ŠUMPETEROV HOTEL
Evo još jednog primera metafore, koja je omiljena kod neoliberala.
Uvek je upotrebljavaju kada raspravljaju o nejednakosti u društvu.
Pozivaju se na Jozefa Šumpetera i njegov primer hotela sa više spratova.
http://pescanik.net/sumpeterov-hotel/
Metafora je potpuno promašena.
Ne samo da više nema prohodnosti od donjih prema gornjim spratovima, nego su se gornji spratovi zatvorili da više ne možete ni da uđete na njih.
Pojedinačni primeri uspeha služe, isključivo, da se naprave holivudske bajke o neograničenim mogućnostima veštog pojedinca u totalitarnom sistemu, koji počiva na grobljima stotina miliona neuspešnih, odbačenih, poraženih, promašenih i uništenih života, života o kojima se ne sme ništa da piše ili snima jer ruše san o slobonom društvu.
Ako ste bili gost hotela sa velikim brojem spratova, onda znate da na recepciji dobijate svoju karticu.
Ta kartica vas obeležava u hotelu.
Možete sa tom dobijenom karticom da idete samo na svoj sprat, u svoj deo hotela i samo u svoju sobu.
Nema mogućnosti da sa tom karticom otvarate druge spratove ili druge sobe.
I svuda je tako.
Kasta nedodirljivih, koju sačinjava 1% nasledno privilegovanih i onih koji su izabrani da budu dobar primer navodnog uspeha u totalitarnom sistemu, potpuno upravlja društvom i nema nikakve mogućnosti da se nekim brzim liftom prebacite na više spratove hotela, među te privilegovane, ukoliko vam oni ne obezbedite karticu da uđete u njihovo društvo.
Mađarski emigrant Soros, Voren Bafet, Bil Gejts ili Zukerberg su izabrani od strane Familije da budu primer mogućeg uspeha u kapitalizmu.
Slatki breg na koji svaki rob želi da se popne.
Opijum za lakoverne.
Kada pažljivije pročitate njihove biografije, videćete da su svi oni nastali uz instrukcije Velikog Brata i da su dobili zadatak da mu služe.
Njihov veliki kapital nije nastao njihovom ličnom inteligencijom, sposobnošću, zalaganjem, odricanjem, preduzimljivošću, ingenioznošću, inventivnošću, veštinom da se podignu iz garaže do milijardera, nego je nastao odlukom Velikog Brata da oni, kao provereni, izabrani i poslušni, postanu ikone neoliberlnog kapitalizma.
Kapitalizam tako funkcioniše.
Vekovima.
Ništa se tu nije promenilo.
Samo su oni najbogatiji postali još bogatiji i moćniji.
Siromašniji su postali još siromašniji i očajniji.
Oni ne žive u istom hotelu i nemaju prilike ni da se sretnu.
„ Može li kapitalizam da preživi?
Ne.
Ne verujem da može.“
To je 1942 izjavio upravo citirani Jozef Šumpeter.
Ali to neoliberalne dogmate ne citiraju.
Drže se svojih ustaljenih i ispraznih frazetina.
Savremeni neoliberalni kapitalizam ne može ovakav da preživi.
Kriza je suočavanje sa realnošću.
Hotel se urušava iz temelja.
Potrebno je postaviti nove temelje.
Novi sistem bez manipulacije, eksploatacije i raslojavanja.
Umesto hotela, bolje je da svako izgradi svoju kuću i da živimo u zajednici.
Zar nismo već postali globalno selo?
Danas je mnogo lakše da napravimo humanističko društvo.
Potrebno je samo da se mi promenimo.
Potrebno je samo da više volimo ljude i budemo bolji.
To je , izgleda, nekako najteže.
Beograd, 31.05.2016
