Početna Sadržaj Osvetljenja Strateške posledice krize u evrozoni

Strateške posledice krize u evrozoni

661
0
SHARE

Piše: Čarls Grant   

Živećemo sa krizom u Evropi još mnogo godina. Nemogućnost Evrope da se takmiči sa drugima ne može se prevazići preko noći. Grčka, Italija, Portugal i Španija suočavaju se godinama sa niskim rastom, ozbiljnim zastojem u javnoj potrošnji, a možda će se suočiti i sa socijalnim nemirima. Mnogi se, na drugim kontinentima, pitaju da li će evro večno trajati, a razmišljaju i da li se posle oklevanja, kao i neusaglašenog odgovora Evropske unije na grčku krizu, postavlja pitanje o tome koliko je Evropa kvalifikovana da vodi glavnu reč.

Bolest Evrope nanosi štetu ne samo globalnoj ulozi Evropske unije, nego isto tako i njenoj mogućnosti da efektivno deluje, a četiri su načina da se to vidi.

Prvo, rasprave o tome kako i kada dati jemstvo Grčkoj i drugim zemljama koje će možda trebati pomoć pogoršale su već opterećene odnose između Francuske i Nemačke. Već su postojale razlike između ličnosti i ekonomske filozofije francuskog impulsivnog predsednika Nikole Sarkozija i nemačke nepopustljive kancelarke Angele Merkel, po čemu je izgledalo da će jedno drugo potpuno iznervirati. U jednom trenutku Herman Van Rompej, predsednik Evropskog Saveta, morao je da ih moli da uopšte razgovaraju međusobno.

Nemci su bili uporni da se uvedu striktna pravila o budžetskom deficitu, sa ozbiljnim kaznama za zemlje koje se previše zadužuju. Govorili su čak o novom ugovoru kojim bi bilo dozvoljeno da se takvi prestupnici izbace iz evrozone. Ali Francuzi su se zalagali da je potrebno da vlade međusobno raspravljaju o svačijoj politici i uspesima kao i o disbalansu u evrozoni. Francuska vlada protivila se novom ugovoru Evropske zajednice, a Pariz i Berlin sukobili su se i oko toga da li da se uključi MMF, da li da Evropska centralna banka (ECB) treba da kupuje obveznice od vlada, kao i o tome da li glavni forum za ekonomsko upravljanje treba da bude evro-grupa ili pak šira evropska zajednica.

Tačno je da su u svakoj krizi Francuska i Nemačka na kraju došle do kompromisa – a onda su primorale sve druge članice da to progutaju. Ali hladan odnos između Merkelove i Sarkozija postoji. EU može postići vrlo malo – uključujući stvari u spoljnoj politici – ako Francuska i Nemačke aktivno ne rade zajedno.

Drugo, grčka kriza je obelodanila sve veću izolaciju Nemačke u okviru EU. Još od ujedinjenja Nemačka je postepeno sve jače branila svoje interese, kao što to Britanija i Francuska oduvek čine. U EU, koja je proširena na 27 članica, nemački lideri više ne smatraju da je ono što je dobro za Nemačku dobro i za EU i vice versa. Po pitanjima kao što je energija ili Rusija oni ponekad imaju stav suprotan EU, s obrazloženjem da bi mogli biti ugroženi interesi Nemačke.

Ove godine, mnoge članice – a takođe i Evropska komisija – kritikovali su Nemačku što ne stimuliše zahteve eurozone, i tako pomogne južnim Evropljanima da se oporave u vreme kada moraju da skrešu javnu potrošnju. Nemački političari su odgovorili da visoka domaća potrošnja malo može pomoći južnoj Evropi i da ih javnost u Nemačkoj sprečava da pomažu rasipništvo. Mnogi Nemci smatraju da se od njih traži da smanje konkurentnost. Oni nisu sasvim usamljeni kad iznose te argumente, Holanđani, Finci i Austrijaci podržavaju to što Nemačka naglašava potrebu budžetske discipline. Ali dosta Nemaca, povređeni kritikom da se na njih gleda kao na one koji nisu fer, nisu spremni da podrede svoje inerese interesima „Evrope“. Nikada ranije u istoriji EU Nemačka nije bila u tolikom razilaženju sa većinom svojih partnera.

