Početna Tekstovi ШУЋО

ШУЋО

5555
0

ШУЋО

 

Дуга Пољана се налази негде на средини пута између Сјенице и Новог Пазара.

Када кренете из Новог Пазара, онда се пут успиње све до Дуге Пољане.

У Дугој Пољани се једе најбоља јагњетина у овом крају.

У малим кафанама, које се налазе једна покрај друге у самом центру овог места, које има око шестотина становника, гости из читавог света навраћају.

 

Годинама сам заступао раднике и пензионере Сјенице и Новог Пазара бесплатно, бранећи их од дивље и бандитске приватизације.

Годинама је тај наш поштени и добри свет излазио на протесте и жалио се свим институцијама у држави да се заустави таква немилосрдна пљачка те наше сиротиње.

И годинама смо слушали само исте лажи и обећања.

Мењале су се политичке гарнитуре у Сјеници, Новом Пазару и Београду, али је све остајало само на празним речима.

Нико није смео да дирне у то осиње гнездо криминала и невиђене пљачке грађана и државе.

 

Наступао сам много пута на локалним медијима у периоду 2001-2009, говорио у хладним салама и протестовао на улицама са радницима и пензионерима.

Написао сам отворена писма Председнику Републике и Премијеру да се уништава привреда у овом делу Србије, да су грађани све сиромашнији и да је то јако политички опасно, због националне структуре становништва, да се настави оваква накарадна економска политика.

Предлагао сам државним органима да се направи Фонд за неколико општина из ове наше регије, да се одмах уложи 200 милиона евра у производњу и да се тако реши огромна незапосленост.

 

Све је, нажалост, било узалауд.

Нико из државног врха се није огласио.

 

Боравећи на терену, често смо ишли да ручамо или вечерамо у Дугој Пољани код нашег Шуће.

Горостасног старца, који је деценијама држао једну малу кафиницу, ниског плафона, дрвених столова  и прљавих зидова, са Титовом сликом, који је имао најбољу јагњетину и који нам је ,  у својим великим рукама, шакама као лопатама, доносио вруће месо, видевши да су нам тањири били празни.

 

Не знам зашто је Шућина јагњетина била тако укусна, да ли због лепоте наше сјеничке висоравни, доброте нашег света или због тих старих, тежачких шака које су нам доносиле врућу јагњетину и трпале нам у лимене тањире.

Мене је све то подсећало на мога ђеда и његове кошчате шаке  зидара у камену, који ми је, исто тако, доносио врућу јагњетину.

Била је то најслађа јагњетина на свету.

 

И нисте могли  да бирате колико ћете да поједете.

Морали сте да једете све што вам Шућо стави у тањир.

 

Шућо је волео да седне са нама и да разговара, надгледајући, искусним оком доброг трговца и домаћина, да ли имамо свега на столу.

Причали смо о свему и свачему.

О прошлим временима и данашњој сиротињи.

Најтеже је било када смо кретали.

На једвите јаде смо плаћали, јер Шућо није дао да се ништа плати.

„ Следећи пут!“, говорио сам му, док смо се братски љубили.

 

Једне вечери,после моје емисије у Новом Пазару, најавили смо се код Шуће.

Чекао нас је дубоко у ноћ са врућом јагњетином.

Био је срдаћан, весео и раздраган.

Волео је да чује неку паметну и да бацимо на сто карте светске политике.

Седео је преко пута мене и својим паметним очима је сваку реч упијао.

 

У једном тренутку ме је упитао :

 

„ Мени није ништа јасно. Молим те, гледао сам емисију. Ако  распродамо сва наша предузећа и радници остану без посла, од чега ћемо живети ?“.

 

То је ,после прве године бандитске приватизације , рекао паметни Шућо.

 

Сетио сам се ових речи Шуће, гледајући скуп наших економиста и професора универзитета друштвених наука, где је један професор доктор изјавио да првих две године неолибералне шок-терапије и операције без анастезије веровао да се тако може покренути наша привреда, да се може остварити раст животног стандарда и да је тек касније, када је почео да чита текстове једног угледног професора економије, схватио о чему се ради и куда све то води.

 

Где је наш проблем?

 

Наш проблем, господ другови, налази се у тој историјској истини да је наш народни човек паметнији од свих надобудних естрадних професора универзитета, који су служили тоталитарном режиму и који су схватили да неолиберални модел није добар тек када смо пропали.

 

Где је наш спас?

 

Наш спас се налази у том нашем мудром и искусном народном човеку, који има квантни ум, који носи древну памет нашег поднебља и који једини може да изроди нашу  нову духовну елиту, која ће нас избавити из ове трагедије.

 

Посвећујем овај текст рахметли Шућу Љајићу из Дуге Пољане.

 

Београд, 27.05.2017