СТРУЧЊАЦИ
Мислим да је прави тренутак да проговорим о струци и стручњацима.
Догађаји око Рио Тинта и копања избацили су у први план питање струке и стручњака.
Дужан сам да објасним моје мишљење.
Прво, зато што сам стручњак, јер сам пуне четири деценије у финансијама, банкарству, привреди, компанијама, на тржиштима и консалтингу.
Друго, зато што се залажем за Директну демократију и Меритократију или владавину стручњака.
Ко је, дакле, стручњак?
Стручњак је човек са огромним, практичним искуством у својој струци, који је НЕЗАВИСАН у изношењу свога мишљења и који се држи ЕТИЧКОГ КОДЕКСА струке.
Значи, пресудно је важно за стручњака да буде независан и да поштује етички кодекс.
Стручњак своје мишљење износи на основу свих расположивих знања, искуства, увида, чињеница, доказа и испитивања, које је добро проучио.
Независност значи да га нико не плаћа и не наручује његово мишљење.
Етички кодекст подразумева да своју струку посматра у склопу моралног кодекса Заједнице, чије интересе мора да брани.
Навешћу вам примере из моје струке.
Борим се деценијама да се то промени, али, нажалост, нисам успео.
Наиме, ради се о томе да компаније узимају ревизорске куће и добро их плаћају да им направе лепе и намештене билансе, којима ће компанија моћи да изађу на Берзу или да конкуришу код банака, када буду тражила кредит.
Компанијама треба добар кредитни рејтинг.
Зато узимају ревизорске компаније и добро их плаћају да направе билансе какве компанијама требају.
Прочитао сам у радном веку много ревизорских извештаја светских компанија, које су добиле позитивну оцену кредитног рејтинга, док се из авиона могло да види да ће компанија да банкротира.
Све економске кризе у последњих сто година настале су управо због тога што се ревизори нису држали своје струке.
Издали су своју струку за паре.
Уместо да одстарне шпекулантске и преварантске компаније са тржишта, они су прећутале праву истину о њиховим билансима.
Таква заражена компанија, уместо да буде изолована са тржишта, добила је потврду ревизора да може да изађе на тржиште и тако зарази остале здраве компаније.
Исти случај је са државама.
Како да се реши овај проблем?
Предлагао сам да се уведе закон да се забрани ревизорским кућама да их плаћају компаније.
Ревизорске куће мора да плаћа држава, јер интерес државе је да ревизори стручно раде свој посао, како би спречили да лоше компаније загаде тржиште.
Држава је судија која брани принципе тржишне утакмице и показује црвени картон, избацује из утакмице, све оне који прљаво играју.
Ако сте ово разумели, онда могу да изнесем моје мишљење око понашања стручњака у вези Рио Тинта и наметнутог наратива копања.
Значи, сви „стручњаци“, који се појављују на режимским медијима и који тврде да копање неће угрозити животну средину, макар они били академици, декани, професори Пољопривредног или Рударско-геолошког факултета или неких других факултета, не могу да се сетим кога све полудели Узурпатор може да ангажује у кампањи копање, не могу се сматрати стручњацима, јер њих лично или њихов факулет плаћа Рио Тинто или нека друга компанија.
Они, дакле, нису стручњаци, него консултанти, који су плаћени од компаније да заврше посао за компанију, где компанија очекује огромну зараду.
Погазили су етички кодекс своје струке.
Налазе се у сукобу интереса.
Сами себе су дисквалификовали из даље расправе, јер су корумпирани.
Позитивни су на допинг тесту.
И њихово мишљење се више не сматра стручним.
Ако вам је и ово јасно, а нема ниједног разлога да не буде јасно, остало је још да објасним позицију стручњака у моделу Директне демократије и Меритократије.
Нећу улазити у појединости изнетог модела, него у саму суштину.
Однос између грађана и стручњака.
Према мојој замисли, стручњаци доносе законе и управљају државом, али грађани их директно контролишу.
Грађани су директни корисници услуга стручњака.
Грађани се не разумеју у струку, али одлично знају да ли та услуга стручњака њима одговара или не одговара.
Знају да ли су задовољни том услугом стручњака или нису задовољни.
Ко то може да боље зна од самих грађана?
Ко може боље да изрази интересе грађана од њих самих, када то чине користећи се Директном демократијом?
Посланици? Одборници?
Па, они више не требају грађанима.
Парламент, посланици и одборници су превазиђени историјски модел пропале представничке демократије.
Грађанима више не треба посредник између њих и стручњака, који врше власт.
Грађани хоће директно да контролишу и мењају стручњаке.
Стручњаци имају слободу да воде државу на начин како они мисле да је најбољи за грађане.
Али, грађани оцењују рад стручњака.
Ако су незадовољни, већином гласова, што је права демократија, мењају стручњаке и доводе нове.
Напретком дигиталних технологија, то могу да раде кад год пожели већина грађана.
Тако у Директој демократији добијамо здраву конкуренцију.
Стручњаци се надмећу и најбољи остају да остваре интересе грађана.
Шта се догађа када су стручњаци у праву, али грађани их смене или не прихвате њихове добре идеје?
У Директној демократији последњу одлуку доносе увек грађани.
Наравно, већинским гласањем на апликацији ДД.
Грађани, рецимо, неће да прихвате одлуке стручњака, што се касније показало да је била велика грешка.
Рачун погрешне одлуке плаћају грађани.
И тако је задовољено правило тржишта, да грешке у одлукама плаћа увек онај ко одлучује.
На тај начин, грађани ће практично бити одговорни за донете погрешне одлуке.
Научиће да слобода одлучивања значи и одговорност за донете одлуке.
После крећег времена примене ДД, грађани ће моћи да мере цену погрешних одлука.
Коју ће директно да плаћају грађани из свог џепа.
И тако ће економска рачуница приморати грађане да политички рационално одлучују, што досад никада није био случај, јер је политика доминирала над економијом.
То је омогућавало политичарима и посланицима да буду брокери на парламентарној берзи, где су својим шпекулацијама стицали велики лични капитал.
Шта добијамо моделом ДД и владавином стручњака?
Грађани постају једини суверени у управљању државом.
Нема више непотребних посредника.
Политика више није уносан бизнис.
Професионалних политичара више нема.
Интерес Заједнице је изнад интереса стручњака.
Најбољи стручњаци управљају државом.
Грађани директно контролишу стручњаке.
Грађани одмах смењују стручњаке који немају резултате.
Нема корупције у друштву.
Нема издаје стручњака.
Размислите добро о овоме што сам написао.
Покренимо расправу.
Нека стручњаци износе своја решења.
Грађани ће да саслушају све нас и изаберу.
Ако погреше, плаћају настале штете.
Грешке се брзо исправљају, јер скупо коштају грађане.
Успешне стручњаке задовољни грађани награђују добрим зарадама.
И сви су задовољни.
Једноствано, зар не?
Београд, 7533.г. гумник
