životne scene kojima istina razbija svu koprenu nakupljene laži.Bio sam ratnik koji je znao da na bojnom polju sukoba ideja da brani svoje principe.Nisam se plašio nikada posledica , jer sam branio svoja moralna uverenja. A kada branim moralnu vertikalu I etičke principe ne plašim se sebe. Ni tada ni danas. To jednostavno tako ili to imate u sebi ili nemate.
Nekoliko trenutaka je prošlo dok svi prisutni nisu skočili na noge, uvidevši da se dešava nešto nepredviđeno,da se opasno zakuvalo i da to preti da razruši dosadašnju dobru atmosferu.Međutim,moj nastup je bio toliko otvoren,iskren,energičan i jasan da svi prisutni,uključujući i predsedničkog kandidata,nisu mogli da ostanu ravnodušni.Dirnuo sam ih u najtananiju žicu i oni su svi poskočili.Milan Panić je shvatio da je preterao i da sam ja nisam deo tog licemernog scenarija,da sam ja neki drugi lik, brzo se prestrojio na rezervne položaje, prišao mi je izvinuo se,uzeo me ispod ruke i najljubaznije zamolio da ostanem, da je on prenaglio,da nije tako mislio,da mu takav čovek uistunu treba,da sam ga iznenadio svojim otvorenim nastupom,da sam ga oduševio i da želi razložno da čuje moje mišljenje.Tako sam dobio priliku da smireno iznesem svoje mišljenje,predloge,sugestije i rešenja.Milan Panić je nešto od toga prihvatio,recimo,jedno od bitnih stvari da u kampanji ne napada Miloševića, nego da trči u svojoj stazi svoju trku i iznosi svoje političke ideje.Međutin,niti je on imao istorijsku snagu da smeni Miliševića, niti je politička scena bila spremna da izbaci sa pozornice Despota.Milan Panić je ostao i dalje ubeđen da će sigurno pobediti Miloševića. Nažalost, obistinile su se moje prognoze.Izgubio je, ali je pokazao da se Milošević može pobediti na izborima. I to je bio veliki iskorak nad nepikosnovenim nacionalnim Vođom kome niko nije smeo da izađe na crtu.Moj angažman se time završio.Smatrao sam da nisam pogrešio što sam učestvovao u ovoj političkoj kampanji ,jer smo uspeli da smo otvorimo proces koji će dovesti do rušenja totalitarnog sistema.Režim mi to nikada nije oprostio.Naročito Baba Jula,koja me je patološki mrzela.Tada je izjavila da sam ja centar opozicije.To me je kasnije koštalo gubitka banke i svih kompanija.
I još nešto interesantno u ovom oslikavanju glavnog junaka Milana Panića.U narednim susretima,posle te večeri kada smo se sukobili,on se držao vrlo oprezno u mom prisustvu.Videlo se da je vodio računa šta govori i uvek je tražio je da čuje moje mišljenje.Sukobili smo se još samo jednom.
Ovog puta oko novca.Naime, u završnici kampanje pozvao nas je i zatražio da uđemo sa većim novcem u kampanju, jer su finansije bile na izmaku. Do tada smo pokrivali troškove koliko je ko mogao.Približavao se dan izbora i morao je ,kako je planirao,pojačati kampanju.Nastala je neprijatna atmosfera.Niko od poslovnih ljudi ništa nije govorio.Bili smo zatečeni. Uvek sam se gadio takvih neprijatnih situacija kada svi znamo šta treba da radimo,ali niko nema petlju prvi da otvori rešenje problema.Brzo sam reagovao i razbio tu neprijatnu atmosferu rekavši da ću ja da uplatim,ali mora da mi kaže koliko.Predsednički kandidat je to ostavio nama,ali je podvukao da moramo maksimalno da ga podržimo.To maksimalno je bila obična glupost.U bankarstvu to ne postoji.Za nekoga može da bude maksimalno ono što je za drugog minimalno.Tražio sam tačnu cifru koja treba da se skupi.Rekao je da nam treba još 600.000 maraka.Bilo nas je deset.Predsednički kandidat jedanesti.Koliko treba da damo? Predložio sam po 60.000 evra, višak neka ide u televizijske spotove.Ostali su ćutali.Ponovo muk.Niko se ne izjašnjava.Šta je sad?Gde je problem? Idemo li ili ne idemo? Neću da gubim vreme.Ko ide? Opet ništa.Onda se jedan javi i kaže da ne može toliko da izdvoji.Veliki mu je iznos. Javlja se još njih nekoliko.Isto im je veliki iznos. Svima nam je neprijatno. Onima što se pravdaju I nama što ih slušamo.Predsednički kandidat čeka.Njemu nije neprijatno.Onda odlučujem da povučem one koji mogu.Znam da mogu.Promet im ide preko moje banke.Izjašnjavam se da ću ja da uplatim – 150.000 maraka.Atmosfera je odmah prijatnija.Nakon mene još trojica kažu da će i oni da daju isti iznos.Imali smo traženu cifru.Predsednički kandidat je bio zadovoljan.Onda sam ga ja upitao – da li on uplaćuje isti iznos..On je odgovorio da je već dao.Nije mi delovao iskreno.Moj bankarski instikt mi je govorio da on teško daje novac.To je tip biznismena koji se igra tuđim parama.On je već bio u dobitku preuzimanjem farmaceutske kompanije.Sve ostalo je bila nameštena farsa.Ali. to je bila politika.Svako je imao neke svoje intere.
