Bojan Stevanović mi piše:
Gospodine Dragaš, imam jednu molbu za vas. Sve veći broj ljudi vas podržava, veruje u vaše ideje i ispravnost vaših stavova. Zbog toga broja ljudi, možda bi bilo dobro da napišete tekst u kojem će detaljnije nešto više reći o sebi. Pre svega mislim na ljude koji i dalje sumnjaju u Vas, konkretno, traže odgovore na ova pitanja: Kako je moguće da devedesetih Dragaš ima veliki broj firmi po Srbiji kada smo grcali u problemima? Kako nije znao s kakvim ljudima se udružio da bi srušio režim Slobodana Miloševića?Pozdrav i izvinjavam se ako vam kradem dragoceno vreme.“
Šta da kažem?
Mislio sam da se sve zna o meni.
Ne mogu više da kažem od sebi od onoga što javnost zna.
Moram da ponavljam zbog onih koji sumnjaju u mene.
Zašto sumnjaju?
Moji tekstovi ili valjaju ili ne valjaju.
Moj javni nastup je iskren. Nema zadnju nameru.
Bezbroj puta sam napisao da nemam političkih ambicija.
To sam dokazao upravo u tim devedesetim godinama, kada su mi nuđene visoke državne funckije od strane Despota, koga sam oštro kritikovao kao što sada pišem o Aci Dramoseru.
Zamislite da me pozove AD i ponudi ministarsko mesto?
Moj odgovor je isti bio i Despotu.
Odbio sam sa prezirom.
Posle Petog oktobra sam mogao da biram šta sam hteo.
Nisam izabrao ništa.
Posle četri dana sam počeo da pišem kritičke tektove o revolucionarima sa ulice, koji otimaju državne funkcije, upadajući u državne institucije sa kalašnjikovim.
Tako sam posto nepodoban.
Zabranjen.
Sve do danas.
Nikada nisam bio ni na jednoj državnoj funkciji.
Niti sam bio plaćen.
Jedva sam prihvatio, uz velike molbe Đinđića i prijatelja, da budem njegov spoljni savetnik za privredni razvoj. Nisam sedeo u kabinetu Vlade. Nisam bio plaćen. Sopstveni novac sam trošio u tih tri meseca da, zajedno sa mojim saradnicima, napravim presek stanja privrede posle rušenja Despota.
Moj stručni tim je stavio 4,5 milijardi evra projekata novoj vlasti na sto.
U februaru 2001. godine sam napustio taj pogrešan koncept.
Zar to nije dovoljno da se skine sumnja?
Nije.
Odgovaram na pitanja.
Kako je moguće da sam devedesetih imao toliko firmi?
Zaposlio sam se 19.08.1984. godine u Jugobanci. Tamo sam ostao do 05.12.1989. Toga dana u 9.25 sati demonstartivno sam napustio banku, jer nisam hteo da potpišem nalog političara za puštanje 10 miliona maraka Železari Smederevo.
U Jugobanci nisam išao na godišnje odmore.
Radio sam u Odeljenju za međubankarske odnose, tržište novca i hartije od vrednosti, koje se osnovalo te 1984. godine i moj zadatak je bio da podignem tržište novca.
Za samo dve godine imao sam ogroman dnevni obrt kapitala i zarađivao nekoliko miliona dolara dnevno na finansijskim transakcijama.
Zarađivao sam, naravno, za državnu banku.
Moja plata je bila ispod plate Šefa obezbeđenja banke.
Provizije nisam uzimao.
Tako je bilo u socijalizmu.
Posao na tržištu novca sam stvorio isključivo sam.
Kompanije iz čitave Jugoslavije su se vezale za mene.
Sarađivao sam sa generalnim i finansijskim direktorima. Poznavali su mi svi iz finansija koji su nešto značili u Jugoslaviji.
Najveći moj kapital je moje znanje, reference koje posedujem i ljude koje znam.
Tako je i danas.
