Svaka vlasti ima svoja Potemkinova sela. Kada ne zna kako da sakrije sopstvene neuspehe i kada nema nikakve vizije šta treba raditi da se izaðe iz ponora propadanja, svaki režim poèinje da se služi oprobanim sredstvima zamajavanja biraèa kako bi produžio još neko vreme svoju vladavinu jer, osim želje da se ostane na vlasti, da se uæari što se još uæariti može, vlastodršci su nesposobni da reše sve nagomilane probleme u državi. Svaka vlast ima svog Potemkina koji gradi kule obeæanja od pregršti laži.
Veliki Meštar sviju hulja je gradio iluziju o bratstvu i jedinstvu naroda koji su, pristajali da na silu žive u lažnoj zajednici gde su, dosledno sprovodeæi Kardeljeve samoupravne principe, radnici sami upravljali sa onim što nisu znali da rade, dok je crvena buržoazija gradila vikendice i kupovala stanove i kuæe po evropskim metropolama, verujuæi da æe tako brže srušiti imperijalizam kao završni oblik otuðenog kapitalistièkog ureðenja. Na kraju, raèun su platile neke nove generacije. Prezadužena zemlja je ušla u graðanski rat jer je to bio jedini naèin da primitivne nacionalne poglavice razoèaranost i bes usmere na neke druge krivce. U totalitarnim režimima uvek je neko drugi kriv.
Tako smo dobili Despota na vlasti koji je opio sopstveni narod lažima o izabranom nebeskom putu u propast. Uzdignut na milionskom gazimestanskom mitu o ugroženosti srpske nacije, na ideologiji krvi i tla, vešto podmiæujuæi provincijalnu srpsku pseudoelitu, koja se prodavala za Sedmojulsku nagradu za životno nedelo, dodvoravajuæi se njunjkavim crkvenim velikomuèenicima, koji su odraðivali tarife za slatko pravoslavno uspenje, dok je njihovo stado odbeglo od uspavanog i lenjog pastira, Despot je uspeo, obasjan Svetosavljem i srpskim inatom, da uništi u našem narodu sve ono što su naši neprijatelji vekovima bezuspešno pokušavali. Bahato i oholo junaèenje svetim srpskim oružjem i hrabrošæu, ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo, završilo se gubitkom svi ratova koje nismo vodili, nasilnim preseljenjem našeg naroda sa vekovnih ognjišta, izbeglištvom proteranih i prevarenih muèenika, razarenjem njihovih porodica i domova i, ono što je najgore i što se više nikada ne može ispraviti, stradanjem nevinih koji su izgubili živote da bi neko mogao da primi Sedmojulsku nagradu, da podigne novo svetilište za narod koji umire ili da uveæa svoj bankarski raèun u stranoj banci. Hiperinflatorne laži o uspesima nebeskog naroda, pobedi nad NATO agresorom, ili obnovi zemlje kojoj se divi èitav svet, nisu bile dovoljno jak argument da spreèi milion ljudi da izaðe na ulicu i oduva, bez ièije pomoæi, sa istorijske pozornice dvorske pajace i psihopate, nacionalne lude, koji su verovali da je burazerski socijalizam idealni prelazni peirod od crvenog buržuja do tranzicionog feudalca.
Transparentni dolazak na vlast mucavih malograðana reformatora, bez znanja, radnih navika i iskustva, i njihov pokušaj da dogmu o naciji i tlu zamene marketinškom kampanjom o ideologiji vulgarnog pragmatizma, koja je makijevalistièki proterala moral iz politike kao suvišnu i otrcanu frazu dokonjaka, nije uspela jer operaciju bez anestezije i šok terapiju nije mogao da izdrži graðanin koji je, posle svega što mu se desilo u vreme buðenja pacova, ležao bez svesti i volje da on treba da bude subjekt reformi koje su smišljene konsenzusom vašingtonskih finansijskih birokrata za zemlje o kojima ništa valjano nisu ni znali. Tržišni fundamentalisti su širili laži o modernizmu i evropskim integracijama, dok su se družili sa kriminalcima, dilovali oružje i drogu, rasprodavali nacionalnu imovinu da bi uzeli provizije, reketirali oligarhe i štitili ih od gneva pravednika, pravili PR prezentacije za multinacionale kompanije èiji su bili konsultanti, preko noæi se bogatili u kumovskoj privatizaciji i sve vreme dosledno prezirali tog nesretnog, malog, osiromašenog i prevarenog èoveka koga su nastavili sistemski da kradu i pljaèkaju.
Zašto nije došlo do istinskih promena? O tome sam veæ sve napisao. Sistemske promene nisu odgovarale šibicarima, jajarama, neznalicama, neradnicima, poltronima, japijevcima bez iskustva, politièarima bez morala, oligarsima, tajkunima, èuvenim Gazdama tranzicije koji su, zahvaljujuæi pomoæi Drževne Bezbednosti i odabranih kriminalaca promenili tok istorije. Umesto da se raspale vatre pravde i istine posle petooktobarskih požara, dobili smo manekene tranzicije koji su krali mnogo brže i više nego burazeri iz socijalizma. A onda je i ta laž kažnjena. Graðani su porazili tržišne fundamentaliste na vanrednim parlamentarnim izborima. Veæina graðana je tražila neku novu državotvornu politiku i neke nove ljude koji æe pokrenuti privredu.
