Početna Sadržaj Društvo SUPER

SUPER

1811
0
SHARE

U neka naša vremena, kada smo bili deca, sedeli smo oko ognjišta, iza brkatih muškaraca koji su pušili lule i žena koje su plele. Kasnije smo sedeli oko petrolejske lampe, koja je žmirkala i senke pravila po zidovima kuhinje, slušajući pripovedanja naših strarih o životu. To su bili naši jedini večernji izlasci. Naše pozorište, bioskop, kafana, diskoteka, igranke, žurke, fejsbuk i naš tviter.

Slušali smo priče iz davnina, predanja o hrabrim našim carevima, kraljevima, vojvodama, ratnicima, hajducima i pametnim ljudima koji su postali slavni i priznati u svetu. Slušali smo obične priče iz života, koje su bile naši romani i televizijske serije, naši filmovi i drame, pozorišne predstave, stripovi i video igrice. Gutali smo svaku izgovorenu reč, krišom plakali uz doživljene slike iz kosovskih bojeva, smejali se na doskočice iz života i učili na tragičnim primerima ljudi koji nisu imali meru i gramzivo su gutali život pred sobom.

Nije svako mogao ni da pripoveda. Žene su bile vezane za kuću, njivu i podizanje dece, rađale su se i umirale na ognjištu, dok su muškarci odlazili u svet, radili, trgovali, ratovali i vraćali se sa pričama, koje smo u najboljem izvođenju slušali na večernjim sedeljkama.

Duge zimske večeri su uvek bile interesantnije nama – deci, od kratkih letnjih razbribriga pred spavanje umornih radnika, jer smo i mi ujutru rano ustajali i gonili stada na pašu. Zimi je padao sneg i danima se nije ništa radilo, večeri smo željno očekivali, jer ujutru nismo morali rano da ustajemo.

Naši stari nisu bili fakultetski obrazovani, nekoliko njih je bilo pismeno, nisu završavali škole za komunikaciju i veštinu prezentovanja, nisu pogađali brze kurseve za pisanje i čitanje, nisu učili veštinu oratorstva i nastupa, nisu išli na časove glume, pevanja i igranja, ali svi koji su tokom večeri nastupali govorili su mudro, tečno, vrcavo, zanimljivo, sa mnogo podataka i detalja, živo, glumili su, recitovali, oponašali, igrali i pevali, tako da smo se mi deca zacenjivali od smeha ili plakali i jecali nad sudbinom staradalih junaka.

Kako je to bilo moguće?

Taj naš stari narod je posedovao – prirodni talenat.
Urođeni talenat koji se prenosio vekovima sa kolena na koleno.
Talenat koji se klesao na surovim dinarskim burama i pod žarkim letnjim suncem.
Talenat koji je rodio našu epsku poeziju i naše velike pisce.

To nije bio glup narod, kako ga danas prikazuju srpski intelektualni odrodi i hulje, koji su plaćeni da nas ponize i unište, koji se stide što su srpskog porekla i koji puze i klanjaju se pred debilnim i ružnim činovnicima briselske administracije kao pred svetim ikonoma u crkvama. Uprkos moćnim imperijama : rimaska, vizantijska, otomanska, austro-ugarska, nemačka, sovjetska i američka, uprkos njihovim vekovnim težnjama da nas unište kao varvare i pobunjenike, sa kojima nikada niste sigurni da će biti pokorni podanici, uprkos njihovoj imperijalnoj kulturi i kolonizatorskim pljačkanju našeg životnog prostora, taj naš čovek je uspeo da se odupre, suprostavi, da opstane, da sačuva i zadrži svoj nacionalni identitet, svoju nacionalnu svest i kulturu, svoj pogled na svet i svoju ozarenost, prostodušnost i smeh.

Taj imperijalni pritisak ne može svaki narod da izdrži.
To samo može narod koji je utemeljen u svojoj drevnoj tradiciji i koji stremi ka nekim uzvišenim i univerzalnim duhovnim vrednostima.

Kako je to sve izgledalo?

Moj đed Vasilj Đurić je svaki drugi dan išao iz našeg sela jutarnjim vozom u Knin da se obrije. Vraćao se šinobusom u jedan ili radničkim u 2,30, koji su zvali „četnički voz“, pošto je u mom selu Strmica započeo karijeru četnički vojvoda Momčilo Đujuć, pa su komunisti tu privilegiju da imamo voz do sela odlučili da kazne ovim nazivom.
Đed se vraćao uvek pred ručak. Išao sam pred njega leti da ga sačekam ili peške ili na golom magarcu, kako bih mu poneo stvari koje je kupio u gradu.

