СУЗЕ
Сузе су спољни изражај осетљивости наше душе.
Што смо осетљивији, то чешће сузе лијемо.
Сузе туге или сузе радоснице.
Сузе нам чисте душу и ослобађају мисли.
Када заплачемо, онда се ослобађамо.
Унутрашње напетости.
Коју морамо негде да испразнимо.
Морамо негде да се излијемо.
И буде нам лакше.
У младости сам био преосетљиве природе.
Данас сам само непоправљиви емотивац.
Који је годинама некако научио да се контролише.
И да сузбије свој динарски, виолентни темперамент.
У младости сам, све до петог разреда, често плакао.
Плакао сам на неправду, повишен глас, попреки поглед или грубост одраслих.
Никада нисам заплакао у директној тучи или после туче.
Које су почеле негде пред сам полазак у школу.
И које су се завршиле у војсци.
Никада ме физички ударац није могао да повреди као изговорена реч.
Физички ударац боли само тело, изговорена реч повређује душу.
А моја душа је била превише осетљива.
Рањива.
Могао сам да осетим у ваздуху лоше међуљудске односе.
Који су ме највише болели.
И због којих сам патио.
Никада ми није било јасно зашто су људи зли и покварени.
Који је смисао похлепе и насиља?
Зашто људи имају потребу да повређују друге људе?
Зашто су људи себични и лажљиви?
Звучи данас гротескно,јер сам инвестициони банкар, али мени до краја осмог разреда није била јасна функција новца.
Живео сам у убеђењу да су односи између људи важнији од новца.
И тако сам се и понашао.
Помагао сам људима не због интереса, него зато што сам се добро осећао.
И када бих некога усрећио и када је он то, у знак захвалности, показао, ја сам, опет, плакао.
Дирнула ме та исказана пажња.
Узвишена људска доброта.
И то осећање припадности људској заједници.
Која се све више губила у нашим односима.
Плакао сам када је мој ујак повредио моју мајку.
На коју сам био преосетљив.
Плакао сам када сам видео да се изгубила рођачка љубав.
И да се удаљујемо једни од других.
И да не негујемо завет наших предака.
Плакао сам када сам читао Белу Гриву.
И на крају „ Звонара Богородичине цркве у Паризу“.
Сузе су ми текле над „ Јамом“ Ивана Горана Ковачића.
И над страдалом децом на Козари.
Плакао сам над судбином 1.247.435 жртвованих у Првом клању.
И плакао у мају месецу на Кајмакчалану.
Плакао сам над судбином 1.903.000 убијених у Другом клању.
И над мојим Србима који су протерани из Крајине.
И над трагедијом косовског мученика Ђорђа Мартиновића.
Никада се нисам стидео својих суза.
Стидео сам се само за оне који нису имали стида.
Гледам пре неку ноћ документарац о страдању Индијанаца у Америци.
И завршетак неког филма о злочину белаца над црнцима.
Душа ме заболи.
И сузе саме потекоше.
Људи који плачу из душе, не могу да се баве политиком.
Политика упрља и убија душу.
Знам где ми је место.
И не пристајем да изгубим душу.
То је мој избор.
Спас залуталог човечанства почиње спасом изгубљене душе.
Спас мора да дође из саме душе.
Која воли људе.
И која не крије своје сузе.
Ваше сузе су наша последња нада.
Плачите.
Лијте сузе. Слободно.
Само да не изгубимо ту наду.
Београд, 03.08.7527.године