Nažalost, umesto Vlade nacionalnog spasa dobili smo manjinsku vladu ideologa verbalnog legalizma. Koštunica je dozvolio da tržišni talibani koji nikada nisu zaradili nijedan evro na tržištu, nastave da uništavaju nacionalnu ekonomiju i rasprodaju državne interese. Manjinska vlada bez vizije i znanja, zagrnuta transparentnim poštenjem i moralom, sastavljena od ljudi koji ništa nisu znali o privredi, koji su obijali trafike i sudili disidentima iz Simine ulice zbog delikta mišljenja, podržavana od onih koji više nemaju nikakvo utemeljenje jer su izdali sopstvenog Voðu, ta nesretno skupljena vlada svega i svaèega, gotovo da ništa valjano nije donela narodu za godinu dana svoga trajanja, osim što je stanje u društvu sve gore i dramatiènije.
Legalisti su dozvolili da se prekrajaju statistièki izveštaji i prikazuju Potemkinovi uspesi u privredi sve dok ove godine ta laž nije pukla jer je industrijska proizvodnja na poèetku godine bila manja za 9 odsto nego prošle godine. Koštunièina vlada je zadužila zemlju 2,4 mld $ i dug je, uprkos otpisima, narastao na 14,99 mld $. Inflacija je prošle godine realno bila 30 odsto, taèno toliko je na poèetku godine poveæana javna potrošnja i taèno toliko radnici javnih preduzeæa traže poveæanje plata. Ministri guraju preduzeæa u steèaj, hvale se da æe tako pokrenuti umrtvljenu privredu, iako još nisu izlincencirali steèajne upravnike. Kada otpoènu steèaji 500.000 ljudi æe ostati na ulici. Tako æe se broj nezaposlenih popeti na 1,5 mil ljudi.
Gde æe da radi taj svet? Kako æe da prežive sve veæu inflaciju? Za Koštunicu je to deveta rupa na svirali. Bitno je da saradnja sa Hagom fantastièno napreduje i da se optuženici u pidžami prijavljuju meðunarodnom sudu. Naðen je pravi oblik saradnje. Oèekujem da pidžama uskoro postane modni krik. Recimo, Koštunica otpoèinje sednicu vlade u pidžami. Bila bi to prava Studija zavodljivosti.
Kad veæ nemate nikakve uspehe u praksi, osim u glavama ministara i friziranim statistièkim izveštajima, prava je prilika da se lansira Studija zavodljivosti. Njeno usvajanje æe prikriti sve promašaje ove Vlade. Dobro, a šta je to Studija zavodljivosti? Kad pažljivo proèitate taj tekst na šezdeset stranica, onda vidite da je to jedno veliko – ništa. Èorbine èorbe èorba. Okruglo pa na æoše. Može da bidne, al’ ne mora da znaèi! Evropska birokratija se napokon smilovala da nam ulije lažnu nadu. Primitivni Srbi su jedini koji još uvek nemaju Studiju zavodljivosti. Pošto su optuženici sami došli na suðenje u pidžami, onda je red da dobijemo šargarepu. Naravno, plastiènu. Mamac koji æe nas dovesti do štapa. Koji æe vaspitno preobraziti uroðenike bez pidžame. EU disciplinuje neposlušne primitivne narode. Ako se Paktom za stabilnost odredi da budžetski deficit neæe biti veæi od 3 odsto, onda èlanice EU mogu taj procenat probiti i do 4-6% i neæe biti kažnjeni. Štap æe raditi samo po leðima našeg ministra finansija koji, uplašen da æe izgubiti vlast, dokazuje svoju privrženost i odanost tako što smanjuje budžetski deficit ako treba i na 2 odsto.
Neka sve propadne u zemlji samo da birokratija EU bude zadovoljna. Samo da se poštuju evropski standardi. Bez obzira koliko oni besmisleni bili. Dakle, ako hoæete da popunite neki formular u EU morate da uzmete knjigu od 200 strana, koja vam objašnjava kako dotièni formular treba da se popuni. Ovaj primer je nedavno izneo Ferhojgen, komesar EU za industriju. Ili, Evropska regulativa o nužnim dimenzijama banane. Ili propisi o obliku paketa kafe. Ili propisi o tome da svako june od 220 kg mora da ima prostor od 1,5 m kvadratnih iz koga æe moæi nesmetano da gleda u druge predstavnike sopstvene vrste. Tako piše u propisu. Šta ako june ima više kilograma? Mora li june da oblaèi pidžamu pre spavanja? Ili propis da koke nosilje moraju u kavezima da imaju 50 cm prostora. Ukoliko im se ne obezbedi taj životni prostor, koke mogu da odbiju da snesu jaje. Zašto bi koke trpele neèije pritiske? Demokratsko je pravo svake koke da odluèi hoæe li da vas prijavi komesaru EU ili neæe. I tako morate prihvatiti 20.000 strana standardizacije koja se nameæe buduæim èlanicama.
To naravno ne piše u Studiji zavodljivosti. Studija zavodljivosti treba da nas namami u jaram evropske birokratije. Koja je ponudila evropskom narodu ustav EU. O kome æe odluèivati graðani koji taj ustav od 520 strana nisu ni proèitali. Prema istraživanju samo 11 % graðana zna o èemu se u novom ustavu radi. Ostali nemaju vremena da se o tome brinu. Dok se ne probude neko jutro i vide jaram na vratu. Kada budu pokušali da ga skinu, zasmetaæe im rogovi. Ako se budu ritali, zatvoriæe ih u onih 1,5 m kvadratni. A posle sami mogu da obuku pidžamu. I to se zove Studija zavodljivosti.
Svedok 19. april 2005