Uveče nam je pričao, na naše navaljivanje, kako je bilo u gradu.
Pripovedanje je počinjalo otprilike ovako:

„ Ma, ljudi moji, krenem ja jutros prije šeste ure niz Kolovoz prema štaciji, kada na Dočiću, Boga ti poljubim, Joža Dragaš kopa kumpjere, kleka na koljena, vadi, Bog te ne vidio, one kumade u svakom ima kilo, šta kilo, ima i više, ja, taka mi Boga, nake nijesam vidia nikada u nas, pa ja stado tu i nazva mu dobrojutro, a, on meni odvrati, dobrojutru prijatelju, Pa kad ti prijatelju ustade kada već vreću kumpjera iskopa, a on meni reče, Usta sam ti ja prije sunca, pa doša da kupam, vrag ga odnjo, da neku tugu iz srca izbacim, Ma kakvu tugu, pitam ja priku moga, a on reče da je pisa Jovo iz Kanade, radi u čeličani, ima puno posla, dobro zarađuje, vala Bogu i sv Jovanu našem Krstitelju, al se brinem radi njega, Što radi njega prika, pa pisati je da dobro zarađuje, Ma, jes, zarađuje, ali se plašim, prijatelju, radi tamo đe se topi ruda u onoj peći, zaboravi kako se zove, kako ono beše, Sime i Martina nekoga peč, valjda tako, pa ta ti peć topi onu rudu na iljadu i više temperature, kažu da za neku rudu dođe i do četriiljade temperature, Četriiljade temperature, ajme kuku đe tolka temperatura, prijatelju moj, Četriiljade temperature! Toga sam se prestravio, moj prika, nemerem cije noći oka sklopiti, jebem ti i Simu i Martina đe izmisliše da tope rudu na toj temeraturi, Đavo im noge polomio, ko živ more ostat kraj tolke temerature, plašim se da će mi đeca stradati, đe povede i Žarka i Duću da se i oni vrte kraj te temperature i tope rudu, stra me neki silan uvatio, pa porani jutro vamo da kupam..E prijatelju, ne brini ništa, veljo ja njemu, ti znaš da ja čitam Politiku, Znam, veli on, E, vidiš, čita sam prošle godine oko sv Ilije jedan naš, koji je pensiju zaradio na tim pećima u Kanadi, vratio se Plavno i svima priča kako su te peći sigurne, da nisu sigurne ne bi on dobru pensiju donjo, nego ih tamo gazde paze kao da su gospoda, jer naš narod je najbolji tamo, svi se otimaju za naše ljude… A, đe je to pisa neko, prika? U Politiki. E, ako je pisa neko u našoj Politiki, onda mi je oma lakše. I, kažeš, pensiju donjo? Ja! Veliku pensiju? Daće dragi Bog da sačuva moju đecu i da oni dođu jope vamo. Vala ti, prijatelju, za te dobre vijesti.A ti ćeš u Knjinj? Jes, odo malo. Neka , neka priajtelju, reče on meni i pozdravimo se tu i pođo na štaciju, kad na našoj Rampi ore kum Dušančić i ja njemu nazva dobrojutro……“

Nije đed ni došao do stanice da se ukrca u jutarnji voz, a mi smo saznali da se ruda topi na nekoliko hiljada stepeni, babe , tetke, strine i ujne su se krstile u čudi, kako će taj naš narod izdržati toliku temperaturu, kada one ne mogu seno da kupe u podne, jer „ugrije zvjezda Danca nemere se živjeti, oće glava da proključa“.

Čitava priča se napravila od tog prepodnevnog brijanja u gradu.

Kada danas pitate nekoga kako je bilo negde, dobijate samo jedan odgovor – SUPER! I ništa više. Nema radnje. Nema ljudi. Nema događaja. Nema opasnosti. Nema zabrinutosti. Nema sumnje. Nema osećanja. Nema radosti. Nema smeha.

Samo jedno suvoparno, uštrojeno, ogoljeno i odvratno SUPER.

SUPER koje ništa ne znači, jer ljudi koji ga izgovaraju nemaju vrednost. SUPER koje je bezlično, bezglavo, neinteresantno, prazno, površno, jadno, banalno, bezidejno, promašeno, debilno, kukavno, prevrtljivo, podlo, sterilno, šugavo, smrdljivo, jajarsko, pokvareno, lažno i podmitljivo.

SUPER iza koga se svi sakrivaju, jer se plaše da budu različiti, drugačiji, originalniji, smeliji, neobičniji, otvoreniji, istinitiji, slobodniji i duhovniji od svih drugih koji koriste SUPER.

Nemojte da koristite okupatorsko SUPER.
Izbacite iz upotrebe SUPER.
Oslobodite se okova prosečnosti.
Udahnite punim plućima slobodu.

Beograd, 9.9.2014.

SHARE