Početna Sadržaj Osvetljenja Strane investicije kao panaceja

Strane investicije kao panaceja

650
0
SHARE

Autor: Jovan B. Dušanić

Upravo se navršava cela decenija u kojoj isti kreatori (MMF), realizatori (vladajuća politička i ekonomska elita) i propagatori – ubeđivači (medijski eksponirani akademski ekonomisti – pre svega, savetnici premijera i ministara, te saradnici okupljeni oko CLDS-a i MAT-a) neprekidno ponavljaju da su inostrane investicije panaceja – čarobni lek za sve ekonomske probleme.

Pre deset godina ubeđivali su nas da će kroz privatizaciju u zemlju stići značajne inostrane investicije, a što je još važnije dobićemo i kvalitetne strateške partnere, koji će brzo od loših društvenih/državnih preduzeća stvoriti uspešne privatizovane kompanije, koje će biti motori budućeg dugoročno održivog ekonomskog rasta. Danas vidimo da smo kroz privatizaciju uglavnom dobili kao vlasnike domaće kontroverzne biznismene i narkobosove i belosvetske spekulante koji su brzo „očerupali“ privatizovana preduzeća, na njih stavili katance, a radnike izbacili na ulicu.

S druge strane, dobijena sredstva od privatizacije (umesto u razvoj) država je usmerila, pre svega, u budžetsku potrošnju stvarajući (uz dodatno velika zaduživanja u inostranstvu) iluziju uspešnosti ekonomskih reformi i „boljeg života“. Samo po osnovu privatizacionih prihoda i novih kredita uzetih u inostranstvu, od 2001. godine, Srbija je imala priliv od preko 30 milijardi dolara, a privreda je danas dovedena u katastrofalno stanje. Tako je broj zaposlenih sa nešto više od 2,1 milion pao na manje od 1,9 miliona u 2009. godini, industrijska proizvodnja ni u jednoj godini posle 2000. godine nije dostigla nivo iz 1998. godine (niti čini polovinu od one iz 1989. godine), a spoljnotrgovinski deficit (veći uvoz od izvoza) jesrte od 1,75 milijardi iz 1998. godine dostigao fantastičnih 11,9 milijardi dolara u 2008. godini.

Ekonomska politika u Srbiji od 2000. godine vođena je na principima Vašingtonskog dogovora – jednog neoliberalnog programa radikalnih ekonomskih reformi (razradili su ga MMF, Svetska banka i administracija SAD) koji u suštini predstavlja lepo „upakovani” kodifikovan program ekonomskog neokolonijalizma koji se realizuje u interesu krupnog (pre svega, transnacionalnog) kapitala, a čiji su osnovni elementi stabilizacija, liberalizacija i privatizacija. Interesantno da nam sada isti kreatori, realizatori i ubeđivači, dosadašnje pogrešne ekonomske politike, saopštavaju da je iscrpljen ovakav, te Srbiji predlažu „novi model razvoja“ (kako reče kolega Lj. Mađar, ne radi se ni o novom, niti o modelu, a najmanje o razvoju) u kome je privlačenje direktnih inostranih investitora jedna od ključnih mera.

Kako se naši vladajuća elita posle 2000. godine nije posvetila izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavine prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv privredni rast, nego je prihvatila pogrešan neoliberalni ekonomski program, danas nije u mogućnosti da može inostrane investitore da privuče (kako bi bilo poželjno) konkurentnim brzo rastućim tržištem, sa dobro uređenom institucionalnom infrastrukturom, obrazovanom i kreativnom radnom snagom, nego to čini davanjem različitih formi stimulacija.

Iskustva drugih zemalja u tranziciji pokazuju da davanje velikih stimulacija nije dobar način za privlačenje inostranih investitora. U takvim slučajevima, po pravilu, inostrani investitori ostaju dok mogu da koriste dobijene stimulacije, a kada one „presuše“ traže se nove (po pravilu, veće) povlastice, a ako to ne dobiju napuštaju zemlju.