No, bilo kako bilo,Milan Panić nije prošao.Od nas deset biznismena koji smo bili zaduženi da mu pomognemo, šestorica je railo za Državnu bezbednost.To sam danas siguran.Nakon poraza, preostala trojica,koja su dali novac, prešli su na stranu Miloševića i postali ultra bogati poslovni ljudi.Mislim da ni novac nije bio njihov. Dobili su zadatak da odigraju ulogu do kraja.
Samo sa ja ostao veran opozicionoj ideji.Nisam hteo da promenim stranu.Imao sam fantastične ponude.Sve sam odbio sa prezirom.Natupao sam u opozicionim medijima i nastavio da napadam totalitarni režim i vladavinu Despota.Verovao sam da smo uspeli da narušimo lik nepogrešivog Vođe i da će u sledećem deljenju Despot morati da padne.U međuvremenu, moćni Despot I njegova zla žena su mi,zbog mog protivljenja i nesaradnje sa njima,zbog odbijanja bilo kakve saradnje sa njihovom porodicom, uništili banku i čitav biznis.Uradili su to preko najvećih ubica I kriminalaca toga doba. O tom iskustvu sa kriminalnim likovima despotskog režima moraću da zapišem novo svedočenje.
Milan Panić je napustio Srbiju.Kako je došao, tako je i otišao.Odigrao je svoju ulogu koju mu je namenio Milošević.Vratio se u svoju američku svakodnevnicu.Nama je ostavio da sami srušimo Vođu nacije.
Zbog svoje moralne doslednostiiI istrajnosti, zato što nisam savio kičmu pred političkim režimom koji je uništavao Srbiju i Srbe, platio sam veliki ceh uništavanjem svih mojih poslova.Tako je vreme bilo.Ili si bio sa njima ili si bio protiv njih.Ja sam odlučio da budem antiprotivan..Bio sam jedini koji je imao petlju da ostane veran svojim idejama. I ne kajem se. Danas otvoreno gledam sve u oč sve političare,tajkune I kriminalce.Koji danas rasprodaju Srbiju..Moj najveći kapital danas je moje ime .Sada je pravi trenutak za plasiranje mojih ideja.
Možda ništa od ovih pisanija ne bi bilo napisano da se u našem balkanskom nokturno ponovo nije pojavio junak ovog teksta.Eto tako, iznenada, kao po nekoj tradiciji,kada ga niko nije ni očekivao,kada smo svi zaboravili na njega i njegove biciklističke vratolomije,pojavio se u našoj sredini,kao što se gospodin Goluža pojavio u filmu o umiranju,veseli i nasmejani Milan Panić,pojavio se čio i oran za nove projekte i vizije,dočekan je i obasut velikom medijskom pažnjom do te mere da su ga čak nazvali balkanskim prorokom.Možda ne bih ništa ni napisao da sve to u javnosti nije bilo prepotentno,nadmeno i površno.Možda se ne bi ni sećanja toliko jasno pojavila da junak naše priče nije odlučio,kako mediji prenose, da podrži najvećeg štetočinu i diletanta među tom bandom političkog ološa koji namerno uništavaju Srbiju, prevaranta koji je svaku ekonomsku ideju obesmislio, velikog neznalicu i agresivnog šupljoglavca, večitog asistenta Mlađana Dinkića.To saznaje da se Milan Panić povezuje sa propalim političarem Mlađenom Dinkićem i da će ga podržati na sledećim izborima, samo je bio povod da napišem ove redove o Milanu Paniću, verujući da će ovo svedočanstvo pomoći nekim budućim hroničarima naše propasti da osvetle ulogu ovog politikanta u našoj državnoj i nacionalnoj tragediji.
Moja ideja je bila da mojim vernim čitaocima osvetlim još jednog lika iz te naše režirane tragedije.Pokušaću,koliko mi to bude vreme dozvoljavalo, da sve njih složim u jedan ram i da to bude moj doprinos osvetljavanju naših istorijskih zabluda.Pisaću,dakle, o svim tim likovima sa kojima sam bio u kontaktu ili imao politički angažman, sve u cilju da nam se ne ponove takve nevolje, jer,što reče naš narod, ako je nevolja kod nas večerala ne mora baš i da doručkuje.
Iznosiću istinu o svim tim likovima, bez obzira koliko javnost imala pogrešnu predstavu o njima,sve ono što sam lično doživeo i gde sam lično učestvovao u događajima koji su obeležili to doba.Mislim da sam pouzdani svedok jednog doba u kome su nezreli i nesposobni ljudi koji su,zbog svojih ličnih interesa, jer se,nažalost, radilo samo o tim prizemnim motivima,odlučivali o našim sudbinama ,pa je pravo čudo da mi danas još uvek imamo našu državu i da smo živi, kada znamo kakve smo ludake imali na vlasti i opoziciji.Mislim da moje dvadesetdvogodišnje nastupanje u javnosti,istrajna i dosledna borba za moralne principe, stručnost i rodoljublje,može biti pouzdana garancija da pred sobom imate jedno istinito i iskreno svedočanstvo o tom dobu.
Na vama je da sudite i prosuđujete.
Za mene je važno da ste ovo svedočanstvo makar pročitali.
U jesen 2011,Beograd