Treće, kriza evra oslabila je briselsku Komisiju, čija moć – koja odgovara moći vlada članica EU – polako opada već oko 20 godina. Kada nas je pogodila kriza 2008. veće članice odlučivale su o odgovoru EU, delimično sarađujući sa Komisijom. I iako je Komisija pomogla da se dogovori paket od 500 miliona evra, što je odlučeno u maju, većinu tog novca iz Evropskog fonda za stabilnost kontrolisaće vlade država članica. MMF i Evropska centralna banka igraće izvesnu ulogu kada se radi o uslovima koje treba primeniti na one koji posuđuju iz fonda.

U Parizu, a još više u Berlinu, sve više se javlja nezadovoljstvo Komisijom. I jedni i drugi optužuju Komisiju da se meša u previše stvari i da je propustila da preuzme vodeću ulogu za vreme krize. Komisija odgovara da njen posao nadgledanja politike konkurencije neizbežno uznemirava velike članice, kao i da nacionalni kapital često čini sve što može kako bi se sprečio Brisel da preuzme vodeću ulogu. Posao Komisije je da se zalaže za širi evropski interes, tako da što je Komisija slabija, to je veća opasnost da vlade nastavljaju da rade za svoje pojedinačne interese, na štetu EU.

Četvrto, kriza evra naterala je EU da se pozabavi sobom. Poslednjih deset godina naglasak na promenu ugovora primoravao je evropske lidere da provode previše vremena i energije na instrukcije i procedure. Mnogi su se nadali da će se sa okončanjem Lisabonskog sporazuma EU najzad usmeriti na globalne izazove kao što su Rusija, Kina, pitanja energije i klimatskih promena. Ali oklevajući i zbrkan odgovor EU na grčku krizu doveo je do igre međusobnog optuživanja. Evropa bi mogla da nekoliko godina održava hitne samite i razgovore o zaduživanjima, sejući neslogu i podrivajući poverenje među državama članicama.

To nikako ne znači da će se evro ili EU raspasti. Bez obzira na sve njihove nesavršenosti Merkelova i Sarkozi su najbolji lideri koje Evropa ima i oni će naći način kako da rade zajedno. Nemačka će na kraju učiniti ono što je potrebno da zadrži stabilan evro, a evropske vlade će postepeno prihvatiti da im je Komisija potrebna. Kriza na drugim kontinentima takođe će prisiliti lidere EU da podignu pogled prema svetu oko sebe.

Bez obzira na to, neodlučan odgovor EU na krizu evra zamaglio je njegovu neveliku moć. Ključni ljudi u Vašingtonu, Moskvi, Pekingu i Njudelhiju počeli su još manje da uvažavaju evro nego ranije. Dakle, šta bi EU mogla učiniti da ograniči štetu i povrati globalnu reputaciju evra? Za početak, Unija treba da ojača svoju ekonomiju. Već nekoliko desetina godina Evropa je imala manji rast nego drugi kontinenti. Lek za to je dobro poznat – on je postavljen u lisabonskoj Agendi 2000. I ponovljen je u nedavno objavljenom programu Komisije EU za 2020. Ali samo nekoliko vlada su zdušno prihvatile strukturne reforme. Naročito je slab učinak u južnim državama Evrope, što može objasniti njihove sadašnje nevolje. Ali smanjenje javne potrošnje nije dovoljno, mnoge države EU isto tako treba da liberalizuju svoja tržišta rada, da reformišu univerzitete i škole, modernizuju penzione sisteme i stvore uslove da se ohrabre preduzetništvo i inovacije. Letos su grčka i španska vlada izgleda – sa zakašnjenjem – preduzele neke prave korake.