Odlaskom 1989. u privatni sektor, na slobodno tržište, dokazao sam da mogu biti uspešan i bez državne banke.
Narednih šest godina nisam išao na odmor.
Ukupno – 12 godina nisam išao na odmor.
Svi koji me znaju, mogu da potvrde o tome da mnogo radim.
Na početku mog privatnog biznisa od 7 ujutru do dva sata posle ponoći.
Utreniran sam da radim. Moji partneri iz sveta, poslovni ljuidi velikih kompanija, ne mogu da prate taj tempo.
Nikada mi niko ništa nije poklonio.
Morao sam sve sam da zaradim na tržištu.
Nikada niko nije stajao iza mene.
Zbog mojih javnih stavova, imao sam velike probleme u biznisu.
Nikada nisam dobio da radim neki državni projekat.
To me je ojačalo i pomoglo da budem istinski nezavisan.
Bio sam 1990. prvi predsednik privatne banke u Istočnoj Evropi.
Bio sam najmlađi predsednik banke na svetu.
Ako sada sve ovo znate i ako znate da je moja profesija pravljenja novca na svetskim i domaćim tržištima, onda je sasvim normalno da tih godina imam firme u zemlji i svetu.
Posle mog odbijanja 1995/96 da prihvatim ponudu Despota, njegova supruga, koja me je proglasila za centar opozicionog delovanja i istinski me prezirala kao zagovornika privatne svojine i građanslog društva, uništila je moju banku.
Našao sam se u stravičnoj nevolji.
Imao sam lične susrete sa svim kriminalcima ubicama.
O tome ću da napišem knjigu.
Odbio sam i nagodbu sa kriminalcima, ostao sam bez banke i svih firmi koje sam imao.
Danas podižem, četvri put od nule, originalan poslovni sistem.
Radim mnogo, ali rezultati su slabi, jer je kriza i tržišta su u padu.
Nikada ovakva situacija nije bila na tržištu.
Očekujem od ovolikog rada u narednom periodu prve rezultate.
Kako sam mogao da se udružim sa takvim ljudima u rušenju Despota?
Moj odnso prema Despotu je poznat. Sukobili smo se još 1988 godine.
Sve sam nagovestio šta će se dogoditi : rat, stardanja, hiperinflacija, gubitak teritorije, preseljavanje naroda i konačno njegov pad.
Među prvima sam ustao protiv bahatosti i primitivizma Despota, video sam da nema viziju i strategiji za doba posle rušenja berlinskog zida.
Zorana Đinđića sam upoznao 1988.
Intezivno smo počeli da se družimo 1989. godine , kada je počelo formiranje DS.
Nikada nisam bio član DS.
Finansirao sam DS jer je tamo bio čovek kome sam se divio – Borislav Pekić.
Nažalost, nisam imao prilike da ga upoznam.
U unak zahvalnosti za njegov uticaj na mene, osnovao sam 1992. Fondaciju Borislava Pekića.
UDS su bili moji prijatelji i ugledni profesori Kosta Čavoški i Nikola Milošević.
DS je tada bila stranka intelektualaca.
Oni su mi bili bliži od svih ostalih opozicionih stranaka.
Njih sam finansirao.
Zoran Đinđić je bio određen za operativca, koji je sarađivao sa mnom na problemima finansiranja stranke.
Profesori nisu imali organizacione sposobnosti za to i nije ih zanimalo bavljenje finansijama.
Tako je Đinić postao prijatelj.
Ostalo se sve zna.
Da li su ovi odgovori dovoljni da se , napokon, skine sumnja sa mene?
Zašto sumnja?
Nisam politički ostrašćen.
Nisam voljan da se bavim politikom.
Mogu mnogo da pomognem u spasu države i naroda.
Imam volju i energiju.
Imam ljude po svetu, koji me poštuju.
Sve to nudim Srbiji.
Ako Srbija to neće, šta da radim?
Beograd, 02.11.2014
