Početna Tekstovi СУЗЕ

СУЗЕ

3394
0
SHARE

СУЗЕ

 

Сузе су спољни изражај осетљивости наше душе.

Што смо осетљивији, то чешће сузе лијемо.

Сузе туге или сузе радоснице.

Сузе нам чисте душу и ослобађају мисли.

 

Када заплачемо, онда се ослобађамо.

Унутрашње напетости.

Коју морамо негде да испразнимо.

Морамо негде да се излијемо.

И буде нам лакше.

 

У младости сам био преосетљиве природе.

Данас сам само непоправљиви емотивац.

Који је годинама некако научио да се контролише.

И да сузбије свој динарски, виолентни темперамент.

 

У младости сам, све до петог разреда, често плакао.

Плакао сам на неправду, повишен глас, попреки поглед или грубост одраслих.

Никада нисам заплакао у директној тучи или после туче.

Које су почеле негде пред сам полазак у школу.

И које су се завршиле у војсци.

 

Никада ме физички ударац није могао да повреди као изговорена реч.

Физички ударац боли само тело, изговорена реч повређује душу.

А моја душа је била превише осетљива.

Рањива.

Могао сам да осетим у ваздуху лоше међуљудске односе.

Који су ме највише болели.

И због којих сам патио.

 

Никада ми није било јасно зашто су људи зли и покварени.

Који је смисао похлепе и насиља?

Зашто људи имају потребу да повређују друге људе?

Зашто су људи себични и лажљиви?

 

Звучи данас гротескно,јер сам инвестициони банкар, али мени до краја осмог разреда није била јасна функција новца.

Живео сам у убеђењу да су односи између људи важнији од новца.

И тако сам се и понашао.

Помагао сам људима не због интереса, него зато што сам се добро осећао.

 

И када бих некога усрећио и када је он то, у знак захвалности, показао, ја сам,  опет, плакао.

Дирнула ме та исказана пажња.

Узвишена људска доброта.

И то осећање припадности људској заједници.

Која се све више губила у нашим односима.

 

Плакао сам када је мој ујак повредио моју мајку.

На коју сам био преосетљив.

Плакао сам када сам видео да се изгубила рођачка љубав.

И да се удаљујемо једни од других.

И да не негујемо завет наших предака.

 

Плакао сам када сам читао Белу Гриву.

И на крају „  Звонара Богородичине цркве у Паризу“.

Сузе су ми текле над „ Јамом“ Ивана Горана Ковачића.

И над страдалом децом на Козари.

Плакао сам над судбином 1.247.435 жртвованих у Првом клању.

И плакао у мају месецу на Кајмакчалану.

Плакао сам над судбином  1.903.000 убијених у Другом клању.

И  над мојим Србима који су протерани из Крајине.

И над трагедијом косовског мученика Ђорђа Мартиновића.

 

Никада се нисам стидео својих суза.

Стидео сам се само за оне који нису имали стида.

 

Гледам пре неку ноћ документарац о страдању Индијанаца у Америци.

И  завршетак неког филма о злочину белаца над црнцима.

Душа ме заболи.

И сузе саме потекоше.

 

Људи који плачу из душе, не могу да се баве политиком.

Политика упрља и убија душу.

Знам где ми је место.

И не пристајем да изгубим душу.

То је мој избор.

 

Спас залуталог човечанства почиње спасом изгубљене душе.

Спас мора да дође из саме душе.

Која воли људе.

И која не крије своје сузе.

 

Ваше сузе су наша последња нада.

Плачите.

Лијте сузе. Слободно.

Само да не изгубимо ту наду.

 

 

Београд, 03.08.7527.године

 

 

 

 

SHARE