Vlade EU treba da se dogovore o najvažnijim reformama u evrozoni. Osnovne linije su dosta jasne – striktna budžetska disciplina, više međusobnog nadzora u ekonomskoj politici i mehanizam u saradnji sa vladama koje treba da restruktuišu budžet (kao što će to Grčka verovatno morati da uradi). Takve promene ne zahtevaju novi ugovor među članicama EU, čemu se svakako većina vlada EU protivi. Neke banke u evrozoni će verovatno morati da budu dokapitalizovane.

Nemačka treba da prihvati da vlade evrozone treba da raspravljaju o rebalansu u evrozoni, ali nemački partneri treba da popuste u svom pritisku na Nemačku da dozvoli inflaciju, što bi moglo biti kontraproduktivno. Bolje bi bilo da zatraže od Nemačke da prihvati strukturne ekonomske reforme koje bi, na dužu stazu, dovele do bolje izbalansirane ekonomije. Mnogi nemački ekonomisti znaju da ekonomija treba da se okrene od zavisnosti od izvoza prema većem obimu domaće potrošnje. Duže radno vreme u prodavnicama, reforme tržišta rada koje bi podstaklo poslodavce da zaposle osoblje (i tako povećaju cenu rada) i obezbede bolje staranje o deci, tako da više žena radi, sve bi to dovelo do veće potrošnje.

“Velika trojka” zemalja EU treba isto tako da radi zajedno kako bi uverili ostatak sveta da Evropa ima ozbiljne lidere koji će učiniti sve što treba da bi se stabilizovala evrozona. Iako je Britanija izvan evrozone, ono što Britanija govori i radi igra važnu ulogu u stvaranju globalne percepcije EU. Premijer Dejvid Kameron dobro je počeo svoj mandat prihvatanjem konstruktivnog stava prema EU. On je jasno rekao da razume da je u britanskom nacionalnom interesu da evrozona prevaziđe teškoće u koje je zapala.

Nemački lideri treba da učine mnogo više da uvere svoj narod u korist koju imaju od evra. Poslovni ljudi i političari znaju da evrozona osigurava Nemačkoj izvoz na veliko tržište uglavnom nekonkurentnih zemalja gde se kupuje njihova roba. Ipak, mnogi Nemci veruju da im je evro teret. Markelova mora objasniti da Nemačka ne učestvuje u punjenu fondova za spašavanje ugroženih zemalja evrozone zbog idealizma ili altruizma, nego zbog vlastitog interesa.

Francuska i Nemačka treba da prevaziđu javno koškanje i ponovo uspostave jači savez; Merkelova i Sarkozi moraju naučiti da tolerišu slabosti onog drugog. Francuska će morati da prihvati stroža pravila i budžetsku disciplinu jaču nego što bi želela, dok će Nemačka morati da prihvati zajedničku raspravu o svojoj ekonomskoj politici. Nemačka će isto tako morati da prihvati da će, ako severni Evropljani ne budu mogli da osiguraju usvajanje njihog zahteva, koji bi pomogao da se južne države izvuku iz začaranog kruga niskog rasta i smanjenja javne potrošnje, oni morati da prihvate transfer sredstava koja su potrebna da bi se evrozona održala.

U Briselu je mnogo energije potrošeno u izgradnji diplomatskog servisa EU (“External Action Service”), sa nadom da će to dovesti do čvršće zajedničke spoljne politike EU. Nadajmo se da će tako biti. Ali ono što bi stvarno poboljšalo globalni položaj EU bio bi veći ekonomski rast, set uverljivih pravila za evrozonu i ubeđenje da Evropa ima jake lidere koji gledaju u budućnost.

(Prevod: NSPM)

subota, 26. februar 2011. 
(Europe s World, Autumn 2010)

SHARE