Te stimulacije su tako velike da se sa pravom možemo upitati: ko u koga više investira – stranci u Srbiju ili Srbija u strance? Tako je pre mesec dana u Nišu potpisan ugovor, između vlasnika italijanske firme Dajtek, gradonačelnika Niša i srpskog ministra ekonomije, kojim se otvara pogon Dajteka u Nišu gde treba da se zaposli 400 radnika. Vlada će inostranom investitoru na ime podsticaja isplatiti 10.000 evra po svakom zaposlenom, a grad Niš će mu besplatno ustupiti 2,5 hektara potpuno opremljenog građevinskog zemljišta.

Pre četiri meseca (tada je podsticaj iznosio „samo“ 5.000 evra po zaposlenom) u listu Politika (Cenagostoljubivosti, 19. april) pisao sam kuda vodi ovaj put kojim smo krenuli (pod „mudrim rukovodstvom“ MMF-a), navodeći primer Meksika koji je na kraju izvršio i adaptaciju svoga pravnog sistema, tako da su inostrana preduzeća (takozvani makiladori – maquiladoras) postala eksteritorijalna, oslobođena plaćanja poreza u meksički budžet, u kojima nije dozvoljeno sindikalno organizovanje, a radnici rade u teškim uslovima za mizerne nadnice. Godišnja šteta koju ima Meksiko od makiladora procenjuje se da iznosi 15 milijardi dolara.

Godinama smo slušali (od kreatora, realizatora i propagatora) teorijska ubeđivanja kako neoliberalni program ekonomskih reformi nema alternativu, te da je dovoljno samo izvršiti liberalizaciju, stabilizaciju i privatizaciju i na taj način se automatski obezbeđuje dugoročno održivi privredni rast tranzicionih privreda, a praksa je pokazala sasvim suprotno. Zemlje koje su to u praksi sledile (među njima i Srbija) danas su prezadužene sa privredama u stagnaciji, a najbolje su prošle one zemlje koje su se brzo napustile takav program ekonomskih reformi (na primer, Poljska) ili su ga odmah u početku odbacile kao neprihvatljiv (poput Slovenije).

Slična je situacija i sa inostranim investicijama, gde neprestano slušamo teorijska objašnjenja o njihovim pozitivnim efektima (zbog ovladavanja novim tehnologijama i nou-hau, razvoja preduzeća njihovom restrukturizacijom, pospešivanja međunarodne trgovine i integracije u svetsku privredu, jačanja konkurencije, te povećanja ljudskog kapitala) na privredni rast zemalja gde dolaze, a praksa tranzicionih zemalja, kao i ozbiljna empirijska istraživanja (Jože Mencinger) pokazuju da inostrane investicije ne samo da nisu nikakva panaceja za privredni rast, nego da među njima postoji čak negativna veza (veće inostrane investicije – manji rast i obratno).

Godinama su Mađarska i baltičke zemlje imale nekoliko puta veće učešće direktnih inostranih investicija u BDP-u nego Poljska i Slovenija, a danas je vidljivo u kakvom su stanju privrede ovih zemalja. Tako je 1999. godine učešće direktnih inostranih investicija u BDP-u iznosilo (prema podacima UNKTAD-a) u Mađarskoj 26,3%, Estoniji 19,3%, Poljskoj 5,9% i Sloveniji 4,2%. Naši „reformatori“ su nam godinama upravo navodili kao primer za ugled Mađarsku – poslušnog učenika MMF-a u koju „hrli“ inostrani kapital, a ovih dana čitamo da, opterećena ogromnim dugovima, Mađarska optužuje „učitelja“ kako „nije bio nikada u stanju da predloži delotvornu terapiju“ i da prekida dalje pregovore sa MMF-om o finansijskoj pomoći od 20 milijardi evra za spasavanje urušene mađarske privrede.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u listu Politika, 20.8.2010)

utorak, 24. avgust 2010.

SHARE